– Saradnja porodice i škole

roditeljski

***  Obaveštenja,

saveti pedagoga i psihologa,

uputstva i  preporuke

 roditeljima

Uvodna reč Riznice

Данас родитељи кривце за неуспех деце виде у наставницима, док наставници кривце за понашање деце и за изостајање радних и културних навика виде у родитељима.

Дешава се да родитељи пред децом, често, лоше говоре о наставницима и није ни чудно да ученици, све чешће не поштују своје наставнике. У последње три године, 15 пута сам била сведок родитељске физичке агресије према наставнику: те рекао детету ово, узео му мобилни телефон, закључио слабу оцену, заштитио другог ученика… и још триста свашта.

Како ће дете таквог родитеља поштовати наставника? Како ће сутра то дете поштовати таквог родитеља?

И какво ће то дете сутра бити? Дете! У свом том препуцавању заборавили смо дете! Заборавили смо да се најбољи интерес детета постиже само у заједничком раду школе и породице-родитеља и наставника.

Каква треба да буде сарадња родитеља и наставника?

Сарадња треба да буде обострано корисна, а са циљем постизања најбољих резултата конкретног детета. Основа сарадње је међусобна информисаност. Родитељи поседују највише информација о детету: шта воли, шта не воли, како реагује, како усваја новине и сл. Наставник поседује информације како се то исто дете понаша у колективу, како напредује у учењу, како извршава обавезе и сл. Свака информација, коју родитељ и наставник размене, користи се за схватање и разумевање узрочно-последичних веза и планирању реакција и једних и других, према детету.

Облици сарадње наставника и родитеља могу бити: индивидуални, контакти писаним путем, групни и колективни (родитељски састанци). Нама, просветним радницима, ови облици сарадње иду у “рок службе” и увек смо доступни, док родитељи врло ретко користе своје право на индивидуалне и групне облике сарадње са наставником, а понеки избегавају и родитељске састанке.

Драги моји, сви смо ми на истом задатку и са истим циљем, од наше сарадње зависи колико ћемо у томе успети.

Vaša Riznica

КОРИСНИ САЈТОВИ: http://recimaorecima.wordpress.com/

roditeljski

Koje su zajedničke odgovornosti roditelja i škole?

– Postignuti uspeh u školi

-Uvažavanje – poštovanje

– Iskrena i jasna komunikacija

– Razumevanje

– Usaglašavanje

– Zajedničko planiranje i odlučivanje

deca-porodica

Raspust je počeo ali to ne znači da učenje treba sasvim da prestane. Naravno da je deci potrebno da se odmore ali je isto tako bitno da vežbaju mozak. Za njega je bolje da ne zaborave potpuno veštinu učenja na kojoj rade cele školske godine. Tako će se lakše vratiti u školu na jesen. Evo nekoliko jednostavnih stvari koje će deci pomoći da održe formu a da ni ne primete da uče:

Čitajte

Ovo verovatno zvuči suviše očigledno, ali ako ne odvojite određeno vreme za čitanje svakoga dana, knjige će ostati na polici. Pokažite i naglasite deci da je važno čitati svakodnevno ali im dozvolite da čitaju ono što ona hoće. Čitava aktivnost će tako biti zanimljivija.

Organizujte “porodični čitalački klub”

Čitanje je još zabavnije ako se radi u paru. Smenjujte se sa decom, na desetak dana, u izboru knjiga koje ćete oboje čitati a onda se okupite da diskutujete o istoj. Ovo je naročito dobro za decu koja izbegavaju ili imaju averziju prema čitanju.
Neka deca učestvuju u planiranju putovanja Bilo da planirate odmor na moru ili jednodnevni izlet, neka deca istražuju destinacije i razmišljaju o putu kojim ćete ići, računajte koliko je novca potrebno za put i sl. Dete na ovaj način vežba da kritički razmišlja, uvežbava svoje istraživačke veštine a ujedno ćete i uživati u plodovima rada.
Učite više o stvarima koje radite
Bez obzira šta radili ili gde išli ovog leta, uvek postoji prilika za učenje. Odlazak na plažu može postati lekcija o životu u vodi, a i bakino dvorište sigurno krije dosta lekcija.Upoznajte nove kulture
Iskoristite leto za istraživanja novih kultura – kroz hranu, kulturne centre, festivale itd. Ako putujete na odmor negde van zemlje, tim bolje. Iskoristite to. Vaša deca (a i vi) ćete uživati istražujući nove ukuse, destinacije, zvukove i ljude!
Vodite dnevnik
Dajte detetu posebnu svesku/dnevnik u kom može preko raspusta da piše svoje avanture. Podstaknite ga da crta i piše o svojim dogodovštinama. Na ovaj način dete će vežbati pisanje i kreativnost, što je jako bitno.
Praktična primena naučenog
Testirajte matematičke sposobnosti deteta i na praktičan način. Dozvolite mu, na primer, da u kuhinji meri sastojke za neki recept, zajedno prebrojte džeparac za letovanje ili nešto što je dete planiralo da kupi i sl.
Učite još više o onome što dete voli
Šta vaše dete voli? Možda da peva? Voli dinosauruse ili baš obožava da čita neki strip? Šta god da voli da radi, čita ili sluša, posvetite malo vremena nalaženju dodatnih informacija o tome. Naučite više o piscu njegove omiljene knjige, istražujte vrste životinja koje voli i sl. Koristite biblioteku ili internet. Neka dete zapisuje šta mu je zanimljivo.

Dopisujte se

Podstaknite dete da piše pisma drugarima, porodici ili se vi dopisujte sa njim. Pošaljite razglednicu baki iz svakog mesta koje posetite. Možda vam se čini ludo, ali videćete kako dec umeju da se obraduju poštanskim markicama. Ujedno, ovako vežbate pisanje i prepričavanje – važne veštine za školu.

Posetite muzej

Koju god vrstu muzeja da posetite, svaki od njih će ponuditi mnogo prilika za učenje i otkrivanje stvari. Muzej može biti fantastičan i uzbudljiv izlet za celu porodicu! Isto važi i za zološki vrt, u njega ne idu samo jako mala deca!

Istražujte mobilne aplikacije

Iako je ograničavanje vremena koje deca provode ispred ekrana važan deo držanja glavice svežom, postoji mnogo edukativnih aplikacija koje u napravljene baš za učenje. Alternativa je i da deci odaberete edukativne filmove, sajtove ili video snimke sa youtube-a.

Budite primer u čitanju

Ne zaboravite da i vi treba da čitate! I zbog sebe a i da biste deci bili dobar primer. Ako deca vide vas da redovno odvajat vreme za čitanje, još više će ceniti ovu vrstu uživanja.

roditeljskiĐaci kod kuće više ne rade ni domaći

Produženi boravak i celodnevna nastava biće uskoro obavezni u svim osnovnim školama, roditelji plaćaju samo hranu.

SVE osnovne škole u Srbiji moraće da uvedu produženi boravak za đake od prvog do četvrtog razreda, kada bude usvojen novi zakon o osnovnom obrazovanju. Kako on od zimus čeka na usvajanje, produženi boravak i celodnevnu nastavu i dalje ima samo mali broj škola u Srbiji.

Najbolja je situacija u Beogradu, gde nešto više od stotinu škola ima organizovan produženi boravak u prvom i drugom razredu i 47 u trećem i četvrtom. Celodnevnu nastavu ima tek nekoliko škola.

– Celodnevna nastava je najbolja za đake u prvom i drugom razredu, jer su rasterećeni, časove imaju pre i posle podne, između je vreme za slobodne aktivnosti, sport, sekcije… Nastavu im drže dva učitelja – objašnjava Mira Ilić, predsednica Saveza učitelja. – Deca su u školi obično do 16 časova, imaju i užinu i ručak, vreme za odmor. Ovakva nastava predviđena je samo za učenike prvog i drugog razreda.

Organizacija je skupa, jer za svako odeljenje moraju da budu angažovana dva učitelja, ali decu to ne košta. Roditelji plaćaju samo obroke. Prema rečima Ljiljane Novković, učiteljice u OŠ „Drinka Pavlović“, jednoj od škola u kojoj deca mogu da borave čitav dan, celodnevna nastava je obavezna u prvom i drugom razredu, dok se za produženi boravak roditelji odlučuju na početku godine.

– Pošto je takvo vreme da roditelji rade po ceo dan, imamo veliki broj dece koja posle celodnevne nastave, koja se završava u 15.30, ostaju i u produženom boravku još dva sata.

U produženom boravku časove drži jedan, a ne dva učitelja, a tek posle nastave deca mogu da rade domaći, da se druže, tako da u školi završe sve obaveze i da budu slobodna kada dođu kući.

Ovakav boravak u školi moguć je u prvom, drugom i u trećem azredu.

