Arhive

Da li ste mudar ili obican roditelj? 7 razlika između običnog i mudrog roditelja

Svi smo mi proživeli detinjstvo, ali često zaboravljamo na to.

Duboko u sebi znamo kako pravilno postupati u vezi sa decom, ali u svakodnevnici nedostaje nam strpljenja i mudrosti da bismo to i ostvarili.

U ovom članku prikupili smo 7  važnih stvari koje bi pomogle, kako detetu za formiranje ličnosti, tako i roditeljima u procesu vaspitanja.

Napomena svakom roditelju:

1. Običan roditelj je ubeđen da svo svoje slobodno vreme trebe biti u potpunosti posvećeno detetu, pri tome svoje interese on stavlja u drugi plan.

Mudar roditelj sposoban je samostalno brinuti za sebe, tome uči i svoju decu.

2. Običan roditelj provodi večeri pomažući svom čedu oko domaćeg.

Mudar roditelj, u vaspitanju deteta, pridržava se sledeće strategije: dete odgovara za urađen ili neurađen domaći, i samo je odgovorno za to.

3. Običan roditelj pokušava iskupiti osećaj krivice, koristeći različite poklone i novac.

Mudar roditelj regularno daje detetu novac za džeparac, koji treba da  rasporedi na takav način da samostalno može kupovati sebi stvari ili igračke, koje nisu uključene u porodični budžet.

4. Običan roditelj ne pokušava da shvati zašto se njegovo dete loše ponaša, kao da ga nedovoljno sluša u datom trenutku.

Mudar roditelj svim snagama pokušava saslušati svoje dete, da bi razumeo šta se krije iza njegovog lošeg ponašanja da bi iznašao mogućnost da svom detetu  pomogne.

5. Običan roditelj kod vaspitanja deteta ima za cilj odgajiti pristojnog čoveka.

Mudar roditelj čini sve kako bi izgradio bliski odnos sa detetom.

6. Običan roditelj gaji svoje dete u atmosferi popustljivosti, ponekad mu dozvoljavajući da mu se popne na glavu.

 Mudar roditelj shvata da ima potpuno pravo na lični prostor, hobi i vreme, provedeno bez deteta. On poštuje kako svoje, tako i granice svog deteta.

7. Običan roditelj pokušava da zaštiti svoje čedo od svih životnih poteškoća, radeći ono što i ne mora.

Mudar roditelj dozvoljava detetu da  pravi greške, a zatim, zajedno sa njim, diskutuje o tome kakvu pozitivnu lekciju dete može izvući iz nastale situacije.

Izvor: http://uspesnazena.com/

Advertisements

Obrazovni sistem na Kubi – nema nepismenih, svi trče u školu

Đaci ne ponavljaju razrede, nema nediscipline, obroci su besplatni, 20 đaka u učionici, časovi traju pola sata – neki su od detalja vezanih za obrazovni sistem na Kubi.

Nemaju mnogo papira i nastavnog materijala. Nedostaje im i knjiga. Fizičko često moraju da drže u parkovima i na trgovima ispred škola, jer nemaju sale. Ipak, na Kubi danas gotovo da nema nepismenih ljudi – od 11.241.291 stanovnika, samo je 0.2 odsto nepismeno, i to su uglavnom stare osobe. Istovremeno, deca sa osmehom i velikim zadovoljstvom idu u školu, ne beže sa časova, niti prave probleme dok su na časovima.

Obrazovanje na Kubi je obavezno do završnog razreda srednje škole i besplatno je na svim nivoima, uključujući i visoko obrazovanje. Čak 90 odsto đaka nijednom nije ponavljalo godinu.Kad je reč o predškolskom obrazovanju, tu su brojke još ubedljivije – 98 odsto kubanske dece pohađa vrtiće i predškolski program! Kod nas je ta brojka znatno manja, nažalost tek 48 odsto, a zato smo i pokrenuli projekat „Školice života”, kojim se trudimo da to promenimo i popravimo. Tek, upis dece u osnovne škole na Kubi je maksimalan, iznosi 100 odsto.

Deca na Kubi obično idu u vrtiće od 3. do 6. godine. Tamo uče o pravilnom vaspitanju i ponašanju i mnogo čitaju. Osnovnoškolski program traje šest godina (6–11). Sledeći nivo je podeljen na dve grupe – osnovnu i naprednu (nešto poput naše gimnazije), a alternativa je srednja škola. Osnovni program traje tri godine (od 12. do 15. godine), kada deca dobijaju diplomu. Tada studenti mogu da biraju da li će da upišu preuniverzitetsko obrazovanje, takozvanu višu školu, ili tehničko, odnosno profesionalno usmerenje. Viši srednji nivo je od 15. do 18. godine, na kraju čega učenici dobijaju Bachelor diplomu.

