Izvini i hvala

Niški glumac je povodom nasilja medju maloletnicima u Nišu poslao otvoreno pismo Izvini i hvala javnosti ali i deci punoj gneva i besa čime da pobedjuju

Familijo.. rođaci… braćo…deco moja….
Pa zar nam je malo, ratova, ubijanja, bele kuge..

Zar ćemo na kraju i međusobno da se tamanimo…
Ubijamo se automobilima.. alkoholom.. drogom.. noževima.. šipkama..pištoljima..
Ako vi, deco moja, tako nastavite.. ko će unuke da nam pravi..
Na koga testament da naslovimo?

Bolji si od njega?..
Zajebi nož, zajebi šipku.. uzmi gitaru.. uzmi reket.. dokaži da si bolji..
Nervira te?…
Odlično… Završi školu.. otvori firmu… A, tog što te nervira zaposli kao portira u svojoj firmi.. neka stoji mirno, svaki put kad prodješ pored njega.
Voliš da se biješ?…
Super.. Uzmi rukavice, pa u ring.. u tri runde.. mazni zlato..
Mrko te pogledao?…
Ispričaj mu neki fazon.. Nasmej ga.. Osećaj se super..
To moraš da mi veruješ, sinak.. Ja se celog života trudim da nasmejem druge…
Osećaj je fenomenalan..

A mi matorci.. drtine pokvarene.. Sve radimo da decu što bolje pokvarimo..
Dok se drugi jebu za potomstvo… nama se jebe za naše potomke..
Upropastli smo obrazovanje, kulturu, zdravstvo, pravosuđe… sistem..
Sistem, koji kod nas još funkcioniše je… sistem za varenje.

Vaspitavamo pokoljenje preko ljubičastih realiti šoova..
– gde pobeđuju oni najpokvareniji, najpodmukliji, svađalice, siledžije…
– gde se trpanje ispod jorgana, predstavlja kao ljubav
– gde retardirani Ekremi i maloumne starlete, postaju superheroji

Na TVu veću medisku pažnju izaziva …
– naškrabani pervezni grafit, nego novo napisana pesma ili knjiga.
– veću minutažu u vestima ima išvrljani spomenik NN lica, nego nagrada mladog slikara.

E bre matorci… sve smo pokvarili, za šta smo se uhvatili…
Od demokratije napravili politički kupleraj.
Od radnih mesta.. socijalne ustanove.
Od prirode… deponiju…
Ne dirajte više ništa… dosta smo zasrali…

Možete još samo jedno…

Da se prisetite nekih starih srpskih zaboravljenih reči.. kao što su „Izvini“ i „Hvala“…
Pa počnete da ih primenjujete.. Prvo.. prema svojoj deci, a onda širite dalje…

Evo.. ja ću da Vam dam primer..

IZVINITE, svi Vi koje sam ovim tekstom možda uvredio.
HVALA na pažnji.

 Miroljub Nedović Riki

Glumac Narodnog pozorišta u Nišu

Izvor: http://www.bastabalkana.com

Ljudske karakteristike i školsko učenje

Blumova istraživanja

Svim nastavnicima i pedagoškim praktičarima je veoma poznata Blumova taksonomija obrazovnih ciljeva zbog njene raznovrsne  praktične primenljivosti u nastavi, a posebno u oblasti ocenjivanja uspeha učenika. Našoj pedagoškoj javnosti manje su poznati Blumovi doprinosi proučavanju školskog učenja u zavisnosti od karakteristika učenika i kvaliteta nastave.

Albert Anker Schreibunterricht, 1865

U mnogim školama, ne samo našim, nastavnici se susreću sa teškoćama u postizanju uspeha određenog broja učenika. Pa čak i veoma uspešni učenici navode da imaju izvesnih teškoća u savladavanju gradiva koje je ili preteško, ili nejasno ili traži više vremena nego što učenik ima na raspolaganju. Pored teškoća u učenju nastavnici se susreću sa velikim  individualnim razlikama koje postoje među učenicima u pogledu uspeha i učenja. Neki učenici  su uspešni, drugi manje, a pojedini ostavljaju utisak potpunog neuspeha – što god da se uradi oni su neuspešni.

U knjizi  „Human characteristics and school learning”, 1976 (knjiga kod nas nije prevedena, ali da jeste naslov bi verovatno bio  Ljudske karakteristike i školsko učenje) Blum analizira teoriju i praksu školskog učenja koje omogućavaju da se predvide, objasne i modifikuju individualne razlike koje učenici pokazuju tokom školovanja u učenju. Takve razlike po Blumu mogu biti preinačene u korist učenika, škole i društva. To se može postići ukoliko se vodi računa o uslovima učenja sačinjenih od sledećih karakteristika koje su najodgovornije za varijacije u školskom učenju i uspehu:

• ·    kognitivne polazne karakteristike učenika – stepen do kojeg je učenik postigao osnovne preduslove da bi se ostvario proces učenja
• ·      afektivne polazne karakteristike učenika- stepen do kojeg je učenik motivisan da započne i nastavi učenje
• ·       kvalitet nastave- stepen do kojeg  je nastava (situacija podučavanja) pogodna za učenika

Postoji obilje činjenica koje dokazuju postojanje individualnih razlika u školskom učenju. Blum  navodi niz istraživanja i empirijskih podataka koji pokazuju da su mnoge od ovih  razlika posledice ljudskog faktora i pre slučajne nego stalne odlike ličnosti nastale tokom vremena. On insistira na njihovoj promenljivosti i većoj fleksibilnosti nego što se inače misli da je slučaj.

