Obrazovni sistem na Kubi – nema nepismenih, svi trče u školu

Đaci ne ponavljaju razrede, nema nediscipline, obroci su besplatni, 20 đaka u učionici, časovi traju pola sata – neki su od detalja vezanih za obrazovni sistem na Kubi.

Nemaju mnogo papira i nastavnog materijala. Nedostaje im i knjiga. Fizičko često moraju da drže u parkovima i na trgovima ispred škola, jer nemaju sale. Ipak, na Kubi danas gotovo da nema nepismenih ljudi – od 11.241.291 stanovnika, samo je 0.2 odsto nepismeno, i to su uglavnom stare osobe. Istovremeno, deca sa osmehom i velikim zadovoljstvom idu u školu, ne beže sa časova, niti prave probleme dok su na časovima.

Obrazovanje na Kubi je obavezno do završnog razreda srednje škole i besplatno je na svim nivoima, uključujući i visoko obrazovanje. Čak 90 odsto đaka nijednom nije ponavljalo godinu.Kad je reč o predškolskom obrazovanju, tu su brojke još ubedljivije – 98 odsto kubanske dece pohađa vrtiće i predškolski program! Kod nas je ta brojka znatno manja, nažalost tek 48 odsto, a zato smo i pokrenuli projekat „Školice života”, kojim se trudimo da to promenimo i popravimo. Tek, upis dece u osnovne škole na Kubi je maksimalan, iznosi 100 odsto.

Deca na Kubi obično idu u vrtiće od 3. do 6. godine. Tamo uče o pravilnom vaspitanju i ponašanju i mnogo čitaju. Osnovnoškolski program traje šest godina (6–11). Sledeći nivo je podeljen na dve grupe – osnovnu i naprednu (nešto poput naše gimnazije), a alternativa je srednja škola. Osnovni program traje tri godine (od 12. do 15. godine), kada deca dobijaju diplomu. Tada studenti mogu da biraju da li će da upišu preuniverzitetsko obrazovanje, takozvanu višu školu, ili tehničko, odnosno profesionalno usmerenje. Viši srednji nivo je od 15. do 18. godine, na kraju čega učenici dobijaju Bachelor diplomu.

U osnovnoj školi važi striktno pravilo o najviše 25 učenika u razredu, a u mnogima je ta brojka ispod 20. U srednjim školama se broj učenika kreće oko 15 učenika u razredu, što je idealan broj za svakog da nauči gradivo, da ima vremena da porazgovara sa nastavnikom o onom što se uči i da napreduje u pravoj meri.

Škole počinju da rade od pola sedam ujutro, kako bi roditelji koji rade imali gde da ostave decu, i otvorena je do 16.30 h. Pauza za odmor je od 12 do 14 časova. Škola traje od ponedeljka do petka, a vikendom nema nastave, niti se sprovode „radne subote”. Svi su isto obučeni, imaju uniforme, koje su besplatne.

Velikim uspehom obrazovnog sistema na ostrvu smatra se i posvećenost deci sa smetnjama u razvoju (sa fizičko-motoričkim, mentalnim smetnjama itd). Postoji 13.600 predavača koji rade u 425 specijalnih škola, koje su rasprostranjene po čitavoj zemlji. Za bolesne mališane ili decu ometenu u razvoju brinu se „mobilni učitelji”.

Uprkos dugogodišnjoj blokadi, kubanske škole su opremljene kompjuterima, koji možda nisu svuda najnovije generacije, ali i dalje odlično služe svrsi. Pritom, u udaljenim školama koje nemaju struje – instalirani su solarni paneli, koji omogućuju nesmetan rad tokom godine, bez obzira na uslove.

Učenicima koji potiču iz udaljenih regija, država pokriva troškove prevoza i ishrane. Na Kubi ima 2.000 škola sa 10 ili manje đaka, zbog udaljenosti od gradova, u njima se organizuje grupna nastava, takođe sa izuzetnim rezultatima.

Kuba ima i jedan od najviših procenata broja učitelja na broj stanovnika. To znači da ima jednog učitelja na 42 stanovnika, ili dva učitelja na 20 đaka. Više od 400.000 ljudi zaposleno je u sektoru obrazovanja.

Među predmetima u osnovnoj školi nalaze se ples i baštovanstvo, pa obrada drveta, metala, ručni rad, jer Kubanci smatraju da treba da postoji spoj između teorijskog i praktičnog znanja.Tu su i predmeti o zdravlju i higijeni, i istorija revolucije. U rasporedu časova nalaze se matematika, španski/književnosti, istorija, geografija, strani jezici, fizika, hemija, biologija, informatika, obrazovanje rada, fizičko, likovno, osnove marksizma, prirodne nauke, svet oko nas…

Matematika i prirodne nauke su obično stavljene među prve časove u rasporedu, jer se procenjuje da deca ujutro lakše mogu da savladaju ovo teže gradivo. Čitanje, pisanje i „lakši” predmeti su raspoređeni za popodne. Posle završetka nastave, učenici mogu da ostanu u školi još dva sata, kada učestvuju u brojnim sekcijama: pišu scenario za pozorište, komponuju muziku i rade razne kreativne stvari.

Časovi traju pola sata. Najviše pažnje u rasporedu je posvećeno španskom: čitanju, pisanju, usmenom izražavanju, ali i matematici. Ta dva predmeta su zastupljena 57 odsto u rasporedu u odnosu na ostale predmete.

