– Lektira (E-knjige)

048
#Basne
http://issuu.com/sonja1/docs/41618298-basne-ezop
http://issuu.com/kreativnicentar/docs/basne

#Pesme

http://issuu.com/kreativnicentar/docs/novogodisnja_slikovnica
http://issuu.com/kreativnicentar/docs/deca_mogu_sve_sto_hoce
http://issuu.com/kreativnicentar/docs/u_marami_jabuka
http://issuu.com/kreativnicentar/docs/plavi_zec__cudni_zec__jedini_na_svetu
http://issuu.com/dinka.juricic/docs/rijeci

#Bajke

http://issuu.com/gorances/docs/najljepse_price_web

Sajt sa bogatim sadržajem priča za decu

http://pricezadecu.blogspot.com/

 

Бајке Гроздане Олујић

НЕБЕСКА РЕКА

Tекле реке, свака по своме: нека на исток, нека на запад, а нека с планине право у море. Па, и куда би?
Велика речна мајка спокојно је надгледала рађање нових река, унапред им одређујући ток. С рекама нема изненађења, нема брига. Не рађају се често будале као она што је хтела да тече испод земље. Мајка свих река осмехну се тек рођеној кћери и подиже палицу ка западу, кад мала тврдоглавица рече:
— Нећу на запад!
— Ти онда теци на југ, а можеш и на север! — стрпљиво рече Велика речна мајка, али тек рођена кћи није хтела ни на север, ни на југ, нити с планине у море. Сва светла, сва прозрачна одмахивала је главом, понављајући: — Не, и не!
Велика речна мајка уздахну.
— Све реке једва чекају да уплове у море! — рече и помилова по образу најмлађу кћер, кад ова одсече:
— Не ја!
— Па, куда ћеш? — забрину се Мајка свих река.
Мала својеглавица је ћутала. Судбина реке је да тече у долину, у море, али њу привлаче снежни планински врхунци и ружа сунца у модринама неба, очаравају је облаци и звезде.
— Када бих постала небеска река! — прошапута, а Велика речна мајка задрхта од ужаса.
— Тог није било, нити ће бити, кћери! Ниједна се река још није попела у небо. Боље пожури да стигнеш у долину, у море,
док нису почели зимски мразеви! — рече Мајка свих река строго и одлучи да припази на тек рођену кћер.
Мала река се невољко поче спуштати али од тога часа све реке и речице, сви извори и потоци будно су стражарили. Обале и корито чували су је да не побегне, стене јој пречиле пут, планина је заустављала. Ко да побегне од такве страже?
Замрља од туге, мала река је ћутала, а дани су се крунили као зрневље кукуруза. Мајка свих река већ поверова да јој је најмлађа кћи заборавила своју сулуду жељу, кад се једне ноћи проломи олуја. Као ватрене змије скакале су муње по небу, а громови сурвавали стење с планине. Шћућурене у својим коритима, реке су престрављено ћутале, не усуђујући се да се помакну.
Али, када јутро свану, Мајка свих река опази да је корито мале реке празно и забрину се: камо је могла отићи?
— у потрагу за њом! — нареди свим водама у планини, и велико трагање поче, мада је киша још ромињала.
Где је све нису тражили, где све нису завирили: и у шуму, и у камењар, и у пећину, и у густиш! Али, малој реци ни трага! Мајка свих река већ хтеде да нареди ново трагање, кад осети да киша лагано престаје и чу задивљени крик неке птице:

Фотографија преузета са National Oceanic and Atmospheric Association

— Погледајте!
Велика речна мајка с муком подиже главу увис, и рече:
— Не тражите је више!
Преко читавог неба, сва блистава, као шарени лук, путовала је мала река. Један крај лука дотицао је врх планине, други је нежно зарањао у море, али она сама није припадала ни планини ни мору. Била је небеска река. Назвали су је дуга.

БЕЛУТАК

Спавао извор у утроби планине, сањао и у сну своме растао, толико порастао да је морао на површину земље изаћи, или се од сопствене снаге угушити.
— Гле, силеџије! — рече стена кад извор јурну да кроз њу пут пробије. — 3ар ниси могао замолити да ти сама дам пролаз?