Kognitivne i afektivne karakteristike učenika kao glavne stavke u određivanju ishoda učenja

Kognitivne polazne karakteristike učenika čine ishodi ranijeg učenja, a to su znanja, veštine i sposobnosti koji su neophodni za učenje novog gradiva. Zato je logička i pedagoška analiza novog gradiva potreban put utvrđivanja šta je u njemu dato i šta je neophodno da učenik poseduje na samom početku učenja ovog gradiva.

 Blum izdvaja predznanja, čitanje sa razumevanjem i inteligenciju kao veoma bitne kognitivne karakteristike. Svakako su važne i verbalne sposobnosti, veštine pisanja i rezonovanje.

Predznanja imaju veoma veliki uticaj na učenje novog gradiva i bez njih bi savladavanje ovog gradiva bilo skoro nemoguće. Na ovakav zaključak upućuju podaci istraživanja koji ukuzaju da postoji pozitivna korelacija između predznanja i uspeha u učenju novog gradiva u iznosu od 0,80.

Čitanje sa razumevanjem koje je naučeno u prvih 6 godina školovanja utiče na kasnije učenje, jer se većina školskog gradiva upravo uči čitanjem, mada je u prirodnim predmetima  poželjan rad u laboratoriji kao glavni metod rada, a ne samo čitanje iz udžbenika.

Inteligencija je još jedna ulazna mera važna za buduće učenje. U pedagoškoj literaturi se navode rezultati istraživanja koji pokazuju da postoji pozitivna korelacije između inteligencije i školskog uspeha učenika u iznosu od oko 50%.

Već je pomenito da se korelacije između uspeha u školi i predznanja kreću oko 80%, što ukazuje na to da nejednaka predznanja učenika unose veću razliku u mere školskog uspeha nego inteligencija.

Afektivne polazne karakteristike učenika

Blum izdvaja tri osnovne dimenzije afektivnih karakteristika koje su bitne za svaki proces učenja i ceo period školovanja. To su naklonost prema predmetu učenja, prema  školi i slika o sebi kao učeniku . Sva sprovedena istraživanja u školama ili eksperimentalnim grupama pokazuju da postoji visoka povezanost između navedenih karakteristika i uspeha učenika.

Naklonost prema predmetu se stvara na osnovu iskustva učenika u učenju tog predmeta. Pretpostavlja se da osoba teži da zavoli one aktivnosti za koje opaža da ih uspešno obavlja, kao i one za koje vidi da doprinose ostvarenju njenih ciljeva.

Školske aktivnosti bi trebalo odmeriti tako da učenici imaju uspeha u njima i da ih vide kao svrishodne za njihovu budućnost.

Naklonost prema školi je vidljiva u opštem pozitivnom stavu prema sistemu školstva i na osnovu interesovanja za školu uopšte. Ovi afektivni doživljaji se razvijaju od prvog dana školovanja jer deca u školu stupaju sa mešavinom nade, ponosa i straha šta će se od njih tražiti. Ukoliko njihova očekivanja budu ispunjena i početak započne uspešno, verovatno će razviti pozitivne stavove prema školi koji će biti dobra podloga za uspešno učenje. Suprotno je ako dete doživljava stalan neuspeh.

Slika o sebi je skup učenikovih doživljaja o sebi kao učeniku koje on izgrađuje na osnovu ličnih uvida kao i onih koje dobija od učitelja, drugova i ostalih. Uspeh i odobravanje ili neuspeh i neodobravanje koji se doživljavaju duže vreme za posledicu ima usvajanje slike o sebi kao uspešnom ili neuspešnom učeniku.

Naklonost i interesovanje za školu određuje stepen do kojeg će učenik uložiti napor da nauči novo gradivo i prevaziđe teškoće nastale u učenju.

Afektivne karakteristike učenika su relativno slabe na početku školovanja i vremenom postaju strukturirane i otporne na promene kako učenik akumulira svoje iskustvo učenja. Otpornost afektivnih karakteristika na promene utiče na stalnost nivoa postignuća učenika iz godine u godinu.

Zato je veoma važno da učenik izgradi pozitivne afektivne karakteristike odmah na početku školovanja i da nema česta negativna iskustva u učenju, kako bi formirao pozitivnu sliku o sebi- ispostavlja se da je ona jak motivator učenja.

Kvalitet nastave

Blum navodi da su u proučavanju kvaliteta nastave istraživači ispitivali uticaj četiri glavne odlike uspešne nastave: uputstva (objašnjenja) koja daje nastavnik učenicima, aktivno učešće učenika u procesu učenja, potkrepljenje (nagrada) za uspešno učenje i primena korektivnih procedura kroz povratnu informaciju (fidbek-korektivne procedure).