U osnovnoj školi važi striktno pravilo o najviše 25 učenika u razredu, a u mnogima je ta brojka ispod 20. U srednjim školama se broj učenika kreće oko 15 učenika u razredu, što je idealan broj za svakog da nauči gradivo, da ima vremena da porazgovara sa nastavnikom o onom što se uči i da napreduje u pravoj meri.

Škole počinju da rade od pola sedam ujutro, kako bi roditelji koji rade imali gde da ostave decu, i otvorena je do 16.30 h. Pauza za odmor je od 12 do 14 časova. Škola traje od ponedeljka do petka, a vikendom nema nastave, niti se sprovode „radne subote”. Svi su isto obučeni, imaju uniforme, koje su besplatne.

Velikim uspehom obrazovnog sistema na ostrvu smatra se i posvećenost deci sa smetnjama u razvoju (sa fizičko-motoričkim, mentalnim smetnjama itd). Postoji 13.600 predavača koji rade u 425 specijalnih škola, koje su rasprostranjene po čitavoj zemlji. Za bolesne mališane ili decu ometenu u razvoju brinu se „mobilni učitelji”.

Uprkos dugogodišnjoj blokadi, kubanske škole su opremljene kompjuterima, koji možda nisu svuda najnovije generacije, ali i dalje odlično služe svrsi. Pritom, u udaljenim školama koje nemaju struje – instalirani su solarni paneli, koji omogućuju nesmetan rad tokom godine, bez obzira na uslove.

Učenicima koji potiču iz udaljenih regija, država pokriva troškove prevoza i ishrane. Na Kubi ima 2.000 škola sa 10 ili manje đaka, zbog udaljenosti od gradova, u njima se organizuje grupna nastava, takođe sa izuzetnim rezultatima.

Kuba ima i jedan od najviših procenata broja učitelja na broj stanovnika. To znači da ima jednog učitelja na 42 stanovnika, ili dva učitelja na 20 đaka. Više od 400.000 ljudi zaposleno je u sektoru obrazovanja.

Među predmetima u osnovnoj školi nalaze se ples i baštovanstvo, pa obrada drveta, metala, ručni rad, jer Kubanci smatraju da treba da postoji spoj između teorijskog i praktičnog znanja.Tu su i predmeti o zdravlju i higijeni, i istorija revolucije. U rasporedu časova nalaze se matematika, španski/književnosti, istorija, geografija, strani jezici, fizika, hemija, biologija, informatika, obrazovanje rada, fizičko, likovno, osnove marksizma, prirodne nauke, svet oko nas…

Matematika i prirodne nauke su obično stavljene među prve časove u rasporedu, jer se procenjuje da deca ujutro lakše mogu da savladaju ovo teže gradivo. Čitanje, pisanje i „lakši” predmeti su raspoređeni za popodne. Posle završetka nastave, učenici mogu da ostanu u školi još dva sata, kada učestvuju u brojnim sekcijama: pišu scenario za pozorište, komponuju muziku i rade razne kreativne stvari.

Časovi traju pola sata. Najviše pažnje u rasporedu je posvećeno španskom: čitanju, pisanju, usmenom izražavanju, ali i matematici. Ta dva predmeta su zastupljena 57 odsto u rasporedu u odnosu na ostale predmete.

Testovi su deo nastavnog programa, ali oni glavni se daju deci na kraju drugog i četvrtog razreda.Ocene su od slabe, prolazne, dobre, veoma dobre i odlične, i nisu izražene brojevima. Na testovima se pokazuje teoretsko znanje, ali i praktična primena tih znanja.

Od dece se očekuje da jedni drugima pomažu na časovima, tako da niko u razredu ne zaostaje. Pritom, roditelji prate instrukcije nastavnika kako bi njihovi mališani nastavili sa obrazovnim i društvenim razvojem i kod kuće. Učenici mogu nastaviti školovanje u srednjim školama i posle toga na fakultetima, a mogu se odlučiti i za školovanje u strukovnim školama, koje omogućavaju povezivanje rada i studija.

Nedisciplina na časovima je jako mala i retka.