— Откада сила бога моли? — грохотом се насмеја извор и шикну кроз стену. Истога часа отпоче рат између стене и воде. У једном тренутку је вода стену нападала, у другом стена водене војнике назад бацала. Какав је то ужас био! Од немоћног гнева кључала је вода, у комађе се претварала стена ношена бујицом у долину.

— Остави ме у планини! — молила је стена, али вода милости није имала. Мрвила је и комадала стену претварајући је у своје обале, своје дно. Ругала јој се:
— Сада си моја обала! Моје дно!
Али, и обала и дно одговарали су:
— Стена смо и остајемо стена!
Коначно, моћна планинска стена би претворена у округле, блиставе белутке, али су и они викали углас да су стена и остају стена! Је ли чудо што се разјари река, тресну их о обалу и све, осим једнога, претвори у зрнца песка?
— А сада? — ускликну победоносно река.
— И сада! — пркосно подиже главу последњи Белутак. — Увек!
Узалуд је пенила река, вртела се, о камене га обале ударала — Белутак је остајао при свом. Гад мали! Виде ли ико такву упорност? Одлучи река да од дрвећа, трава и трски савет затражи. Сави се око јасена и упита га шта да ради. Поћута јасен, па рече:
— Не разумем те: ако је неко део стене, зашто би се претварао да је река?
Трске су биле разумније:
— 3ато што је река најмоћнија, најјача! Најмудрија!
— Јер се благошћу све постиже — поче река да љуљушка Белутак као детенце. Нежна и тиха постале река, примири се и ућута Белутак.  – Победила сам! –  помисли река.  – Победила! –  од радости у себи скочи, у истом се часу пробуди Белутак па рече:
— Ниси! И нећеш!
— Ах, кад те треснем! — хтеде да појури река, али већ је у долини била: глас јој је био тиши, ток спорији. Старила је и дебљала река улазећи у море.
— Сада си део мора! — сетно прошапута река Белутку, губећи се у модрој, сланој води, али се малишан наглас насмеја.
— Сада си ти део мора! — рече. — Ја сам био и остајем Белутак!
Тако море, рибе, морска јежица, звезда и корална грана први пут чуше његово име, а река своје изгуби.
sa plaže— Шта је то белутак? — подиже обрве морска корњача. — Нешто за одело или нешто за јело? — пришуња се корњача Белутку, загризе, али ни комадић не одвали, а зуб јој излете из главе. — Не би се рекло да је укусан! — закључи и одгега, постиђена.
— Потребна су ту мало већа уста! — залете се риба Угор и прогута Белутак, али у истом часу зажали што се на овај подвиг одлучио, јер га тежина Белутка повуче на дно. Ко би рекао да је тако тежак, тако тврд! Леже иза сетне риба Угор, решен да ту полежи док се оно чудо у његовом стомаку не свари. Али, и након два сата, и након два дана било је исто. У брк су му се смејале морске звезде и рачићи док се превијао у мукама. Шта сада? Позван би најчувенији видар, најчувенији травар. Један је предложио роњење наглавачке, други најгорче траве. Узалуд! Поче се Угор спремати за смрт, кад се Хоботница присети и рече:
— Отварај уста!
До краја живота Угор није могао да одреди шта му је теже пало: Белутак или Хоботничин пипак? Узалуд је риба јаукала! Хоботница се и не осврну на жалопојке, али јој тек из трећег покушаја пође за пипком да извуче Белутак.
