Senzorna integracija i terapija u senzornim sobama
Šta je zapravo senzorna soba i kakva je njena primena u školama za decu sa teškoćama u razvoju?
Kada sam smišljala temu kojom ću se pozabaviti u narednom tekstu, onako iz radoznalosti pitala sam osmogodišnju sestru da li ima neku ideju. „Piši o onoj šarenoj sobi sa različitim spravama!“, odgovorila je. Mislila je na senzornu sobu u kojoj je prilikom jedne posete školi za slepe, kratko boravila. Sećam se da je bila oduševljena i da je danima pričala o njoj.
Luka kao i njegovi drugari iz odeljenja dva puta nedeljno imaju terapiju u senzornoj sobi svoje škole, i one su izuzetno interesantne ne samo deci sa teškoćama u razvoju u čijoj se terapiji koriste, već i drugoj deci i mislim da nema deteta koje bi ova neobična prostorija ostavila ravnodušnim. Šta je zapravo senzorna soba i kakva je njena primena u školama za decu sa teškoćama u razvoju? U narednih par pasusa pokušaću da vam pružim odgovore na ova pitanja i upoznam vas sa vidom terapije koji se uspešno koristi u zemljama širom sveta, a u posledenje vreme sve više ustanova u Srbiji dobija ovakve sobe.
Najpre je potrebno reći šta je to senzorna integracija. Ona se prema dr Jean Ayres koja je pedesetih godina prošlog veka počela da se bavi poremećajem senzorne integracije i koja se smatra utemeljivačem kako teorije senzorne integracije tako i prakse, može definisati kao:
Sposobnost sređivanja čulnih utisaka u cilju njihovog smislenog korišćenja.
Senzorna integracija je zapravo organizacija senzacija primljenih putem čula koje dolaze do centralnog nervnog sistema koji treba da obezbedi njihovu obradu i omogući nam da sprovedemo neku aktivnost. Kada mozak nije u stanju da obradi informacije dobijene putem čula kaže se da postoji senzitivno integrativna disfunkcija. Ona se različito ispoljava kod svake osobe i samim tim i tretmani senzorne integracije se razlikuju i prilagođavaju se svakom korisniku ponaosob. Terapija se sprovodi se u senzornoj sobi i zasniva se na stimulaciji čula. Važno je istaći da njeno sprovođenje nije uslovljeno godinama starosti već se može primenjivati kako kod dece tako i kod odraslih. Ovaj vid terapije pogodan je za decu i odrasle sa autizmom, poremećajem koncentracije, osobe sa senzornim oštećenjima, mentalnom i nedovoljnom razvijenošću, govornim poteškoćama, smetnjama u učenju kao i one sa problemima u ponašanju.
Senzorna soba sastoji se od različitih elemenata koji potpomažu stimulaciju čula sluha, vida, dodira i mirisa. Ona predstavlja mesto gde osobe sa poremećajem senzorne integracije mogu da istraže i razviju svoje senzorne veštine, ali i relaksiraju se, oslobode stresa i napetosti. Razvoj senzornih soba počeo je 70-ih godina 20. veka u Holandiji. Prvobitno su osmišljene sa ciljem da omoguće stimulaciju čula, pruže osobama sa posebnim potrebama mir i pomognu im da bolje upoznaju svoje okruženje i stimuluse koji iz njega dolaze. Rad u senzornim sobama sprovode defektolozi koji su prošli specijalnu obuku za ovaj vid terapije, a ono što je važno jeste sam način rada pri kome se korisniku ne zadaju komande već se podstiče i ohrabruje prirodan odgovor na stimuluse iz okruženja. Terapija podseća na igru, međutim svaka aktivnost je pažljivo osmišljena i usmerena ka postizanju samoorganizacije deteta. U zavisnosti od potreba korisnika, koriste se različiti elementi, stimulišu različita čula. Svakome se pruža prilika da samostalno istraži prostor i odabere kutak koji mu najviše prija.
Kako senzorna soba izgleda? Koje elemente u njoj možemo pronaći?
Sobe imaju mekani pod i zidove, strunjače i jastuke a sve sa ciljem stvaranja sigurnog okruženja u kome se dete ne može povrediti. Stvara se bezbedna atmosfera koja detetu ili odraslom pacijentu pruža osećaj sigurnosti i daje mu mogućnost istraživanja same sobe kao i svojih sposobnosti i ograničenja. Elementi mogu biti različiti.
Tu su tube ispunjene vodom kroz koju se loptice različitih boja kreću i zajedno sa mehurićima izazivaju vizuelnu pažnju korisnika. Dodirom tube mogu se osetiti vibracije koje proizvodi, a ukoliko se prisloni na uvo mogu se čuti zvuci koji potiču od mehurića, pa možemo reći da je njihovo dejstvo višestruko. Svetlost u tubama se može menjati i preko tastera koje kontroliše sam korisnik, te se tako pruža i mogućnost interakcije. Kada je reč o vizuelnim elementima, koriste se još i različita optička vlakna koja služe za usmeravanje vizuelne pažnje, a interesantno je da se takav svetlosni snop može i savijati i obmotavati oko delova tela. Zatim tu se mogu naći i svetlosni projektori koji na zidu stvaraju interesantne projekcije, rotirajuća disko kugla koja stvara tačkastu svetlost i različite svetlosne efekte.
Pored vizuelnih, u sobi se nalaze i elementi za auditivnu stimulaciju. Posebno je interesantna vibraciona muzička fotelja prilagodljivog oblika u kojoj se nalazi zvučnik povezan sa muzičkim uređajem. Ležeći na njoj telo korisnika oseća vibracije u ritmu, sluša muziku i sve to doprinosi neobičnom senzornom iskustvu. Meni posebno interesantne su muzičke rukavice. Svaki prst predstavlja posebnu muzičku notu i dodirom bilo koje površine stvara se zvuk. Dete tako samo može stvarati različite melodije, pri čemu može da odabere klavir, gitaru, bubanj ili neki drugi muzički instrument kao i tempo i jačinu zvuka. Često se puštaju zvuci iz prirode poput šuma lišća, a u kombinaciji sa projekcijom na zidu ili pak pravim lišćem doživljaj se upotpunjava.
U mnogim senzornim sobama postoje i vodeni kreveti koji mogu korisniku mogu pružiti masažu različitih delova tela, a moguće je i emitovanje zvuka te korisnik može slušati priču, zvuke iz prirode ili smirujuću muziku. Interesantni su i balanseri koji se koriste za vežbe ravnoteže, različite ljuljaške (sa ili bez vibracije i zvučnih efekata), kao i trampoline. Moj brat Luka je oduvek voleo da se ljulja u parkićima, vozi na stolici na točkiće a od ove godine u učionici ima jednu od ljuljaški sa vibracijom koja svaki njegov dan u školi nesumnjivo čini lepšim. Tek skoro saznali smo da se ljuljaške koriste u terapiji dece sa teškoćama u razvoju i da mogu imati snažan uticaj na sposobnost mozga da obradi i koristi senzorne informacije. Ljuljaške se inače često koriste u radu sa autističnom decom i važni su za njihov sistem za ravnotežu.
Za stimulaciju čula mirisa koriste se različiti raspršivači sa eteričnim uljima kao i mekane loptice koje ispuštaju miris, ali i takozvano „mirišljavo testo“ koje budi dečiju kreativnost i pomaže im da se fokusiraju. Elementi koji se mogu naći u senzornoj sobi su brojni i raznovrsni i svaki od njih ima posebnu ulogu u terapiji senzorne integracije.
Terapija u senzornim sobama je vid terapije koji se sve češće koristi u brojnim ustanovama za decu ometenu u razvoju. Uz pomoć posebno osmišljenih elemenata, obučeni terapeuti mogu dozirati stimuluse za svako čulo u skladu sa potrebama korisnika. Treba istaći da nije reč o metodu lečenja, već metodu koji treba da stimulacijom čula omogući deci i odraslima sa poremećajem senzorne integracije da ispolje svoje uspavane potencijale i postignu emocionalni balans. Boravak u senzornoj sobi pruža deci da razviju senzorne veštine koje će im biti potrebne za kasniji život. Stimulišuća i smirujuća atmosfera stvorena u ovim posebno opremljenim prostorijama omogućava poboljšanje koordinacije, pomaže im da unaprede sposobnosti govora, deluju relaksirajuće na decu koja su stalno u pokretu, a usmeravaju pažnju neaktivne dece. Istraživanja su pokazala da je ovaj oblik terapije naročito koristan za decu sa oštećenim čulom sluha, slepe, a najveći značaj imaju u rehabilitaciji autistične dece. Sprave koje se koriste u senzornim sobama prilično su skupe, međutim na internetu se mogu pronaći i smernice i saveti kako da prostoriju u svojoj kući samostalno opremite stvarima koje nisu tako skupe, a uz pomoć kojih možete stimulisati čula svog deteta.
Izvor:http://blog.novakdjokovicfoundation.org/
***
https://www.youtube.com/watch?v=zDX8VAmFDRU&feature=youtu.be
DI-SLE-KSI-JA
Poremećaj u učenju čitanja uprkos normalnoj inteligenciji, dobrom vidu, sistematskoj obuci i povoljnim edukativnim, psihološkim i socijalnim faktorima nije znak nižeg IQ-a. Naprotiv, često se radi o jako inteligentnim osobama koje imaju disleksiju.