RUČAK RODITELjI mogu da biraju da li će deca da uzimaju samo užinu ili i ručak. Hrana za đake mesečno košta od 1.500, pa i više od 5.000 dinara. U proseku ručak košta od 170 do 250 dinara, a Savet roditelja bira ko će snabdevati školu hranom i po kojoj ceni.

roditeljskiРазвијање културних навика код деце

Култура понашања ( културне навике) изграђују се, такође, од најранијег детињства, у оквиру породице. Родитељи имају најзначајнију улогу, јер својим примером дају деци модел првих навика културног понашања. Често ћете чути констатацију да је дете огледало породице. Одрасли, често успешно, прикривају недостатке породичног живота, и приказују, само оно што они желе. Дете не уме то. Оно се понаша онако како је у породици навикло. Нпр. ако дете константно виче, узнемирава другу децу, отима игракче, хистерише, то не треба доводити у везу само са емоционалним стањем детета. Дете понавља научени облик понашања у породици. Вероватно у тој породици одрасли користе такав начин комуникације, или чак само једна особа, али је то понашање толико упечатљиво, да дете почиње да га усваја као модел понашања. Када постанемо родитељи морамо постати свесни да наше понашање није више само наше и да сваки наш поступак, гест, покрет, сада постаје модел понашања, које ће наше дете учити.  Културно понашање негује се и развија објашњавањем, показивањем и личним примером. Пред полазак у школу, дете треба да зна:

  • Да се пристојно обраћа родитељу, старијима, млађима, учитељу
  • Да поздравља старије, другове…
  • Да се јавља кад излази из куће, школе, кад улази у кућу, школу, куца на врата
  • Да пожели пријатан ручак, лаку ноћ, да се захвали кад му се пожели исто
  • Да у току разговора саговорника гледа у очи, одговара на питања
  • Не прекида другог док говори
  • Да не претура по туђим стварима

Ово подразумева да родитељ свакодневно примењује ове моделе понашања, тј. да се он пристојно обраћа старијима, својим родитељима…… Најлошији рецепт за васпитање детета је „Ради како ти кажем, а не како ја радим“. Родитељи треба да уче децу на сопственим вредностима, и то доследношћу и примером.

roditeljski

Потешкоће у учењу деце од 7 до 11, 12 година и начини њиховог отклањања

Шта родитељ да ради кад дете неће да учи?

pisanje 2

Највећи сукоби између родитеља и детета је дететово неучење. Отпор према учењу родитељи нaјчешће решавају тако што отерају дете у собу и не пусте га из ње док “не научи”. То је најгори метод који је родитељ могао да изабере, јер док родитељ очекује да дете учи у соби, оно само седи поред отворене књиге (која сатима може бити на истој страни), чита сакривене стрипове, маштари, једном речју ради све друго, само не учи.

Неки родитељи овај проблем решавају тако што седе поред деце и “заједно” уче. Оваквим начином “помоћи” научи се дете да и у учењу буде зависно од родитеља, те ће при сваком учењу тражити присуство родитеља. Прави ход по мукама за родитеље који уче са децом настаје када дете дође у старије разреде. Родитељ то више не може да издржи и наравно, долази до учесталих сукоба између родитеља и детета.

Поједини родитељи препусте све случају, па шта буде. Наравно, нека деца се не могу и не смеју препустити случају. Ако због тога дете не показује добре резултате у школи , долази до сукоба између родитеља и њиховог детета.

Родитељ треба да научи да за сваки искрсли проблем одреди чији је то проблем. Учење детета родитељи често доживљавају као свој проблем и тако га решавају. Зато је сасвим природно што се проблем не може решити. Слаби резултати детета у школи  су проблем ученика, али и проблем родитеља, наставника и других фактора. Родитељу једино остаје да му помогне у решавању овог проблема, тако што ће са њим разговарати и из разговора открити којим проблемима је његово дете оптерећено, који су узроци слабих резултата учења и од кога они потичу.

Они могу бити:

–          Тренутни, пролазни (уморно дете, гладно, неиспавано, проблем са друговима, болесно, свађа родитеља и томе слично).

–          Трајни (интелектуална неразвијеност, неразвијеност или оптерећење неког чула (вида, слуха), породична ситуација, лењост и томе слично.).

–          Слабости у организацији наставе, неприлагођеност захтева способностима и могућностима детета. Када родитељ сазна узроке неуспеха свог детета, у сарадњи са школом- наставницима, педагогом и психологом, као и са дететом решава оне узроке који су у породици и који зависе од њега.

За успешно учење потребна је интелектуална усредсређеност на материју која се учи. Усредсређеност на оно што се учи омогућује успешније разумевање и памћење.

Многа деца осећају напетост и нервозу када уче (веома често прекидају учење са изговором да су жедна, гладна, да морају у тоалет и томе слично). Ова напетост, нервоза је најчешће последица забринутости за исход рада. То је изражено посебно код оне деце која по сваку цену хоће да постигну висок степен успеха, без обзира на њихову способност или која су уплашена последица које следе ако се жељени успех не постигне (неиспуњење жеља родитеља, немогућност остварења успеха који родитељ очекује и томе слично.). Tа узнемиреност може паралисати процес учења и знатно смањити његове ефекте.

Дете мора имати обезбеђен мир, нарочито за време учења. Галама и присуство других лица ремете концентрацију која је врло важна за учење.

Осећање сопствене неспособности може довести до негативних резултата. Нерасположење, такође умањује успех у учењу.

Интелектуалне способности ученика одређују и успех ученика. Веома су велике разлике међу ученицима у могућностима и степену развијености различитих умних способности. Неки, по својој природи, могу више, а неки мање. Зато је оправдан захтев да се тежина задатака прилагоди могућностима и способностима конкретног ученика. Зато ни очекивања не могу бити иста за свако дете.

Ако мислите да сте детету све пружили, а оно не постиже резултат у учењу који ви мислите да би требало, с обзиром на труд детета који улаже, слободно се обратите школском психологу или педагогу, како бисте сазнали о његовим интелектуалним способностима нешто више.

Најчешће као проблем слабог учења се налази у дететовим малим могућностима и у захтеву родитеља да дете постигне одличан успех. Последње што родитељи могу да прихвате, ако уопште и прихвате, је сазнање да њихово дете нема оне способности које је он, као родитељ замислио. Способности родитеља нису доказ способности њихове деце.

Изузетно је тешко оној деци која имају родитеље неостварених амбиција, која помажу деци на принципу: “Нисам постигао ја, мора моје дете!” Такав став родитеља, којег родитељ не мора бити свестан, је одлична подлога да дете има тешкоће у учењу. Такви родитељи су уверења да једино ако су деца одлична, ако похађају курсеве страних језика, ако свирају неки инструмент, ако тренирају неки спорт су доказ њихове успешности као родитеља.

Тешкоће у учењу се савладавају у породицама где родитељ и дете остварују контакт пун топлине, љубави и разумевања.

Односи у којима доминира међусобно разумевање, уважавање и поштовање између родитеља и детета доприносе повољнијој породичној атмосфери у којој ученик може остварити и боље резултате у учењу.

Посебне проблеме имају емоционално незрела деца. То су деца којој је, обично, била ускарћена љубав родитеља у предшколском периоду. Таква деца су најчешће неповерљива, често агресивна и љубоморна. Недостаје им осећај сигурности, због ког су неповерљива у сопствени рад. Често се неприхватљиво за своју средину понашају, како би скренули пажњу одраслих на себе (родитеља, наставника). Због таквог понашања одрасли их често кажњавају, али такав однос према њима не даје очекиване резултате. Такву децу, уместо кажњавања, треба чешће за добро урађени задатак похваљивати, одавати им признања, пружати им подршку да истрају у свом раду. Само уз примену ових педагошких средстава могуће је смањивати њихову напетост и превазилазити емоционалну незрелост. Зато родитељи, који се сретну са оваквим проблемом, треба да имају на уму да примена грдње, вике и физичке казне на дете које није урадило постављени задатак или није научило неопходно градиво, појачава сукобе са дететом и не доприноси превазилажењу наведеног стања. При оцени да ли се ради о емоционалној незрелости детета, родитељи морају бити обазриви, јер се ради о веома стручном питању. Зато је најбоље да родитељ потражи одговор на ово питање од школског психолога, као и савете за превазилажење овог проблема свог детета.

И поред тога што је једна од основних карактеристика овог узраста да деца воле да иду у школу, појаве се и деца која не воле школу. Ако дете изјављује да не воли да иде у школу, и ако у њој не постиже очекиване резултате, онда се ради о постојању неког проблема који мора забринути родитеље. Њихов задатак је да, заједно са дететом, трагају за узроцима таквог стања и да га заједнички, у сарадњи са школом, превазилазе. Најчешће се ради о размаженој деци, код којих родитељи, од слепе љубави, нису “стигли” да развију радне навике. Све су радили уместо детета: спремали његове играчке, слагали одећу, намештали кревет, послуживали га и кад терба и кад не треба. Таква деца касно лежу и, наравно, касно се буде. Размажено дете је увек у праву код својих родитеља, док друга деца не ваљају. Такво дете не може имати исти статус у школи, као код куће и због тога настају прави проблеми, који се манифестују кроз отпор детета према школи и према задацима које намеће школа. Детету је тешко и код куће да уради задатке и да учи. Своје проблеме решава плачем. Родитељима, који се сретну са овим проблемом, не преостаје ништа друго него да што пре почну исправљати сопствене грешке.

Детету треба свакодневно давати задатке у обављању кућних послова (према његовим способностима) и одлучно захтевати њихово извршавање.

При томе је важно да обавља  контролу извршавања постављених задатака. Било би добро да родитељ у оваквој ситуацији потражи савете од школског психолога или педагога и да их схвати добронамерним.