Testovi su deo nastavnog programa, ali oni glavni se daju deci na kraju drugog i četvrtog razreda.Ocene su od slabe, prolazne, dobre, veoma dobre i odlične, i nisu izražene brojevima. Na testovima se pokazuje teoretsko znanje, ali i praktična primena tih znanja.

Od dece se očekuje da jedni drugima pomažu na časovima, tako da niko u razredu ne zaostaje. Pritom, roditelji prate instrukcije nastavnika kako bi njihovi mališani nastavili sa obrazovnim i društvenim razvojem i kod kuće. Učenici mogu nastaviti školovanje u srednjim školama i posle toga na fakultetima, a mogu se odlučiti i za školovanje u strukovnim školama, koje omogućavaju povezivanje rada i studija.

Nedisciplina na časovima je jako mala i retka.

Deca u osnovnim školama na Kubi dobijaju besplatne obroke. Obroci se uglavnom sastoje od pirinča, pasulja, drugih izvora proteina, kao što su tvrdo kuvana jaja. Na meniju je povrće, kriške paradajza, sutlijaš se služi za desert. Mnogi roditelji smatraju da ovo nije dovoljno, pa decu šalju u školu sa dodatnim komadom voća ili povrća, parčetom ribe ili piletine.

Kuba svake godine troši na obrazovanje skoro 7% bruto domaćeg proizvoda i nastoji da obrazovni sistem svojom jednakošću, pravednošću, samopoštovanjem i moralnim i društvenim potrebama građana odgovara društvenom modelu koji je narod stvorio.

Poslednjih godina ustanovljena je upotreba televizijskih i video-programa kao sredstava sa velikim uticajem na osnovno i srednje obrazovanje. Na Kubi postoje dva kanala obrazovnog karaktera,„Canal Educativo 1 i 2”, koji dnevno prenose više od 12 sati programa, od kojeg je većina obrazovnog i didaktičkog karaktera.

Na Kubi imaju jednog univerzitetski obrazovanog građanina na svakih 10 stanovnika, a ove godine će se verovatno dostići broj od milion diplomaca na više od 60 univerziteta u zemlji.

Izvor: http://blog.novakdjokovicfoundation.org/

Priča dana

Priča o ljutnji

Ljutnja, malo stvorenje, naizgled bezopasno. Kod pravilnog korišćenja, ne nanosi nikakvu štetu. Ako se ne pokuša odomaćiti, ljutnja savršeno živi na slobodi, i nikog ne dira.

Ali, svi pokušaji započeti njome, završavaju se plačem… To stvorenje je malo i okretno, može slučajno dospeti u telo bilo kog čoveka. Čovek to odmah oseća. On postaje ljut.

Stvorenje počinje da viče čoveku: „Slučajno sam se uhvatilo! Pusti me! Meni je ovde mračno i strašno! Pusti!“ Ali ljudi su prestali da razumeju njihov jezik. Neki odmah puštaju ljutnju, dok je ona još mala – to je odličan način da se oprostite od nje.

Ali, postoji i takvi koji nikako ne žele da je otpuste. Oni je nazivaju svojom, nose je kao najdražu torbu. Stalno razmišljaju i  brinu o njoj… Ali njoj se, svejedno, ne sviđa da živi u čoveku.

Ona se migolji, traži izlaz, ali pošto ima slabi vid, sama ne može da ga pronađe. Eto, takvo je to nesrećno stvorenje. A i čovek isto…Sav se  stisnuo, ali nikako ne ispušta ljutnju.

A to stvorenje je jadno – gladno, hoće da jede – tako i počinje polako da jede ono što pronađe. I sam čovek to oseti. Nešto ga zaboli, pa drugo zaboli… Ali ne pušta čovek ljutnju iz sebe. Zato što je navikao na nju. A ona jede i raste… Pronalazi nešto ukusno u čoveku, pripija se, i glođe. Tako i kažu: „Ljutnja razjeda“.

I na kraju krajeva, srasta sa nečim u telu čoveka i protiv njegove volje, postaje njegov deo. Čovek počinje da slabi, boluje, a unutrašnja  ljutnja nastavlja da raste… Čoveku nije jasno da samo treba uzeti i otpustiti ljutnju! I njoj je bez čoveka dobro, i čovek bez nje lakše živi…

Naravoučenije:

Ljutnja je – stanje duše. U suštini, mi sami donosimo odluku da li ćemo biti ljuti. I kad, sledeći put rešite da se naljutite, razmislite: da li je to zaista tako lepo sebe sažaljevati? Predator uvek oseća slabijeg, i napada baš njega. Ne kaže se džaba u narodu: „Pusti je kraju“! Pustite ljutnju, nek ide svojim putem!

Izvor:http://uspesnazena.com/

Virtuelna izložba Prirodnjačkog muzeja u Beogradu

„Dobro došli u mezozoik“

(kad otvorite stranu, kliknite na sliku ispod teksta i krenite u šetnju)

http://www.galerijeimuzeji.com/lat/izlozba/39/dobro-doli-u-mezozoik

Izvor:http://www.galerijeimuzeji.com/

 

Zaštitita dece od vršnjačkog nasilja

Svesni smo da maloletničko nasilje postoji, ali nas generalno ne uzbuđuje mnogo. „Dečija posla“. „Nek’ se čeliči“. Sve dok ne pročitamo o deci u crnoj hronici. Tako, usled naših strahova i svakodnevice, skačemo sa potpune neuključenosti u detetovom životu, na apsolutnu kontrolu i zaštićenost – pa nazad, a ni jedno, ni drugo nije poželjno za detetov razvoj u snažnu, samopouzdanu ličnost koja može i zna kako da se čuva.