— Сад си мој! — узвикну Хоботница. — Откад сам трећег мужа прогутала не прија ми удовички живот! Чу ли ико Белутково опирање! Ако и чу, прећута да је чуо: Хоботничина трпеза и пипци били су једнако славни. Поче се спремати свадба на дну мора. Очисти бодље морска јежица, углача крљушт јато риба, наоштри клешта јастог, али Белутак не промени одело, нити отвори уста.
— Није ти забаван нови муж! — рече Јежица Хоботници. — Боље да си Главатог Угора одабрала!
— Боље да никог није изабрала! — с негодовањем уђе у љуштуру Рак-пустињак. Шта има он с тим шља— мом унаоколо!
Поче весеље! Како је немирно кружило јато риба! Лелујала се морска саса. Откидао комаде печења јастог и делио их веселом друштву. Једино Белутак није јео, није говорио.
— Баш си досадан! — рече Хоботница, већ уверена да се залетела у избору мужа. — Баш никакав! — одлучи Хоботница да и четврти пут постане удовица. Али, сети се како је Белутка стекла и намршти се. — Једи и играј! — нареди. — Сада си припадник племена Хоботница!
Белутак поћута, па рече:
— Играј сама! Био сам и остајем Белутак!
Хоботница сопственим ушима није веровала, али Белутак понови своје речи. Узалуд га је жаруљама пекла, узалуд стезала, покушалава да разори. Белутак је остајао спокојан и — неразорив!
— Нека га узме ко хоће! — рече Хоботница. — Ја сам и четврти пут удовица! — подиже Хоботница Белутак, али нико га није хтео. Није за јело, не игра, ћути, шта с њим? Хитну Хоботница Белутак међу корале и шкољке. Ко зна колико је тамо лежао заборављен и усамљен? Узалуд је Корална Грана настојала да ,сазна зашто ћути. Није је ни погледао. Његов поглед био је упрт у висине где је, усамљен, пловио месец налик на блистави небески белуатк. Бар да се спусти. Као орах слатком језгром пунило се срце Белутка надом. Али, небески брат не сиђе, нити га к себи позва.
А онда се, једне ноћи, ускомеша море. Задрхта Корална Грана од ужаса. Насмеја се Белутак: шта му може ветар, шта таласи? У сан о планини Белутак уђе, кад зачу запомагање Коралне Гране.
— Помози, брате! Спаси! Сви су побегли, шта да радим? — јаукала је Корална Грана, а срце Белутка пунило сажаљењем. Како је лупка! Како ломна! Још један овакав талас и нема је више…
— Стани иза мене, Корална Грано, и залепи се! — рече Белутак. — Талас ти ништа неће моћи!
Али, Корална Грана одречно одмахну главом.
— Корали се једино за стене лепе! — рече и поцрвене. — Једино с њима у брак улазе — жалосно Грана саже главу, а Белутак се насмеја:
— Па, ја сам стена! — рече. — Зар не знаш?
Није знала, али времена за истраживање није било. Приби се, Корална Грана уз Белутак, осмехну. Имала је, коначно, своју стену! Нека хучи море, нека урла: која још стена уступа таласима? Лице Белутка бљесну, насмеши му се Корална Грана. Је ли тек слутила, или већ знала да се срце Белутка, као ружа, једино на осмех отвара? Ветар о томе не говори, а и Белутак ћути. Па, нека ћути: Корална Грана зна.