Dobra uputstva i objašnjenja uvek sadrže ono što je bitno u datom gradivu. Ispitivanja pokazuju da u odeljenjima u kojima su nstavnici primenjivali raznovrsnije metode rada i različite nastavne materijale svaki učenik je mogao da pronađe ono što je njemu razumljivo(uputstva koja su njemu jasna), što nije slučaj kada su metode jednolične i uputsva nedovoljna.

Fidbek-korektivne procedure su najsnažnija odlika kvalitetne nastave i odnose se na primenu postupaka utvrđivanja naučenog, kao i upotrebu alternativnih uputstava i objašnjenja, dodatnog vremena i pomoći učenicima kada je to neophodno, kako bi svaki učenik mogao da dobije ono što je njemu potrebno.

Kvalitetna nastava može podići nivo  afektivnih i kognitivnih ulaznih karakteristika važnih za učenje.

Kada nastava nije na optimalnom nivou onda učenik mora imati visok nivo ovih karekteristika ukoliko želi da dobro nauči gradivo (predznanja, razumevanje gradiva, naklonost prema predmetu i školi, dobru sliku o sebi).  Blum navodi da je kvalitetna nastava veoma važna na početku nekog učenja jer određuje dalji tok učenja i određuje ko će naučiti dobro- nekolicina ili mnogi. Takođe važan zaključak ispitivanja na koje se Blum poziva sadrži tvrdnju da razlika između dobrih i loših, između brzih i sporih se smanjuje pod povoljnim uslovima učenja koje čini kvalitetna nastava. Ko je brz, a ko je spor menja se od zadatka do zadatka, pa se krajnja razlika između sporih i bržih učenika smanjuje.

Mirsada Topalović

Izvor: http://hoko1.blogspot.com/

Stranica dnevnika jedne mame II

Moja prelijepa djevojčice,

moja čarobnice velikih očiju, srca i duše koja grli svijet. Željela bih ovome da te naučim, ali ne znam koliko mogu, jer ni sama to nisam znala, jer nas tome nitko nije učio, već kroz život buđenjem i rastom otkrivamo. Željela bih da kroz odrastanje na umu imaš da…

Ništa ne moraš, a sve možeš.

Da nije važno da si bolja od drugih već da si najbolja za sebe.

Da ništa ne moraš trpjeti, podnositi, gutati i šutjeti i da ništa od toga ne trebaš raditi. Da život nije podnošenje, već pronalaženje sreće.

Da način uvijek postoji, i da možeš,  ali zaista možeš sve što poželiš. Ali da želja dolazi iz srca, a ne iz potrebe.

Da je najvažnije da si sretna, a ne s kim, gdje i kako si sretna.

Da možeš voljeti koga god želiš i kako god želiš – da se prepoznaju duše, a ne tijela, statusi, države, godine. I kada tako voliš – sve se dogodi da ta ljubav uspije, svi putevi se otvore.

Da su ljudi nesretni jer žive kako misle da trebaju, a ne kako ojsećaju i da zato povređuju jedni druge. Kada živiš u suglasnosti sa sobom – ma što to bilo, nitko te ne može povrijediti, jer ćeš znati i osjećati da je tvoj život tvoj uspjeh, a ne uspjeh tvoj život.

Da ljubav nije patnja, bol, muka, da se kroz vezu ne trebate podnositi već da zajedno putujete.

Da je u redu odustati. I stati. I reći da si pogriješila.

Da uvijek možeš početi ponovo i da to nije propust već snaga.

Da ne braniš svoje izbore u prošlosti, već svoju nadu u budućnost.

Da slobodno vičeš, trčiš, igraš se, raduješ, jedeš kako želiš, pričaš kako želiš, misliš kako umiješ. Ne budi kao drugi i dopusti drugima da budu ono što jesu. Svi smo različiti dok spavamo – zašto im smeta što smo različiti kad smo budni?

Da nitko ne umire, da su duše besmrtne i svuda oko nas. Da se ne bojiš smrti jer je ona samo put ka dalje.

Da Bog, univerzum, kozmos – kako god budeš izabrala vjerovati – ne kažnjava, već nas voli. Sve što se dogodi – sami sebi radimo. Naše bolesti su naše emocije zaključane, naše misli negativne, energije prenijete s koljena na koljeno zbog nesreća, patnji, bola koji prenosimo na svoju djecu. Bog nas voli i pomaže i vjeruj u njega. Jer s vjerom u njega, i dok hodaš dolinom mraka i jauka, nitko ti ništa ne može, sa svjetlom u srcu osvjetljavaš put svojoj duši.

Pružaj ruke, širom, otvorene,  jer samo raširene ruke mogu primiti zagrljaj.

Plači, slobodno, gorko, jecajući, jer suze čiste i odnose sve ono što preuzmemo od drugih. Kada ih ne pustimo, padaju u našu dušu, talože i stvaraju bedeme koje nitko poslije ne može srušiti.

Samoća nije strašna, možeš biti sam i sretan. I bolje je biti sam nego u lošem društvu.