Takve krajnosti kakvih smo skloni, razvijaju ili nesmotrena i agresivna ponašanja, a s druge strane – pasivne i uplašene žrtve koje ne traže pomoć.

Nasilje je reakcija na strah. Ponašamo se nasilno ili agresivno onda kada se osećamo ugroženim – može da bude ugrožen naš:

Telesni integritet ili blagostanje. U osnovi, biološki posmatrano, to je strah od gladi tj. telesne smrti

ili

Naš imidž, autoritet ili pozicija u hijerarhiji. To je sociološki aspekat, odnosno strah od odbacivanja tj. društvena smrt.

Kod male dece strah još nije razlučen na ova dva aspekta, već je jedinstven – napuštanje = smrt, i deca ga mnogo jasnije i direktnije od odraslih doživljavaju.

Taj strah mi osećamo kao ljutnju, bes, iritabilnost, tugu, anksioznost – ali u osnovi svih tih osećanja je strah.

Strah je koren. Osećanja koja proističu iz njega su njegov rast i čvrstina. Kako se mi ponašamo zbog straha je krošnja koja daje oblik

Kada se ponašamo nasilno, šteta je višestruka:

• Plašimo dete. Kada je dete uplašeno, amigdala „isključuje“ njegov gornji, razumniji mozak i ono fiziološki ne može da razmišlja ni da uči.
• Stalno nasilno ponašanje prema detetu (zastrašivanje) menja fiziologiju mozga i štetno je po inteligenciju i zdravlje deteta.
• Dete usvaja ponašanje koje vidi, pa velika je verovatnoća da će i samo postati nasilno.
• Ako s detetom ne govorimo o njegovim osećanjima već samo o njegovom ponašanju, ili ga kažnjavamo ili postiđujemo zbog njih – dete ne razume sebe, plaši se i stidi se toga što se u njemu dešava.
• Ako je dete uplašeno ili postiđeno svojih osećanja (bez razlike da li je to zbog ignorisanja ili zbog kažnjavanja – to je sve nasilno ponašanje – emocionalno zanemraivanje), ono ih krije i ne komunicira. Ako ne komunicira, neće tražiti pomoć i prihvatljive načine da kanališe svoj strah i agresiju, ponašaće se agresivno kada roditelj ili nastavnik nije prisutan, a s druge strane – neće tražiti da bude zaštićeno od nasilja koje trpi.

Šta odrasli mogu da učine za sprečavanje maloletničkog nasilja?

• Možemo da budemo svesni svog straha i srodnih osećanja. Time činimo prvi korak da kontrolišemo svoje postupke i da, za početak, budemo uzor svom detetu.
• Možemo da s detetom razgovaramo o njegovim osećanjima. Time ćemo mu pokazati da su ona ljudska, prihvatljiva, normalna i da uvek o bilo čemu može sa nama razgovarati.
• Da uvek, uvek reagujemo na nasilje. Ako na njega ne reagujemo, dajemo signal da ga prihvatamo.
• Da razlikujemo hrabrost i asertivnost od agresije. Cilj nam je da deca budu otvorena i uporna u ispunjavanju svojih potreba i želja, ali da ne povređuju druge.
• Da razlikujemo igranje i odmeravanje snaga od pravog nasilja i tuče. Deca se igraju rata, policije, rvanja, čak i nasilja – radi učenja, osaznavanja društvenih normi i pravila i svog mesta u društvu, ispitivanja posledica. U takvim situacijama moramo budno paziti da igra ne eskalira.
• Da razlikujemo hrabrost od trpljenja nasilja zbog nemanja druge mogućnosti. Dete koje trpi nasilje nije hrabro – ono nema kud da pobegne i kako da se zaštiti. Takva vrsta „hrabrosti“ vodi u još veće nasilje.
• Da razlikujemo traženje pomoći i podrške od tužakanja. U oba slučaja, detetu je potrebna naša pažnja – nekad je to samo validacija i razgovor, a nekada mu je potrebna ozbiljnija pomoć i zaštita. Ne smemo odgurivati decu koja su nam prišla da traže pomoć sa savetom da „reše to sami“ i da se potpuno isključimo iz situacije. Možda je trenutna situacija bezazlena, pa čak i korisna za dete, ali moramo negovati našu vezu s njim i podržavati ga da nam se uvek obraća za bilo šta.

