– O Branku Miljkoviću, pesniku čije ime nosi škola

Branko Miljković                             t_1591265_pohvala_svetu_branko_miljkovic_pinkjeca_cool_m
(1934-1961)

Rođen je u Nišu. Godine 1953. se preselio u Beograd, gde počinje da piše pesme i da se bori za njihovo objavljivanje. Njegove pesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i filozofije Heraklita. Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika. Dobio je Oktobarsku nagradu Beograda 1960. za zbirku Vatra i ništa. Krajem 1960. se preselio u Zagreb. Izvršio je samoubistvo 1961.

Branko Miljković je pre svega misaoni pesnik.
Čega god da se dotakne kao teme pevanja, prožme ga refleksijom.
Nema žene, erosa, ljubavi – nema ni ljubavnih pesama.
Pesnik obuzet smrću, prazninom i ništavilom. A njih prevazilazi baš poezijom – ona je ispunjavanje praznine.
Drugi razlog nepevanja o ljubavi prema ženi leži u pesnikovoj prirodi: on je introverni tip modernog pesnika koji je okrenut poeziji, dakle sebi.

Noć između 12-tog i 13-tog februara 1961. godine, našla je telo srpskog pesnika Branka Miljkovića obešenog o drvo u parku u centru Zagreba, u kojem je živeo poduže vreme. U vreme smrti imao je 27 godina. Zvanični nalazi govore da je bilo samoubistvo, dok je u to vreme postojao broj dokaza da postoji mogućnost da je ubijen od strane hrvatskih nacionalista. Do danas, ne postoji konkretan zaključak o njegovoj smrti.

Usled geopolitičkih prilika u posleratnoj Evropi, ime Branka Miljkovića nije poznato širem auditorijumu zapadne Evrope. Branko Miljković je rođen u Nišu 1934. godine. Niš je u vreme Drugog svetskog rata bio svedok masovnih pogubljenja, što se odrazilo na mladog Miljkovića i njegovu poeziju koja je sledila.

Njegov talenat i lakoća sa kojom se koristio i igrao rečima nisu prošli nezapaženi. 1953. godine sa roditeljima se seli u Beograd, u koji Branko stiže sa stotinak već napisnaih pesama, i u kojem provodi narednih 8 godina pokušavajući da se istakne u poezijskim krugovima. Ubrzo po dolasku upisuje se na Beogradski univerzitet, na Filozofski fakultet, i stvara prijatelje sa drugim pesnicima, Vaskom Popa i Ivanom Lalićem.

Mladi Miljković odbija članstvo i asociranje sa partijom, što je rezultiralo u neobjavljivanju njegove poezije. Međutim, njegov uspeh kod mladih je bio očigledan i pet njegovih pesama je objavljeno u poznatom časopisu Delo, čiji je glavni i odgovorni urednik u to vreme bio niko drugi do Oskar Davičo. Ubrzo potom sledi njegova prva kolekcija pesama 1956. godine, pod nazivom Uzalud je budim, i bila je uspeh kod publike kao i kod kritičara. Pesma je postala klasik, i jedna od najpoznatijih njegovih pesama. Prema Miljkoviću, on je jednog dana posetio svog komšiju u Nišu i video na zidu sliku njegove preminule sestre. On se zaljubio u sliku sa devojkom, i u njeno ime napisao ovu pesmu, za koju je kasnije govorio da je trijumf pesnika i života.

Često je viđen po kafanama Beograda, u kojem je Branko vodio boemski i bezbrižan život. Međutim usled stalnog konzumiranja alkohola, umeo je da pokaže i svoju agresivnu stranu kada je bio u pijanom stanju, zbog kojih je stalno ulazio u tuče koje je skoro uvek gubio. Ovakvo ponašanje ga je često dovodilo u neprilike sa režimom koje nije želelo da toleriše slične ispade. Na sreću, imao je puno prijatelja, pisaca, koji su u to vreme bili veoma bliski režimu i koji su ga izbavljali iz raznih neprilika. Usled ovakvog ponašanja i neprilika u koje bi upao, uvek bi govorio, kuneći se, da više nikad neće pisati. 1958. godine njegova druga kolekcija pesama je objavnjena pod nazivom Smrću protiv Smrti. 1958. godine Žan Pol Sartr posećuje Beograd kao gost Srpske akademije nauka i umetnosti. Miljković prima posebno priznanje od francuskog filozofa, i njih dvojica su se nakon posete ubrzo sprijateljili.

U jesen 1960. godine Branko se našao u okruženju članova partije i neprijateljske atmosfere. Čak i njegove bliske kolege su se okrenuli protiv njega, što je on teško podneo, i doneo odluku da zauvek napusti Beograd, i nađe novi dom u Zagrebu, u kojem ga je čekao posao kulturnog urednika Radio Zegreba. Po odlasku šalje pismo novinama Duga i odriče se nagrada koje je dobio. U Zagrebu, Branko je nastavio da piše, ali i da pije. U poslednjnoj noći njegovog života, viđen je kako je pio u društvu nekolicine devojaka. Prema iskazu svedoka, bio je veseo, čuli su ga kako je govorio da je završio sa uobraženim urednicima, političkim ulizicima i partijom, i da je spremao objavljivanje nove kolekcije pesama. Ubrzo nakon ponoći, napustio je prijatelje za stolom, rekavši da mora da se sastane sa nekim. Sledeći put kada je bio viđen, visio je o drvo u parku.