Piše: Jelena Radosavljević
Ako pokušate da pročitate ovaj pasus iskusićete teškoće sa kojima se susreću disleksične osobe
|
Disleksija se u povezuje sa čitanjem i definiše na osnovu simptoma čiji je spisak dat u antrfileu. Ipak, svi problemi u čitanju ne potiču od disleksije. Uzrok velikog broja su socijalni i ekonomski faktori, jezičke barijere, nepripremljenost za školu i niža intelektualna sposobnost. Disleksiju imaju deca sasvim normalne inteligencije, koja žive u edukativno stimulativnoj sredini. Veoma često su to natprosečno inteligentna deca. Ponekad je uspeh na testovima inteligencije maskiran usled disleksije, pa se rezultati testa uzimaju zdravo za gotovo i ova deca smeštaju u kategoriju ispod proseka.
Disleksija nije samo neuspeh u čitanju, iako se tako najlakše otkriva. Moguće je dijagnostikovati ukoliko neko ima problema sa usmenom komunikacijom, organizacijom, praćenjem instrukcija, gledanjem na sat, usvajanjem osnovnih matematičkih pojmova ili nemogućnošću ostvarivanja koncentrisane pažnje. Simptomi mogu da variraju iz dana u dan. Glavno pitanje je šta ove simptome izaziva. Autor knjige „Dar disleksije“ Ron Davis je prvi uspeo da otkrije uzročnike disleksije.
Tri uslova moraju da budu ispunjena da bi osoba razvila disleksiju:
– sposobnost da se misli u slikama
– sposobnost da se registruju mentalne slike kao da su stvarne i
– nizak prag za prelazak u stanje zbunjenosti.
Svaka od ovih karakteristika ponekad se javlja i kod osoba koje nisu disleksične. Disleksična osoba misli u slikama. Dok čita, ona stvara sliku značenja onoga što čita. Kada naide na reč koju ne može da prevede u sliku, ona pojaca svoju koncentraciju. Čitanje se nastavlja do trenutka kada ponovo naide na reč za koju nema sliku ili joj je nepoznata. U jednom trenutku, ona se zbuni, jer je njen prag za zbunjenost pređen i ulazi u stanje dezorijentacije u kome registruje mentalne slike kao stvarne.
U ovom stanju senzorna percepcija je izmenjena ili uopšte nije registrovana. Njeno trajanje se kreće od nekoliko minuta do nekoliko sati.
Čula koja najvise trpe zbog ove aktivnosti su vid, sluh, ravnoteža, pokret i osećaj za vreme. Stepen i način na koji ova čula iskrivljuju stvarnost varira od osobe do osobe.
Dezorijentacija je normalna funkcija normalnog mozga. Najčešće se javlja kada je mozak prenatrpan stimulusima i događajima ili kada dobija konfliktne informacije od različitih čula.
Anatomija disleksičnih simptoma
Osoba se sreće sa nepoznatim podsticajem. To može biti pisana ili izgovorena reč, simbol ili neki predmet. Neprepoznavanje izaziva zbrku koja podstiče dezorijentaciju. Osoba primenjuje dezorijentaciju ne bi li ispitala podsticaj sa različitih strana pokušavajući da prepozna nepoznato. To uspeva sa stvarnim predmetima, ali sa jezikom ne uspeva, jer je sastavljen od simbola.
Dezorijentacija vodi usvajanju netačnih predstava reči i pojmova. Ona greši jer ne može da razlikuje tačne od netačnih opažaja. Ovo su prvi simptomi disleksije.
Greške izazivaju emocionalnu reakciju jer niko ne voli da greši. Negativne reakcije drugih ljudi ih samo pojačavaju što dovodi do frustracije.
Da bi se rešila bede u kojoj se našla ni kriva ni dužna osoba usvaja rešenje kojim se stiče utisak da joj je nešto jasno. Ponekad ova taktika daje rezultate usled čega se usvaja kao stalna reakcija na prisilu.
Nesposobnost učenja sastoji se od prisilnih rešenja koje osoba stekne. To su mentalni trikovi, mentalne invalidske stake ili učenje napamet, čime osoba ostavlja utisak da može da razume. Ovi trikovi nemaju mnogo veze sa pravim učenjem.
Prisilna rešenja onemogućavaju proces učenja i stvaraju negativni aspekt disleksije. Primenjujući prisilna rešenja, osoba može da nauči da čita kao papagaj koji nauči da govori, bez razumevanja teksta. Može i da nauči da dešifruje značenje teksta zaobilaznim mentalnim procesima, ali to je veoma zamorno.
Jedno od najpogubnijih rešenja je „koncentracija“ i „naporni rad“, iako je to najcešće savet koji mnogi nastavnici i roditelji daju razmišljajući zdravorazumski.
Uzrok disleksije je perceptivni talenat, specijalna prirodna sposobnost koja značajno može da utiče na dostignuća u oblasti umetnosti, zanata, arhitekture, glume, muzike ili plesa, inovacije, dizajna, građevine, atletike, inženjerstva ili pisanja.
Program Ron Davisa za korekciju disleksije se pristupa problemu na drugačiji način. U prvom delu programa se uče tehnike za prepoznavanje i svesnu kontrolu dezorijentacije. Drugi deo je ovladavanje simbolima koji izazivaju dezorijentaciju, a to su reči okidači tj. reči za koje osoba nema sliku, slova ili znaci interpunkcije. U ovladavanju simbolima koristi se plastelin, jer disleksične osobe koriste kreativnost u procesu učenja i najbolje uče ono što same stvore. Stvarajući značenje reči u trodimenzionalnom svetu i u slikovnoj formi, te reči prestaju da budu okidači za dezorijentaciju. Prag za zbunjenost tako postaje viši, osoba se snabdeva potrebnim mentalnim slikama i rešava se problem dezorijentacije – opažanje mentalnih slika kao stvarnih, a to znači da osoba dobija sredstva kojima može da reši problem disleksije.
Jelena Radosavljević, psiholog, obučena da radi sa disleksičnom decom po Davis metodu
Disleksičarima neće puno olakšati ako samo promenimo font, treba menjati i dizajn teksta. Evo kako:
Korak po korak do individualnog obrazovnog plana
Prirucnik za planiranje i pisanje IOPa (neredigovana ver)
Prelazak učenika sa teškoćama u više razrede – prvi koraci
Priprema nastavnika
Prelazak učenika sa teškoćama u više razrede podjednako je stresan kako ostalim učenicima, tako i roditeljima, predmetnim nastavnicima i profesoru razredne nastave koji ga je vodio prethodne četiri godine. Pre svega, svakog sačeka strah od nepoznatog, a nas nastavnike i sumnja u sopstvene sposobnosti, znanja i veštine u oblasti inkluzije. Zato, za početak – bez panike!
U pitanju je dete, to je ono što uvek treba imati na umu. Svako dete raste, razvija se, a mi smo tu da pomognemo, usmerimo i podučimo. Niko od nas ne traži da budemo nešto što nismo ili nešto za šta se nismo školovali. Svoju ulogu u inkluziji trebalo videti u obrazovno-vaspitnim okvirima, timskom radu i humanom delovanju.
Ne postoji univerzalan model uspešnog prelaska učenika u više razerede, ali postoje primeri iz prakse koji se mogu u potpunosti ili modifikovano primenjivati. Tako je to inače u obrazovanju, svaki učenik je priča za sebe.
Pre učenika odeljensko veće
No, nije samo učenik jedinstven, nego i kolektiv u kojem radimo. Razni kolektivi postoje i priprema kolektiva je ono što prethodi pripremi učenika.
Svakako da smo manje-više upoznati s razredima koji prelaze u peti razred i da svaka škola ima neku internu proceduru prelaska, a sada je i Zakonom o osnovnom obrazovanju i vaspitanju (Član 35) određena i precizirana. Zadatak profesora razredne nastave i razrednog starešine je tu najpresudniji za uspešno nastavljanje ili započinjanje IOP-a.
Priprema odeljenskog veća za učenika koji radi po IOP-u nije lak posao za razrednog starešinu i profesora razredne nastave, ali može da se sprovodi po ugledu na obrasce za IOP za potrebe nastavnika:
– mere otklanjanja fizičkih prepreka (raspored kabineta, stolova i stolica u kabinetima, pristup učionici, opremljenost računarima, televizorima, projektorima, ostalim sredstvima za rad…);
– mere otklanjanja komunikacijskih prepreka (odnosi u kolektivu, organizacija kolektiva, funkcionalnost timova, odeljenskih i nastavničkih veća, kolegijuma, odnos forme i sadržine, kompetencije nastavnika, iskustvo u inkluziji, stavovi o inkluziji, profesionalno usavršavanje…)
– profil odeljenskog veća ( jake strane kolektiva i podrška za slabe – interne obuke, razmena iskustava, materijala, baza IOP-a, literature i nastavnog materijala, radionice za timski rad, o predrasudama…)
– plan aktivnosti – proističe iz prethodne analize, u kojim oblastima odeljensko veće ima potrebu za podrškom, to postaviti kao prioritet.
Krajnji produkt ovakve pripreme je izrada IOP-a sa ukrštenim realnim mogućnostima nastavnika i učenika i onoga što škola može da pruži. Teže je sprovesti IOP koji je zasnovan na formi, nego na sadržini.
Lepota inkluzije je u tome što u osnovi ona nije osmišljena za pojedinačne slučajeve, nego za društvo u celini. Svaki nastavnik je sigurno motivisaniji da radi u skladu sa sopstvenim mogućnostima i kapacitetima, da usvaja novine sopstvenim tempom, da se razlikuje u mišljenju od drugih i da se u svemu tome oseća prijatno.