• Da učimo dete da traži pomoć sve dok neko ne reaguje. Odrasli često ne shvataju decu ozbiljno i ne slušaju ih. Na sreću, deca su po prirodi uglavnom uporna u traženju pažnje, ali u osetljivim situacijama kada su uplašena ili postiđena lako mogu odustati, misleći da je to „sramota“.
• Da se ponašamo s detetom mirno i s poštovanjem. Ono će naučiti da to očekuje i da reaguje na bilo koji oblik nasilja. Naučiće da nasilje nije normalno, ni prihvatljivo.
• Da naučimo dete sa kim može da razgovara. Možemo da sastavimo spisak najpoverljivijih odraslih osoba kojima dete može da kaže baš sve, bez straha da neće biti shvaćeno ozbiljno. Mama, tata, baba, deda, teta, uja, možda najbliži prijatelj ili dadilja. Ovim osobama može da kaže sve što mu se desilo sa bilo kim drugim, uključujući i osobe iz ovog „bezbednog kruga“. Naročito treba da prijavi tek ako mu neko preti još većim nasiljem ako nekome kaže šta se dogodilo, ili ga vređa (naziva tužibabom ili cvikarošem) zbog traženja pomoći.
• Da poučimo dete da se udružuje. Nasilnici biraju izolovane žrtve. U grupi je lakše zaštititi se, a ako cela grupa osuđuje nasilničko ponašanje, verovatnije je da će nasilno ponašanje prestati.
• Da naučimo dete da izbegava nasilnika i traži pomoć čim primeti da će doći do nasilja. Nije sramota. Osećaće se dobro što se snašlo kako da izbegne batine.
• Da naučimo dete da se suprotstavi onoliko koliko se oseća sposobnim kada ne može da izbegne suočavanje. Da gleda nasilnika u oči bez skretanja pogleda, da promeni temu, ili direktno da kaže „šta hoćeš“ ili „ne želim da se tučem“. Naučimo ga snažnim govorom tela.
• Da radimo sa detetom koje se ponaša nasilno. Nasilnom detetu je neophodna pažnja i pomoć. Kazne i pretnje deluju samo privremeno, dok je kontrola prisutna. Dete s problemom ostavljaju još neshvaćenim i odbačenijim, te je još sklonije nasilju.

Izvor:https://zmajka.wordpress.com/

10 činjenica koje možda ne znate o darovitoj djeci

Krive percepcije o darovitoj djeci vrlo su česte pa se tako često misli i očekuje da darovita djeca briljiraju u školi, da se lijepo ponašaju, da su prirodni vođe te da su vrlo emocionalno zrela. No, to baš i nije tako, a te zablude su najčešće prepreka da se darovitoj djeci osigura edukacija i potpora koja im je potrebna da odrastu sretne ljude.

10 činjenica koje možda ne znate o darovitoj djeci

1. Opće je priznato da je darovitost urođena osobina.

Iako neki vjeruju da se darovitost može potaknuti, opće je prihvaćeno da je darovitost prisutna od rođenja, tj. naslijeđena osobina. Šanse su vrlo visoke da su jedan ili oba roditelja darovitog djeteta, kao i braća i sestre, također nadareni. Procjenjuje se da je oko 2% stanovništva darovito, bez obzira na rasu, kulturu i socioekonomski status. To je osobina koje ne diskriminira.

2. Darovita djeca ne briljiraju uvijek u školi.

Darovitost nije garancija uspješnosti u školi niti kasnije u životu. Zbog raznih razloga darovita djeca neće uvijek imati odlične rezultate na testovima niti iz zadaća. Unatoč tome što imaju iznadprosječne kognitivne sposobnosti, ako obrazovne potrebe darovitog djeteta nisu ispunjene na odgovarajući način, ono neće pokazati izniman uspjeh u školi. pa tako mnoga darovita djeca imaju loše ocjene i probleme u školi.

3. Darovita djeca mogu imati i često imaju poteškoće u učenju.

Kao i svako drugo dijete, i darovito dijete može imati poteškoće u učenju koje se mogu negativno odraziti na uspjeh u školi. Nažalost, poteškoće i problemi darovite djece u sjeni njihovih kognitivnih sposobnosti često prolaze nezapaženo.

4. Darovita djeca se često neravnomjerno razvijaju.

Neravnomjerni razvoj, tj. neravnoteža ili neujednačen rast u razvoju osobina, vještina i sposobnosti, vrlo je čest kod darovite djete. Tako njihove intelektualne sposobnosti mogu biti godinama ispred njihove emocionalne zrelosti i socijalnih vještina.

5. Darovita djeta često imaju pretjerane osjetljivosti.

To su razne vrste osjetljivosti na fizičke i psihičke podražaja. Ekstremna razdražljivost zbog određenog zvuka, jaka emocionalna reakcija na tužnu scenu u crtiću ili gađenje prema hrani zbog njene teksture dobri su primjeri ovih osjetljivosti.

6. Darovita djeca često teško pronalaze prijatelje istomišljenike.

Darovita djeca, sa svojim intelektualnim, emocionalnim i razvojnim razlikama, mogu imati poteškoća u pronalaženju prijatelja svoje dobi, a njihovi roditelji to često ističu kao najbolnije iskustvo u odrastanju svoje djece.

7. Darovita djeca se često osjećaju kao da se ne uklapaju u društvo.

Obično brzo shvate da se u raskoraku sa svojim uzrastom, a osjećaj izoliranosti na kraju može dovesti do emocionalne borbe i depresije.

8. Darovita djeca su nadarena i izvan škole.

Darovitost nije nešto što se ponese samo u školu. Emocionalni intenziteti, neravnomjeran razvoj i društvene borbe prate darovito dijete i izvan škole.

9. Darovitost nije uvijek dobitna kombinacija.

Uz sve spomenute faktore, lako je uočiti da darovitost nije uvijek dobitna kombinacija, a vrlo često nije garancija uspjeha ni u školi ni u životu.

10. Odgoj darovitog djeteta nije lagan.

Život s darovitim djetetom nije nimalo lak i pred roditelje stavlja uvijek nove izazove i prepreke, a roditelji obično teško pronalaze potrebnu pomoć i podršku. Ipak, s darovitim djetetom ni roditelj nikad ne prestaje rasti.

Ovih 10 činjenica je tu kako bi roditelji lakše prepoznali darovitost u djece i kako bi mu pružili potrebnu podršku jer svako dijete treba dobiti edukaciju koja najbolje odgovara njegovim potrebama i uz koju može osvariti svoj puni potencijal.