Nesreća nema stupnjeve. Ne možeš čekati da budeš mnogo nesretna ili malo nesretna. Ne može postojati mali razlog i veliki razlog za nesreću. Ne postoji razlog za nesreću. Ako si tužna – mijenjaj, počni ispočetka, vrati se unazad, uradi sve što je potrebno da u sebi vratiš radost i veselje.

Ne možeš mijenjati druge. Ne možeš mijenjati ni sebe – možeš samo rasti, razvijati se, učiti i postajati najbolja verzija svog bića.

Voli sebe. Poštuj sebe. Slušaj sebe. Vjeruj sebi. Kada vjeruješ sebi, vjerovat će ti i drugi.

Postoje vile, čarobnjaci, jednorozi, anđeli i možeš ih vidjeti. Otvoreno srce je najjača kozmička sila, portal kroz koji prolaze svi svjetovi i s kojima se možeš sresti, pričati, družiti. Ne daj da te itko ikada uvjeri u drugačije.

Strah ne postoji, strah je iluzija. Sve ono što dolazi nakon tvoje odluke je manje od samog straha s kojim se gledaš u oči. Zamijeni strah ljubavlju i sve ono što te je plašilo nestaje. Ljubav rađa ljubav.

Ne vjeruj mom strahu, on je naučen. Suprotstavi mu se, slobodno. Neće mi biti lako, ali uvjeri me da je to samo moja iluzija, jer sam suviše dugo rasla vjerujući da postoji.

Ne vjeruj mojim brižnim zabranama – demantiraj ih hrabrošću, željom za životom, voljom i zadovoljstvom, kao što to već sada radiš.

Ne poredi se s drugima – ti si savršena u svemu što radiš baš takva kakva jesi. Nije važna ni ocjena, ni škola, ni uspjeh, ni posao. U svemu što budeš radila srcem i iz ljubavi bit ćeš najsretnija i samim tim najuspješnija.

Briga nije ljubav. Ne dozvoli da te brigom ucjenjuju i kontroliraju. Čak ni mi, najbliži.

Ti si čudo, stvoreno iz čuda koje treba čuda stvarati. Ti imaš moć i snagu da vodiš život kakav želiš, ma koliko bio suprotan od onoga  kako ga vide drugi, pa i mi. Jer mi smo ti roditelji, ali ti nama ne pripadaš, mi te ne posjedujemo, samo te čuvamo.

Hvala ti što postojiš, moja predivna čarobnice, i hvala ti što me učiš svemu što nisam znala, i što s tobom otkrivam koliko toga nisam znala. Možeš letjeti. Ja samo sada ne znam kako. Ne umijem te naučiti. Možda ćeš ti naučiti mene. Radujem se svemu što ću od tebe saznati.

– Jasmina Stojanović

S decom u Štutgartu: Zašto i kod nas ne može ovako?

Iznenadan put. Kakava radost, kakva sreća. I to što još do sada nisam bila u Nemačkoj povećava uzbuđenje. Grad Štutgart, spada u najbogatije oblasti u Nemačkoj, grad iz kog je potekao Hegel (filozof), Šiler (pesnik), Mercedes, Porše, Boš, grad i okolina prepuni banja, na obroncima južnih strana brda prostiru se vinogradi,…

 Piše: Dragana Mujezinović

Utisaka je bilo mnogo i previše. Ipak, najupečatljiviji su oni u vezi sa decom. Deca su svuda deca, ali šta okruženje čini za njih, i za opštu dobrobit.

Parkovi i igrališta

Na jednom od ulaza u park Rozenštajn, stajao je ovaj znak.

To znači da je prostor namenjen za rekreaciju ali je takođe i zaštićeno prirodno dobro, u ovom slučaju stanište za životinje na slici.

I kod nas na prilazima Košutnjačkoj šumi, mogli bi da se nađu slični znaci. Kad sam ja bila mala, još je bilo košuta po šumi, a mogli su se videti i zečevi. Sada je preostalo nešto fazana.
U parkovima je sve jednostavno i bezbedno. Jednu grupu dece najčešće vodi više vaspitačica i vaspitača, učiteljica i učitelja. Ne podižu glasove u obraćanju deci, i uglavnom se čuje samo dečja cika i piska.

Čak i ovako veliki i strmi tobogani mogu da budu bezbedni.
Ova kula za igranje je pravi poligon za razvijanje najrazličitijih veština kod dece.

Mališanci užinaju na travi. Dan pre toga padala je snažna kiša, tako da je zemlja bila još mokra, možda čak i hladna. Jedna velika cerada je bila dovoljna da okupi decu i obezbedi zajednički prostor za sedenje i druženje. Neki bi rekli „ništa posebno“.

Park Rozenštajn je veoma velik tako da nema škola i obdaništa u neposrednoj blizini. Učiteljice i učitelji su decu dovezili gradskim prevozom odnosno metroom. Već u najranijem uzrastu uče ih da svoje stvari sami nose tako da je svaki mališanac, ma koliko mali bio, imao svoj rančić na leđima i kačket, kapu, šeširić.
One skroz male mališance koji nisu mogli dugo da hodaju, vozili su u neobičnim kolicima, koja liče na mali vagon. Neki bi, opet, rekli „ništa posebno“.