Prednost je što se svi poznajemo, to je jaka strana kolektiva, kao i to što svaki nastavnik može da doprinese na svoj način da se IOP uspešno sprovede.
Upoznavanje kolektiva sa specifičnostima budućih petih razreda i učenika koji rade po IOP-u svakako je počela još od njihovog prvog, ali mora biti intenzivnija tokom četvrtog.
Pre izrade IOP-a važno je da su predmetni nastavnici upoznati sa planom i programom za niže razrede, pre svega za treći i četvrti razred, u okviru svog predmeta i sa standardima postignuća za kraj prvog ciklusa obaveznog obrazovanja i vaspitanja, s tim da grupa predmeta – geografija, biologija, istorija, fizika i hemija, crpi informacije iz predmeta: Svet oko nas, Priroda i društvo, Ruka u testu, Čuvari prirode i Od igračke do računara.
Takođe, važno je razviti dobru saradnju između kolega iz nižih i viših razreda. U školi u kojoj radim postojao je poseban Tim za saradnju nižih i viših razreda koji smo vodili moj kolega iz nižih razreda i ja i u okviru tima smo osmišljavali načine povezivanja nastavnika radi razmene iskustava i ostvarivanja kontinuiteta u obrazovanju učenika, kao i organizovanje internih obuka u oblastima u kojima su predmetni nastavnici imali teškoće. Kada je sve to zaživelo u praksi, više nije bilo potrebe za postojanjem tima.
Profesori razredne nastave u mojoj školi prepoznati su kao dragocen izvor informacija jer su imali obrazovanje i prolazili seminare koje predmetni nastavnici nisu imali. Od njih se zaista mnogo toga može naučiti i oni su bili glavnii jesu moji saveznici i mentori u okviru inkluzije. Od njih sam dobijala i materijal za rad i kvalitetne smernice za ono na šta me fakultet nije pripremio (npr. na Filološkom fakultetu profesore srpskog jezika ne obučavaju kako da uče decu da čitaju).
Prva tri meseca petog razreda se uglavnom svode na upoznavanje učenika i predmetnih nastavnika na svim nivoima. Zato je potrebno da su odeljenska veća češća, konstruktivnija i posećenija.
Nastavnici koji za to vreme dobijaju najbolji pregled situacije su predmetni nastavnici srpskog jezika i matematike jer oni najviše časova provode sa učenicima. Od njih mogu da se dobiju konkretnije informacije za kraće vreme od ostalih nastavnika. Njihova uloga u izradi i sprovođenju IOP-a se time povećava i usložnjava (primeri inkluzivne prakse u nastavi srpskog jezika biće posebno obrađena tema).
Sam IOP se izrađuje nakon prvog kvartala. Do izrade IOP-a trebalo bi nastaviti sa dobrom praksom s kojom je veće upoznato pre početka školske godine, zatim obnavljanti sa učenikom stečena znanja u ranijim razredima, raspoređeno po pojedinačnim predmetima, i postepeno uvoditi nove sadržaje.
U slučaju da IOP nije rađen u nižim razredima, trebalo bi krenuti sa utvrđivanjem šta učenik zna kako bi se napisao adekvatan IOP. Koristiti udžbenike za niže razrede, po mogućstvu od izdavača čije udžbenike učenik ne poznaje, kao izvor materijala za čas. Od nastavnika srpskog jezika mogu se u kraćem roku dobiti informacije o tome kako učenik vlada usmenim, pismenim izražavanjem, koje pismo koristi i kako razume tekst.
Najsigurnije je krenuti od kraćih, zanimljivih tekstova, vezanih za predmet ili lekciju koji uče ostali učenici, u meri u kojoj je to moguće, praćenih slikom i jednostavnijim zahtevima (tri kratka pitanja vezana za tekst). Na taj način brže će se dobiti informacije o učeniku – kako razume tekstove, na kom pismu, kakve su mu rečenice, pamćenje informacija, baratanje informacijama, interesovanja… Sve podatke čuvati u dokumentaciji i pisati kratka zapažanja koja će kasnije pomoći pri izradi IOP-a.
Najčešće se IOP piše za grupu predmeta koje će učenik polagati na Završnom ispitu. Pošto učenici sa teškoćama uglavnom ne dostižu osnovne standarde obrazovanja, to znači da će do završetka osnovne škole, nastavnici morati da imaju materijal po kojem će kasnije kreirati testove. Sve materijale je važno čuvati od petog razreda, kasnije će to biti deo portfolija učenika i po tome će se kreirati Završni ispit i prilagođeni standardi za svaki razred (o tome više u nekim od narednih tekstova).
Osim sastanaka, papirologije, potrebno je pripremiti svoj kabinet.U pripremanju učionicenajbolje bi bilo da učestvuju budući petaci kako bi dali svoj doprinos u radu na početku školske godine. U aktivnosti je važno uključiti učenike sa teškoćama u skladu sa njihovim mogućnostima (prethodno upoznatih u razgovoru sa profesorom razredne nastave). Na taj način se stvara jedna pozitivna atmosfera koja može dovesti do poboljšanja odnosa među učenicima, pogotovo tamo gde je to preko potrebno. Učenici mogu da uređuju kabinet odeljenskog starešine ili kabinet predmetnog nastavnika koji nema odeljenje ili da to bude sastavni deo akcionog plana. Voditi računa da je učenik sa teškoćama uvek u klupi koja je najbliža nastavnikovoj. Sam učenikov sto može biti izlepljen pravilima rada, karticama o procesu rada u slici ili sa rečima, smešten blizu računara, police sa knjigama, časopisima i ostalim materijalima.
Kada se sprovode ovakve aktivnosti, učenici se spontano izražavaju i možete dobiti jasniju sliku razreda (vođe u razredu, aktivni đaci, ko voli da radi u grupi, a ko individualno, kako se odnose prema učeniku s teškoćama…) i brže ga upoznati van redovne nastave.
Najvažnija je dobra priprema predmetnih nastavnika za rad sa učenicima s teškoćama i za rad u tom odeljenju, dobro povezivanje sa predmetnim nastavnicima, korišćenje školskih resursa i razmena iskustava. Sva znanja stečena o inkluziji u jednoj školi, materijali koji su se koristili mogu da se objedine i čine literaturu za nastavnike u okviru školske biblioteke ili, kao što je slučaj u mojoj školi da se odredi prostorija koju mi zovemo inkluzivni kutak, u kojoj se drže različiti materijali i gde se radi individualno s učenicima s teškoćama.
Bitno je i da se ne stidimo svog neznanja i da jasno artikulišemo sve što nam nije jasno i kakva je nama podrška potrebna i kakva znanja mi možemo drugima da pružimo. Samo tako možemo da se osećamo dobro u poslu koji obavljamo i da razvijemo pozitivne odnose kako s kolegama, tako i sa učenicima.
Pomozite deci da pobede disleksiju
Dr Olivera Todorović, pedijatar iz DZ „Milutin Ivković” u Borči, savetuje roditeljima da se obrate pedijatru čim primete prve znake dezorijentisanosti i zbunjenosti deteta pri pisanju ili razumevanju pročitanog.
Dete koje pati od disleksije najlakše je prepoznati po tome što pravi „salatu od reči”, kako prosvetni radnici i pedijatri u žargonu nazivaju greške koje se prave u pisanju.
– Disleksija se javlja u najranijem detinjstvu i obično se otkriva u ranom školskom dobu, kada dete počinje da savladava veštine čitanja i pisanja. Deca koja pate od ovog poremećaja često menjaju redosled slova ili slogova u reči, zamenjuju ili izostavljaju neka slova, menjaju, dodaju ili izostavljaju pojedine reči, pišu slova kao da ih vide u ogledalu… Rukopis im je često neuredan i nerazumljiv, takođe dolazi do izostavljanja i zamene pojedinih slova i slogova i teškoća pri izražavanju misli u pisanom obliku. Disleksično dete je često dezorijentisano u vremenu i prostoru i ne može točno da odredi vremenski sled događanja. Zavisno od oblika i nivoa poremećaja, dete može da ima sve ili samo neki od navedenih simptoma – objašnjava dr Olivera Todorović.
Ona naglašava da su deca koja pate od disleksije vrlo često natprosečno inteligentna, te da obično briljiraju u drugim predmetima.
– Važno je napomenuti da disleksiju ne treba dovoditi u vezu sa smanjenim koeficijentom inteligencije jer se kod velikog broja disleksične dece beleži upravo suprotno, odnosno visok stepen inteligencije. Posumnjate li da vaše dete ima disleksiju, potražite stručno mišljenje. Danas postoje vrlo jednostavni testovi pomoću kojih se mogu sa sigurnošću utvrditi ove specifične jezičke poteškoće. Simptomi kod dece s disleksijom su brojniji, jače izraženi i dugo traju.
Najvažnije je, ističe dr Todorović, da se ovaj poremećaj ne zanemari, a ako se otkrije u uzrastu do 11 godina, sasvim uspešno se može savladati, a detetu omogućiti normalan napredak u obrazovanju.
Premda se deca s disleksijom suočavaju s velikim izazovima, te im je ponekad potrebno više vremena za određene zadatke, disleksija im ne predstavlja nepremostivu prepreku tokom obrazovanja. Odavno je poznato da su mnoge slavne ličnosti u detinjstvu imale problem s disleksijom, a samo neke od njih su Albert Ajnštajn, Vinston Čerčil, Tom Kruz, Entoni Hopkins, Agata Kristi i drugi.
