Zaštitita dece od vršnjačkog nasilja

Svesni smo da maloletničko nasilje postoji, ali nas generalno ne uzbuđuje mnogo. „Dečija posla“. „Nek’ se čeliči“. Sve dok ne pročitamo o deci u crnoj hronici. Tako, usled naših strahova i svakodnevice, skačemo sa potpune neuključenosti u detetovom životu, na apsolutnu kontrolu i zaštićenost – pa nazad, a ni jedno, ni drugo nije poželjno za detetov razvoj u snažnu, samopouzdanu ličnost koja može i zna kako da se čuva.

Takve krajnosti kakvih smo skloni, razvijaju ili nesmotrena i agresivna ponašanja, a s druge strane – pasivne i uplašene žrtve koje ne traže pomoć.

Nasilje je reakcija na strah. Ponašamo se nasilno ili agresivno onda kada se osećamo ugroženim – može da bude ugrožen naš:

Telesni integritet ili blagostanje. U osnovi, biološki posmatrano, to je strah od gladi tj. telesne smrti

ili

Naš imidž, autoritet ili pozicija u hijerarhiji. To je sociološki aspekat, odnosno strah od odbacivanja tj. društvena smrt.

Kod male dece strah još nije razlučen na ova dva aspekta, već je jedinstven – napuštanje = smrt, i deca ga mnogo jasnije i direktnije od odraslih doživljavaju.

Taj strah mi osećamo kao ljutnju, bes, iritabilnost, tugu, anksioznost – ali u osnovi svih tih osećanja je strah.

drvo straha
Strah je koren. Osećanja koja proističu iz njega su njegov rast i čvrstina. Kako se mi ponašamo zbog straha je krošnja koja daje oblik

Kada se ponašamo nasilno, šteta je višestruka:

  • Plašimo dete. Kada je dete uplašeno, amigdala „isključuje“ njegov gornji, razumniji mozak i ono fiziološki ne može da razmišlja ni da uči.
  • Stalno nasilno ponašanje prema detetu (zastrašivanje) menja fiziologiju mozga i štetno je po inteligenciju i zdravlje deteta.
  • Dete usvaja ponašanje koje vidi, pa velika je verovatnoća da će i samo postati nasilno.
  • Ako s detetom ne govorimo o njegovim osećanjima već samo o njegovom ponašanju, ili ga kažnjavamo ili postiđujemo zbog njih – dete ne razume sebe, plaši se i stidi se toga što se u njemu dešava.
  • Ako je dete uplašeno ili postiđeno svojih osećanja (bez razlike da li je to zbog ignorisanja ili zbog kažnjavanja – to je sve nasilno ponašanje – emocionalno zanemraivanje), ono ih krije i ne komunicira. Ako ne komunicira, neće tražiti pomoć i prihvatljive načine da kanališe svoj strah i agresiju, ponašaće se agresivno kada roditelj ili nastavnik nije prisutan, a s druge strane – neće tražiti da bude zaštićeno od nasilja koje trpi.

Šta odrasli mogu da učine za sprečavanje maloletničkog nasilja?

  • Možemo da budemo svesni svog straha i srodnih osećanja. Time činimo prvi korak da kontrolišemo svoje postupke i da, za početak, budemo uzor svom detetu.
  • Možemo da s detetom razgovaramo o njegovim osećanjima. Time ćemo mu pokazati da su ona ljudska, prihvatljiva, normalna i da uvek o bilo čemu može sa nama razgovarati.
  • Da uvek, uvek reagujemo na nasilje. Ako na njega ne reagujemo, dajemo signal da ga prihvatamo.
  • Da razlikujemo hrabrost i asertivnost od agresije. Cilj nam je da deca budu otvorena i uporna u ispunjavanju svojih potreba i želja, ali da ne povređuju druge.
  • Da razlikujemo igranje i odmeravanje snaga od pravog nasilja i tuče. Deca se igraju rata, policije, rvanja, čak i nasilja – radi učenja, osaznavanja društvenih normi i pravila i svog mesta u društvu, ispitivanja posledica. U takvim situacijama moramo budno paziti da igra ne eskalira.
  • Da razlikujemo hrabrost od trpljenja nasilja zbog nemanja druge mogućnosti. Dete koje trpi nasilje nije hrabro – ono nema kud da pobegne i kako da se zaštiti. Takva vrsta „hrabrosti“ vodi u još veće nasilje.
  • Da razlikujemo traženje pomoći i podrške od tužakanja. U oba slučaja, detetu je potrebna naša pažnja – nekad je to samo validacija i razgovor, a nekada mu je potrebna ozbiljnija pomoć i zaštita. Ne smemo odgurivati decu koja su nam prišla da traže pomoć sa savetom da „reše to sami“ i da se potpuno isključimo iz situacije. Možda je trenutna situacija bezazlena, pa čak i korisna za dete, ali moramo negovati našu vezu s njim i podržavati ga da nam se uvek obraća za bilo šta.

nasilnik

  • Da učimo dete da traži pomoć sve dok neko ne reaguje. Odrasli često ne shvataju decu ozbiljno i ne slušaju ih. Na sreću, deca su po prirodi uglavnom uporna u traženju pažnje, ali u osetljivim situacijama kada su uplašena ili postiđena lako mogu odustati, misleći da je to „sramota“.
  • Da se ponašamo s detetom mirno i s poštovanjem. Ono će naučiti da to očekuje i da reaguje na bilo koji oblik nasilja. Naučiće da nasilje nije normalno, ni prihvatljivo.
  • Da naučimo dete sa kim može da razgovara. Možemo da sastavimo spisak najpoverljivijih odraslih osoba kojima dete može da kaže baš sve, bez straha da neće biti shvaćeno ozbiljno. Mama, tata, baba, deda, teta, uja, možda najbliži prijatelj ili dadilja. Ovim osobama može da kaže sve što mu se desilo sa bilo kim drugim, uključujući i osobe iz ovog „bezbednog kruga“. Naročito treba da prijavi tek ako mu neko preti još većim nasiljem ako nekome kaže šta se dogodilo, ili ga vređa (naziva tužibabom ili cvikarošem) zbog traženja pomoći.
  • Da poučimo dete da se udružuje. Nasilnici biraju izolovane žrtve. U grupi je lakše zaštititi se, a ako cela grupa osuđuje nasilničko ponašanje, verovatnije je da će nasilno ponašanje prestati.
  • Da naučimo dete da izbegava nasilnika i traži pomoć čim primeti da će doći do nasilja. Nije sramota. Osećaće se dobro što se snašlo kako da izbegne batine.
  • Da naučimo dete da se suprotstavi onoliko koliko se oseća sposobnim kada ne može da izbegne suočavanje. Da gleda nasilnika u oči bez skretanja pogleda, da promeni temu, ili direktno da kaže „šta hoćeš“ ili „ne želim da se tučem“. Naučimo ga snažnim govorom tela.
  • Da radimo sa detetom koje se ponaša nasilno. Nasilnom detetu je neophodna pažnja i pomoć. Kazne i pretnje deluju samo privremeno, dok je kontrola prisutna. Dete s problemom ostavljaju još neshvaćenim i odbačenijim, te je još sklonije nasilju.

Izvor:https://zmajka.wordpress.com/

Advertisements

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s