Francuski roditelji nisu savršeni

Natali mora da budi decu. Već kasni. Daniel ide u školu, a Izabel ide kod jedne žene koja je čuva i koja je posle vodi u vrtić.
Glupi crtać, mleko u flašici sa čokoladom. Samo da sve ide brzo; samo da ne gubi vreme.
Natali nema muža. Razvela se kao i svaki drugi par u Parizu.
Hladna, kišna zima. Mrak. Natali vodi decu kroz ulicu. Nema autobusa; štrajkuju. Neka deca zapalila autobuske stanice. Od tad, Natali ide pešaka.
Škola se tek otvorila, a direktorka već viče na jednu majku. Njen sin je bio prebijen juče?? Pa šta? Ne može ona da pazi na sve! Nemaju dovoljno profesora koji bi mogli da vode računa o deci. Neka nauči dete da se brani samo.
Daniel neće da ide. Pametno dete, ali u razredu sa njih trideset petoro, ne uspeva da nađe svoje mesto, da se izbori. Niko ga ne sluša. Bio je kažnjen juče jer je hteo u toalet. Umoran je. Nije motivisan. Ali mora. Natali mu pokazuje ulaz.
 Natali trči.

Izabel mrzi onu ženu koja se dere po čitav dan. Čuva njih četvoro i oni gledaju televiziju po ceo dan. Ni Natali je ne voli, ali bila je jedina slobodna. Košta je skoro pola plate, ali nema izbora. Ove koje valjaju nikad nemaju slobodno mesto. Vodiće Izabel u mali vrtić. Star je, ima previše dece ali… mora. Natali je sanjala o tome da ostane kod kuće i da brine o deci, ali kako to da izvede? Dobila bi samo 900 evra, a kirija je 800. Mogla je da ostane kod kuće 3 godine, što nije malo (pošto ima dva deteta), ali sad pričaju o tome da ih vrate na 18 meseci. Da bi i muškarci mogli da ostanu kod kuće sa decom. Ravnopravnost polova. Natali ne poznaje nijednog muškarca koji to želi, jer svaki otac ima veću platu od svake majke u Francuskoj.

Natali čeka voz; sat i po. Gura se sa ljudima. Niko neće da joj ustupi mesto. Voz smrdi. Svi su tako umorni. Barem ne kasni. Barem radi. Obično štrajkuju. Prošle nedelje nije radio jer je palo lišće po šinama i nisu mogli da čiste. Železnica nije radila dva dana zbog jesenjeg lišća.
Pita se, zašto ide da radi uopšte. Jer, bez posla si ništa. Jer, ako već nađeš nešto, bilo šta, onda moraš da radiš i nedeljom. Nema odbijanja. Pogotovo ako si žena. Pogotovo ako si majka.

Natali se sa decom vraća kući oko osam. Jedu makarone sa kečapom. Mrzi je da kuva, iscrpljena je, a deca i ovako to jedu; ne kukaju.
Sad je čeka ono najgore. Deca su umorna. Plač, vrisak, jedno neće da se kupa, drugo neće da jede, psuje i viče. Daniel ju je već jednom udario. Izabel ujeda. Ona je toliko umorna od svega toga. Mora da udara i ona. Da bi shvatili ko je šef. Ona ne diriguje celokupnim njihovim životima, ali mora neku kontrolu da uspostavi. Ponekad se pita da li je to dobro, ali svi joj hvale decu kako su mirna i lepo vaspitana, pa nastavlja.
Kazna posle kazne. Udarac posle udarca. Najviše je nervira kad mora da viče. Kao na pse da viče, ali tako svi rade.

Zaspaće ispred televizora. Neka glupa emisija, Super Neni. Kako vaspitavati i edukovati decu, kako uspostaviti kontrolu. Napisati pravila na zid, pa kažnjavati. Probala je, ali ne funkcioniše u njihovoj kući.
Nije našla druge mogućnosti, a i svi rade kao ona. Jeste da ima jedna mama u školi koja joj je govorila da ona ne tučesvoju decu. Natali se smeška – Videće ona za nekoliko godina, doći će ona na moje reči, razmišlja Natali.

Ovo je Francuska. Ovo su francuski roditelji. Nemaju dovoljno para. Nema se posla. Omladina čuči ispred solitera i ne zna šta će sa sobom. Puše travu po ceo dan. Natali neće da joj deca tako provode dane. Zato i viče, zato i tuče. Od straha.
Francuska je kao stara žena kojajoš uvek nosi bundu i zlato. Tako lepo izgleda! “Le pays de l’amour”, haha! Davno je prošlo vreme Francuza koji šetkaju okolo sa beretkama na glavi i sa svojim francuskim hlebom pod pazuhom (uz pratnju harmonike).
Frižider te stare dame je prazan.