Izvor: http://girotondo.com.hr/

Šta sve možemo naučiti iz jedne fotografije čopora vukova

Fotografija koja posljednjih dana kruži internetom još jednom je dokazala da životinje imaju više smisla za organizaciju i zajednicu nego li će to ljudi ikada imati.

 Na fotografiji koja pokazuje čopor vukova u pokretu, a nastala je u Nacionalnom parku Vanatori-Neamtu u Rumuniji savršeno je objasnila sistem zbog kojeg „vukovi nikada ne igraju u cirkusu za zabavu ljudima“.

Vukovi u čoporu se međusobno takmiče oko svega, a pobjednik je alfa vuk – i neki bi rekli onaj koji je na čelu čopora. Da, i ne. Zavisi s koje strane gledate, tvrdi Urban Pet magazin.

Na fotografiji, kao što smo rekli nalazi se čopor vukova, koji se jasno vidi i tačno se mogu prebrojati članovi čopora. Prva tri koja su na čelu, su zapravo oni stari i bolesni vukovi. Da je obrnuto, svi vukovi bi u slučaju napada uginuli.

Oni su na čelu kako bi ostatku čopora olakšali kretanje, praveći put u snijegu. Logično je sporiji su, ritam je slabiji, ali oni su zaštita ostatku čopora. Njih trojica su i prve žrtve ukoliko ih neko napadne.

Iza njih trojice, dolazi pet najbržih i najjačih vukova koji su i izviđači, ali i zaštitnici vučica kojih je 11, i koje idu odmah iza njih. Iza 11 ženki, nalazi se pet jednako jakih i brzih vukova, koji također štite ženke, ali i vođu čopora, onog vuka koji se nalazi na zaleđju kolone.

Iako izgleda da zaostaje za čoporom, vođa zapravo tako ima kompletan pregled, on sa čela daje naredbe i koordinira kolonu tako da preživi put u cjelosti.

Stoga, zapamtite jednu stvar – da bi bili vođa, ne morate biti uvijek prvi i na čelu u onome što radite. Vođa je „glavni“ iz pozadine.

Izvor: http://www.6yka.com/

Kako sviranje instrumenta koristi vašem mozgu?

Sviranje muzičkog instrumenta angažuje više različitih delova mozga od čitanja, izrade matematičkih zadataka ili slikanja. Simultani pokreti ruke ili noge, slušanje tonova i čitanje nota pokreću veliki broj moždanih vijuga tako da je izvođenje nekog muzičkog dela fitnes za CEO mozak. Dugotrajnim vežbanjem unapređuje se funcionisanje mozga što se pozitivno odražava  i na druge oblasti života.

Pogledajte kratak video u kome se prikazuje do kakvih su zaključaka došli neurolozi ispitujući mozak osoba koje sviraju neki muzički instrument.

Saznaćete šta je to u izvođenju muzike što pali svetlo u mozgu i zašto se kaže da mozak muzičara radi kao dobar internet pretraživač.

Izvor:http://www.eci-pec.rs/

PRIČA O PEPELJUGI : Stvarno je postojala, ali – čija je bila?

Plavokosa lepotica napustila je bal pre ponoći. Najznačajniji trag: mala staklena cipela. Prvi put viđena u antičkim spisima, poslednji u Diznijevom crtanom filmu. Nalazaču sledi nagrada…

Grčka Pepeljuga

Onima koji sumnjaju u postojanje Pepeljuge nasmejale bi se sve devojčice sveta, ali i čuvenigrčki filozof i geograf Strabon (63 g. p. n. e. – 24 g.) koji je tvrdio da zna pravi identitet glavne junakinje jedne od najpoznatijih svetskih bajki. Kako je ostalo zabeleženo u njegovim spisima, Diznijeva princeza zaista je postojala i živela je u jugoistočnoj Trakiji, negde oko petstote godine pre naše ere. Prava Pepeljuga zvala se Rodopida. Bila je to plavokosa Grkinja izuzetne lepote, čije ime u prevodu znači „ona koja ima rumene obraze”.

Njen uzbudljiv život toliko je ličio na bajku da je na kraju upravo to i postao. U međuvremenu, priča o lepotici koja sreću nalazi u prinčevom zagrljaju raširila se celim svetom, te danas gotovo svaka zemlja ima svoju verziju Pepeljuge. Ruska, srpska, kineska, vijetnamska, nemačka… Sve one, na svoj način, govore o društvenim i kulturološkim osobinama tla na kome su nastale, kao i o neiscrpnoj mašti onih koji vekovima pripovedaju istu priču na bezbroj različitih načina. Sudbina lepe Grkinje i njeno putešestvije od sirote devojke do faraonove supruge pokazali su kako život zaista može biti bajka.

Pustolovina lepe Rodopide počinje kad je, pošto je prodata robovlasniku Karaksosu, inače bratu čuvene starogrčke pesnikinje Sapfo, završila u Egiptu. Među tamnoputim robinjama devojka se isticala lepotom, ali i belom puti. Karaksos je bio zadivljen Grkinjom toliko da joj je poklonio staklene cipelice koje odražavaju svetlost od koje kao da je devojka i bila sazdana. Umesto maćehe i polusestara, mrzele su je ostale robinje, zavideći joj na tome što je obuzela punu Karaksosovu pažnju. Antička Pepeljuga nije posećivala balove, ali je jednom prilikom boravila na velikoj svečanosti u egipatskom gradu Memfisu.