Deca u osnovnim školama na Kubi dobijaju besplatne obroke. Obroci se uglavnom sastoje od pirinča, pasulja, drugih izvora proteina, kao što su tvrdo kuvana jaja. Na meniju je povrće, kriške paradajza, sutlijaš se služi za desert. Mnogi roditelji smatraju da ovo nije dovoljno, pa decu šalju u školu sa dodatnim komadom voća ili povrća, parčetom ribe ili piletine.

Kuba svake godine troši na obrazovanje skoro 7% bruto domaćeg proizvoda i nastoji da obrazovni sistem svojom jednakošću, pravednošću, samopoštovanjem i moralnim i društvenim potrebama građana odgovara društvenom modelu koji je narod stvorio.

Poslednjih godina ustanovljena je upotreba televizijskih i video-programa kao sredstava sa velikim uticajem na osnovno i srednje obrazovanje. Na Kubi postoje dva kanala obrazovnog karaktera,Canal Educativo 1 i 2”, koji dnevno prenose više od 12 sati programa, od kojeg je većina obrazovnog i didaktičkog karaktera.

Na Kubi imaju jednog univerzitetski obrazovanog građanina na svakih 10 stanovnika, a ove godine će se verovatno dostići broj od milion diplomaca na više od 60 univerziteta u zemlji.

Izvor: http://blog.novakdjokovicfoundation.org/

Priča dana

Priča o ljutnji

Poučna priča o ljutnji

Ljutnja, malo stvorenje, naizgled bezopasno. Kod pravilnog korišćenja, ne nanosi nikakvu štetu. Ako se ne pokuša odomaćiti, ljutnja savršeno živi na slobodi, i nikog ne dira.

Ali, svi pokušaji započeti njome, završavaju se plačem… To stvorenje je malo i okretno, može slučajno dospeti u telo bilo kog čoveka. Čovek to odmah oseća. On postaje ljut.

Stvorenje počinje da viče čoveku: „Slučajno sam se uhvatilo! Pusti me! Meni je ovde mračno i strašno! Pusti!“ Ali ljudi su prestali da razumeju njihov jezik. Neki odmah puštaju ljutnju, dok je ona još mala – to je odličan način da se oprostite od nje.

Ali, postoji i takvi koji nikako ne žele da je otpuste. Oni je nazivaju svojom, nose je kao najdražu torbu. Stalno razmišljaju i  brinu o njoj… Ali njoj se, svejedno, ne sviđa da živi u čoveku.

Ona se migolji, traži izlaz, ali pošto ima slabi vid, sama ne može da ga pronađe. Eto, takvo je to nesrećno stvorenje. A i čovek isto…Sav se  stisnuo, ali nikako ne ispušta ljutnju.

A to stvorenje je jadno – gladno, hoće da jede – tako i počinje polako da jede ono što pronađe. I sam čovek to oseti. Nešto ga zaboli, pa drugo zaboli… Ali ne pušta čovek ljutnju iz sebe. Zato što je navikao na nju. A ona jede i raste… Pronalazi nešto ukusno u čoveku, pripija se, i glođe. Tako i kažu: „Ljutnja razjeda“.

I na kraju krajeva, srasta sa nečim u telu čoveka i protiv njegove volje, postaje njegov deo. Čovek počinje da slabi, boluje, a unutrašnja  ljutnja nastavlja da raste… Čoveku nije jasno da samo treba uzeti i otpustiti ljutnju! I njoj je bez čoveka dobro, i čovek bez nje lakše živi…

Naravoučenije:

Ljutnja je – stanje duše. U suštini, mi sami donosimo odluku da li ćemo biti ljuti. I kad, sledeći put rešite da se naljutite, razmislite: da li je to zaista tako lepo sebe sažaljevati? Predator uvek oseća slabijeg, i napada baš njega. Ne kaže se džaba u narodu: „Pusti je kraju“! Pustite ljutnju, nek ide svojim putem!

Izvor:http://uspesnazena.com/

Virtuelna izložba Prirodnjačkog muzeja u Beogradu

„Dobro došli u mezozoik“

Dobro došli u mezozoik
(kad otvorite stranu, kliknite na sliku ispod teksta i krenite u šetnju)

http://www.galerijeimuzeji.com/lat/izlozba/39/dobro-doli-u-mezozoik

Izvor:http://www.galerijeimuzeji.com/

 

Zaštitita dece od vršnjačkog nasilja

Svesni smo da maloletničko nasilje postoji, ali nas generalno ne uzbuđuje mnogo. „Dečija posla“. „Nek’ se čeliči“. Sve dok ne pročitamo o deci u crnoj hronici. Tako, usled naših strahova i svakodnevice, skačemo sa potpune neuključenosti u detetovom životu, na apsolutnu kontrolu i zaštićenost – pa nazad, a ni jedno, ni drugo nije poželjno za detetov razvoj u snažnu, samopouzdanu ličnost koja može i zna kako da se čuva.