Има и такве деце које не занима школа ни рад у њој. Оваква деца често имају претерано амбициозне родитеље, који од своје деце траже и очекују више него што то они могу. Инсистирају на њиховом укључивању у музичку школу, курсеве страног језика, балетску школу, разне спортске клубове и уз све то одличан успех у школи. Дете, посебно оно са просечним способностима, у свим тим захтевима не може удовољити. Понеки родитељи неостварене сопствене амбиције преносе на своју децу, што је веома погрешно. Због непостигнутих, од родитеља очекиваних, резултата ова деца често трпе неоправдане критике од својих родитеља, што може имати само негативне последице. Дете губи вољу за школу, у учењу не даје ни оне резултате које би могло. Растући под таквим оптерећењем  расту и проблеми у односима између родитеља и детета.

Литература: Т. Вујковић, С. Јукић:”Едукативне радионице за родитеље”, Практикум из педагогије и педагошке психологије, Савез педагошких друштава Војводине, Нови Сад, 1999.год.

roditeljskiЗдравствено-хигијенске навике деце

Само здрава деца способна су да уче и раде, испуњавајући предвиђене задатке. Као што ни радник, који је болестан ( а неће или не може да оде на боловање) не може да буде продуктиван у раду, тако ни дете неће успети да одговори на све захтеве који се пред њега постављају.

Здрав организам је услов успешног учења. Болест омета ученика у учењу. Здраво дете лакше савладава препреке и лакше учи.

За здрав организам потребна је редовна исхрана детета током дана. Недовољна или неправилна исхрана може бити узрок лошег успеха у учењу.6876

Ужина! Ужина је међуоброк, који се даје детету између главних оброка. Колико дете у 9 сати може бити гладно, ако је предходно доручковало? Многи родитељи заборављају на своју улогу у процесу исхране деце, или замерају другима како обављају исхрану (ужином) деце, а они нису ништа предузели поводом истог!

Очекујемо да ће сваки родитељ дати оброк свом детету, доручак пре подне, пре него што дете дође у школу и ручак поподне, пре него што дете дође у школу.

Код гладног детета смањена је концентрација пажње, недостаје му снага, која  је потребна да би се обавили задаци, које поставља настава.

Дете које ујутру не доручкује, прва два часа ( до великог одмора и ужине, која је њему доручак) ради смањеним капацитетом. Ако знате чињеницу да су у распоредима часова углавном прва два часа српски и математика ( рачунамо док су деца најодморнија), израчунајте шта Ваша деца губе. Гладно дете, са тешкоћом и напором прати наставу, теже схвата и у школи често почиње да се третира као неспособно или лењо дете.

И кога окривити? Наравно, има деце која не могу да доручкују тако рано, али свако може да попије бар шољу топлог млека, набрзака поједе неки кексић, чоколадну бананицу или нешто што знате да Ваше дете воли.

Друге здравствено-хигијенске навике које треба развијати код деце су:

  • Навика боравка на свежем ваздуху
  • Навика за адекватним облачењем
  • Навика за редовном физичком активношћу
  • Навика за редовним одржавањем чистоће тела, руку, зуба
  • Навика на одржавање чистоће одеће и обуће
  • Навика на одржавање чистоће просторија
roditeljski

Dete i ograničenja

(Ilustracija Srđan Pečeničić)

Tokom vaspitavanja deteta, roditelj definiše neka detetova ponašanja kao poželjna, a neka kao nepoželjna, zahtevajući od deteta da se ponaša u skladu sa time. Takve situacije su po pravilu konfliktne, jer dete koje želi da se ponaša na svoj način, roditelj tera da se ponaša „kako treba”. Međutim, ni kada dete počne da se ponaša „kako treba” to još ne znači da je dato ponašanje prihvatilo i usvojilo. Postoji čitav niz primera u kojima se neko u detinjstvu ponašao „kako treba”, da bi kada odraste potpuno odstupio od tog ponašanja i počeo da se ponaša na suprotan način.

Na primer, kćerka koja je kao dete na mamino insistiranje uredno pospremala svoju sobu, kada je odrasla i odvojila se od roditelja, prestala je da uređuje svoj stan na zgražanje svoje majke.

Možemo da se zapitamo kako je došlo do toga da osoba odbaci ponašanje koje joj je u detinjstvu „usađeno”. Ono joj nikada nije bilo usađeno, jer ga ona nikada nije prihvatila kao zaista smisleno i korisno. Ona u detinjstvu nije uređivala prostor zato što je sama smatrala da tako treba, već samo zato da bi izbegla konflikte sa majkom. Ona zato, iako je redovno pospremala sobu, nikada nije stekla naviku pospremanja.

Slično je i sa onim što dete ne sme da radi. Ako je prestalo da protestuje zbog nekog nametnutog ograničenja, ne znači da se u sebi pomirilo sa njime. Ono sebe intimno doživljava kao žrtvu nerazumnog roditeljskog zahteva i čeka da dovoljno poraste i ispuni uslov za izlazak iz „robije”. Kod srednjovečnog muškarca, na primer, koji je zavisan od gledanja televizije koju često besciljno gleda do dva sata posle ponoći iako rano ustaje, otkrivamo da je njegova „trauma iz detinjstva” u tome što mu roditelji nisu dozvoljavali da gleda TV posle devet sati uveče. Od kada je odrastao on svoju „odraslost” i „slobodu” dokazuje samome sebi neograničenim gledanjem televizije.

Zbog svega toga je važno da tokom odgoja dete razume zašto roditelj insistira na određenom ponašanju. Da bi to postigao, roditelj mora da razgovara sa detetom kako bi mu približio svoj način razmišljanja i svoje vrednosti. Tako povećava verovatnoću da će dete usvojiti dato ograničenje ili prinudu.

Kod kažnjavanja je isto tako: da bi kazna postigla svoju svrhu nije dovoljno kazniti dete, već ono mora da shvati zbog čega je kažnjeno i da kaznu prihvati kao pravednu. Da bi roditelj to postigao treba da razgovara sa detetom zašto ono ne sme da se ponaša na dati način, u čemu je štetnost tog ponašanja, kako treba umesto toga i slično. Pravilo je jednostavno: deca prihvataju i usvajaju samo ona ograničenja, prinude i kazne koje sama doživljavaju kao smislene i opravdane. Zadatak roditelja jeste da im pomognu u tome.

Zoran Milivojević

roditeljskiPOŠALJIMO ”ĆOŠAK” U ĆOŠAK ili Zašto tajm-aut nije efikasan?

Svesni štetnosti fizičkog kažnjavanja, veliki broj stručnjaka roditeljima sugeriše korišćenje tajmauta (neka vrsta izolacije) u vaspitanju dece. Tajmaut je obično praćen stavom: ” Idi u svoju sobu i razmisli o onome što si uradio”. Međutim, svako dete bi vam reklo da to jeste oblik kažnjavnja, ne mnogo drugačiji od ćoška u kom ste stajali kada ste bili mali. Svaki put kada dete kaznite, učinite da  se ono oseća loše i o sebi loše misli. Upravo zbog toga tajmaut najčešće ne rešava probleme, nego štaviše kod većine dece izaziva loš osećaj kada su ona u pitanju ” Ja nisam dobar/dobra-” ili borbu moći i želju za osvetom –”Pokazaću ja tebi. Vratiću ti- i sledeći put ću biti pažljiviji da me ne uhvate”.

Zašto je tajmaut loš?http://pozitivnovaspitanje.files.wordpress.com/2013/11/timeout3.jpg

Na prvu loptu, on jeste blag. Nismo agresivni, a uspevamo da privučemo dečiju pažnju. Istina, tajmaut je bolje rešenje od batina i vikanja.

U stvari, tajmaut šalje deci poruku da su loša. Ne samo da negativno utiče na samopoštovanje, nego rađa novo neprihvatljivo ponašanje, jer osoba koja o sebi misli loše i ponaša se loše.

   Kada decu šaljemo da ”razmišljaju o svom ponašanju”, samo pojačavamo i potvrđujemo njihovo prethodno verovanje da ne valjaju.

Tajmautom ne učimo decu regulaciji emocija. Najbrži način kojim učimo dete da se smiri je obezbeđivanje dovoljno ”podržavajuće” sredine, kao i slanje poruke da su emocije koje se otmu konkroli naša realnost i da je moguće obuzdati ih. Kada dete pošaljete u sobu samo, možda će se i umiriti- ali ono ipak neće umeti da se nosi sa tim istim emocijama već sledeći put.

Roditelji uznemirenu decu udaljavaju od sebe, baš u onim momentima kada su im  najpotrebniji. Najgore od svega, umesto da im pomognemo da se smire, udaljavanje okida unutrašnji osećaj straha od odbacivanja. Deci tada poručujemo da su prihvatljive samo njihove prijatne emocije, a da su autentične, zbunjujuće i neprijatne emocije-koje su sastavni deo života svakog od nas-neprihvatljive i nepoželjne.

Šta umesto toga?

Međutim, tajm aut može da bude ohrabrujuć. Zovemo ga pozitivni tajm-aut. On daje deci priliku da se ”ohlade”  i pomaže im da se osećaju bolje, jer to ih motiviše da budu bolji. Ukoliko želimo da učimo decu samoregulaciji emocija, to je moguće samo pre nego što se ”incident desi”. Pitajte dete, dok je mirno, da li bi htelo na pozitivan način da se suoči sa stresom. Ako se složi, naučite ga da vam rečima opiše kako se oseća, ne praveći emocionalnu predstavu.