Natali je tipična francuska mama, zapravo takvih je devet od svakih deset mama u Francuskoj. Nema tu nikakvog “francuskog načina edukacije”, jer Francuska nema više vremena da razmišlja o roditeljima, o deci, o porodici. Deca nisu centar brige ove zemlje. Ni porodica. Ni mame. Dugo sam se pitala gde idu pare ove zemlje ako ne idu u decu, u budućnost. Mislim da je Francuska poput svog simbola, malog pevca koji vrlo lepo peva, ali je zaglibljen u blatu do kolena.

87% Francuza je protiv zakona koji zabranjuje batine, 82% roditelja u Francuskoj tuče decu jedanput nedeljno minimalno, 65% skoro svakog dana; 45% je ubeđeno da je to jedini način da dete poštuje roditelje (podaci su rezultat istraživanja iz 2009. godine francuskog sociološkog Instituta TNS Sofres, koji se kasnije više nije ni bavio ovim pitanjem. prim. aut.). Na ulici legalno ne smem da tučem životinju.
Ne smem da prebijem muža, ni majku, ni brata, ni bilo kod čoveka. Kazniće me, mogu i u zatvor. Jedina osoba koju smem da prebijem je moje dete.

Pamela Druckerman se u svojoj knjizi (“Bringing Up Bebe”, prim. aut.) divi francuskim roditeljima, jer su im deca mirna i lepo vaspitana, jer slušaju, jer uredno jedu, jer se igraju sami u parku. Njene utiske prenose portali za roditelje širom sveta, posebno u Americi i Evropi i ti roditelji misle da nama ide kao po loju. Kako se samo varaju!

Draga Pamela, nažalost, lepi i bogati krajevi Pariza nisu čitava Francuska. Roditelji koje ste Vi upoznali nisu oni koje ja poznajem. Zašto ne postavite pitanje kako su ta deca, da li im je dobro?

Nije najvažnije kako se ponašaju. Pitajte kako je jednoj prosečnoj majci u Francuskoj koja se bori za zaposlenje, koja se bori sa diskriminacijom, koja je možda i samohrana i koja nema vremena za svoju decu. Kako ona da vaspita svoju decu? Kako, osim batinama i vikom? Ona nema vremena da razgovara sa svojom decom, da im se posveti; ona je preumorna, ona nema vremena da razgovara ni sa sobom. I nije kriva francuska majka zbog toga. Kriva je država koja ne vodi računa o njoj i o njenoj porodici.

Da li, draga Pamela, možete i dalje tome da se divite? Jer ja, koja sam majka, koja živi ovde, koja na dan vidi po najmanje dva pretučena deteta, stvarno se tome ne divim. Naravno, pošto sam delom Srpkinja, znam da postoje i gore situacije, ali morala sam da vam kažem,vama kojima se od šljokica učine zvezde, da ne živite u zabludi – francuski roditelji nisu savršeni i potrebna im je pomoć.

 

Autorka teksta je Cecilia Brun, mama blizanaca koja živi u Parizu i autorka bloga za pozitivno vaspitanje ReggioTwins

Izvor:Centar za mame

Časopis „Školski bibliotekar“, broj 6

Школски библиотекар број 6

„Свака књига прочитана у детињству остави дубок траг у нама.“ – Весна Видојевић Гајовић

Уредник: Маја Радоман-Цветићанин

година: 2014.

месец: јул

 

ИМПРЕСУМ:

ISSN 2217-6772 (Online)
UDC 02
Излази полугодишње: у јуну и децембру
Издавач: Друштво школских библиотекара Србије, Војводе Бојовића 2, 11000 Београд
Главни и одговорни уредник: Маја Радоман Цветићанин
Редакција: Марко Ламбета, Мира Меглић, Слађана Галушка, Тања Баба, Наташа Марковић
Лектор: Маја Радоман Цветићанин
Технички уредник: Јелена Бабић
Електронска адреса: casopis@skolskibibliotekari.edu.rs
Веб-адреса: www.skolskibibliotekari.edu.rs

ЧАСОПИС ПДФ

Bez izgovora: Zašto treba da čitate svakog dana?

Ne morate javno, ali bar priznajte sebi koliko čitate.