U centru grada, dozvoljeno je gaženje trave, čak i poželjno. Kiša im ništa nije smetala. Deca se nisu istopila ma koliko da su slatka. Neki bi, opet, rekli „ništa posebno“.

Na jednom malom trgu, gde se u nizu nalaze fontanice u pločniku, jedna baka je našla načina da razonodi svoje unuče.

Dok su se jedni igrali u parku, drugi su tražili sreću.

 Ljudi kod nas u Srbiji, često vole da mi spuste i kažu da to „tamo“ nije ništa posebno, i da ne shvataju što se ja toliko oduševljavam s tim tuđim stvarima. Za mene jeste posebno kad vidim da je park bezbedan sa celim klupama, kada su dečja igrališta čista (bez srče, opušaka, metalnih zatvarača za flaše i gomile drugih otpadaka) i kad sprave nisu slomljene. Za mene jeste posebno kad me komunalna policija ne opominje što mi dete sedi na travi (to nam se desilo u Tašmajdanskom parku), a u isto vreme sklanja glavu od gomile psećeg izmeta svuda naokolo. Za mene je takođe posebno to što u parkovima ne gospodare psi, bilo da su vlasnički ili lutalice, pa da ljudi i deca ne smeju ni da zađu u travu jer će nagaziti zna-se-već-šta. Za mene jeste posebno to što prostor služi ljudima a ne ljudi prostoru, a to zahteva brigu i održavanje. Da, to stvarno nije ništa posebno, ali jeste kad ga nema!

Muzeji

Muzeji su bili naročita radost i novost. Pretpostavljam da znate da kod nas te ustanove uglavnom ne rade. Ako i rade, muzeji su uglavnom „nemi“ i nedruželjubivi prema najmlađim posetiocima.
Prelep prizor, u skoro svakom muzeju u kom smo bili, bile su grupe dece raznih uzrasta, koje sede na podu i slušaju predavača. Ti predavači su sa puno strpljena i mirnim tonom govorili o temama koje su nove i verovatno malo dosadne. Sa sobom su uglavnom nosili čarobne kutije pune predmeta koje deca mogu da „gledaju rukama“ jer deca tako najviše vole da gledaju. Baš je dobro kad u muzeju postoji nešto što može da se drnda, cima, trese, lupka, mrda i da pritom proizvodi nekakav pokret ili zvuk, promenu boje,…
Tako zaigrana deca bila su mirna, izvesno je da će dugo pamtiti ono što su tada učila.

Muzej Mercedes-Benca, osnovan 1923, premešten 2006, jedan od najposećenijih muzeja u Štutgartu. Okretanjem diska puni se baterija koja pokreće autić na pisti. Ubrzo bi se baterija ispraznila i autić bi stao. Deca su stalno morala da vrte disk ako su želela da se autić kreće.

Muzej Poršea, osnovan 1976. Na ovom mestu u muzeju, zvuk sa vibracijom je mogao da se čuje samo ako bi se laktovi stavili na ova mesta. A onda je doživljaj bio izuzetno autentičan, kao da ste na trkačkoj stazi.

Muzej muzičkih instrumenata. Od vrha do drške kišobrana, pomoću kočnice od bicikla, zateže se struna po kojoj onda može da se svira gudalom. Flaše su napunjene različitim količinama tečnosti tako da lupkanjem svaka proizvodi drugi ton.
Sa nama je bila grupa školske dece i ova gospođa, inače multiinstrumentalistinja, im je govorila o nastanku instrumenata i svirala kako bi im ilustrovala priču. Deca su sedela na podu i bila mirna kao bubice. I mi smo bili mirni kao bubice. Iako ne razumemo nemački, bilo je divno slušati je.

Štutgartski muzej prirodnih nauka u parku Rosenštajn, muzej Leventor, koji je posvećen paleontologiji i geologiji. Deca čeprkaju po bazenu sa zemljom i peskom i iskopavaju kosti i fosile.

U nepoznatom gradu

Najvažnija životna lekcija – snalaženje u nepoznatom okruženju. Naš malac je prvi put leteo avionom. Prvi put bio u Nemačkoj. Prvi put bio u prilici da može da isproba veštinu čitanja karti, orijentacije i uočavanja potrebnih putokaza. Bilo je važno i da razume natpise na stranom jeziku. Ja bih to nazvala: igrica uživo u realnom vremenu i prostoru. Uz malo objašnjavanja osnovnih pravila, orijentacija je postala zabava.

Možda ovo sve i nije bilo nešto naročito. Međutim jeste, jer toga kod nas – nema.

Izvor:http://www.detinjarije.com/s-decom-u-stutgartu-zasto-i-kod-nas-ne-moze-ovako/

Tužakanje – kako zaustaviti?

Tužakanje obično počinje u predškolaskom uzrastu. Deca najčešće tužakaju brata ili sestru, ili drugare sa kojima se igraju, kada počne da se javlja osećaj rivalstva.

Tužakanje, takođe ima svoju pozitivnu stranu. Ono može predstavljati želju deteta da vam pokaže da razume pravila i razlikuje dobro od lošeg. Deca u ovom uzrastu tužakanjem rešavaju razmirice između sebe jer još uvek nisu razvila veštine kojima bi rešila konflikt.