Kada  je dete uznemireno, primenite tajm-in. Povežite se sa detetom, dajući mu do znanja da ga razumete, da je ponekad teško nositi se sa ”velikim” i ”burnim” emocijama i da ste tu za njega.

U situaciji kada se ”incident desi” (dete se rasplače, razbesni…) ne pomaže objašnjavanje, ubeđivanje, poređenje, kritikovanje, ucena. Jako je važno da shvatimo da je deo mozga zadužen za razmišljanje i prosuđivanje tada neaktivan (istraživanja dr Denijela Sigla). Trudite se da ostanete u detetovoj blizini i da ostanete smireni. Ne ulazite u rasprave šta je uzrok takvog dečjeg ponašanja. Recite mu da je bezbedno, da je u redu biti uznemireno i da se svima nama to dešava. ”Ja sam ovde i  volim te”. Zagrlite i tešite dete dok napad besa ili plač ne prođe. Neka deca ne žele da ih neko drži. Možete samo sesti pored deteta i davati mu emotivnu podršku bez reči.

Imajte poverenje da će dete na kraju uspeti da se izbori sa svojim emocijama. Svaki put kada pokušavamo da spasemo decu ili sve popravimo u njihovo ime, oduzimamo im priliku da razviju veru u sopstvene sposobnosti. Dopustimo im da osećaju to što osećaju. Jer kada im je to dopušteno, retko će im trebati npr. napad besa u punoj snazi da bi dokazala poentu.

Nakon što osećanja prođu, dete se smiri, otvara se prostor za razgovor, priču o prethodnoj situaciji, kao i  traganje za budućim rešenjima.

Od velike pomoći biće otkrivanje načina na koji mi odrasli doprinosimo ovim reakcijama.

Veoma često propuštamo signale. Skriveni uzrok dečijeg neprihvatljivog ponašanja često jesu žeđ, glad ili nedostatak sna.

Našim reakcijama poput raspravljanja, naređivanja, držanja pod kontrolom i svađanja, dete često teramo u očajanje, dok na kraju ne dobije napad besa ili se ne rasplače.

Žana Erdeljan, dečji psiholog, sertifikovani edukator za roditelje u oblasti pozitivne discipline

1476282_405445152918378_607313469_n600530_281644208631807_256304468_n

roditeljski

Izuzetno dobra brošura o različitim tipovima porodice

http://issuu.com/ocgz/docs/obitelji_se_razlikuju

Dečji crtežroditeljski

Tokom predškolskog perioda komunikacija predstavlja za dete uspostavljanje odnosa sa drugima, ali I bolje razumevanje sebe. Pored govora koji je značajan u mnogome, tako I crtež može igrati veliku ulogu u komunikaciji deteta I njegovih odnosa sa okolinom koja ga okružuje. Zahvaljujući crtežima tačnije grafičkom izražavanju, može se steći uvid u to koliko je dete intelektualno razvijeno, koliko je razvijena motorika I da li postoji neki problem na socio-emocionalnom planu razvoja. Ovim putem deci je omogućeno da na pravi način objasne ono što osećaju, lakše im je da se izraze I na isti način prime poruke od strane okoline u kojoj se nalaze. Crtež kod dece ne predstavlja samo način izražavanja već predstavlja aktivnost putem koje dete stiče iskustvo, otkrivajući svet oblika. Crtanje je aktivnost koja je najzastupljenija kod dece predškolskog  uzrasta I kao takva predstavlja zadovoljstvo, deo je igre I svakodnevnice deteta (Kemnov, 2006).

Dečji crteži mogu  jasno da odgovore na mnoga pitanja, jasnije nego reči. Oni mogu da ukažu na dečje strahove, traume, želje, ali isto tako upućuju na njihovo ponašanje, društvenost, povučenost, agresivnost, kao i druge karakteristike ličnosti.

decjicrtez

Grafičko izražavanje dece, danas mnogi psiholozi, pedagozi, pa I sami roditelji koriste kao priliku da “vide” šta je to što im deca kroz crtež poručuju. Savremena pedagogija I psihologija  razvile su mnoge okvire na temelju kojih se može vršiti analiza, opisivati I razumeti dečiji crtež (Malchiodi, 1998)

Parametri koji se često koriste pri analizi dečijeg crteža jesu:

Raspored crteža na papiru: Pokazuje nam kako se dete uklapa u svoju okolinu. Levo znači prošlost i privrženost majci, desno budućnost i oca. Crte usmerene nagore predstavljaju detetove snove, a okrenute nadole njegov svakidašnji život.

Izbor boja: Otvoreno i živo dete koristiće tople i žive boje (žutu, narandžastu, crvenu). Nežno i mirno biraće hladne boje.

Porodica: Crtanje svakog člana porodice zasebno pokazuje njegovo mesto u detetovoj glavi. Ali, ako nekoga i ne nacrta to ne znači nedostatak ljubavi prema toj osobi. Tako se može desiti da dete sebe nacrta uz roditelje, a brata ili sestru na slici na zidu (www.artnit.net , 2013)

Pri analizi dečijeg crteža treba znati da svaki dečiji crtež ima određenu vrednost I  da bi se izvršila kompletna I ispravna analiza ne treba dečiji crtež analizirati samo sa jednog aspekta (psihološkog, socijalnog, estetskog ili pedagoškog). Analizom svih aspekata zajedno dobiće se potpuna slika o razvojnom stadijumu deteta  I o njegovim likovnim sposobnostima, kao I o tome da li postoji neki problem kod  deteta.

diplomirani pedagog, Ana Pantelić, Niš

roditeljski

VAŽNO JE POVERENJE IZMEĐU RODITELJA I NASTAVNIKA

Interesovanje pojedinih roditelja za uspeh školarca svodi se na kratko i ne preterano znatiželjno pitanje – Šta ima novo u školi? Suprotno tome, događa se da po povratku sa časova đaci „raportiraju” do najsitnijih detalja o provedenom danu.

Nijedan od ovih načina nije pravi. Prvi može da obeshrabri, a drugi potpuno da iscrpi učenika, napominje Ljiljana Filipović, psiholog i porodični terapeut.

– Interesovanje roditelja za đačke rezultate ne sme da nedostaje, niti da bude naporno. A napredovanje ili poteškoće u učenju najbolje se uočavaju ako je odnos između roditelja i nastavnika zasnovan na poverenju i uvažavanju. Veoma je važno da eventualne nesuglasice sa predavačem i primedbe na račun rada prosvetnih radnika mame i tate ne otkrivaju pred decom. Nego da ih saopšte nastavniku lično. Zato postoje roditeljski sastanci i takozvana otvorena vrata u školama koji se ne smeju propuštati – kaže Filipovićeva.
Ocene nisu pravi pokazatelj mogućnosti učenika, a posebno nije dovoljno saznati ih uvidom u elektronski dnevnik. Razgovor sa nastavnicima i decom je ključan da bi se otkrila darovitost, spoznala realna slika o sposobnostima đaka i predupredila neprijatna iznenađenja poput bežanja sa časova i sukoba sa vršnjacima.
– Mnogim đacima nedostaju radne navike. Ako nemaju svoju sobu, treba im obezbediti kutak za izradu domaćeg zadatka i učenje. Televizija, Internet, igračke, sve što bi moglo okupirati dečju pažnju ne treba da im bude nadohvat ruke u radnom prostoru. Valjalo bi povremeno proveriti da li đaci stvarno uče ili ne, ali ne i zavirivati svaki čas i remetiti im koncentraciju. Velika je greška što roditelji dozvoljavaju školarcima da domaće zadatke rade tek pošto se izigraju. Slobodno vreme bi trebalo da bude nagrada za uspešno završene školske obaveze – savetuje Ljiljana Filipović.

roditeljski

Pet katastrofalnih grešaka koje roditelji prave u vaspitanju dece

Deca su suština našeg života. Kao roditelji za našu decu priželjkujemo samo uspeh, ljubav i sreću. Ali nekada, to se ne ostavri upravo zbog naših grašaka kao roditelja. Ako ne želite da vaše dete pati od depresije, napada besa i niskog samopouzdanja, nemojte praviti sledećih pet gešaka.

1. Inorisanje detetovih osećanja
Ako je vaše dete tužno, ljuto ili uplašeno, a vi ga zadirkujete, ponižavate i ne shvatate ozbiljno, samim tim mu govorite da je ono što oseća pogrešno. Vaša deca moraju da znaju da ih vi bezuslovno volite.

2. Nedosledna pravila

Ako nikada ne pričate o tome šta tačno očekujete od svog deteta, ono neće znati kako da se ponaša. Ako jedan dan kažete da je nešto dobro, pa sledeći da je to isto loše, jako ćete zbunite vaše dete.

3. Umanjujete vrednost drugog roditelja

Ako nikada pred detetom ne pokazujete ljubav ili naklonost prema svom partneru, odrašće, a neće znati kako treba da izgleda prava ljubav i osećanja. Ako se stalno svađate sa partnerom, stvorićete kod deteta osećaj napetosti i straha.

4. Kažnjavate nezavisnost

Kada kažnjavamo dete zato što odrasta i stiče sopstveno mišljenje o stvarima, činimo da se osećaju krivima zbog svojih potreba i želja.