Procenat disleksije u zemljama slovenskih jezika kreće se od pet do 10 odsto, dok se u zemljama engleskog govornog područja, zbog velikih razlika između govora i pisma, penje na 15 do 30 odsto. Poređrnja radi, u Kini i Japanu, gde je u upotrebi „likovno” pismo (koje obrađuje desna moždana polovina), samo jedan odsto stanovništva ima disleksiju.
Na šta obratiti pažnju:
- Deca s disleksijom brže se umaraju od druge dece
- Čitaju jednu reč na nekoliko pogrešnih načina, a da toga nisu svesni
- Ispravno čitaju tekst, ali ga ne razumeju
- Teško im je da istovremno pišu i slušaju nastavnika
- Ovakva deca mogu biti povučenija jer su nesigurna
- Slabo im ide učenje stranih jezika
- Spori su i za svaki zadatak im treba dosta vremena
Saveti roditeljima
- Nemojte dete optužiti da je lenjo ako izbegava čitanje i pisanje
- Nemojte ga upoređivati s drugom decom
- Nemojte stalno prigovarati da mu je rukopis neuredan
- Ohrabrite ga da radi polako ako mu je tako lakše
- Otvoreno razgovarajte o stvarima koje mu ne polaze za rukom
- Pohvalite ga za sve što dobro uradi
- Ohrabrite dete u drugim aktivnostima, u kojima je kreativan i maštovit
- Javite se pedijatru i logopedu radi tačne dijagnoze
Knjiga koja će Vam pomoći da provirite iza bedema Autizma:
naoki_higashida_-_razlog_zbog_kojeg_skačem
Prirucnik-za-planiranje-i-pisanje-IOPa-neredigovana-ver
https://www.facebook.com/RiznicaZlatnihIdeja
Kiropraktika kao pomoć za osobe s
dijagnozom autizma
Autor: Irena Dujmušić
Doživotna skrb o osobama s dijagnozom autizma predstavlja ogroman financijski izdatak. S obzirom na kliničku heterogenost ovog poremećaja, pristupi liječenja su multidisciplinarni i uključuju i alternativne terapije, pogotovo kada nema farmaceutskog sredstva koje je učinkovito za osnovne simptome ASD-a. U slučaju trogodišnje djevojčice s autizmom, kiropraktički tretmani su se pokazali kao odlično rješenje za njene brojne probleme povezane s dijagnozom. Svi njezini teški simptomi su nestali, a pokazalo se i značajno poboljšanje u vezi svih pojava tipično vezanih uz autizam.
Nakon brojnih dijagnoza i bez mnogo pomoći, roditelji su se odlučili na odlazak lokalnom kiropraktičaru, gdje su djevojčicu s koktelom groznih simptoma koji uključuju uobičajene neurološke autistične manifestacije poput nepopustljivih glavobolja, refluksa kiseline, povraćanje, nesanice i napadaja podvrgnuli specijalnim tretmanima lociranja i korigiranja subluksacije.
Subluksacija je stručan izraz za blago izmještanje zglobova u tijelu. Najčešće i najvažnije subluksacije na koje kiropraktika obraća pozornost su one koje se događaju u kralježnom stubu, u zglobovima između pršljenova. Kod izmještanja pršljenova iz svoje normalne pozicije smanjuje se otvor izmedju pršljenova iz kojeg izlazi spinalni živac, pa dolazi do pritiska korijena živca. Dovoljan je mali pritisak na korijen živca da isti izgubi 60% svoje funkcije, pa tako normalnu funkciju gubi i organ na kojeg taj živac utječe.
Tretmani kiropraktike nisu neuobičajeni kod djece, a kod osoba s autizmom mogu donijeti značajna poboljšanja.
Primjena korigiranja subluksacije rezultirala je potpunim rješavanjem simptoma kod djevojčice u roku od mjesec dana. Primijećena su i značajna poboljšanja u pitanjima blisko vezanih s autizmom što uključuje i mirnije ponašanje, povećani kontakt očima, bolji dojam veselog i sretnog ponašanja, poboljšani stav, povećani fokus i pozornost, te odgovor na zvukove iz riječi. Studija navodi da djevojčica i dalje napreduje što se očituje u značajnom povećanju vokabulara, nastavak poboljšanja pažnje i fokusa i potpuni nedostatak epileptičnih epizoda.
Majka djevojčice ne može dovoljno naglasiti utjecaj koji je kiropraktika imala na njenu kćer:
“Ona je sada bez svih svojih lijekova, pokazuje se poboljšanje u radu s radnim terapeutom te logopedom, čak su i odgojitelji u maloj školi primijetili veliku razliku. Moja mi se mala djevojčica vraća – njezin pogled, ona ostvaruje kontakt očima sa mnom, pa čak je počela govoriti nekoliko riječi! Koristi svoje ruke kako bi pokazala pokrete vezane uz pjesmu – Itsy Bitsy Spider Song.”
Dr. Matthew McCoy, kiropraktičar te zdravstveni istraživač i urednik časopisa koji je objavio studiju navodi:
“Ako oštetite, stisnete ili na bilo koji drugi način ometate neurološke strukture u kralježnici, to može imati dalekosežne posljedice na funkcioniranje tijela. Kroz istraživačka izvješća poput ovoga nalazimo dokaze da ispravljanje otklona ili nenormalnih pokreta povezanih s ovakvim problemima kralježnice smanjuje živčane smetnje i ljudi osjećaju poboljšanje. “
Autori studije izjavljuju:
“Mi vjerujemo da zajednički rad kiropraktičara, liječnika, radnih terapeuta te ostalih zdravstvenih djelatnika osigurava vidljive rezultate zbog upravljanja korijenima uzroka, a ne samo liječenjem različitih simptoma kod ASD djece.”
Jedna od autorica studije naglašava da pronalaženje uzroka autizma, a ne samo maskiranje simptoma, je najučinkovitiji način za upravljanje ovim poremećajem. Smatra se da je jedan od takvih rizika i odstupanje i/ili nenormalno gibanje kralježnice nazvano “vertebralna subluksacija”, što rezultira strukturnim i neurološkim smetnjama kralježnice i živčanog sustava. Ovaj utjecaj može izazvati kaskadu neuroendokrinih događaja koji dovode do abnormalnog metabolizma kolesterola. Teorija je da, nakon što su distorzije kralježnice ispravljene, tijelo je bolje u stanju uravnotežiti svoju fiziologiju.
Vertebralna subluksacija je izraz za nepravilne položaje diskova u kralježnici, čime su živci oštećeni i ne funkcioniraju pravilno.
Drugi istraživači su također otkrili slične rezultate u pogledu bolesti kod autističnog spektra poremećaja pod upravljanjem kiropraktičkim tretmanima, a ovaj slučaj je jedan od nekoliko novih studija koje opisuju ovaj fenomen. Autori pozivaju na daljnje proučavanje u kontroliranim uvjetima.
Studija pod nazivom “Sustavni pregled literature o kiropraktičkoj skrbi bolesnika s autističnim spektrom poremećaja” napravila je sustavni pregled literature koja se bavi ovom tematikom s ciljem pružanja konteksta za daljnja istraživanja. Pregled literature otkrio je ukupno pet članaka koji se sastoje od tri izvješća slučaja, jednom kohortnom istraživanju i jednom randomiziranom istraživanju. U zaključku oni potiču daljnja istraživanja za konačne studije o kiropraktičkoj učinkovitosti kod autističnog spektra poremećaja. Obzirom na nedjelotvornost farmaceutskih agensa, istraživanja o kiropraktičkoj skrbi za osobe koje pate od autizma su razumna i opravdana.
Ukoliko pretražimo Internet na temu kiropraktičnih tretmana kod osoba s autizmom naći ćemo jako puno slučajeva koji opisuju napredak kod ovih osoba. Slučaj ove djevojčice je naveden jer je znanstveno istražen i dokumentiran i služi samo kao primjer da su alternativne metode liječenja često puno učinkovitije od konvencionalnih. Osim toga, one su i neškodljive i puno jeftinije od uobičajenih. Bez obzira što nisu popularne po medijima, postoje brojne alternativne metode koje mogu pomoći u rješavanju brojih simptoma koje prate autizam. O nekima smo i mi izvještavali, a možete ih vidjeti ovdje:
Gluten: komadić slagalice koji nedostaje u zagonetki o autizmu
Težina autizma povezana s količinom teških metala u krvi
Riješite svoje zdravstvene probleme ketogenom ishranom
Razvojna disfazija (iskustvo roditelja)
Za ovaj post sam se odlucio iznenada, ali s razlogom.
Naime, u zadnje vrijeme na moj e-mail dolaze poruke roditelja cija djeca imaju problema sa govorom. Obicno roditelji opazaju da nesto nije u redu izmedju druge i trece godine zivota djeteta, i tada se odlucuju na akciju. Roditelji mi postavljaju pitanja i traze savjet, posto sam negdje na forumu davno diskutovao o mom problemu i ostavio kontakt. Hocu na ovaj nacin da pomognem svima koji imaju slican problem, za koji i globalna statistika kaze da je sve ucestaliji.
Odmah na pocetku cu da kazem da ovaj post pisem kao roditelj, a ne kao psiholog, i koji se nosi vise godina sa ovim problemom.
O onome sta roditelj prezivljava- necu pisati , jer je to duga i nikad ispricana prica.