ГАЛЕБОВА СТЕНА

Фото: superodmor.rs - foto konkurs

Далеко у плавети мора, сред галебова гнезда, нађу се три јајета. Будућа мајка стрпљиво леже на њих, мада јој није било лако. Околне грабљивице неумољиво су вребале тренутак непажње. Ни за часак није смела да се одвоји од гнезда, а глад је у њој расла. Је ли необично што је једва чекала да се птићи излегу? Све то тако дуго траје, тако дуго! Као да премишљају хоће или неће изаћи из јајета, птићи су се мешкољили. Коначно, први проби љуску, па други, али трећи је, заиста, дуго оклевао. Чинило се да никад неће ни изаћи! Ипак, једнога дана и он изађе голуждрав и незграпан.
— Уф, како је ружан! — рече најстарији брат.
— Ружнијег никад није било! — прихвати хор околних галебиhа, а мајка од стида саже главу.
Зато су два старија сина била лепа и расла као из воде. Већ им је и перје пробијало, али шта је са најмлађим? Једе као и остали, чак и више, али је стално малени го као и оног дана кад се родио, а још му ни кљун не чврсне!
— Шта да радим? — обрати се мајка за савет старијим, искуснијим галебицама. — Како да му помогнем да порасте?
— Донеси му плаве рибе! — рече суседа слева.
— Укради рибарима морскога рака! Можда ће од његова меса мали ојачати? — предложи једна од најмудријих галебица, али суседа с врха стене рече да би ту једино могло помоћи месо морске корњаче.
Покуша мајка и једно, и друго, и треће, али најмлађи син, свеједно, није растао, нити му се по телу јављало перје. Само је лежао и беспомоћно зурио у даљину, док су браћа већ одавно, с другим младим галебовима, владала небом.
Сада се читаво племе забрину. Сазван би Савет Мудрих стараца али ни најстарији галебови нису памтили да се икада ишта слично догодило, нити су знали шта би се могло учинити.
Можда су рибе мудрије? – помисли мајка и, ухвативши прву, упита је шта да ради.
— Поштедећу ти живот ако ме посаветујеш! — свечано обећа галебица, али ни риба није знала лека невољи.
— Нисмо ми рибе најмудрије! — рече рибица смерно. — Боље се обрати корњачи званој Камена леђа. Она је толико стара да су јој се леђа од старости скаменила. Све зна, све памти, чак се и рађања мора сећа. Ако она не буде знала како да помогнеш своме сину, нико неће ни знати!
— Никада за ну нисам чула. Где живи?
— У пећини! На дну мора.
— Поклонићу ти живот, а нећу дирати ни друге твоје рођаке ако одеш До старице и упиташ је шта да радим! рече галебица и пусти рибу у море.
Изван себе од среће, риба се упути пећини на дну мора, где се ни усред бела дана не види прст пред носом, нађе корњачу Камена леђа, и поклони јој се:
— Дошла сам до тебе, мајко! — исприча рибица корњачи невољу мајке галебице, али ни најстарија становница мора није знала шта би се могло учинити, па рече:
— Преостаје још само да се чека. Ваљда ће од малог већ нешто израсти…
Чувши старичин савет, мајка се помири са судбином. Данима је чекала, летела да ухвати што већу и дебљу рибу за најмлађега сина, и надала се. Птић је све гладно гутао, али није растао.
— Ништа од тебе! — говорила су му браћа. — Можда ти и ниси галеб!
— А шта би друго био? — бранила га је мајка.
Трећи син је ћутао. Али, кад га, једнога дана јато младих галебова нападе да узалуд једе храну, он се усправи и рече:
— Видећемо да ли је тако!
Мајка од среће занеме. Малишан се усправио! Проговорио! Њеној срећи није било краја, али старија браћа нису престајала с исмевањем.
— Шта је то што ћемо видети? Да нећеш полетети, можда? Да нећеш уловити неку рибу?
— И полетећу! И уловићу! — прасну најмлађи брат. — И бићу боли летач од свих вас!
Читаво јато се насмеја. Најстарији брат покуша да га натера да понови своје речи, али малишан је ћутао тврђе од стене.
— Уз то што је никакав, он је и безобразан! — закључи Савет племена. — Бацимо га у море!