Takve krajnosti kakvih smo skloni, razvijaju ili nesmotrena i agresivna ponašanja, a s druge strane – pasivne i uplašene žrtve koje ne traže pomoć.

Nasilje je reakcija na strah. Ponašamo se nasilno ili agresivno onda kada se osećamo ugroženim – može da bude ugrožen naš:

Telesni integritet ili blagostanje. U osnovi, biološki posmatrano, to je strah od gladi tj. telesne smrti

ili

Naš imidž, autoritet ili pozicija u hijerarhiji. To je sociološki aspekat, odnosno strah od odbacivanja tj. društvena smrt.

Kod male dece strah još nije razlučen na ova dva aspekta, već je jedinstven – napuštanje = smrt, i deca ga mnogo jasnije i direktnije od odraslih doživljavaju.

Taj strah mi osećamo kao ljutnju, bes, iritabilnost, tugu, anksioznost – ali u osnovi svih tih osećanja je strah.

drvo straha
Strah je koren. Osećanja koja proističu iz njega su njegov rast i čvrstina. Kako se mi ponašamo zbog straha je krošnja koja daje oblik

Kada se ponašamo nasilno, šteta je višestruka:

  • Plašimo dete. Kada je dete uplašeno, amigdala „isključuje“ njegov gornji, razumniji mozak i ono fiziološki ne može da razmišlja ni da uči.
  • Stalno nasilno ponašanje prema detetu (zastrašivanje) menja fiziologiju mozga i štetno je po inteligenciju i zdravlje deteta.
  • Dete usvaja ponašanje koje vidi, pa velika je verovatnoća da će i samo postati nasilno.
  • Ako s detetom ne govorimo o njegovim osećanjima već samo o njegovom ponašanju, ili ga kažnjavamo ili postiđujemo zbog njih – dete ne razume sebe, plaši se i stidi se toga što se u njemu dešava.
  • Ako je dete uplašeno ili postiđeno svojih osećanja (bez razlike da li je to zbog ignorisanja ili zbog kažnjavanja – to je sve nasilno ponašanje – emocionalno zanemraivanje), ono ih krije i ne komunicira. Ako ne komunicira, neće tražiti pomoć i prihvatljive načine da kanališe svoj strah i agresiju, ponašaće se agresivno kada roditelj ili nastavnik nije prisutan, a s druge strane – neće tražiti da bude zaštićeno od nasilja koje trpi.

Šta odrasli mogu da učine za sprečavanje maloletničkog nasilja?

  • Možemo da budemo svesni svog straha i srodnih osećanja. Time činimo prvi korak da kontrolišemo svoje postupke i da, za početak, budemo uzor svom detetu.
  • Možemo da s detetom razgovaramo o njegovim osećanjima. Time ćemo mu pokazati da su ona ljudska, prihvatljiva, normalna i da uvek o bilo čemu može sa nama razgovarati.
  • Da uvek, uvek reagujemo na nasilje. Ako na njega ne reagujemo, dajemo signal da ga prihvatamo.
  • Da razlikujemo hrabrost i asertivnost od agresije. Cilj nam je da deca budu otvorena i uporna u ispunjavanju svojih potreba i želja, ali da ne povređuju druge.
  • Da razlikujemo igranje i odmeravanje snaga od pravog nasilja i tuče. Deca se igraju rata, policije, rvanja, čak i nasilja – radi učenja, osaznavanja društvenih normi i pravila i svog mesta u društvu, ispitivanja posledica. U takvim situacijama moramo budno paziti da igra ne eskalira.
  • Da razlikujemo hrabrost od trpljenja nasilja zbog nemanja druge mogućnosti. Dete koje trpi nasilje nije hrabro – ono nema kud da pobegne i kako da se zaštiti. Takva vrsta „hrabrosti“ vodi u još veće nasilje.
  • Da razlikujemo traženje pomoći i podrške od tužakanja. U oba slučaja, detetu je potrebna naša pažnja – nekad je to samo validacija i razgovor, a nekada mu je potrebna ozbiljnija pomoć i zaštita. Ne smemo odgurivati decu koja su nam prišla da traže pomoć sa savetom da „reše to sami“ i da se potpuno isključimo iz situacije. Možda je trenutna situacija bezazlena, pa čak i korisna za dete, ali moramo negovati našu vezu s njim i podržavati ga da nam se uvek obraća za bilo šta.