Bez obzira na pozitivne strane, verovatno ćete želeti da što pre odviknete dete od tužakanja, jer stalne žalbe deteta na drugare, braću i sestre nikome nisu prijatne.

Za početak imajte na umu da vaše dete mora imati slobodu da vam se obrati ako mu je potrebna pomoć i da je odrasloj osobi lakše nego detetu da napravi razliku između „on dira moje igračke“ i „on se penje na prozor“.

Možete reći svom detetu da je u redu da vas upozori kad neko radi nešto opasno, ali ono će možda još uvek imati problema da napravi razliku između onoga što je opasno i onog što njemu smeta. Kad vam priđe u želji da nekoga zaštiti pohvalite ga. „Hvala ti što vodiš računa o svom bratu“. Ovako ćete izbeći zamke rivaliteta između braće i sestara, skoncentrisaćete se na potrebe dece i imaćete izvor neophodnih informacija.

Ne mešajte se

Postoje mnoge situacije između dece gde sigurnost nije u pitanju. U ovim slučajevima, ako kaznite drugo dete ohrabrujete tužakanje. Tužakajući nekoga, vaš mališan vas uvlači u borbu za moć koju vodi sa svojim prijateljima, braćom ili sestrama. Ukoliko ste na njegovoj strani, ne samo da podstičete takvo ponašanje pomažući mu da postigne ono što želi (on dobija vašu pažnju, dok drugo dete upada u nevolju) već i rizikujete da prekorite drugo dete nepravedno, ako vaše mlađe dete preteruje sa zločinima svog druga, brata ili sestre, što se često i dešava. Ako se suzdržite da se ne umešate, vaše dete će uskoro shvatiti da neke situacije mora i samo da rešava.

Povećajte cenu tužakanja

Dajte vašem detetu neku obavezu kad dođe kod vas da tuži brata ili sestru za nešto za šta oni nisu odgovorni. Kad dotrči do vas sa vešću o nekom delu njegovog brata ili sestre, možete mu reći da nacrta crtež tog dela i ostavi ga na stolu, a vi ćete ga pogledati kasnije. Vaše dete možda shvati da tužakanja i nije vredno tolikog  truda. Ako je pažnja sve što vaš mališan želi, dajte mu do znanja da ćete rado poslušati šta ima da vam kaže, ako to nije tužakanje drugara, braće i sestara, osim ako oni nisu u opasnosti.

Nađite alternativna rešenja zajedno

Kad se nađe u situaciji koju ne uspeva samo da reši, vašem detetu bi trebalo objasniti šta da radi umesto da se tužaka. Pitajte dete zašto se žali na nekog drugog i zajedno smislite alternativnu strategiju. Ako ga je prepirka oko igračke poslala pravo vama, saosećajte se njim, ali mu objasnite da vi ne možete da mu rešite problem i da pokuša sam da se dogovori sa drugarom oko igranja. Na kraju krajeva, uvek može da izabere drugu igračku.

Ohrabrite dete da samo bije svoje bitke

Kada ste saslušali žalbu vašeg deteta, ocenili da li je neko možda u opasnosti i pomogli mu da dođe do mogućih rešenja, pošaljite ga nazad u igru. Ono što želite jeste da vaš mališan razvije sopstvene sposobnosti rešavanja problema. Jednom kad ste ga saslušali i razuverili ga, pošaljite ga nazad da sam reši svoje probleme, ili mu dajte izbor, recite mu da ste trenutno zauzeti i da može, ili sam da sam reši problem, ili da skupi igračke i igra se kasnije. Vremenom, naučiće sam da rešava situacije nastale u igri sa drugom decom.

NEKA NEOBIČNA PONAŠANjA KOD DECE I KAKO REAGOVATI NA NjIH (iz knjige “Senzorna integracija iz dana u dan“, L. Biel, N. Peski)

Lepršanje rukama, udaranje glavom i druga slična ponašanja

Kada je dete preosetljivo ili nedovoljno osetljivo na senzorne podražaje, ili ima kombinovanu osetljivost, njegova unutrašnja „kontrola glasnoće“ ne radi. Zvukovi mogu biti preglasni ili pretihi. Vizuelni unos može biti previše iznenadan ili nejasan. Kretanje se može osetiti kao prenaglo, izvan kontrole ili kao teško. Takođe mogu postojati neprekidni mentalni beli šumovi poput smetnji na TV prijemniku, pa su slika i zvuk nejasni i teško ih je podesiti. Pokušavajući normalizovati svoj nervni sistem, dete se može isključiti i povući, previše se fokusirati na nešto na štetu svega drugoga ili izvoditi neku vrstu repetitivnih ponašanja poput lepršanja rukama ili udaranja glavom. Iako se ova ponašanja obično povezuju sa autizmom, pojavljuje se i u neautistične dece sa senzornim teškoćama.