5. Mešate se u veze vaše dece

Ako se mešate u sve izbore i odnose koje imaju vaša deca, od onih sa profesorima do onih sa prijateljima, to im govori da mislite da su nezreli i nesposobni i da ne verujete da mogu da donesu pravilne životne odluke.
roditeljski

Kako izgraditi stabilan odnos sa učiteljima

Stabilan odnos između porodice i učitelja, ili dečijih vaspitača je veoma značajan i važno je da se potrudite da linija komunikacije između Vas i dečijih vaspitača uvek bude otvorena, jer je to najbolji način da saznate šta se dešava kada je Vaše dete u obdaništu ili školi. Kada dovodite ili dolazite po dete koristite priliku da popričate sa vaspitačicom ili učiteljem. Čak i ovi kratki razgovori mogu da izgrade odnose pune poverenja između Vas i dečijeg vaspitača ili učitelja. Informišite vaspitače o pozitivnim promenama ili o problemima na koje bi trebalo da obrate pažnju. Grupni sastanci, roditeljski sastanci i drugi socijalni događaji, predstavljaju veliku pomoć u kreiranju uzajamnog odnosa u kome porodica i roditelji rade zajedno. Iskoristite zakazane sastanke na relaciji roditelj – učitelj, kako bi saznali šta se zaista dešava u školi.

Aktivno slušajte vaspitače ili učiteljeodnos-sa-vaspitacem

Veština slušanja je jedna od osnova komunikacije,  te se potrudite da u odnosu sa dečijim vaspitačima budite aktivni, razumevajući šta Vam pričaju i trudeći se da im pokažete da Vam je stalo do njihovog mišljenja. Na primer, tokom roditeljskog sastanka uvek održavajte dobar kontakt očima, kako bi ste pokazali da ste skoncentrisani na ono o čemu učitelj priča i da aktivno učestvujete u razgovoru. Takođe je jako važno da i vi na pravi način izložite Vaše mišljenje kako bi bili shvaćeni na pravi način. Obavezno postavite pitanje, kako bi bili sigurni da ste kompletno razumeli način razmišljanja učitelja ili vaspitača.

Obuzdavanje besa i ljutitih reakcija

Ponekad Vaš razgovor sa učiteljem ili vaspitačem može da rezultira osećanjem besa i ljutnje. Da ovakve situacije ne bi eskalirale, potrudite se da linije komunikacije uvek budu otvorene. Postoji nekoliko načina koji Vam mogu pomoći da zadržite kontrolu nad sobom i datom situacijom. Kao prvo, prepoznajte da ste besni. Udahnite duboko i povratite kontrolu. Dajte sebi vremena, kako bi na korektan način ponovo uspostavili normalan tok razgovora. Jedan od načina na koji možete da povratite kontrolu je i da naučite da prepoznajete koje su to situacije ili događaji, koji mogu da vas izbace iz koloseka i potrudite se da do njih ne dođe.

Porodične i dečije krize

Kada je porodica u krizi i deca su u krizi. Bilo da je u pitanju bolest, gubitak posla, smrt, razvod, kriza Vas može dovesti u velika iskušenja. Budite u stalnom kontaktu sa dečijim učiteljem ili vaspitačem, kako bi mogli da uporedite školska događanja sa onima kod kuće. Igra i kreativne aktivnosti pomažu deci da prevladaju svoje strahove, izraze osećanja i oslobode se stresa. I druge osobe koje uz Vas aktivno učestvuju u vaspitanju deteta mogu da budu od velike pomoći u ovakvim situacijama.

Matematika kroz igru za dete od 7 godinaroditeljski

zmeđu sedme i osme godine je vreme da Vaše dete savlada oduzimanje dvocifrenih brojeva, da gleda na sat i da zna da broji novac. Čak bi možda moglo da počne da uči i množenje. Ako detetu na pravi način pokažete da matematiku čine svakodnevne zanimljive stvari, postaće mu zabavna i uživaće da uči, a možda će je i zavoleti. Probajte da mu kroz igru pomognete približite pojmove, koji mu deluju strano.

Kupite svom detetu ručni sat, koji ima kazaljke, arapske brojeve i obeležene minute. Objasnite detetu kako mala kazaljka pokazuje na brojeve, a velika broji minute, koji su predstavljeni malim crticama. Demonstrirajte mu kako, dok velika kazaljka obiđe ceo krug od 60 crtica/minuta, mala se polako pomeri tek na drugi broj/sat.

Periodično ga pitajte koliko je sati. Takođe mu postavljajte pitanja tipa: koliko još minuta trebamo da čekamo tatu, koji treba da dođe tačno u 6 sati popodne? Kad ćemo stići u tržni centar/goste/parkić ako nam do tamo treba 20 minuta? Ovim dete uz vežbu gledanja na sat, a uči i da oduzima i sabira.

Vaše dete je sada spremno da nauči složenije društvene igre. Tablić je jedna oda najpopularnijih igara kartama, koje poboljšavaju znanje matamatičkih koncepata kao što je veće i manje, sabiranje, kao i grupisanje po kategorijama.

Igrajte igre poput Monopola gde se broji i koristi lažni papirni novac. Ova igra je interesantna i starijoj deci i roditeljima, pa može biti zabava za celu porodicu.

Matematika kroz igru za dete od 7 godina

Dajte svom detetu spisak namirnica i šta koliko košta. Zatim mu odredite budžet za kupovinu i dozvolite da samo isplanira šta će se jesti tog dana za ručak. Ako premaši budžet šta tada može da oduzme? Ako mu ostane para šta može još da kupi? Idite zajedno u prodavnicu i kupite namirnice sa spiska. Ovim će vaše dete vežbati i sabiranje i oduzimanje, i malo se uključiti i planiranje svakodnevnih aktivnosti u kući.

Dok se vozite kolima, možete sa detetom igrati igru pogadjanja brojeva. Neka vaše dete izabere broj od 1 do 100. Pokušajte da pogodite koji je broj izabralo, postavljajući pitanja poput: da li je broj veći od 50? Da li je između 20 i 50? Da li je paran, ili neparan? Zatim zamenite uloge i dozvolite vašem detetu da pogađa.

Napravite zajedno sa detetom kolač po receptu. Dozvolite mu da ono koristi posudu za merenje i vagu i čitajte mu uputstva iz recepta dok to radi. Tako će naučiti šta su zapremina, težina i razlomci.

Školske obaveze i samostalnost detetaroditeljski

Domaći zadatak i kako pomoći svom detetu je pitanje na koje nije toliko jednostavno odgovoriti jer je teže nego što mislimo naći dobar balans na koji utiče više faktora. Mi svi želimo da naša deca budu najbolja i da im pomognemo kako bi za što kraće vreme postigla uspeh, a to može doneti posledice koje ne želimo. Važno je se kod deteta razvije samostalnost kako ne bi steklo naviku da se oslanja na Vas. Na primer, pomoći ćete mu da uradi domaći zadatak, ali ne do kraja, ili možda na višem nivou nego što je njima potrebno. Ako navikne da se oslanja na to da će neko drugi umesto njega rešiti svaki problem, dete počne da se u potpunosti oslanja na pomoć i vremenom se ulenji, a to će za posledicu imati lošije ocene u školi.

Školske obaveze i samostalnost detetaVaše dete treba da uči da bude samostalno, te mu nikada nemojte Vi vaditi udžbenike i sveske iz školske torbe niti proveravati da li je vratilo kući sve što je tog dana ponelo u školu. To je njegov posao, a ne Vaš, iako bi bilo brže da Vi to uradite. Dopustite svom detetu da bude vođa tako što ćete mu umesto da postavite pitanje ovako: „Zar ne treba da pripremiš sastav za sledeći petak?“, pitati: „Šta imaš za domaći zadatak za petak?“. Na ovaj način Vaše dete će vrlo brzo naučiti da razmišlja unapred.
Ono što još možete da uradite da biste neposredno pomogli svom detetu pri izradi domaćeg zadatka jeste da, dogovorom, odredite vreme kada se domaći zadatak radi, ali i posledice koje će snositi ukoliko se dogovor prekrši.
Veoma je važan i prostor u kom dete radi domaći zadatak. U današnje vreme nisu svi u mogućnosti da detetu pruže odvojenu sobu ili pisaći sto, ali će biti dovoljno da u prostoriji u kojoj se radi domaći zadatak nema televizora ili bilo čega drugog što bi mu odvlačilo pažnju. Takođe, važno je da odmah na početku prinese sve što mu je potrebno da ne bi ustajao od stola i samo sebi remetilo koncentraciju.
Ono što bi Vašem detetu moglo biti interesantno jeste dogovor kojim se obavezujete da ćete ga nagraditi ukoliko ispuni svoje obaveze. Podrazumeva se da ćete i Vi svoj deo dogovora ispoštovati.
Na kraju, ako primetite da je Vašem detetu potrebna dodatna pomoć, nemojte se libiti da odete do škole i popričate sa učiteljicom ili nastavnikom, čujete njihovo mišljenje ili uzmete stručnu pomoć kod kuće.

roditeljski

4 saveta za uspešnu školsku godinu

Podsećamo vas na stvari kojih bi trebalo da se pridržavate, ukoliko želite da vaše dete bude srećan i zadovoljan učenik…

Nalazimo se na početku još jedne školske godine. U prvim razredima kod dece još uvek postoje pozitivni stavovi prema školi. Međutim, što su deca starija a njihovo iskustvo veće, otpor prema školi je sve izraženiji.