Mom sinu je data dijagnoza razvojna disfazija sasvim usput. Zapravo, u okviru najsire radne dijagnoze“razvojna disharmonija“ koju je dobio u Zavodu za psihofizioloske poremecaje i govornu patologiju(http://www.zgp.org.rs/ ), a “alalia” ,odnosno potpuni nedostatak govora je klasifikovana nalazom pedijatra i ORL specijaliste.
Medjutim, valjda iz prakticnih razloga, logoped iz primarne zastite je proizvoljno napisao “razvojna disfazija”,odnosno da se uklopi u preporuku za rad kod logopeda. Iz iskustva tvrdim, ako je u pitanju alalija, rad sa djetetom se prenosi vise na defektologa nego na logopeda.
Danas moj sin ima 6, 5 god, i jos ne govori ni jednu rijec. Medjutim za razliku od prije nekoliko godina kad nije uopste razlikovao nijednu naredbu, i licio na gluho dijete, imao apsolutno poremecenu paznju, simptome hiperaktivnosti, nije se navikao na cistocu (do prije pola godine je nosio “pamperse”), danas je sasvim odlicno po pitanju ove druge propratne simptomatologije. Vrlo sam ohrabren napretkom, mada je bilo trenutaka kad sam gubio nadu.
Govorna patologija je misteriozna vrsta poremecaja i dozvolite mi da samo objasnim osnovne stvari:
– govorna patologija (nerazvijenost govora ) najcesce nije samo izolovan problem, vec se pojavi udruzena sa ostalim poremecajima. Naravno, mi roditelji prvo percipiramo govor, jer nam je to najbitnije.
– govor kao FUNKCIJA je zaseban psihicki entitet od MISLJENJA. Po teorijama razvoja govora prvo se razvija misljenje (unutrasnji govor) pa tek onda ekspresivni govor (onaj koji cujemo).
Iz mog iskustva je najbitnije da ustanovite da li postoji jos nekih problema kod vaseg djeteta: da li cuje, kakva mu je motorika, da li razumije neke naredbe, ima li inicijativu da nesto uradi samo, da li se igra sa djecom, da li je uspostavilo higijenske navike.
Prosto receno, kod neke djece je ukupan psihofizicki razvoj drugaciji, i odstupa od uobicajenog, a to znaci da ce vase dijete progovoriti, ukoliko nema ove druge , po meni teze propratne simptome.
Ono sto trebate da radite je sledece:
– ne slusati previse sta govore ljudi iz primarne zastite djece, a narocito pedijatri i logopedi. Defektologa ima dobrih, ali ih je tesko naci.
– vodite vase dijete svuda i UVIJEK gdje i vi idete (kupovina, setnja, posjeta prijateljima)
– omogucite mu da se druzi sa drugom djecom, ali neka budu starija i po mogucnosti djevojcice (senzibilnije su i pazljivije)
– sve sto radi u kuci prihvatite to i pokusajte da tome date neki smisao (npr.ako voli nesto iz kuhinje-dopustite mu to, ali iskoristite da se kroz to priblizite, da mu to VERBALNO kazete kako se to zove i slicno)
– vodite ga sto vise u prirodu .Rad u zatvorenim prostorijama i vjezbaonicama nema smisla…Nema napretka gotovo nikako. Samo treba da ide u prirodu, negde u sumu (ja sam to radio) i neka dijete oseti travu, lisce, drvo, vjetar… Samo to. Vidjecete da se dijete pocinje naglo mijenjati.
– Ako imate mogucnosti vodite ga na selo…Treba da mazi domace zivotinje, ovce, malo tele, tako…Pse i macke-nikako. Pokusajte da ga naucite da hrani kokoske , ako odete na selo. To su zapravo tehnike koje iniciraju i povlaci dijete na akciju: da izrazi ushicenje, da izrazi cudjenje, da izrazi zadovoljstvo… Najveci pokretac govora je djetetova potreba.
– i najvaznije: postoji indicija da djeca progovaraju jasuci konje. Pokusajte i to sa svojom djetetom – da ga odvedete na jahanje.
I za kraj: pazljivo posmatrajte kako dijete izrazava potrebe. Ako pokazuje prstom na nesto sto zeli, nemate sta da brinete jer ce dijete progovoriti brzo (pokazivanje prstom je prediktor govora).
Ukoliko vodi vas za ruku i pokusava to odraditi vasom rukom, treba da se intezivno radi sa djetetom.
Eto, napisao sam glavne stvari, i nadam se da ce nekome pomoci.
Takodje, molim sve citaoce , ukoliko znaju za neki slucaj disfazije/alalije, kasnog progovaranja ..bilo sta, napisite to u komentaru ili na moj e-mail. Nije vazno sta ste po profesiji i cime se bavite. Svaka vasa sugestija ce biti dobrodosla.
Hvala vam
http://fadiljonuz.wordpress.com/2010/04/28/razvojna-disfazija-iskustva/
“Inkluzija – dobra namera koja ne funkcioniše”
Ovako glasi naslov teksta u listu “Novi Magazin”.
Ne znam ko je prvi izbacio ovu frazu, ali mu treba odati duboko priznanje za propagandisticki rad i djelatnost. Onaj ko ne vjeruje, moze da se upusti u istrazivanje problema prihvacenosti inkluzije kod nas i dobice gromoglasan odgovor nasih “strucnjaka”, identican kao sto je u naslovu, sigurno na 90% ispitanika uzorka.
Ove konferencije kojima se samo spira nerad, nestrucnost i neangazovanost nasih odgovornih “strucnjaka” su postale vec praksa koja se odomacila. Kad pogledate razloge koji se navode, vidi se da su tipican plagijat argumenata jednih od strane onih drugih koji nemaju uporiste ni u cemu o cemu se govori.
Zasto ovo kazem?
Zato sto sam u nebrojeno nasih skola uocio prvo OGROMNU rupu u organizaciji ovog kompleksnog posla, a sto se tice strucnosti i sami akteri zakljucuju da nemaju dovoljno znanja i umjeca oko obavljanja ovog posla. Naravno, znanje i umjece je problem nekog drugog (!?) a ne samih nas, kao da nam se znanje mora servirati na tanjiru, a mi samo da ga unesemo u sebe.
Znanje je more ili okean u koji se morate uputiti svojom barkom, i ne znajuci sta vas ceka, imate cvrstu volju i entuzijazam da ga istrazite.
Komentarisati zakljucke Nacionalnog prosvjetnog savjeta je besmisleno, pa necu to ni uciniti. Izgledalo bi kao bezrazlozna prepirka sa samim sobom. Jedino sto me dojmilo u ovoj vijesti je da jos bolje sa strane uocim mentalni sklop nasih tzv. strucnjaka koji mudro zakljucise da je “inkluzija dobro, ali to ne moze kod nas”.
Odnos prema radu kod nas je pun atavizama nekadasnjih neproduktivnih i izrabljivackih sistema koji su se mijenjali na nasim prostorima. Malo je sta u tim sistemima drustva ikad bilo okrenuto covjeku , progresu i humanizmu uopste, vec je tavorilo kao paravan ispod koga su elite grabile moc i korist za sebe. Takav je i bio nas obrazovni sistem, ogromna, tesko pokretljiva materija koja je proizvod doktrine teorije formalne discipline, i koji je postao “artefakt” misli na ovom podnevlju.
Pristup novim stvarima iziskuje i individualan pristup novoj filozofiji zivota. Kad udjete u nase skole, obuzme vas osjecaj kao da ste juce bili prvi razred i da sve kristalno jasno poznajete. To nije slucajan osjecaj vec relativno tacan: sustina se nikad nije promjenila u pristupu obrazovanju kod nas.
Onaj ko misli da ce sa amortizovanim kadrom i vristecim strategijama dozivotnog obrazovanja, dokvalifikacijama ili ko zna cim, iznjedriti nove entuzijaste i strucnjake u poslu koji se zove Inkluzija je samo obican prevarant.Mislim, znaci, na ministarstva obrazovanja.
Za ovaj posao su potrebni novi kadrovi, sa novim stilom razmisljanja i zivljenja, ako hocete. To moraju biti ljudi koji vjeruju u svoj ucinak i koji se zivotno posvecuju svom poslu, ne onako kako ih uci nase “Bolonja” ( samo da pomenem da o Bolonjskom nacinu obrazovanja mislim sve najbolje, ali onom pravom). Jedino tako, i nikako drugacije, mogu se dobiti rezultati po pitanju sprovodjenja inkluzije u nasim skolama.
Mozda neko misli da sam skeptik ili preostar kriticar?
Ako je tako, onda neka izvede ispitivanje sta su nasi roditelji, kao laici, uocili sta se desava u skolama po ovom pitanju, i procentualno izvede one “zadovoljne” i “nezadovoljnje” kao evaluaciju zakljucku Nacionalnog prosvjetnog savjeta objavljenom u ponudjenom tekstu.
O AUTISTIČNOJ DECI – KO SU BIĆA KOJA IMAJU AUTIZAM?
Autistični ljudi sebe vide kao ispravne ljude na pogrešnoj planeti? U tom smislu imaju svoj sajt:Wrong Planet http://www.wrongplanet.net/
Jedan poseban oblik autizma je Aspergerov sindrom, to su ljudi nadprosečne inteligencije koji imaju probleme slične autističnim.