Nedovoljno osetljivom detetu ta ponašanja mogu pružiti senzornu stimulaciju za kojom žudi kako bi probudilo svoj nervni sistem, dok preosetljivo dete to može umiriti pomažući mu da blokira spoljne nadražaje. Takva ponašanja takođe dovode do otpuštanja beta endorfina u telu, što pruža zadovoljstvo. Iako vas to možda uzrujava i mislite da je to socijalno neprihvatljivo, zapravo nema razloga zašto bi se lepršanje rukama moralo sprečavati, osim ako smeta sudelovanju u aktivnostima poput onih u igri i vrtiću/školi. Moguće je da dete sa poremećajem senzorne integracije leprša rukama jer mu je to privlačno, relaksirajuće i pruža mnogo vizuelnog unosa. Dete koje kasni u govorno-jezičkom razvoju, koje leprša rukama kad je uzbuđeno ili frustrirano, može prestati to da radi kad počne rečima izražavati ono što želi reći. Repetitivno ljuljanje i vrtenje oblici su samoterapije, omogućavaju intenzivnu vestibularnu stimulaciju. Gledanje takvog ponašanja može vas uznemiriti, ali ni to ponašanje nije opasno. Udaranje glavom, koje daje intenzivne pokrete uz duboki pritisak, potencijalno je mnogo ozbiljnije. Takva ponašanja mogu biti i deo normalnog razvoja, s vrhuncem između 18 i 24 meseci života te mogu biti samo jedan od načina na koji dete usavršava pokrete. Ako vas zabrinjava ljuljanje i udaranje glavom, obratite se pedijatru, koji će vas, po potrebi, uputiti na dalje pretrage.

Šta vi možete da učinite?

Lepršanje rukama

•  Pokušajte izvežbati dete da umesto toga plješće rukama ili grli samo sebe.

•  Pružite mu dodir dubokog pritiska i proprioceptivni unos po ramenima, rukama i dlanovima preko aktivnosti senzorne dijete poput hodanja „kao tačke“, četkanja i pritiska na zglobove.

•  Zaokupite dete omiljenom igračkom ili aktivnošću koja zahteva korištenje ruku.

Udaranje glavom

 Proverite ima li dete upalu uha, probleme sa vidom ili zubima. Neka deca udaraju glavom da odvrate pažnju od glavobolje, ili takvo ponašanje može biti jedini uočljivi znak da doživljava bol u području glave. Ako dete dugotrajno udara glavom, odvedite ga kod pedijatra koji će ga možda uputiti dečjem neurologu.

• Redovno masirajte glavu i lice dlanovima
• Ako dete snažno udara glavom, može se upotrebiti kaciga da bi se sprečile ozlede.
• Udaljite detetov krevet dalje od zida i stavite ga na debeli tepih. Koristite jastuk za zaštitu od udaraca u dečijem krevetiću, sigurno pričvršćen, da prekriva krevetić sa svih strana.
•  Koristite detetovo ponašanje kao vodič za senzorni unos koji ćete pružati u senzornoj dijeti i pružite mu taktilni, proprioceptivni i vestibularni unos.
•  Razgovarajte sa radnim terapeutom o korištenju teže kape na području glave
•  Podstaknite dete da gura glavu u jastuk ili zrnastu vreću za sedenje (vodeći računa da pri tome može neometano disati)
•  Masirajte detetovu glavu rukama. Dopustite mu da vam sedi u krilu, licem okrenuto prema vama i pritiskajte njegovo lice o svoje. Pokušajte pritisnuti svoju bradu o detetovo čelo i pomičite vilicu napred-nazad kao da mrmljate.

Hodanje na prstima

Ako je vaše dijete sklono hodanju na prednjem delu stopala ili prstima, porazgovarajte o tome sa defektologom ili radnim terapeutom. Ovakvo hodanje uobičajeno je kod dece do tri godine, a neka deca počnu tako hodati i u kasnijoj dobi. To može biti blag neurološki znak koji ukazuje na osnovno zdravstveno stanje. Kod dece sa poremećajem senzorne integracije taj oblik ponašanja je gotovo uvek senzorno uslovljen. Moguće je da taktilno osetljivo dete pokušava izbeći osećaj cipele ili čarape, osećaj trave, peska ili tepiha na bosim nogama, pa hoda na što manjoj površini stopala da bi izbeglo neprijatan osećaj pritiska. Vestibularne smetnje takođe mogu imati određenu ulogu.

Šta možete učiniti?