— Онда и мене баците! — рече мајка и рашири крила да заштити птића. — Или га оставите на миру!
— Нека ти буде! — рече вођа јата. — Али знај да од њега никада ништа неће бити!
Једино је мајка веровала малишановим речима.
— Биће од тебе летач! — шапутала је доносећи му храну. — Биће од тебе најлепши, најбржи галеб на сва три мора!
Младунац је јео неуморно и споро, али је стално истезао врат и крила као да вежба летење. Остале су његови покушаји нагонили на громогласан смех.
— Гле летача! — кикотали су се подругљиво, али птић није обраћао пажњу на њихове речи. Само је јео и вежбао. Тако и лето дође. Титрала је над морем јара као златна маглица, а траве испуштале јаке и омамљиве мирисе. На дно мора бежале су рибе од врелине, кад се изнад галебове стене појави Месец а галебић задрхта.
Сву ноћ га је пратио погледом. Чинило му се да би у нежној струји месечине могао полетити високо изнад пучине, али чим би Месец зашао за облаке, он би беспомоћно падао у гнездо.
Месец је сваке ноћи еве више растао. Од његовога сјаја сребрило се и небо и море, па чак и крила која је младунац ширио. Тако је то трајало девет ноћи. Девет ноћи је Месец рунио чуперке сјаја на дрвеће и стене, по небу и по мору. Девет ноћи је галебић пратио његов блистави ход, а десете је раширио крила и полетео у небо, у сусрет Сунцу које се баш рађало.
Јато је једва сопственим очима могло да поверује. Зар тај кржљавко лети? Летели су за њим да се изблиза увере, али он је и најбржим летачима измицао и као сребрна стрела нестајао у дубинама неба. Затим би се, истом брзином којом је полетео у небо, сјурио ка површини мора, зграбио рибу, оставио је на стени крај мајчиног гнезда, и опет узлетео.
Тако је летео све док Сунце није почело да тоне у море, а онда се вратио гнезду на коме је лежала мајка, очекујући нове младе. У кљуну му је била велика плава риба. Такву још ниједан галеб није уловио. Али ни мајка ни остали из јата нису гледали рибу. Гледали су некадашњег кржљавка. То више није било пиштаво, беспомоћно птиче, већ галеб какав се на галебовој стени никада није родио. Гипка и моћна крила била су му прекривена сребрним перјем, а кљун и канџе руменији од корала. Једино му је перје на грудима било бело с лаким седефастим одсјајем. Високо у небу, раширених крила, изгледао је као сребрни облак, као неки летећи Месечев брат.
Можда због тога, а можда тек онако, међу галебовима поче кружити прича да је некадашњи кржљавко Месечев брат. Сребрни галеб се тој причи само смејао и летео свакога дана све више. Узалуд су се најбржи галебови трудили да га стигну, да се с њим такмиче. Није му било до такмичења. Чак је и ловио само онолико рибе колико је односио мајци. Сви су се питали шта једе, камо одлази кад му се у висинама изгуби траг? Он је ћутао.
— Гле ти њега! И тај ти се прави важан! — завидљиво су гунђала браћа, ипак гутајући рибу коју је најмлађи брат доносио.
Сребрни галеб је слегао раменима. Исто то је чинио и на питања Вође јата у каквим је односима са Месецом, је ли заиста Месечев брат. Ако није, нека објасни зашто је другачији од осталих?
— Објасни! — био је упоран Вођа јата. Сребрни галеб је ћутао и одлазио, увек се изнова враћајући, све док мајка није излегла нове птиће. Опет их је било троје, а расли су као из воде. Кад су почели ширити крила, једне ноћи пуне месечевог сјаја, Сребрни галеб је полетео, и није се више никада вратио.
Али и данас међу рибарима кружи прича да, далеко у мору, постоји стена на коју Сребрни галеб слеће да се одмори. Једино у јату сви верују да је на Месецу. Чак га, када је месечина најјача, и виде. како прелеће преко Месеца. Облаци и ветрови чувају тајну. Таласи, такође! Зато нико и не зна где се налази Галебова стена, нити јесу ли оне мрле на сјајном лицу Месеца заиста сенке галебових крила?