Pod ’čitanjem’ se ovde ne misli na FB poruke, uputstva za upotrebu tehničke opreme ili sastava na kutiji keksa. Misli se na knjige ili članke ’teže’ sadržine. Za sve koji su ’instant’ čitači, ovo je važno obaveštenje – čitanje zahtevnijih štiva mnogo vam toga dobrog donosi i bez čitanja mnogo toga propuštate.

Prvo, vežbate mozak, trenirate ga da redovno misli i premišlja, donosi zaključke i prima nove sadržaje koje će ugraditi u već postojeće. Aktivnost mozga možete uporediti sa aktivnošću bilo kog mišića – ako ne vežbate i ne koristite ga, očekuje ga atrofija. Najtačnije bi rekli biolozi: funkcija stvara organ. Ako vam vaš organ kojim mislite treba, morate da čitate. Ako mislite da vam ne treba, onda ništa.

Čitanje umanuje stres. Ništa vas tako dobro ne može odvući od realnosti kao dobar roman, sa pričom koja drži pažnju. Čitanje je možda najbolji način da zaboravite poslovne obaveze, gust raspored za naredne dane, brige koje su neminovne. Čitanje je delotvorna antistres terapija. Probajte i uverićete se i sami. Ko ’guta’ stranice romana zna i za gubitak osećaja za vreme i mesto.

Znanje koje upijate čitanjem niko vam ne može oduzeti i to je možda jedino neotuđivo. Bilo da volite filozofsku literaturu, psihološku, poeziju, bilo romane sa srećnim krajem, u svakom delu možete pronaći neki model koji će vam danas-sutra pomoći da se izborite za svoj bolji život. Znanje je najbolja životna oprema koju možete imati.

Što više čitate, više je i reči kojima raspolažete. Što više reči koristite, imate više samopouzdanja, lakše i jednostavnije možete da kažete šta mislite i osećate, ljudi vas više cene, slušaju i primećuju. O napretku u poslovnom svetu suvišno je govoriti – dobar rečnik daleko će vas odvesti.

Što više čitate, bolje pamtite. Da biste, recimo, pročitali jedan roman, morate da zapamtite imena likova, njihove osobine, životne situacije, mesta dešavanja. Mnogo puta se susrećete sa pojavama i predmetima za koje ranije niste čuli. Toliko je toga što treba zapamtiti da bi se došlo do kraja samo jedne knjige. A, zamislite koliko toga zapamtite ako sedmično pročitate bar jednu, pa puta 52 za godinu dana. Ovakvim treningom vaš mozak je uvežban da pamti, pa će daleko lakše pamtiti i spisak namirnica za kupovinu, a kamoli nešto zahtevnije.

Čitanje vas uči da analizirate, kritikujete, upoređujete, iznosite svoje mišljenje. Nije sve u memorisanju likova i događaja. Dok čitate sigurno razmišljate o vrednosti toga što čitate, upoređujete sa sličnim, možda zapisujete sa strane delove vredne pažnje. Pa, još kada sa nekim razmenjujete utiske o pročitanoj knjizi, tek tada shvatite da vas čitanje uči da analizirate. Šta ima bolje za vijuge?

Pažnja i koncentracija se najbolje vežbaju čitanjem. Znate i sami da što više čitate, više vam se čita i sve vam je manje vremena i energije potrebno za štivo. Danas su koncentracija i pažnja u prilično lošem stanju – sve se radi u isto vreme (odgovaranje na e-mail, ćaskanje sa drugima, provera telefona…). A, dok čitate? Vi ste u knjizi i ni na jednom drugom mestu. To se zove pažnja i koncentracija. Probajte da pre posla čitate knjigu 15-20 minuta. Videćete koliko ćete u kancelariji imati bolji fokus.

Što više čitate, bolje ćete pisati. Nije ovde samo pitanje bogatijeg rečnika. Ako mnogo čitate, susrećete se sa isto toliko različitih stilova koje nesvesno prihvatate i zatim pravite svoj, poseban, svojstven samo vama. Zar to nije jedna od odlika velikih pisaca?

Čitanje je ipak najjeftinija zabava (suvišno je reći i da je izuzetno kvalitetna). Ako nemate novca za kupovinu knjiga, biblioteka je uvek tu kao opcija, a tu vam je i internet, pa ko voli…

I jedno je sigurno – koliko god da ste izbirljivi po pitanju štiva za čitanje, na ovom svetu sigurno postoje milioni napisanih stranica koje će držati vašu pažnju. 

Izvor:bizlife

 

„Za dobrotu-svaki dan je dobar dan“

Deca s poteškoćama u razvoju trebaju nas i našu ljubav… Pogledajte video.