Neki kažu da se sam ubio, jer nije više mogao da podnese pritisak i ruganje, neki kažu da nije mogao da prežali sukob sa partijom zbog kojih se odrekao svojih pesama i to sebi nije mogao da oprosti, neki kažu da je bilo samoubistvo zbog neuzvraćene ljubavi. Postoji broj svedoka koji su rekli da je bio veoma pijan, i da je nakon napuštanja svojih prijatelja otišao u drugu kafanu gde je glasno pevao srpske pesme, i da kad su ga okružili hrvatski nacionalisti, ih je psovao. Ovo nikad nije bilo zvanično uvršteno u uzveštaj o smrti, jer bi ubistvo pesnika od strane nacionalista izazvao veliki broj problema u tadašnjoj Titovoj Jugoslaviji.

 

10372512_1451183658482346_6672430924721070547_n

Rodna kuća Branka Miljkovića u Gadžinom Hanu

 

10574260_634699963292927_1378485286259579078_n

15660_634699893292934_4553739877985770531_n   10525846_634699933292930_8527826754555466822_n

 

 

Kako je stradao Branko Miljković

Tadašnjim vlastodršcima, i u Zagrebu, i u Beogradu, bilo je veoma stalo da se čitav „slučaj” prekrije velom zaborava, govorio je Tanasije Mladenović.

U Udruženju književnika Srbije, na pedesetogodišnjicu tragične smrti „princa srpskih pesnika” – Branka Miljkovića, otkriven je bareljef sa likom pesnika, rad vajara Nebojše Mitrića, dar Gorana Miljkovića, pesnikovog sinovca. U prigodnom književnom programu, svoja sećanja na jednog od najvećih srpskih pesnika, izneli su: Radomir Andrić, Slavomir Gvozdenović, Petar Pajić, Dragan Kolundžija, Adam Puslojić, Miljurko Vukadinović, Milica Jeftimijević Lilić, Predrag Bogdanović Ci i Mirjana Kovačević, a Miljkovićeve stihove kazivao je Ljubivoje Tadić.

Predstavljena je i knjiga Branka Miljkovića „Izabrane pesme” (izbor sačinio Slobodan Stojadinović) i „Spomenica Branka Miljkovića”, sa stihovima srpskih pesnika o Miljkoviću (priredio Slobodan Stojadinović). Obe knjige objavila je „Beoštampa”.

U noći između 11. i 12. februara, u jednoj šumi pokraj Zagreba, po zvaničnoj verziji, srpski pesnik Branko Miljković izvršio je samoubistvo. Imao je samo dvadeset i sedam godina. Ovaj događaj i danas, 50 godina kasnije, izaziva mnoge kontroverze.

Branko Miljković je rođen u Nišu 29. januara 1934. godine. Počinje da piše pesme sa trinaest godina. Prvu pesmu objavljuje 1952. u beogradskom listu „Zapisi”, imao je tada osamnaest godina.

U knjizi „Branko Miljković ili neukrotiva reč”, Petar Džadžić tvrdi da je Miljkovićev odlazak iz Beograda u Zagreb „uzrokovan ljubavnim jadom”. Džadžić kaže: „Postojala je jedna žena – uvek postoji jedna žena, koju možemo i ne možemo identifikovati, i koja nanosi pesniku poraz, onda kada mu je taj poraz potreban”. Džadžić citira i pismo koje je od Branka Miljkovića dobio iz Zagreba, u kojem on, između ostalog, beleži: „Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba moga duha… Sada moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored Nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore…” U post skriptumu moli Džadžića da mu piše sve o Njoj i kaže: „Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj, počeću da mislim o smrti.”

Četiri-pet dana pre kobnog događaja, 7. februara 1961. godine, Miljković je Džadžiću iz Zagreba poslao sasvim drugačije pismo: „Ja se osećam odlično. Kao da sam se danas rodio. Raskrstio sam sa svime što je bilo juče i sa poezijom i sa životom…”

Tanasije Mladenović je smatrao, nije bio jedini, da Branko Miljković nije izvršio samoubistvo. Maleno drvo, o koje se Miljković, navodno, obesio, naprosto nije moglo da izdrži krupno telo srpskog pesnika. U razgovoru za „Politiku”, Mladenović je 1995. godine, doslovce, rekao: „Na licu mesta, posle nekoliko dana po Miljkovićevoj sahrani, vrativši se tada sa puta po inostranstvu, utvrdio sam čitav niz činjenica koje jasno govore da je tadašnjim vlastodršcima, i u Zagrebu, i u Beogradu, bilo veoma stalo da se čitav „slučaj” prekrije velom zaborava. Kvarilo bi to, zaboga, naše idilično i za večna vremena projektovano – bratstvo i jedinstvo”.

U „Književnim novinama”, 8. aprila 1960. godine, nepunih godinu dana pre smrti, Branko Miljković je objavio tekst povodom godišnjice smrti Majakovskog, u kojem stoji: „Kad god sam se zapitao šta je to što je poteglo obarač unutrašnjeg revolvera kojim je ubijen, čuo sam njegovo drugarsko preklinjanje: Drugovi ne spletkarite”, a nešto dalje, u istom tekstu je i rečenica: „Možda će ovaj vek videti još mrtvih pesnika, ako ima pesnika”.

Z. Radisavljević

Ostavite komentar

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s