U Švajcarskoj postoji privatna firma Asperger Informatik, koja zapošljava samo njih i odlično im ide 🙂
http://www.asperger-informatik.ch/
A ima i drugacijih zakljucaka sto ne znaci da moraju biti u pravu, tek sada je vreme ispred nas za otkrivanje nekih stvari koje nam nisu bile jasne ili nepoznate.Uzrok Autizma i tako je nepoznat, pa prema tome idemo ka razresavanju nekih otkrica…http://dira.forums-free.com/inteligencija-u-autisticne-djece-t554.html
Autistični poremećaji
(Ovo sam dobila e- mailom pa vam prosledjujem, a prilazem jos informacija o toj miloj i nadprosecno ineligentnoj deci, samo koja ne zele da se odvoje od Izvora…
NA PUTU OTKRIVANJA JEDINSTVENIH BIĆA
Razgovor sa Lidijom Carević,
Predsednik Udruženja Indigo kristalni most-Dubrovnik
Lidija Carević je logoped, u svojoj desetogodišnjoj praksi,susretala se različitim poremećajima govora i komunikacije, kod dece, sa kojima je radila u skladu sa znanjem, stečenim na postdiplomskim studijama. Pre četiri godine, iskustvo u radu sa jednim dečakom, sa dijagnozom autizma i mentalne retardacijekoji nije govorio, odnosno početak komunikacije sa njim, pisanim putem, počelo je otkrivati potpuno drugačiju sliku. Nakon toga je došlo drugo, treće, četvrto pa peto dete. Sva su deca sa lakoćom usvajala komunikaciju, pisanim putem bez prethodnog podučavanja, bilo govornim ili pisanom jezikom – oni su to naprosto znali. S obzirom da se niko od kolega nije susreo sa takvim fenomenom, a broj dece je rastao, počela sam da naslućujem, da je mala verovatnost, da je to samo puka slučajnost. Tada sam shvatila, da su znanje i stavovi, koje legitimna nauka i struka nude u kontradikciji sa onim, šta se krije ispod maski dijagnoza, dece sa poremećajima komunikacije u najširem smislu.Kako struka nije imala odgovore,moje traganje me je dovelo do defektologa prof. Buljan Herceg, Njeno sopstveno životno i profesionalno iskustvo,kao i znanje, bili su odgovor koji sam čekala. Postojanje indigo i kristalne dece, tek tada, kroz njeno i moje autentično iskustvo sa decom, koja su progovarala o nekim drugačijim stvarnostima, za mene više nije bilo zagonetka.
Objasnite nam na primeru.
Na primer, ono što svaki laik o autizmu zna, je potpuni ili delimični nedostatak društvene interakcije i komunikacije, a deca sa dijagnozom autizma su onaj najdrastičniji primer indigo i kristalne dece.Ukoliko dete ne govori, često ga prati i dijagnoza mentalne retardacije. Današnja struka podrazumeva, da ako nema nekih motoričkih prepreka, da dete ne progovori, samim tim, ono ne razume i ne usvaja jezik. Za dete, koje ima poteškoća sa prostornom orijentacijom, koje nema doživljaj svog tela i prostora i koje slabo reaguje ili ne reaguje na ljude, zaključuje se, da je u svom svetu i da ne zna ništa. To apsolutno nije tačno. Kad sam stupila u komunikaciju sa prvih nekoliko dece, videla sam, da oni ne samo vladaju jezikom, nego da u potpunosti razumeju, sve što se oko njih događa, te da suprotno utvrđenom mišljenju, imaju vrhunski razvijenu emocionalnu inteligenciju.
Crtež dečaka –
Ovako on vidi svojih 12 prijatelja.
Zašto onda ne govore?
Neki od njih ne govore zbog svjesnog izbora, da ne govore. Oni u potpunosti vladaju jezikom i najverovatnije nije problem same govorne ekspresije, ali evo kako su sami, pismeno odgovorili na to pitanje:
-Ne govorim jer ako progovorim zaboraviću odakle sam došao. –
-Ne govorim jer ću izgubiti sposobnost intuitivne telepatske komunikacije.-
-Bude mi nekad teško, jer moram tiho govoriti, da me niko ne čuje i ne sazna, da mogu pričati, a neću, jer znam, da bi tako zaboravio odakle sam došao.-
Oni mogu telepatski komunicirati?
Indigo i kristalne generacije su neki novi naraštaji dece, nisu to samo autistic, tu ima dece sa drugim dijagnozama i onih koji nemaju nikakvih dijagnoza. Taj fenomen možemo i moramo shvatiti kao ljudsku evoluciju. Kod dece sa kojom sam radila, primetila sam, da puno znaju o različitim stvarima. Pamtim jednu rečenicu, jedanaestogodišnjeg dečaka. U jednom trenutku, kad mu je već malo, dosta mog upornog insistiranja, na nekim naučnim postavkama, koje sam imala potrebu proveriti.rekao je «Komično, elokventno govorite, o stvarima, o kojima ništa ne znate !» , naravno, govorila sam mu o komunikaciji. Kad jednom prihvatite da ispred sebe imate takvo jedinstveno biće i utišate se i samo posmatrate, tada omogućavate istinsku komunikaciju sa njima. Događa se, da nešto pomislite i on vam klimne, potvrđujući tu misao. Kad omogućimo taj osećajni nivo, koji nije naučna fantastika, nego nešto, što je svuda oko nas, onda se čarobne stvari počnu događati. Iskustvo sa njima, pokazalo je, da oni imaju pristup univerzalnom znanju, koji je nama ograničen.
Ako imaju univerzalno znanje i mogućnost telepatske komunikacije, zašto im treba pomoć logopeda?
Ono što sam od početka rada naslućivala, kao moj najuži fokus bavljenja, bila je upravo komunikacija u najširem smislu, samo tada nisam naslućivala, dokle će me to dovesti. Moj pristup i rad su se u proteklih godinu i po dana potpuno promenili i može se slobodno reći, da se u najvećem broju slučajeva, više ne može uporediti sa klasičnim logopedskim radom. Ušla sam u područje, koje i sama istražujem, te slobodno mogu reći da puštam njih same da me vode. Njima treba naša pomoć, ali ono što moramo shvatiti je, da je naš i njihov odnos uzajaman – drugačije rečeno : moramo im pomoći, da oni pomognu nama.
Imate li dokaze koji potkrepljuju vaše tvrdnje?
Ne raspolažem naučnim dokazima, samo sopstvenim iskustvom u radu sa tom decom, no proširimo li sopstvenu perspektivu, lako ćemo uvideti, da je dovoljno samo malo integrisati, već postojeće naučne činjenice iz kvantne fizike, biologije, molekularne biologije, neurologije ili medicine, te se prisetiti, da nemamo problem sa prihvatanjem, da se evolucija „događala“. Nije nam problem, naprotiv, rado ćemo istaći, da smo napredniji, čak i u odnosu na naše bake i dedove. Imamo problem samo prihvatiti, da se evolucija događa pred našim očima, i da su sva dostignuća, dosada bila omogućena, upravo razvojem svesti. Ta promena je sada samo ubrzana i pojačana. Deca koja se rađaju sada, naprosto traže od nas, da to prihvatimo bez straha.
Bojite li se, da će vas, nakon izlaska u javnost, sa ovim novim i neuobičajenim pristupom kolege, ali i poznanici ismejavati?
Ne, ne bojim se, zato što smatram, da imam potpuni kredibilitet da govorim, ovo što govorim. Pre ovih iskustava, ja sam došla do pred sam kraj doktorskih studija « Jezična komunikacija i kognitivna neurologija», te specijalističkog studija Rane intervencije, koji nisam sigurna, da ću ikada dovršiti, ukoliko ne budem imala mogućnost, istraživati upravo ovaj fenomen, ako ga uopšte mogu tako nazvati. Sve ostalo bi bilo puko gubljenje vremena. Upravo zato, nemam problem svo to znanje objaviti i nemam nikakav problem priznati, da su predamnom izuzetna deca.
dubrovniknet team/K.F.
Izvornik : http://www.dubrovniknet.hr/novost.php?id=7994
http://www.dubrovniknet.hr/novost.php?id=7994
Wrong Planet Autism, Asperger’s Syndrome, ADHD, PDDs…
http://www.wrongplanet.net/
1. Autistični poremećaji
Sada već u epidemijskim proporcijama, brojni naši mališani doživljavaju ovu vrstu poremećaja. Zašto? Postoji mnogo stupnjeva autizma, ali uopšteno govoreći, ovaj poremećaj rezultira postojanjem ljudskog bića u dve različite stvarnosti ili dimenzije. Najnovija deca koja se sada rađaju stižu kao veoma visoko evoluirane duše. Međutim, planeta još uvek ne odgovara njihovoj vibraciji. Kako naša planeta izgleda kao da se na njoj pogoršava stanje i dok mi također preživljavamo u totalno nepovoljnim okolnostima, a za sve to vreme i planeta i mi radimo da bismo stvorili suprotnost od sadašnjeg stanja, takav vakuum izgleda kao najgore mesto za zivljenje naših novih malih duša. Stoga – one pobegnu. One odu u drugu dimenziju ili svet koji zasigurno nije ovde. Što se tiče vakcina, morate znati da, kad uvodite niže vibracijske energije u više-vibracijsko biće, to samo može stvoriti haos i pogoršati situaciju. Zato, vakcinacije još više pogoršavaju stanje. Ali, zapamtimo da ovo nije za sva vremena zapisano. Moji stariji unuci /5 i 9 godina/ bili su vakcinisani i prošli su sasvim dobro. I jedan od blizanaca (također deca moje kćeri) je bio dobro nakon vakcinacije. Moja kćerka je prestala sa vakcinisanjem dece zasada kad je u pitanju drugi blizanac. Mnogi doktori misle da će bolesti bez vakcinisanja podivljati u najmanju ruku i vratiti se. To i jeste slučaj s određenim bolestima – one se vraćaju. Pa, kakva je onda prognoza? Kako ova planeta konačno počinje evoluirati i menjati se (i to upravo sada čini) autistički poremećaji će prestati da postoje. Prvo će se početi smanjivati i onda ćemo čuti ili da je otkriven uzrok ovoj bolesti ili čak da su neka deca na čudesan način ozdravila. Ali ono što se zaista dešava ovde jeste da ova bolest više neće imati „potrebe“ da postoji, jer energije koje su je stvorile također više neće postojati. Stoga, u vremenima koja su pred nama, konačno će se autizam smanjiti i ova deca (ali i odrasli koji pate od autizma) više neće biti ugroženi te će se oporaviti. Oni će ŽELETI da budu ovde…isto kao što mi želimo da SADA budemo ovde, jer je ova Zemlja sada konačno stigla „kući“.