• Desenzitirajte stopala masažom (možete koristiti ulje ili losion), četkajte ih mekom četkicom ili trljajte sa peškirom. Neka dete istražuje stopalima različite materijale (stoji u posudi punoj riže, peska, komadića striropora i sl.)
•  Naučite dete da osvesti delove tela. Neka na vaš znak hoda ili trči na petama, ali izbegavajte prigovore.  Vodite zabeleške: kad hoda na prstima, kad je boso ili nosi cipele, na tepihu, na drvenom podu, travi ili plaži?
•  Razmislite o cipelama sa više jastučića u njima (patike) ili onima sa manje jastučića (kožni đon), i probajte različite vrste sokni (debele umesto tankih i one bez šavova). Možda će terapeut preporučiti posebne ortopedske cipele ili uložak.
•  Neka dete skače na mini trampolinu držeći vas za ruke ili držeći se za sigurnosnu ručku po potrebi. Pobrinite se da su mu pete pri doskoku priljubljene uz podlogu.
• Stavite mu na gležnjeve utege sa čičak zatvaračem kako biste pojačali senzorni unos za gležnjeve i stopala. Kad se igra ili jede, neka sedi na stolici sa kolenima pod pravim uglom i stopalima položenim na peškir ili nešto drugo na podu što je zanimljive teksture.
•  Držeći pete na podu, neka se pridržava sa sto ili stolicu i lupka nožnim prstima u ritmu muzike. Zatim osmislite ritmičke obrasce da stopala rade naizmenično.
•  Istežite listove i Ahilovu tetivu. Neka dete stoji na kosini s prstima okrenutim prema gore, prema debljem delu kosine, a petama prema dole, prema užem kraju kosine. Gravitacija će učiniti svoje, polagano povlačeći detetove pete prema dole. U početku, ako mu je neprijatno, neka na tome stoji manje od minute, pa postepeno produžavajte vreme stajanja. Može stajati na kosini dok se igra za stolom, slika po štafelaju i sl.
•  Ako se hodanje na prstima nastavi, možda ćete trebati konsultovati ortopeda o ulošcima koji će pomoći pravilnom poravnanju i držanju peta na tlu.

Daljim razvijanjem verovatno ćete shvatiti da ste otkrili odlična rešenja za svakodnevne probleme. Pored isprobavanja praktičnih rešenja koja su vam ponuđena, razgovarajte sa radnim terapeutom/defektologom, kao i sa drugim roditeljima koji su možda došli do drugih sjajnih ideja.

Udaranje i grizenje

Udaranje i grizenje brata/sestre, druge dece deci sa teškoćama u senzornoj integraciji ne pomaže samo da izraze svoju razdražljivost nego mu daje i puno dodira dubokog pritiska i proprioceptivnih podražaja koje može kontrolisati, što može delovati umirujuće na njegov nervni sistem. Da biste zaustavili dete u ovim radnjama, morate ga naučiti da kontroliše svoje nagone i pružiti mu mnogo podražaja koji će ga sprečiti da oseti potrebu za udaranjem i grizenjem. Neka deca ovo rade čak i kad nisu ljuta. Mogu biti uznemirena jer im neko dete sedi preblizo ili ih uznemirava prevelika buka u sobi, ili im je jednostavno treba malo senzornih podražaja pa reaguju udaranjem ili grizenjem drugog deteta.

Ako vaše dete ima potrebu za udaranjem, dajte mu puno igračaka i predmeta po kojima može lupati celi dan: muzičke instrumente kao što su bubnjevi i klavijatura, loptu, vreću za boksanje, jastučiće, zrnaste vreće za sedenje i sl. Ako ima potrebu da grize, dajte mu stvari koje su bezopasne za žvakanje, poput tuba za žvakanje, igračaka za nicanje zuba, hrane koja se žvaće ili hrska, a ne postaje gnjecava u ustima, poput gumenih bonbona ili žvaka (proverite pre svega nije li možda gladno).

Ako vaše dete ozleđuje drugo dete, obratite pažnju na drugo dete pre nego što se suočite sa svojim detetom, da ne ispadne da nagrađujete negativno ponašanje. Nakon toga svoje dete isključite iz aktivnosti, ako je to primereno uzrastu i preusmerite ga na nešto šta sme udarati ili gristi.

16. novembar-Dan tolerancije

Tolerancija je poštovanje, prihvatanje i uvažavanje bogatstva različitosti.
Biti tolerantan znači čvrsto se držati svojih uverenja i prihvatati da se i drugi drže svojih. To znači prihvatanje činjenice da su ljudska bića prirodno različita u situacijama, govoru, ponašanju i vrednostima i da imaju pravo da žive u miru i onakvi kakvi jesu. Svako ima pravo na različitost. Naša prava su jednaka pravima drugih.
TOLERANCIJA znači da ono što mi mislimo, verujemo ili cenimo nije obavezno bolje od onoga što misle, veruju ili cene drugi ljudi.

Tolerancija se odnosi na: druge ljude, drugačija verovanja, ideje ili način života.

TOLERANTNOŠĆU postajemo svesni da je raznolikost ljudsko bogatstvo. Učeći o drugima postajemo tolerantni prema onome što je različito.
Tolerancijom se život može učiniti lepšim.
Pre nego što nešto kažemo treba dobro da razmislimo.
Potrudimo se da razumemo druge.
Uživajmo u različitim mišljenjima ljudi i potrudimo se da nešto naučimo iz njih!
Poštujmo različitosti među nama.
Poštujte druga i drugaricu iako ste različiti i ne slažete se baš uvek. Uvažite njihovo mišljenje i prihvatite njihov predlog. Pronađite sredinu između vaših različitosti i igrajte se, učite i rastite zajedno.
Nemojte drugima raditi niti govoriti ono što ne želite da oni vama rade ili govore!
Znamo da se niko ne oseća lepo kada ga drugi vređa!
Budimo tolerantni svakoga dana!

Izvor:Zajedno do novih znanja