ЗЛАТОКОСА

На обали реке давно, тако давно да је већ и име места заборављено, живела је девојка златне косе. Ко је није видео, тог није забљеснула светлост њених љубичастих очију. Ко је није чуо — тај је могао чути глас ластавице у гласовима осталих девојака. Кожа јој је била прозрачнија од латице јасмина, од пуцкетања ватре у мразним ноћима слађи смех.
— Како је танана, како красна! — шапутали су људи, и облаци, и река. Из земље ледених брегова долазили су ветрови да јој кроз златну косу прођу, а птице су се у лету заустављале да је виде. Шта да се о младићима каже?
— Таква се на земљи само једном рађа! — говорили су старци. — Не понављају се чуда!
Златокоса и сама поверова да лепше од ње на свету нема. Дане и недеље поче проводити над кладенцем, посматрајући свој лик у води. Ни корак срне, ни лет лептира, ни лелујање трава нису могли да привуку њену пажњу ни на један једини тренутак. Узалуд су се довикивали младићи да на себе скрену њен поглед. Узалуд су је другарице звале да изађе с њима на ливаду: цветају беле раде, вилин-коњици и свици лете.
— Шта ће ми беле раде? — одвраћала је Златокоса. — Лепша сам ја од белих рада, и јоргована, и ружа. Шта је светлост свитаца према бљеску моје косе? Шта тананост вилиних коњица према мом струку? — настављала је да гледа свој лик у води, а девојке су одлазиле у поља радујући се мирису високе летње траве, смејале се и певале. Затим су једна за другом постајале невесте, па младе мајке. Златокоса је презриво слегала раменима: — Нека их! Обичне девојке, па обична и судбина. Раскошнија од сунца бљештала је, шуштала као водопад девојчина коса. Травке би за коленце израсле да је виде, па је чак и река гледајући је заборављала да тече и задивљено жмиркала у врбаку. Приче о лепоти Златокосе шириле су се земљом као пожар. Ко зна да ли их је ветар разносио или их је река собом ваљала — тек људи су преко мора и планина, преко глечера и пустиња прелазили да је виде, да јој се из прикрајка диве, јер нико није имао смелости да приђе и запроси њену руку.
Али, има ли ружиног жбуна који у ружу не процвета? Има ли росе коју не попије сунце? Појави се горд и смео момак с чаробном свиралом о појасу и чаробним мачем у руци и зарече да ће освојити Златокосу. Није било те опасности из које га мач не би могао избавити и није било човека ни звери коју песма свирале не би била у стању да припитоми. Чега је имао да се плаши?
Нежан и тих је био глас свирале, али траве и воде су од њега постајале лековите, заустављале се поплаве и пожари, отварала недра земље да покажу своја скривена блага. Да је хтео — младић је могао бити моћнији и богатији од сваког дара на земљи. Али, он није марио ни за моћ, ни за богатство! Снагом чаробног мача бранио је понижене и обесправљене; гласом свирале лечио болне и немоћне. Довољно је било да засвира, па да и најболнији забораве на бол, најнесрећнији запевају, а из осушених грана воћки избије цвет, па плод. Свиралу, мач и верног пса—пријатеља имао је младић, али његов је био свет. Чим би се негде појавио све би постајало радосније и светлије, све док није угледао Златокосу.
Само што га је погледала као да је златну узицу затегла око његовога врата: заборави младић и на песму и на сан. Блед и збуњен посртао је међу људима, док не усправи главу и рече:
— Моја ће бити Златокоса!
Рекао је то само једном, али глас људскоме уху поверен и од најбржег је коња бржи. Чу Златокоса младићеву изјаву, пркосно забаци главу и рече:
— Ко је тај што може ветар за заузда? Ничија нисам! Ничија нећу ни бити, ако се не нађе онај који је спреман да испуни три моје жеље и тако заслужи моју љубав! — Девојка се гордо насмеја сигурна да таквог нема и не може га ни бити. Али, младића ни то не поколеба. С руком на врату верног пса, он стаде пред Златокосу и рече:
— Реци ми те три жеље, Златокоса! Да видимо: могу ли их или не могу испунити? — Танак и усправан као врбова грана стајао је младић и гледао у девојку. Пламене и жестоке су му биле очи, оштра и хитра реч. Људи су га с нежношћу посматрали. Златокоса се трже и задрхта. Да се то није Месец у момка-лепотана претворио? Поглед младића, светао, и врућ измицао јој је тло испод ногу. Но Златокоса се прибра и рече:
— Врати се тамо одакле си и дошао, момче! Ко може сунчану зраку да присвоји? Ничија нисам, ничија нећу ни бити! Заборави ме и нека ти је срећан пут! — Да би прикрила збуњеност, погну Златокоса танани врат и презриво се насмеја, али младића ни то не одврати:
— Како да одем? Реч сам дао: смејаће ми се људи.
— Па добро! — хладно га погледа Златокоса. — Да видимо: има ли срце снаге колико уста причају! Моја прва жеља је твој — мач!
Зањиха се младић као да је јак ветар трску повио, али ни овога пута не устукну:
— 3ар само слаб и рањив могу до твоје љубави стићи? — обрати се Златокосој с прекором у гласу. — Зар не знаш да мачем убоге браним, да је мач само у мојој руци чаробан?
Девојка тренутак поћута, строго га погледа и рече:
— Знам. И знам да више никоме неће добра донети, али то је моја жеља.. — Девојка заповеднички испружи руке, а младић без речи положи мач на њих. Људи који су стајали око њих посматрали су их заустављена даха, ужаснути. — Ко ће их сада од зла бранити? Шта хоће та девојка? — питали су се у себи, не усуђујући се да гласно изговоре ни једну једину реч. Би 3латокосој жао, али и за њу као и за младића узмицања није могло бити: људи око њих све више су сужавали круг. Пекли су Златокосу њихови погледи. Прљио јој је образ њихов дах. Тишина је била тако потпуна да се чуло како листак на земљу пада, када се младић сабра и рече:
— Шта ти је друга жеља? Сурова си колико и лепа, Златокоса, не верујем да ћу је лако испунити. — Младић је стајао усправнији од јаблана, а онда се наглас насмеја. — Да се ниси од сопствене жеље уплашила? — упита, а Златокоса постаде беља у лицу од брезе на коју се наслањала.
— 3ашто не умеш да ћутиш? 3ашто невољу из гласа зовеш? — упита тихо, а младић подиже главу увис и Мирно рече:
— Шта ти је друга жеља, реци!
Устукну Златокоса корак уназад, али изусти:
— Твоја свирала!
Низ леђа присутних склизнуше жмарци. Ветар се заустави у грању. Ни река више није текла. Само се чуо урлик пса.
— Ти никог њеним гласом нећеш исцелити, опомињем те. Само мојим дахом покретана свирала има моћ! Остави ми бар њу! Зар не знаш колико је болних и невољних? — Једна од жена зајеца. Веровала је да ће јој свирала извидати слепога унучића. Шта сада? Њеноме јауку придружи се јаук старице: имала је болног деду. Али, Златокоса не узмаче. Тврдим и оштрим гласом, нагнута к младићу, заповеди:
— Рекао си да ћеш ми жељу испунити. Дај свиралу! Низ образ младића клизну суза, саже се и помилова пса који је дрхтао крај његових ногу, али даде свиралу Златокосој.
— Проклета била! — полете једна жена к Златокосој. Врисак друге до седмог неба дође. Младић се и не помаче. Само му се рука спусти на псећу главу и нежно пређе преко ње. Људи сопственим очима нису могли да поверују. Догађа ли се све ово или је о ружном сну реч? Тишина, тежа од камена паде између младића и Златокосе. Младић тихо упита шта још хоће, а девојка нестрпљиво забаци главу.
— Па, добро! — насмеја се презриво. — Моја трећа жеља је срце твога пса! Извади и дај ми га! Није оно вредније од свирале и мача. Шта се трзаш? — хтеде Златокоса да додирне младићев образ, али се овај одмаче корак уназад.
— Не вреди Златокоса моје жртве! — прође му као удар грома кроз срце. — Не схвата ништа, нема ни разума, ни душе! Човек може да жртвује оно што је његово, али има ли права да жртвује неког ко му верује, ко га воли? — лагано, као да с ножем забоденим у леђа иде, пође младић низ реку. Испред њега ишла је његова сенка. Иза њега пас чији му је врели језик лизао час листове ногу, час длан.
— 3ар тај пас толико вреди? — потрча Златокоса за младићем. — 3ар ти је од моје лепоте дражи? — трчала је девојка, саплитала се, падала, дизала, опет трчала, али младић и пас стално су јој за корак измицали. Коначно, и ноћ паде, и роди се ново јутро. Младић је бежао. Златокоса га је пратила у стопу. Ко зна колико је већ кожа с њених табана пало? Преко брда и глечера, преко пустиња и камењара посртала је Златокоса, молећи младића да стане и саслуша је:
— Хтела сам твоју љубав да искушам! — викала је за младићем, али он је био слеп за њену лепоту, нем за њене молбе. Је ли кајање у њој горело, или је од чежње постајала све прозрачнија, све лепша? Ко зна! Као златни барјак вијорила је њена коса.
— Вратићу ти свиралу, вратићу ти мач! — молила је младића да застане ма за тренутак. — Не одговарај на љубав мржњом — плакала је али младић је одмахивао руком и продужавао свој бег. Већ је и на крај земље стигао, и ивице неба се дохватио, кад девојка крикну: — Као пас ћу за тобом ићи, опрости ми, опрости…
Младић се трже, застаде. Поколеба га начас нежност и туга у гласу 3латокосе. Али, готово у исти мах, осети врели дах пса на листу ноге, стресе се, одречно одмахну главом, и закорачи преко ивице неба. Толико је био сигуран да се последњој самоћи приближава да се и не окрену, нити ослушну. Нечим тананијим од слуха, ипак, осети примицање девојчиних лаких корака и — потрча. Али, потрча и Златокоса, и трчи још и данас.
Лети, када су ноћи светле и топле, погледајте у небо и — видећете: танани срп месеца на престаје да следи једна звезда.

Фото: FoNet

Grozdana Olujić

Advertisements
Ostavite komentar

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s