2. U zemljama na južnoj polulopti – drugačija iskustva od onih koja su opisana u „Wings posts“?
Nadolazeći solsticij u junu označava najduži dan u severnoj hemisferi i najkraći dan u južnoj hemisferi. Da li ćemo svi imati isti doživljaj? Ja kažem da hoćemo. Naši dragi koji se nalaze „dole, južnije“, u Zemlji Oz-a, često pišu kako se osećaju potpuno suprotno od onog što opisujem u svojim porukama. Generalno govoreći, cela planeta i sve na njoj sada – uzlazi. Na najvišim nivoima, mi prolazimo ista stanja skoro u isto vreme, s razlikom od par dana ili sedmica, i također u ovisnosti na kojoj smo stepenici lestvice uzlaska. Drugim rečima, u odnosu na velike skokove i velike promene, mi smo svi na istom. Svaka stepenica na lestvici uzlaska diktira na kom nivou će se naša iskustva manifestovati. Na primer, za neke najbitniji pomak će značiti gubitak posla i kraj dosadašnjih izvora prihoda, dok se za druge ljude ta faza desila pre mnogo godina, i ovaj skok će se za njih manifestovati kao – kraj njihove sadašnje „uloge“. Kad su u pitanju neka manja iskustva i viđenja vlastitog rasta, ona mogu zaista biti različita za one koji zive u različitim hemisferama. Zima prirodno diktira želju da se povučemo unutra, a leto sobom nosi želju da se otvorimo. Ali kako evoluiramo sve potpunije, ove razlike prestaju postojati. Prošli zimski solsticij provela sam veoma aktivno putujući duž zemlje, dovodeći svoju kćer i unuke ovde, gde živim, i potom otvarajući se za neke sasvim nove energije i doživljaje…što je sasvim suprotno od „povlačenja unutra“ (jer je zimsko doba). Dakle, želim reći da na nižim stepenicama na lestvici uzlaska, možemo više biti vezani za geografsko mesto na planeti kad su naša iskustva u pitanju, jer smo povezaniji i više u skladu sa onim što je trenutačno pred nama i oko nas. Ali što više napredujemo i krećemo izvan tog okvira, više ćemo biti u sinhronicitetu u isto vreme, jer tada postojimo na mnogo višim nivoima stvarnosti. Sve u svemu, svako od nas je tačno tamo gde treba biti, brinući o svom specifičnom mestu kako smo se i dogovorili pre nego smo stigli ovde, u oblik. Deca s posebnim potrebama nisu čudna ili odbačena (ona su predivna). Ona samo žele ono što svako želi… Biti prihvaćen (i da budu srećna).
3. Godina 2012- kraj sveta?
Ne, nego početak. Kraj sveta se dešava upravo sada i to se odvija već neko vrijeme, i zato, 2012. će označiti početak u svim oblastima nove stvarnosti za celokupnu planetu. Mnogi od vas upravo počinju stvarati te nove uzorke, koji će biti primenjeni prvo na našoj novoj „drugoj strani“ i onda biti predstavljeni onima koji su spremni i čekaju na dimenzionalnoj granici. Kao što neki ljudi nastavljaju sa svojom svrhom duše ovde na planeti, tako što drže stvari na okupu kako se ne bi desio taj katastrofični pad dok se ove istinski neophodne promene ne dese u starom svetu, mi ćemo dotad sigurno ispuniti našu svrhu anđela na zemlji, prezentujući starom svetu sisteme i načine života koje smo stvorili ovde. 2012. godina će označiti planetarni raspored koje će signalizirati „kraj“ ili tačnije, to će biti signal da se dovoljno novog usidrilo i došlo na ovaj svet kako bi osiguralo konačno otpuštanje svega što je staro.
Komentarisala Svetlana Djokic : Interesantno je da mnogi ljudi žive sa Aspergerovim sindromom a da uopšte ne znaju da ga imaju. Okolina ih etiketiše kao namćore, teške ljude, neprilagodjene i osobenjake. Poznati Aspergeri bili su Einstein, Mozart, Dr. House 🙂
Možete da uradite quiz i odredite u kolikoj meri ste Aspi:
http://www.rdos.net/eng/Aspie-quiz.php
Kidzcare: World’s first autistic children’s choir
http://www.youtube.com/watch?v=59ii35nynbc&feature=share
MOJ ALBUM O INDIGO I KRISTALNOJ DECI
http://dira.forums-free.com/inteligencija-u-autisticne-djece-t554.html
http://www.forum.hr/archive/index.php/t-201466.html
http://www.forum.hr/showthread.php?t=476720
Autizam – neurobiološki poremećaj
STA NAUCNICI KAZU O AUTIZMU?
Naučnici koji nastoje da razjasne misteriju autizma saopštili su da je njihovo istraživanje ukazalo na genetske uzroke. To je rezultat najveće do sada sprovedene studije o tom poremećaju na osnovu analize gena oko 1200 porodica od kojih je svaka imala najmanje dvoje dece sa autizmom. Autizam je kompleksni neurobiološki poremećaj koji pogadja ljude širom sveta. Autizam se pojavljuje u svim rasnim, etničkim i socijalnim grupama i četiri puta više pogadja dečake od devojčica. Tereza i Kris Vedel imaju dva sina sa umerenim autizmom.
„Autizam ima veoma širok spektar. Svako dete pokazuje različite simptome,“ kaže Tereza.
Autizam i genetski factor
Obično se pojavljuje tokom prve tri godine života. Simptomi obuhvataju komunikacione probleme, teškoće u uspostavljanju odnosa sa drugima i razvoj jakih opsesija. Poremećaj može da bude izrazito slab ili toliko jak da uzrokuje mentalni invaliditet ili smanjenje sposobnosti za socijalizaciju. Tri nove studije, koje su istraživale tri potpuno različite teorije, ukazuju da su i genetski faktori povezani sa autizmom. Studije su bile usredsredjene na gene povezane sa govorom, s obzirom da je kašnjenje u učenju govora simptom autizma. Lekari u Masačusetsu su pronašli retke genetske abnormalnosti na hromozomu 16 koji se 100 puta češće može naći medju ljudima sa autizmom, kaže doktor Dejvid Miler.
Stalna genetska mutacija – uzrok autizma
Jedno novo istraživanje ukazuje da stalna genetska mutacija u populaciji Sjedinjenih Država može da bude uzrok autizma, neurološkog moždanog poremećaja koji pogadja jedno od 150 američke dece. Medjutim, mnogi istraživači kažu da je ova studija samo deo slagalice u traganju za uzrocima autizma. Autizam je doživotno stanje koje objedinjuje različite vrste poremećaja koje pogadja decu u ranim godinama. Deca sa autizmom često imaju teškoće u socijalizaciji i komunikaciji sa drugima i, u nekim slučajevima, nisu u stanju da obavljaju osnovne funkcije.
Vakcine ne dovode do pojave autizma ?
Specijalni sud u Vašingtonu odbacio je tvrdnje tri porodice da su vakcine dovele do autizma kod njihove dece. Sud je naveo da su te porodice bile žrtve kvazinaučnih naučnih teorija. Medjutim, neki zagovornici prava potrošača kažu da su potrebna dodatna istraživanja pre nego što se potpuno isključi povezanost vakcina i autizma. Endžela i Rolf Hejzelherst imaju devetogodišnjeg sina koji ima autizam. Oni kažu da se kod njihovog sina Vilijema razvio autizam nakon što je primio vakcine protiv malih boginja, zaušaka i rubeola. Još jedan par Tereza i Majkl Sediljo iznosi sličnu tvrdnju.
B92 vesti zdravlje – Ateizam je povezan sa autizmom?
Ljudi koji imaju “blagi” oblik autizma verovatnije će biti ateisti, tvrdi nova kontroverzna studija.