Tu ju je ugledao i sam faraon Amazis koji se zaljubio u plavokosu lepoticu i poželeo njome da se oženi. Budući da posle svečanosti nije mogao da pronađe devojku, naredio je Horusu, bogu kraljevske vlasti, da je pronađe. Horus se pretvorio u orla, odleteo do devojke i uspeo da joj uzme jednu staklenu cipelicu. Faraonove sluge isprobale su cipelicu na svakoj ženskoj nozi u kraljevstvu i Rodopida je pronađena. Lepa Grkinja postala je faraonova žena i uzor svim Pepeljugama širom Zemljinog šara koje su se kasnijih vekova poudavale za prinčeve.

Pepeljuga iz Kine

U Strabonovu priču bi se lako poverovalo da se nisu pojavili i Kinezi koji su tvrdili da je Pepeljuga bila kineska carica koja je živela u vreme dinastija Ćin (221–207. g. p. n. e.) i Han (202–220). Jedna od najpoznatih kineskih bajki govori o tome. Naime, mlada Je-Šen rano je ostala bez oca, te je morala da trpi surovost zle maćehe. U teškoj nevolji pomagala joj je zlatna ribica koja je svaki dan dolazila do obale reke i devojci ispunjavala po jednu želju. Maćehi je ovo smetalo, te se dosetila da skuva ribicu i posluži je devojci.

 Kad je saznala da je pojela prijateljicu, Je-Šen je tugovala, ali joj je ubrzo, kao i svim Pepeljugama, stigla pomoć. Utešio ju je starac koji joj je rekao da se pokloni ribljim kostima koje imaju isceliteljsko i čarobno dejstvo. Devojka je, zatim, dobila najlepšu haljinu i skupocene cipelice napravljene od riblje krljušti. Udešena po ondašnjoj modi, osvojila je srce kineskog cara i postala carica.

 Neobična kineska Pepeljuga razlikuje se od ekranizovanih priča koje svi dobro poznajemo. Niz motiva iz Diznijeve radionice koja se bavila Pepeljugom – kao što su pomoć vile i miševa, pretvaranje bundeve u kočiju, a guštera u lakeje – potiču iz najstarije evropske verzije Šarla Peroa (1628–1703), začetnika moderne evropske bajke. Najčitanija verzija svakako je nemačka, ona koju su objavili braća Jakob (1787–1863) i Vilhem (1786–1859) Grim. Ona sadrži niz zanimljivih detalja koji pokazuju kako su žene za lepotu oduvek činile gotovo sve. Pepeljugine sestre, pre nego što odu na bal, danima se izgladnjuju da bi ušle u svečane haljine. Budući da su im noge prevelike da stanu u staklenu cipelicu, jedna od njih će sebi odseći palac, druga petu. Ovi detalji retko se sreću u crtanim filmovima.

Srpska Pepeljuga Mara

Poznato je da su braću Grim izuzetno zanimale srpska književnost i kultura. Oni su na nemački preveli nekoliko naših pesama i priča, a uz pomoć Vuka Karadžića (1787–1864) naučili su i srpski jezik. Od Vuka su čuli i „srpsku Pepeljugu” koja ih je zagolicala neobičnim i arhaičnim motivima. Naime, Vukova priča o Pepeljuzi objavljena je u Beču 1853. godine, i u njoj se vidi jak uticaj sredine u kojoj je nastala.

 Pepeljugino ime bilo je Mara, a najviše vremena provodila je oko vatre i pepela zbog čega je i dobila poznati nadimak. Njena nesreća počinje onoga trenutka kad joj je u jamu, pokraj koje je prela, upalo vreteno, zbog čega se njena majka pretvorila u kravu. Zla maćeha ponovo, kao i u kineskoj verziji, želi da napakosti Pepeljugi, te naređuje da se krava zakolje i na prevaru da devojci da jede njeno meso. Saznavši da je prevarena, Mara se rastuži, ali joj pomoć pružaju kravine čarobne kosti.

Za razliku od evropskih, naša Pepeljuga ne nosi cipelice, već obične papuče, a umesto na bal, ide „u crkvu na neđeljnu liturđiju”. Ovi motivi nisu slučajni. Budući da je bajka nastala u siromašnoj patrijarhalnoj sredini, razumljivo je da devojka nosi papuče. Liturgija je, pak, bila mesto okupljanja i možda jedna od retkih prilika kad je srpska devojka sebi mogla da priušti da se svečano odene i, bar za trenutak, napusti svoj dom. Na kraju bajke maćeha će Pepeljugu od princa sakriti pod korito. Njeno prisustvo objaviće petao koji će, skočivši na korito, glasno zakukurikati. Pojava petla nije slučajna. On, u skladu s narodnim verovanjima, najavljuje dan, prestanak delovanja zlih i nečistih sila i ponovno vraćanje sklada i ljubavi.

Vijetnamska verzija

Vijetnamska verzija ove bajke sadrži jedan zanimljiv motiv. Mala Tam u sukobu je sa svojom sestrom koja je, poput nje, zaljubljena u princa. U njenim poduhvatima pomaže joj sama boginja Milosti. Želeći da po svaku cenu osvoji princa, Tam će nagovoriti svoju mlađu sestru da skoči u bazen ključale vode, da bi na taj način postala najlepša u kraljevstvu.