nasilnik

  • Da učimo dete da traži pomoć sve dok neko ne reaguje. Odrasli često ne shvataju decu ozbiljno i ne slušaju ih. Na sreću, deca su po prirodi uglavnom uporna u traženju pažnje, ali u osetljivim situacijama kada su uplašena ili postiđena lako mogu odustati, misleći da je to „sramota“.
  • Da se ponašamo s detetom mirno i s poštovanjem. Ono će naučiti da to očekuje i da reaguje na bilo koji oblik nasilja. Naučiće da nasilje nije normalno, ni prihvatljivo.
  • Da naučimo dete sa kim može da razgovara. Možemo da sastavimo spisak najpoverljivijih odraslih osoba kojima dete može da kaže baš sve, bez straha da neće biti shvaćeno ozbiljno. Mama, tata, baba, deda, teta, uja, možda najbliži prijatelj ili dadilja. Ovim osobama može da kaže sve što mu se desilo sa bilo kim drugim, uključujući i osobe iz ovog „bezbednog kruga“. Naročito treba da prijavi tek ako mu neko preti još većim nasiljem ako nekome kaže šta se dogodilo, ili ga vređa (naziva tužibabom ili cvikarošem) zbog traženja pomoći.
  • Da poučimo dete da se udružuje. Nasilnici biraju izolovane žrtve. U grupi je lakše zaštititi se, a ako cela grupa osuđuje nasilničko ponašanje, verovatnije je da će nasilno ponašanje prestati.
  • Da naučimo dete da izbegava nasilnika i traži pomoć čim primeti da će doći do nasilja. Nije sramota. Osećaće se dobro što se snašlo kako da izbegne batine.
  • Da naučimo dete da se suprotstavi onoliko koliko se oseća sposobnim kada ne može da izbegne suočavanje. Da gleda nasilnika u oči bez skretanja pogleda, da promeni temu, ili direktno da kaže „šta hoćeš“ ili „ne želim da se tučem“. Naučimo ga snažnim govorom tela.
  • Da radimo sa detetom koje se ponaša nasilno. Nasilnom detetu je neophodna pažnja i pomoć. Kazne i pretnje deluju samo privremeno, dok je kontrola prisutna. Dete s problemom ostavljaju još neshvaćenim i odbačenijim, te je još sklonije nasilju.

Izvor:https://zmajka.wordpress.com/

10 činjenica koje možda ne znate o darovitoj djeci

Krive percepcije o darovitoj djeci vrlo su česte pa se tako često misli i očekuje da darovita djeca briljiraju u školi, da se lijepo ponašaju, da su prirodni vođe te da su vrlo emocionalno zrela. No, to baš i nije tako, a te zablude su najčešće prepreka da se darovitoj djeci osigura edukacija i potpora koja im je potrebna da odrastu sretne ljude.

10 činjenica koje možda ne znate o darovitoj djeci

1. Opće je priznato da je darovitost urođena osobina.

Iako neki vjeruju da se darovitost može potaknuti, opće je prihvaćeno da je darovitost prisutna od rođenja, tj. naslijeđena osobina. Šanse su vrlo visoke da su jedan ili oba roditelja darovitog djeteta, kao i braća i sestre, također nadareni. Procjenjuje se da je oko 2% stanovništva darovito, bez obzira na rasu, kulturu i socioekonomski status. To je osobina koje ne diskriminira.

2. Darovita djeca ne briljiraju uvijek u školi.

Darovitost nije garancija uspješnosti u školi niti kasnije u životu. Zbog raznih razloga darovita djeca neće uvijek imati odlične rezultate na testovima niti iz zadaća. Unatoč tome što imaju iznadprosječne kognitivne sposobnosti, ako obrazovne potrebe darovitog djeteta nisu ispunjene na odgovarajući način, ono neće pokazati izniman uspjeh u školi. pa tako mnoga darovita djeca imaju loše ocjene i probleme u školi.

3. Darovita djeca mogu imati i često imaju poteškoće u učenju.

Kao i svako drugo dijete, i darovito dijete može imati poteškoće u učenju koje se mogu negativno odraziti na uspjeh u školi. Nažalost, poteškoće i problemi darovite djece u sjeni njihovih kognitivnih sposobnosti često prolaze nezapaženo.