Studija, koja je pregledala poruke na jednom forumu za autistične ljude, uglavnom se fokusirala na vrstu autizma poput Aspergerovog. Studiju su radili istraživači sa Bostonskog univerziteta, koji misle da je za dobijene rezultate odgovoran niz autističnog ponašanja poput “logičkog verovanja” i nepoverenja u metafore i figurativni govor. Autori studije, Ketrin Kaldvel-Harris i Patrik Meknamara proučavali su diskusije 192 osobe na sajtu i njihove poruke provukli kroz AQ testove (Spektar koeficijenta autističnosti). Rezultati pokazuju da oni sa visokim AQ rezultatima, imaju veću verovatnoću da budu ateisti.. Istraživači su rekli da je ova studija prva takve vrste koja pokazuje koje su religiozna ubeđenja autističnih individua sa normalnom ili skoro normalnom inteligencijom. „Autizam utiče na ljude iz svih sektora društva i ljudi sa autizmom predstavljaju pun opseg verskog i ne-verskog uverenja,” rekla je Karolina Hatersli direktor Narodnog autističnog društva. “Važno je da ljudi sa autizmom imaju slobodu da sami donose odluke o svojim verovanjima i da dobiju potrebnu podršku.”
SPONTANA GENETSKA MUTACIJA UZROK AUTIZMA
Autori istraživanja sugeriraju da bi genetske mutacije DNK djeteta ili jednog od roditelja mogle imati veću ulogu nego se mislilo u pojavi sporadičnog autizma. CHICAGO- Spontane genetske mutacije, a ne genetske predispozicije prenošene generacijama, možda su objašnjenje većine slučajeva autizma, ukazuje američko istraživanje objavljeno u ponedjeljak u Analima Nacionalne akademije znanosti. Autori istraživanja sugeriraju da bi genetske mutacije DNK djeteta ili jednog od roditelja mogle imati veću ulogu nego se mislilo u pojavi sporadičnog autizma, kada nema obiteljskih prethodnika koji su bolovali od te bolesti. Istraživači „Cold Spring Harbor Laboratory“ i instituta Medicine Albert Einstein u New Yorku otkrili su formulu koja po „prvi puta objašnjava sporadični i obiteljski oblik autizma“, naglasio je Michael Wigler, genetičar Cold Spring Harbor Laboartory. Ta spontana mutacija, izraženija u zrelijim godinama zahvaljujući činjenici da sve češće žene u razvijenim zemljama odgađaju trudnoću, mogla bi biti objašnjenje zašto stariji roditelji češće imaju autističnu djecu.Autizam posebice obilježavaju društvena izoliranost, opsesivno ponašanje i sklonosti ponavljanjima. Piše: Hina
P.S. Naucnici u nedostatku pravih otkrica, cesto se razbacuju sa svojim zakljuccima i tezama, ali ih cesto i pobijaju…
Vesna Mihajlović
Opšte preporuke za rad sa decom sa smetnjama u razvoju
Komunikacija sa detetom
• Budi strpljiv.
• Budi konkretan – izbegavaj nejasne i neodređene termine kao što su: kasnije, možda, zašto si to uradio?
• Izbegavaj idiome, dvostruka značenja (dvosmislenost) i sarkazam.
• Raščlani zahtev na manje korake (ako je to neophodno za razumevanje).
• Gledaj i slušaj pažljivo i uvažavaj odgovore.
• Odgovori pozitivno na pokušaj (potvrdi, ohrabri…).
• Ohrabruj pitanja i dečiji izbor uvek kada je moguće.
• Unapređuj komunikaciju sa detetom.
• Koristi gestove, modelovanje i pokazivanje sa verbalizacijom.
• Posebno privuci pažnju vizuelno, verbalno ili fizički.
Socijalna podrška
• Zaštiti dete od zastrašivanja i zadirkivanja.
• Razvijaj drugarski sistem, prijateljske odnose na svakom času.
• Planiraj situacije saradnje (podeli uloge za grupni rad) kako bi svi mogli da učestvuju i situacije u kojima će dete pokazati šta može i ume da uradi.
• Vežbaj specifične veštine tokom prirodnih aktivnosti sa vršnjacima.
• Struktuiraj aktivnosti sa definisanim ulogama.
• Fokusiraj se na socijalni proces (dešavanja u grupi) radije nego na ishod ili proizvod.
• Posebno poučavaj, probaj, treniraj, vežbaj i modeluj socijalne veštine u prirodnom okruženju: pregovaranje, odbijanje, odgovaranje, uključivanje, strpljenje, zahvaljivanje, davanje komplimenata, prihvatanje drugačijeg mišljenja, prihvatanje tuđeg uspeha, nadoknada štete, druženje, preuzimanje vođstva, sposobnost da se sledi tuđa ideja, tolerisanje monotonije…
• Pomozi deci da pronađu zajednički interes.
• Učitelj ili nastavnik odlučuje ko će rešavati problem ili voditi proces rešavanja problema.
• Koncentriši se na promenu neprihvatljivog ponašanja i ignoriši ga.
Okruženje i dnevni raspored (rutina)
• Obezbedi poznato i sigurno okruženje.
• Obezbedi lični prostor u učionici, resursnoj sobi ili u nekoj drugoj sobi za relaksaciju.
• Redukuj sve što može da ometa čula i nepotrebno skreće pažnju (buka, neprijatni mirisi, svetlo).
• Ponudi čvrstu dnevnu strukturu (rutinu).
• Izbegavaj iznenađenja, pažljivo pripremi prelazak iz jedne u drugu posebnu aktivnost, promenu rasporeda ili bilo koju drugu promenu.
• Minimalizuj promene.
• Razgovaraj tokom stresne situacije ili izvedi dete iz stresne situacije.
Predstavljanje sadržaja
• Predstavi sadržaje što očiglednije: pokaži, napiši, demonstriraj, koristi fotografije, slike, dijagrame, objekte iz okruženja, kalendare, mape, karte, audio i video materijale…
• Raščlani instrukciju na male korake.
• Obezbedi mogućnost ponavljanja i vežbanja.
• Koristi mogućnosti vršnjačkog poučavanja.
• Primeni učenje u realnim situacijama.
Procena i pravila
• Prilagodi težinu zadatka.
• Prilagodi oblik pitanja.
• Naglasi tekst (posvetli da bude uočljiviji).
• Skrati.
• Ponudi alternativnu aktivnost.
• Budi dosledan u očekivanjima.
• Izvežbaj format pitanja pre testiranja – kroz probe (vežbe).
• Obezbedi dovoljno vremena.
Upravljanje ponašanjem
• Individualni dogovor/ugovor sa odeljenjem.
• Koristi vizuelni signal, znak za početak ili kraj.
• Ugradi (inkorporiraj) želje i interesovanja u dnevni plan.
• Ohrabruj dečje izbore.
• Poštuj njihove dobre odluke.
• Analiziraj uzroke ponašanja iz dečije perspektive.
• Izbegavaj pritiske tipa: Budi dobar ili druga apstraktna očekivanja.
• Izbegavaj ponižavajuće mere koje slabe samopoštovanje, dovode do anksioznosti i nisu razumljive (videćeš šta će ti se desiti, nastaviš li tako…).
• Izbegavaj disciplinske mere za „nepristojno“ ponašanje: izbegavanje kontakta očima, pričanje samom sebi, oduzimanje vremena, ponavljanje reči ili fraza, neodustajanje od svojih interesa, nezainteresovanost.
Domaći i školski zadaci
• Individualizovani, odmereni, ne zahtevaju više od 1 sata za rad.
• Kratke, jasne precizne instrukcije (mali koraci).
• Česte povratne informacije i dodatna uputstva.
• Češći, sa više pomoći.
• Obezbedi vreme i mesto da se završi domaći ili školski zadatak.
• Ako je neophodno, smanji očekivanja od domaćeg zadatka.
• Obezbedi pomoć drugova (vraćanje na zadatak i podsećanje).
Učitelj u inkluzivnoj grupi:
• prihvata različitosti;
• posmatra dete, a ne njegovu ometenost ili posebnu obrazovnu potrebu;
• veruje da su sličnosti među decom mnogo važnije nego njihove individualne razlike;
• koristi metode koje su prilagođene individualnim potrebama deteta;
• pribegava modifikacijama koje su jednostavne i jeftine;
• nastoji da uskladi prava deteta sa smetnjama u razvoju sa interesima, ciljevima i mogućnostima njihovih roditelja ili staratelja;
• osigurava odgovarajuće mesto u prostoriji za dete sa smetnjama u razvoju i stvara uslove da ga sva deca čuju i vide;
• održava mirnu i svrhovitu atmosferu u kojoj ni deca ni vaspitači nisu izloženi prevelikom stresu;
• obezbeđuje da deca sa smetnjama budu sastavni deo grupe;
• kreira atmosferu prihvatanja u kojoj sva deca nude i dobijaju pomoć;
• ne poredi decu;
• fleksibilan je;
• ne prati rigidno nastavni plan i program i pažljivo odgovara na proces učenja u svojoj grupi;
• nudi dodatnu pomoć, onda kada je potrebna pojedincu ili maloj grupi, ali je ova dodatna pomoć ograničena i nenametljiva i povlači se čim proceni da više nije potrebna;
• nalazi kreativne načine da uključi svu decu u sve aktivnosti;
• koristi brojna jeftina vizuelna pomagala kao i drugi materijal prilagođen potrebama dece;
• pronalazi različite načine da proceni i zabeleži napredak deteta.
Učitelj u inkluzivnom okruženju kreira individualni obrazovni plan zajedno sa drugim članovima tima i:
• pruža pomoć drugome;
• konsultuje se i pregovara;
• postiže saglasnost;
• menja uloge;
• učestvuje u zajedničkom radu.
Inkluzija, između ostalog, znači pružanje mogućnosti svoj deci da budu uspešna.
Sadržaj je preuzet iz Prirucnika za rad sa decom sa smetnjama u razvoju, izdanje Novosadskog humanitarnog centra
Riznica zlatnih ideja 
You must be logged in to post a comment.