Simbolika

U Vukovoj verziji bajke Pepeljugina majka je krava. Ovaj zanimljiv motiv govori o važnosti ove životinje za Srbe u vreme kad im je glavna hrana mahom bila upravo od kravljeg mleka i mesa. U Nepalu i Indiji krava je prihvaćena kao simbol blagostanja i napretka. Čuvena je i Ija, krava iz grčke mitologije, poznatija kao ljubavnica Zevsa. Krava je gotovo u svim kulturama poštovana kao zaštitnica plodnosti, darežljivosti i požrtvovanosti, te se otuda smatra i svetom životinjom.
Da je Pepeljuga više od bajke pokazuje i teorija arhetipova koju je zasnovao švajcarski psihijatar Karl Gustav Jung (1875–1961). Moguće je da se ova priča nije prenosila iz naroda u narod, već da se spontano stvarala u svesti svakoga od njih. Uzrok tome je postojanje kolektivnog nesvesnog, najdubljeg i najmračnijeg prostora ljudske duše, temelja ličnosti u kome se nalazi duhovno iskustvo pokolenja predaka.

Osnovne jedinice kolektivnog nesvesnog su arhetipovi, a to su obično važni životni ciklusi, kao što je, između ostalog, i brak. Tačnije, Pepeljuga je priča o odvajanju devojke od sigurnog roditeljskog okrilja, prolazak kroz razne nevolje i iskušenja i, na kraju, stupanje u zajednicu s voljenim čovekom. Priča o stupanju devojke u brak javlja se putem različitih simbola, zavisno od zemalja u kojima je bajka nastajala. Prema tome, Pepeljuga je jednako antička i kineska princeza, ali i svaka žena koja prolazi kroz ovaj postupak.

Različite verzije ove bajke govore mnogo i o magijskim obredima koji su se u stara vremena zaista primenjivali. Naime, zadaci koje maćeha daje Pepeljugi najčešće su sakupljanje sočiva, namotavanje vune na kokošku, pecanje, čišćenje. Sve ove radnje zahtevaju ponavljanje i vezuju se za narodne obrede. Njeni pomoćnici najčešće su životinje korišćene u magijskim obredima: gušteri, ptice i miševi.

Pa i samo Pepeljugino ime višestruko je simbolično. Pepeo se uglavnom vezuje za mitsku pticu Feniksa koja umire i ponovo se, iz njega, rađa. Osnovna simbolika ovoga mita je u preporodu i vaskrsenju. Kao što je za novi život potrebno umreti, tako je i za udaju potrebno biti Pepeljuga. U različitim oblicima, ova bajka prenosi istu poruku da ljubav na kraju pobeđuje, a žrtva i nada uvek se isplate. Što se tiče Pepeljuga, njih je oduvek bilo i izgleda da će ih i biti.

Izvor:http://zena.tvbest.rs/

Finska priprema veliku reformu školstva: Učenici će učiti ono što im treba u stvarnom

FINSKA, koja godinama služi kao primer zemlje s uspešnim obrazovnim sastavom, sada priprema još jednu novost za učenike. Prema najnovijem programu izbaciće neke predmete u zamenu za druge, a koji će učenicima koristiti u „stvarnom životu“, piše independent.co.u.

To u praksi znači da će neke predmete u kojima se detaljno uči istorija ili geografija zameniti predmetima koje učenike zanimaju, a odnose se na konkretan rad u stvarnoj životnoj situaciji.

Na primer, ako učenik odabere da sluša predmet o konobarenju, na njemu će naučiti matematiku koja mu u tome treba za vođenje blagajne i računa, strane jezike kako bi bio konkurentniji za zapošljavanje, ali će vežbati i komunikacijske veštine potrebne za takav posao.

“Mladi ljudi danas znaju itekako da koriste prednost računara, što je ranije bila prednost određenog broja ljudi, ali uslovi su se promenili. Zato ceo obrazovni sistem moramo prilagoditi modernom društvu i savremenim potrebama industrije i tržišta rada”, rekao je Pasi Silander, menadžer zadužen za razvoj finske metropole.

“Decu treba pripremiti za potrebe 21. veka”

Neke od promena su već uvedene, pa tako 16-godišnjaci umesto jutarnjeg časa istorije i popodnevnog časa geografije imaju tzv. podučavanje o “fenomenima”, pri čemu se misli na savremene i relevantne teme od kojih bi učenici imali koristi ako ih poznaju.

Vođe reforme naglašavaju kako je važno pripremiti decu za potrebe 21. veka, jer tradicionalni i zastareli školski sistem više ne priprema mlade za budućnost.

Ipak, uspešno sprovođenje reforme čeka još jako puno posla i ona već nailazi na kritike. Neki učitelji ne mogu, nakon opširne specijalizacije da predaju određeno područje, da se tako brzo prilagode  novom pristupu u nastavi.

Takođe, većina njih, tačnije 70 posto, još nije izučena za “novu nastavu”.

Izvor: Index.hr

Nije sve u ocenama, važnije je učenje

Umojoj porodici obrazovanje je uvek bilo u samom vrhu na listi prioriteta. Roditelji su mi usadili ljubav prema učenju i svest o tome da je važno da se što više obrazujem. Tako sam naučila da čitam, da umem da kažem koliko je sati i izdeklamujem tablicu množenja pre nego što sam krenula u predškolsko. Od malih nogu sam znala da su dobre ocene i akademsko postignuće ključ za uspehe kasnije u životu. Od prvog dana u vrtiću, pa tokom kasnijeg obrazovanja, svom snagom sam se trudila da moji roditelji budu zadovoljni onim što sam postizala. Moj jedini cilj bile su dobre ocene, a mamu i tatu bih ponosno obavestila kada sam dobila maksimalan broj bodova na testu. Nisam razmišljala o svom obrazovanju sa aspekta „učenja“. Sve što sam želela bilo je da dobijem dobru ocenu.