4. Darovita djeca se često neravnomjerno razvijaju.

Neravnomjerni razvoj, tj. neravnoteža ili neujednačen rast u razvoju osobina, vještina i sposobnosti, vrlo je čest kod darovite djete. Tako njihove intelektualne sposobnosti mogu biti godinama ispred njihove emocionalne zrelosti i socijalnih vještina.

5. Darovita djeta često imaju pretjerane osjetljivosti.

To su razne vrste osjetljivosti na fizičke i psihičke podražaja. Ekstremna razdražljivost zbog određenog zvuka, jaka emocionalna reakcija na tužnu scenu u crtiću ili gađenje prema hrani zbog njene teksture dobri su primjeri ovih osjetljivosti.

6. Darovita djeca često teško pronalaze prijatelje istomišljenike.

Darovita djeca, sa svojim intelektualnim, emocionalnim i razvojnim razlikama, mogu imati poteškoća u pronalaženju prijatelja svoje dobi, a njihovi roditelji to često ističu kao najbolnije iskustvo u odrastanju svoje djece.

7. Darovita djeca se često osjećaju kao da se ne uklapaju u društvo.

Obično brzo shvate da se u raskoraku sa svojim uzrastom, a osjećaj izoliranosti na kraju može dovesti do emocionalne borbe i depresije.

8. Darovita djeca su nadarena i izvan škole.

Darovitost nije nešto što se ponese samo u školu. Emocionalni intenziteti, neravnomjeran razvoj i društvene borbe prate darovito dijete i izvan škole.

9. Darovitost nije uvijek dobitna kombinacija.

Uz sve spomenute faktore, lako je uočiti da darovitost nije uvijek dobitna kombinacija, a vrlo često nije garancija uspjeha ni u školi ni u životu.

10. Odgoj darovitog djeteta nije lagan.

Život s darovitim djetetom nije nimalo lak i pred roditelje stavlja uvijek nove izazove i prepreke, a roditelji obično teško pronalaze potrebnu pomoć i podršku. Ipak, s darovitim djetetom ni roditelj nikad ne prestaje rasti.

Ovih 10 činjenica je tu kako bi roditelji lakše prepoznali darovitost u djece i kako bi mu pružili potrebnu podršku jer svako dijete treba dobiti edukaciju koja najbolje odgovara njegovim potrebama i uz koju može osvariti svoj puni potencijal.

Izvor: http://girotondo.com.hr/

Šta sve možemo naučiti iz jedne fotografije čopora vukova

Fotografija koja posljednjih dana kruži internetom još jednom je dokazala da životinje imaju više smisla za organizaciju i zajednicu nego li će to ljudi ikada imati.

 Na fotografiji koja pokazuje čopor vukova u pokretu, a nastala je u Nacionalnom parku Vanatori-Neamtu u Rumuniji savršeno je objasnila sistem zbog kojeg „vukovi nikada ne igraju u cirkusu za zabavu ljudima“.

Vukovi u čoporu se međusobno takmiče oko svega, a pobjednik je alfa vuk – i neki bi rekli onaj koji je na čelu čopora. Da, i ne. Zavisi s koje strane gledate, tvrdi Urban Pet magazin.

Na fotografiji, kao što smo rekli nalazi se čopor vukova, koji se jasno vidi i tačno se mogu prebrojati članovi čopora. Prva tri koja su na čelu, su zapravo oni stari i bolesni vukovi. Da je obrnuto, svi vukovi bi u slučaju napada uginuli.

Oni su na čelu kako bi ostatku čopora olakšali kretanje, praveći put u snijegu. Logično je sporiji su, ritam je slabiji, ali oni su zaštita ostatku čopora. Njih trojica su i prve žrtve ukoliko ih neko napadne.

Iza njih trojice, dolazi pet najbržih i najjačih vukova koji su i izviđači, ali i zaštitnici vučica kojih je 11, i koje idu odmah iza njih. Iza 11 ženki, nalazi se pet jednako jakih i brzih vukova, koji također štite ženke, ali i vođu čopora, onog vuka koji se nalazi na zaleđju kolone.

Iako izgleda da zaostaje za čoporom, vođa zapravo tako ima kompletan pregled, on sa čela daje naredbe i koordinira kolonu tako da preživi put u cjelosti.

Stoga, zapamtite jednu stvar – da bi bili vođa, ne morate biti uvijek prvi i na čelu u onome što radite. Vođa je „glavni“ iz pozadine.

Izvor: http://www.6yka.com/