Zato, želimo da vas podsetimo da:

1. Podržite svog školarca

Mislite o tome kako li se ono oseća u svojoj koži. Škola je stres. Izbegavajte  rečenice koje zatvaraju mogućnost vaše međusobne komunikacije kao što su: „Lako je tebi“, „U tvojim godinama ja sam…“, „Tvoje je samo da učiš…“ jer vaše dete ima svoje probleme, čak i kada vi toga niste svesni. Kada vam ono kaže: „Ne volim školu“, iskazuje spremnost da vam se poveri. Saslušajte ga, pokažite razumevanje, prihvatite njegova osećanja, jer je često to jedino što ono od vas i traži.

2. Pomozite detetu da uči

Ne insistirajte na učenju napamet, ma koliko ponekad izgledalo da upravo to traže nastavnici. Učenje napamet, (bukvalno reprodukovanje teksta), opravdano je samo pri učenju stihova, formula, definicija i fraza stranog jezika. Vaše dete će jednom završiti školu, ali ako pri tom ne nauči da misli, od nje neće imati naročite koristi.

Pravila uspešnog učenja: upomoć (tražiti pomoć ako je nešto nejasno), uslovi učenja (bez stalnog prekidanja, dobro osvetljenje, zadovoljene sve fiziološke potrebe…), plan rada (sa sve predviđenim pauzama), vreme za učenje (za najteže gradivo izabrati vreme kada je koncentracija najveća), podela lekcije (čitanje od podnaslova do podnaslova), ponavljanje, (kad god je moguće naglas), podvlačenje (omogućava da se odvoje važni od nevažnih podataka). Takođe, formirajte radne navike na vreme. Nemojte učiti zajedno ili umesto deteta jer je učenje njegova obaveza, ne vaša. Na vama je da se interesujete za njegove probleme i da saosećate, da ga preslišavate i da insistirate na razmevanju.

3. Dete nije samo učenik

Školski uspeh je samo jedan aspekt ličnosti vašeg deteta. Zato, nemojte cepati listove iz sveske, ne uslovljavajte poklone uspehom, ne poredite svoje dete sa drugom decom.

4. Neka krajnji cilj bude: srećno dete!

Konačno, podsećamo vas da je u  Finskoj 2003. sprovedeno istraživanje među 20.000 roditelja dece različitih uzrasta koja pohađaju različite škole. Roditelji su odgovarali na pitanje: šta očekujete od obrazovanja svog deteta? Njih 95 odsto odgovorilo je: da dete bude srećno.
Inače, kvalitet finskog školstva smatra se najboljim u Evropi. Sigurno je tome doprineo i stav roditelja da od škole očekuju da njihovu decu usreće.
Šta mislite, koliki bi broj roditelja dao isti odgovor na isto pitanje, da je ovo testiranje obavljeno u Srbiji? A kako biste odgovorili na ovo pitanje vi? Razmislite o tome pre nego što, zajedno sa svojim detetom, krenete u još jednu pobedu školovanja.

Želimo vam puno uspeha, strpljenja i radosti!
Pedagog Jelena Holcer

Sindrom pametnog detetaroditeljski

Da li znate ljude koji su bili odlični đaci u osnovnoj ili srednjoj školi, upisali fakultet i onda sečak nikad ne izvukli sa njega? Ta pojava ima i svoj naziv – „sindrom pametnog deteta“. O ovom problemu, za Politiku piše profesor Zoran Milivojević:

Pretpostavljamo da je izuzetna inteligencija prednost u životu, ali sudbine neke veoma inteligentne dece pokazuju da nije uvek tako. „Sindrom pametnog deteta” označava dete koje je zahvaljujući svojoj izuzetnoj inteligenciji bilo veoma uspešno u prvoj fazi školovanja, iako nije razvilo radne navike. Uprkos uspehu tokom osnovnog i možda srednjoškolskog obrazovanja, ovakva deca često na studijama doživljavaju brodolom.

To su deca koja imaju dobre ocene iako ne uče kod kuće. Ako je pazilo na časovima i kulturno se ponašalo, ovakvo dete može da završi osnovnu školu kao odlično. Deca veruju da su glupost i učenje povezani: što je neko gluplji, to mora duže da uči. Iz ove jednačine proizlazi da što je dete manje glupo, to će manje da uči, a da najpametnija deca ništa ne uče. Nekada je ovaj stav toliko raširen među decom da kriju jedni pred drugima da su učila kod kuće da ne bi ispala nedovoljno pametna.

Sve dok gradivo nije obimno, pametno dete je u stanju da improvizujući dobije solidnu ocenu. Kako ne dobija loše ocene, roditelji nemaju signal da nešto nije u redu. Ali kasnije, u gimnaziji ili fakultetu, kada gradivo postaje obimno, ova deca postaju neuspešna. Precenjujući svoje sposobnosti, a potcenjujući obim gradiva, pametna deca se odlučuju za kampanjsko učenje. Što više sebe videkao pametne, to sebi daju kraći rok za učenje. I kada ne dobiju visoku ocenu, potvrđuju vlastitu superiornost: „Samo da sam imao još jedan dan za učenje…” Tipično je da tokom studiranja „zaglave” na onim predmetima koji su toliko obimni, da kratkotrajne kampanje nisu dovoljne za uspešno polaganje.

Ovakva mlada osoba svoj akademski neuspeh shvata kao dokaz svoje gluposti. Lako gubi samopoštovanje: „Ranije sam mislio da sam pametan, a sada vidim da nisam. Svi ti koje sam potcenjivao su već završili fakultet, a ja ne mogu da dam ni drugu godinu”. Kod veoma ambicioznih mladih ljudi, neuspešnost zbog nedostatka radnih navika može da vodi u depresiju, samodestruktivnost i druge probleme.

Radeći sa ovakvim mladima učimo ih da nesposobnost i neuspešnost nisu isto. Da iako veoma sposobni, oni jesu i neuspešni zato što ne rade dovoljno. Da se uči zadnjicom. Dok osoba nema naviku učenja – a učenje je jedan od oblika rada – ona ima otpor prema učenju koje doživljava kao veoma neprijatno. Ova neprijatnost i otpor nestaju kada neko razvije radne navike. I zato roditelji koji ne pomišljaju da će uprkos odličnim ocenama njihovo pametno dete imati problem, treba da znaju da su radne navike nešto bez čega je teško biti uspešan i zadovoljan. Roditelji su ti koji treba dete da navikavaju na učenje kod kuće, jer navika učenja jedino tako nastaje.

Da li u vašoj okolini imate primere „sindroma pametnog deteta“?

 Autor: Zoran Milivojević

Izvor: www.politika.rs

Šta deca zaista žele od roditeljaroditeljski

Roditelji se stalno pitaju da li su dovoljno dobri i da li pružaju sve što je potrebno svojoj deci. Mnogi roditelji žele svojoj deci dati sve šanse koje oni nisu dobili u životu. Rezultat takvih napora roditelja može biti uspeh i zadovoljstvo, ali mnogo češće je to razočarenje, krivica, umor i stres. Odahnite da biste uspeli da čujete šta deca zaista žele.

Mnoge majke i očevi misle da nisu dobri roditelji ukoliko ne posvete svo svoje raspoloživo vreme i resurse na decu; ukoliko ih ne nauče svim životnim preprekama, radostima, problemima i rešenjima; ukoliko nisu mentori i vodiči u svakom trenutku detetovog života.

Mnogi roditelji žele svojoj deci dati sve šanse koje oni nisu dobili u životu. Rezultat takvih napora roditelja može biti uspeh i zadovoljstvo, ali mnogo češće je to razočarenje, krivica, umor i stres. U stvarnosti, deca su danas uključena u previše aktivnosti i sve su manje u kontaktu sa svojim roditeljima. Pored toga, potrebno je osluhnuti i čuti šta deca zaista žele. Ono što im treba je jednostavna pažnja, naše vreme sa njima u igri ili u najjednostavnijim svakodnevnim aktivnostima.

Evo nekih od izjava nekadašnje dece, danas odraslih ljudi, o tome čega se najradije sećaju iz detinjstva:

  • „Kada bi mama došla u moju sobu da me ušuška, zagrli i da mi peva. Volela sam i kada priča o svom detinjstvu.“
  • „Kada bi me tata zagrlio, poljubio i kada bismo nasamo razgovarali o tome kako sam proveo dan.“
  • „Kada su roditelji provodili vreme samo sa mnom, bez braće i sestara. To je vreme bilo retko i kratko, ali mi je ostalo u najlepšem sećanju“.
  • „Zajedničke večere“.
  • „Kada bismo za večerom kovali planove o tome šta ćemo raditi zajedno preko vikenda“.
  • „Kada sam uveče razgovarala sa mamom, o bilo čemu: ljubavi, školi, porodici itd.“
  • „Kada bi mi dopustili da se dugo igram napolju.“
  • „Najlepše sećanje je na večeri kada bi se svi uvukli pod pokrivač i zajedno gledali omiljenu emisiju na TV-u.“
  • „Moji su roditelji bili strogi, ali pravedni. Znalo se gde su granice, ali su mi davali i puno ljubavi. Uvek sam osećao da im je stalo do mene.“
  • „Sećam se da mi je mama ostavljala male šaljive poruke u školsku torbu ili pored tanjira sa doručkom.“

Deca su neverovatno mudra i imaju tendenciju da vide svet na mnogo jednostavniji način nego što ga vidimo mi, odrasli. Pogledajmo ponekad svet kroz njihove oči, možda ćemo barem na trenutak biti malo manje pod stresom i zadovoljni malim stvarima. Jer male stvari zapravo čine život boljim ili … još boljim.