Ipak, moja priča ima srećan kraj. Iako sam veći deo svog obrazovanja provela potpuno usredsređena na rezultate sa testova i ocene iz đačke knjižice, naučila sam da ne zanemarujem učenje zahvaljujući programu za najbolje srednjoškolce koji sam letos pohađala. Naučila sam da uživam da istražujem i bavim se zahtevnim temama, kao i da stalno težim da bolje razumem svet u kome živimo.Naučila sam da preuzmem rizik i da se ne treba stideti zbog pogrešnog odgovora. Naučila sam suštinu potrage za znanjem, i zauvek ću biti zahvalna za ovakvo iskustvo koje mi je pomoglo da učenje doživim na potpuno nov način.

Moja priča nije tipična jer se odigrava obrnutim hronološkim redosledom u odnosu na priču prosečnog učenika. Prosečan učenik polazi u školu i započinje svoje obrazovanje vidno raspoložen i željan novih saznanja, vođen radoznalošću. Međutim, u velikoj većini slučajeva, taj isti učenik završava srednju školu smrknut, i više nije zainteresovan da ispituje i istražuje svet oko sebe.Šta se zapravo dogodilo za tih 12-13 godina?

Pravo učenje traži istraživanje

Verujem da problem ne leži u učeniku, niti u njegovim nastavnicima i roditeljima. Ne leži ni u njegovim prijateljima, niti prirodnom nedostatku interesovanja. Problem leži u samom obrazovnom sistemu.

Pogledajmo samo kako je naš obrazovni sistem koncipiran: učenici sede u svojim klupama u učionici i slušaju nastavnika na času kako predaje. Domaći zadaci osmišljeni su da pomognu učenicima da se dodatno upoznaju sa gradivom. Kasnije, na red stižu testovi da bi se videlo koliko su učenici razumeli to gradivo. Onda ciklus počinje ispočetka.

Ovakav sistem deluje logično, zar ne?

Na neki način zaista deluje. Naš obrazovni sistem nikada nije bio osmišljen tako da su ocene najvažnije – ljudi koji su posvećeni edukaciji ostalih zaista žele da pomognu svojim učenicima da nauče razne stvari i postanu uspešni. Rezultati na testovima trebalo je da posluže nastavnicima da procene koliko su učenici upoznati sa temom, da budu samo merni sistem za znanje koje su učenici stekli. Nažalost, negde usput, zamenili smo pravo učenje sa akademskim postignućima koji su tako postali središte obrazovanja. Počeli smo da se koncentrišemo previše na rezultat, a premalo na proces učenja. Obrazovanje je postalo sve manje priča o intelektualnom razvoju i napretku, a sve više priča o ocenama. Svima koji su uključeni u edukativni proces – nastavnici, roditelji, učenici – ova činjenica je poznata .

Možda nisu u potpunosti svesni toga, ali svako od njih veruje da su dobre ocene od suštinskog značaja za uspeh kasnije u životu (da li je to tačno ili ne, drugo je pitanje): dobre ocene u osnovnoj i srednjoj školi vode ka upisu na dobar fakultet, što onda vodi ka pronalaženju dobrog posla i uspešne karijere i tako dolazimo do srećnog života. Iz tog razloga nastavnici i roditelji često ističu značaj dobijanja dobrih ocena u školi, bilo da se radi o domaćem zadatku ili testu. Oni samo žele najbolje za svoju decu, a dobiti dobre ocene čini se kao najjednostavniji put ka uspehu.

Učenici su takođe usredsređeni na to da dobiju dobre ocene, jer je to ono na šta su naučeni. Oni su naučeni da je najbolji način da napredujete u životu taj da postižete dobre rezultate u školi, bez obzira na proces učenja. Ocene su ono što je bitno. Ocene su ono što će njihove roditelje učiniti ponosnim i ono što otključava vrata uspeha. I kako to obično biva, na kraju oni gube iz vida stvarno obrazovno iskustvo u korist lakog puta ka uspehu.

Nikoga ne treba kriviti zbog toga. Ili su možda ipak svi krivi. U svakom slučaju, modus po kojem obrazovni sistem funkcioniše nesumnjivo proizvodi suprotan efekat od željenog. Kada učenici krenu u školu, oni su radoznali i ne plaše se da pogreše. Međutim, stavljanjem akcenta na davanje tačnog odgovora zanemarujemo istraživački princip. Učenici se uče da izbegavaju mogućnost da uprkos uloženom trudu dožive neuspeh, zato što se takvi kvaliteti ne ističu i ne nagrađuju u našem obrazovnom sistemu.

Pravo učenje traži istraživanje. Ono traži fleksibilnost, preuzimanje rizika i greške. Tomas Edison, poznati pronalazač i naučnik, isprobao je više od 100 različitih tehnika pre nego što je usavršio električnu sijalicu. Umesto da je na svoje propale pokušaje gledao kao na neuspeh, on je njih tretirao samo kao metode koje nisu dale željeni rezultat. To je poruka koju moramo da prenesemo našim učenicima – da su istraživanje, fleksibilnost, preuzimanje rizika i greške ključne komponente napretka. Obrazovni sistem koji ističe rezultat više nego proces učenja nikada ne može na odgovarajući način da motiviše svoje učenike, i samo će služiti za zatupljivanje uma.

Izvor: http://blog.novakdjokovicfoundation.org/