Čega se vi najradije sećate iz vašeg detinjstva?

                                                                                                                                                                                               

Vaspitavajte samo uvereno i nezavisno deteroditeljski

Deca znaju da odustanu od zadatka čim se pojave prvi problemi. Pomozite im da steknu upornost, pokušaju ponovo i nauče da se prepreke mogu savladati. Svaki roditelj želi da njegovo dete samouvereno pristupa novim izazovima i odraste u osobu koja veruje u sebe. Evo kako da u tome i uspete.

Kako graditi samopouzdanje? 

Samopouzdanje dolazi iz osećanja sposobnosti. Drugim rečima, deca razvijaju samopouzdanje ne zato što im roditelji kažu da su super u svemu već postizanjem malih i velikih ličnih uspeha. Naime, kad god dete postigne nešto novo, bilo da je to vezivanje pertli ili vožnja bicikla, ono se oseća sposobno i samopouzdano.

Rad na izgradnji samopouzdanja počinje veoma rano. Već i bebe kada uspeju da same dohvate svoju igračkicu ili uče da hodaju nastupaju sa idejom “ja to mogu”. Svaka nova veština koju dete usvoji doprinosi povećanju njegovog samopouzdanja.

Da bi ste svom detetu stvarno pomogli da savlada nove veštine, važno je da ne radite stvari umesto njega i za njim. Dajte mu šansu da proba nešto novo, nauči i pogreši i nauči iz te greške.

 Uloga roditelja

Roditelji mogu da pomognu detetu pružanjem prilika za vežbanje. Pustite dete da napravi grešku i budite tu da ih podržite da pokušaju ponovo. Odgovorite sa interesovanjem i uzbuđenjem kada vam dete pokazuje šta ume u nagradite ga pohvalama kada postigne neki cilj koji je sebi zadao ili se pošteno potrudi da do njega stigne.

Uz mnogo prilika, dobra uputstva i strpljenje roditelja, deca mogu da nauče da sama vežu pertle, nameste svoj krevet, srede svoj sto. A onda, kada se nađu pred drugim izazovima, ona će se prihvatiti zadatka jer su već bila uspešna u mnogim drugim.

childrenJoš jedna važna stvar je i radoznalost. Ohrabrite dete da ispituje i istražuje nove stvari jer ćete na taj način graditi i njegovo samopouzdanje.

 

Budite ipak u blizini

Naravno, nadgledanje je važno da biste bili sigurni da su deca bezbedna. Ali, da biste svom detetu stvarno pomogli da savlada novu veštinu, važno je da ne radite stvari umesto njega i za njim. Ne preuzimajte obaveze koje ono može da obavi na sebe. Dajte mu šansu da proba nešto novo, pogreši i nauči iz te greške.

Npr.ako dete želi da samo sebi spremi doručak ili napravi sendvič za užinu morate mu prvo pokazati šta treba da uradi, zatim dodati sastojke i pustiti ga da samo proba. Logično je da će napraviti nered u kuhinji ali ako poskočite u pomoć čim prva mrvica padne na pod potpuno ćete ga obeshrabriti da ponovo proba. Dete će lako pomisliti: „ok, ovo ne umem“. Ali, ako uložite dovoljno strpljenja za nered i vreme koje je potrebno da se nešto nauči vaša investicija će se isplatiti. Ako ga uz to zamolite da i vama spremi doručak jasno ste pokazali da verujete u njegove sposobnosti.

Deca znaju da odustanu od nečega čim se pojave prvi problemi. Pomozite im da steknu upornost, pokušaju ponovo i nauče da se prepreke mogu savladati.

 Ohrabrite i nagradite

Kada dete dostigne određeni cilj obratite pažnju kako da ga pohvalite i nagradite. Nemojte se koncentsati samo na krajnji rezultat već i na volju da se do njega stigne. Npr.ako je dete naučilo da zagreje mleko možete mu čestitati i pitati ga da li će sledeći put da nauči da isprži jaje. Nudeći sledeći izazov vi detetu pružate priliku da savlada sledeći korak ka svojoj nezavisnosti. Isto tako, obratite pažnju na raspoloženje deteta. Ne vredi ga učiti nečem novom ako je umorno i nervozno. Ostavite onda taj zadatak za neki mirniji trenutak.

Tokom detinjstva roditelji su tu da pripreme dete da se brine o sebi i najbolji način da se taj cilj postigne je nezavisnost. Nemojte upasti u zamku i želeti da vaše dete oseća konstantnu potrebu za vama i vašom pomoći. Odnos sa nezavisnim i samostalnim detetom može da bude mnogo bogatiji. Uostalom, vaša povezanost sa detetom ne mora da se zasniva na direktnoj zavisnosti od vas već na ljubavi i ponosu na sve ono što je postiglo u životu. A jednog dana, vaše odraslo dete će vam se zahvaliti što ste ga pripremili da samouvereno krene svojim putem.

Koliko samopuzdanja ima u vama? Da li vam je važno da ga usadite vašem detetu?

Izvor: Najboljamamanasvetu.com

 

roditeljskiPravilan izgovor glasova “r” i “l”

Poremećaj izgovora glasova je najučestaliji govorno-jezički poremećaj na predškolskom uzrastu i kao takav je čest uzrok roditeljskih nedoumica da li je vreme da svog mališana odvedu kod logopeda. Ima roditelja koji veoma rano kod svoje dece primećuju da ne izgovaraju odredjene glasove, dok su drugi manje zabrinuti i takav način izgovora im je kod deteta simpatičan, smešan i često ga podržavaju tepajući.

Godina pre polaska u školu je posebno važan period u kojem treba obratiti pažnju na pravilan izgovor glasova kako kasnije dete ne bi imalo teškoća u usvajanju veština čitanja i pisanja.

Najčešći poremećaji izgovora kod dece su:

  • Izostavljanje pojedinih glasova npr.  ruka-uka
  • Zamena jednog glasa drugim npr. riba-jiba
  • Oštećen-nepravilan izgovor glasova, dete izgovara glasove, sa odstupanjem od standardnog izgovora, npr. francusko r.

Najveći broj deca izmedju tri i tri i po godine ispravno izgovara glasove p, b, t, d, k, g, m, n, j, f, v, h, l, a, e, i, o, u, dok se glasovi s, z, c, š, ž, č, ć, dž, đ, r, lj i nj mogu tolerisati najduže do pete godine.

Kako roditelji mogu pomoći?

  • Treba da budu dobar govorni model detetu.
  • Kada dete pogrešno izgovori odredjeni glas, samo ga pravilno naglašeno ponovite, kako bi dete što češće čulo pravilan izgovor i pokušalo ga ponoviti.
  • Ne rugati se detetu zbog pogrešnog izgovora i ne dozvolite drugima da to čine.
  • Za korekciju izgovora obratite se stručnom licu-logopedu, koji će proceniti da li je potreban samo savet ili terapija.
  • Ukoliko dete bude uključeno u logopedsku terapiju neophodno je da roditelji aktivno učestvuju i vežbaju sa detetom kod kuće prema uputstvima logopeda.

Nekoliko ideja za vežbanje glasa L:

Lisica je lukava.
Limun je kiseo.
Lipa lepo miriše.
Na livadi lete leptiri.
Mama mi je kupila lizalicu.
Lija lovi koke.
Lela i Lana imaju lepu loptu.
Lana ima lepezu.
Labud je lepa ptica.
Lasta leti visoko.
Lovac lovi lisicu.
Lopov je ukrao lepezu.
Lokomotiva vuče vagone.
Luka jede lubenicu.
Luna ima novu lutku.

Više vežbi možete pronaći na blogu:http://lopsisavjetovaliste.blogspot.com/2012/10/hajde-da-vjezbamo-glas-l_28.html

Vežbanje izgovora glasa R

Pored svima poznatih brzalica „Riba ribi grize rep“ i “na vrh brda vrba mrda“, korisne su i vežbe za pravilan izgovor glasa R:

Raša ima reket.
Rak ima klješta.
Raša vozi rolere.
Reka teče.
Rile sprema riblju čorbu.
Neko voli rotkvice.
Rudar radi u rudniku.
Rada je kupila ram za sliku.
Relja je napisao rečenicu.

 

Zlostavljanje u školi_priručnik za roditelje

 

roditeljski

NEKA NEOBIČNA PONAŠANjA KOD DECE I KAKO REAGOVATI NA NjIH

(iz knjige “Senzorna integracija iz dana u dan“, L. Biel, N. Peski)

Lepršanje rukama, udaranje glavom i druga slična ponašanja

Kada je dete preosetljivo ili nedovoljno osetljivo na senzorne podražaje, ili ima kombinovanu osetljivost, njegova unutrašnja „kontrola glasnoće“ ne radi. Zvukovi mogu biti preglasni ili pretihi. Vizuelni unos može biti previše iznenadan ili nejasan. Kretanje se može osetiti kao prenaglo, izvan kontrole ili kao teško. Takođe mogu postojati neprekidni mentalni beli šumovi poput smetnji na TV prijemniku, pa su slika i zvuk nejasni i teško ih je podesiti. Pokušavajući normalizovati svoj nervni sistem, dete se može isključiti i povući, previše se fokusirati na nešto na štetu svega drugoga ili izvoditi neku vrstu repetitivnih ponašanja poput lepršanja rukama ili udaranja glavom. Iako se ova ponašanja obično povezuju sa autizmom, pojavljuje se i u neautistične dece sa senzornim teškoćama.

Nedovoljno osetljivom detetu ta ponašanja mogu pružiti senzornu stimulaciju za kojom žudi kako bi probudilo svoj nervni sistem, dok preosetljivo dete to može umiriti pomažući mu da blokira spoljne nadražaje. Takva ponašanja takođe dovode do otpuštanja beta endorfina u telu, što pruža zadovoljstvo. Iako vas to možda uzrujava i mislite da je to socijalno neprihvatljivo, zapravo nema razloga zašto bi se lepršanje rukama moralo sprečavati, osim ako smeta sudelovanju u aktivnostima poput onih u igri i vrtiću/školi. Moguće je da dete sa poremećajem senzorne integracije leprša rukama jer mu je to privlačno, relaksirajuće i pruža mnogo vizuelnog unosa. Dete koje kasni u govorno-jezičkom razvoju, koje leprša rukama kad je uzbuđeno ili frustrirano, može prestati to da radi kad počne rečima izražavati ono što želi reći. Repetitivno ljuljanje i vrtenje oblici su samoterapije, omogućavaju intenzivnu vestibularnu stimulaciju. Gledanje takvog ponašanja može vas uznemiriti, ali ni to ponašanje nije opasno. Udaranje glavom, koje daje intenzivne pokrete uz duboki pritisak, potencijalno je mnogo ozbiljnije. Takva ponašanja mogu biti i deo normalnog razvoja, s vrhuncem između 18 i 24 meseci života te mogu biti samo jedan od načina na koji dete usavršava pokrete. Ako vas zabrinjava ljuljanje i udaranje glavom, obratite se pedijatru, koji će vas, po potrebi, uputiti na dalje pretrage.

Šta vi možete da učinite?

Lepršanje rukama

  •  Pokušajte izvežbati dete da umesto toga plješće rukama ili grli samo sebe.
  •  Pružite mu dodir dubokog pritiska i proprioceptivni unos po ramenima, rukama i dlanovima preko aktivnosti senzorne dijete poput hodanja „kao tačke“, četkanja i pritiska na zglobove.
  •  Zaokupite dete omiljenom igračkom ili aktivnošću koja zahteva korištenje ruku.

Udaranje glavom

 Proverite ima li dete upalu uha, probleme sa vidom ili zubima. Neka deca udaraju glavom da odvrate pažnju od glavobolje, ili takvo ponašanje može biti jedini uočljivi znak da doživljava bol u području glave. Ako dete dugotrajno udara glavom, odvedite ga kod pedijatra koji će ga možda uputiti dečjem neurologu.

  • Redovno masirajte glavu i lice dlanovima
  • Ako dete snažno udara glavom, može se upotrebiti kaciga da bi se sprečile ozlede.
  • Udaljite detetov krevet dalje od zida i stavite ga na debeli tepih. Koristite jastuk za zaštitu od udaraca u dečijem krevetiću, sigurno pričvršćen, da prekriva krevetić sa svih strana.
  •  Koristite detetovo ponašanje kao vodič za senzorni unos koji ćete pružati u senzornoj dijeti i pružite mu taktilni, proprioceptivni i vestibularni unos.
  •  Razgovarajte sa radnim terapeutom o korištenju teže kape na području glave
  •  Podstaknite dete da gura glavu u jastuk ili zrnastu vreću za sedenje (vodeći računa da pri tome može neometano disati)
  •  Masirajte detetovu glavu rukama. Dopustite mu da vam sedi u krilu, licem okrenuto prema vama i pritiskajte njegovo lice o svoje. Pokušajte pritisnuti svoju bradu o detetovo čelo i pomičite vilicu napred-nazad kao da mrmljate.

Hodanje na prstima

Ako je vaše dijete sklono hodanju na prednjem delu stopala ili prstima, porazgovarajte o tome sa defektologom ili radnim terapeutom. Ovakvo hodanje uobičajeno je kod dece do tri godine, a neka deca počnu tako hodati i u kasnijoj dobi. To može biti blag neurološki znak koji ukazuje na osnovno zdravstveno stanje. Kod dece sa poremećajem senzorne integracije taj oblik ponašanja je gotovo uvek senzorno uslovljen. Moguće je da taktilno osetljivo dete pokušava izbeći osećaj cipele ili čarape, osećaj trave, peska ili tepiha na bosim nogama, pa hoda na što manjoj površini stopala da bi izbeglo neprijatan osećaj pritiska. Vestibularne smetnje takođe mogu imati određenu ulogu.

Šta možete učiniti?

  • Desenzitirajte stopala masažom (možete koristiti ulje ili losion), četkajte ih mekom četkicom ili trljajte sa peškirom. Neka dete istražuje stopalima različite materijale (stoji u posudi punoj riže, peska, komadića striropora i sl.)
  •  Naučite dete da osvesti delove tela. Neka na vaš znak hoda ili trči na petama, ali izbegavajte prigovore.  Vodite zabeleške: kad hoda na prstima, kad je boso ili nosi cipele, na tepihu, na drvenom podu, travi ili plaži?
  •  Razmislite o cipelama sa više jastučića u njima (patike) ili onima sa manje jastučića (kožni đon), i probajte različite vrste sokni (debele umesto tankih i one bez šavova). Možda će terapeut preporučiti posebne ortopedske cipele ili uložak.
  •  Neka dete skače na mini trampolinu držeći vas za ruke ili držeći se za sigurnosnu ručku po potrebi. Pobrinite se da su mu pete pri doskoku priljubljene uz podlogu.
  • Stavite mu na gležnjeve utege sa čičak zatvaračem kako biste pojačali senzorni unos za gležnjeve i stopala. Kad se igra ili jede, neka sedi na stolici sa kolenima pod pravim uglom i stopalima položenim na peškir ili nešto drugo na podu što je zanimljive teksture.
  •  Držeći pete na podu, neka se pridržava sa sto ili stolicu i lupka nožnim prstima u ritmu muzike. Zatim osmislite ritmičke obrasce da stopala rade naizmenično.
  •  Istežite listove i Ahilovu tetivu. Neka dete stoji na kosini s prstima okrenutim prema gore, prema debljem delu kosine, a petama prema dole, prema užem kraju kosine. Gravitacija će učiniti svoje, polagano povlačeći detetove pete prema dole. U početku, ako mu je neprijatno, neka na tome stoji manje od minute, pa postepeno produžavajte vreme stajanja. Može stajati na kosini dok se igra za stolom, slika po štafelaju i sl.
  •  Ako se hodanje na prstima nastavi, možda ćete trebati konsultovati ortopeda o ulošcima koji će pomoći pravilnom poravnanju i držanju peta na tlu.

Daljim razvijanjem verovatno ćete shvatiti da ste otkrili odlična rešenja za svakodnevne probleme. Pored isprobavanja praktičnih rešenja koja su vam ponuđena, razgovarajte sa radnim terapeutom/defektologom, kao i sa drugim roditeljima koji su možda došli do drugih sjajnih ideja.

Udaranje i grizenje

Udaranje i grizenje brata/sestre, druge dece deci sa teškoćama u senzornoj integraciji ne pomaže samo da izraze svoju razdražljivost nego mu daje i puno dodira dubokog pritiska i proprioceptivnih podražaja koje može kontrolisati, što može delovati umirujuće na njegov nervni sistem. Da biste zaustavili dete u ovim radnjama, morate ga naučiti da kontroliše svoje nagone i pružiti mu mnogo podražaja koji će ga sprečiti da oseti potrebu za udaranjem i grizenjem. Neka deca ovo rade čak i kad nisu ljuta. Mogu biti uznemirena jer im neko dete sedi preblizo ili ih uznemirava prevelika buka u sobi, ili im je jednostavno treba malo senzornih podražaja pa reaguju udaranjem ili grizenjem drugog deteta.

Ako vaše dete ima potrebu za udaranjem, dajte mu puno igračaka i predmeta po kojima može lupati celi dan: muzičke instrumente kao što su bubnjevi i klavijatura, loptu, vreću za boksanje, jastučiće, zrnaste vreće za sedenje i sl. Ako ima potrebu da grize, dajte mu stvari koje su bezopasne za žvakanje, poput tuba za žvakanje, igračaka za nicanje zuba, hrane koja se žvaće ili hrska, a ne postaje gnjecava u ustima, poput gumenih bonbona ili žvaka (proverite pre svega nije li možda gladno).

Ako vaše dete ozleđuje drugo dete, obratite pažnju na drugo dete pre nego što se suočite sa svojim detetom, da ne ispadne da nagrađujete negativno ponašanje. Nakon toga svoje dete isključite iz aktivnosti, ako je to primereno uzrastu i preusmerite ga na nešto šta sme udarati ili gristi.

Ostavite komentar

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s