Beleške nekadašnjeg dečaka

PRIČA O DJETINJSTVU

Svatko ima pravo na djetinjstvo. Svatko ima pravo, ali ima onih generacija koje ga naprosto daju u zamjenu, u zamjenu za buduća djetinjstva. Takvima je hrabrost urođena, takvima pripada svijet, pripada im čak budućnost.

Međutim, generacije o kojima govorimo ni to ne mogu uzeti, jer djetinjstvo je čovjeku sve što ima. Ona neiscrpna snaga koju poslije cijeli život troši. A ako svijetu daruju djetinjstvo, onda njima ne ostaje ništa. I tako u krug.

Takva djeca bez djetinjstva odmah postanu odrasli ljudi, istrošeni, umorni, postaju hodajući spomenici, žrtve čovječanstva, oni su istodobno strah i divljenje, oni u duši vječito nose suprotnosti suza i smijeha, radosti i patnje. Oni su primjer koji nitko ne bi želio biti, ali svi teže toj širini duše.

Razmišljam, dok ovo pišem, gdje je moje djetinjstvo? Ima li išta čovjek poslije djetinjstva? Naravno, osim sjećanja.
Plutam tako vlastitim mislima i kao gusar pokušavam sam sebe orobiti za neku uspomenu.

Rat me zbunjuje, ali se nadam da ću naći nešto lijepo. Je li to prvi bicikl, ili sram koji me uhvatio kada mi se svidjela jedna djevojčica?
Djeca obično kažu da ne vole školu, ali kada se sjetim koliko smo svi s osmijehom trčali u razred, jedva čekajući da počne sat i da onda duga kolona papirića s porukama nađe put do onoga kojem je namijenjena, pa kad to još uhvati učitelj ili nastavnik, tada posve sigurno znam da je djetinjstvo čovjeku sve.

Djetinjstvo treba ispiti najednom, ne treba stati, treba odmah potrošiti sve te čarobne životne kapi, ne ostaviti ništa za poslije, ništa za jednom tko zna kad, jer vidite i sami, dragi moji prijatelji, što može biti. Može doći rat poput ovog i onda se opet neki među nama moraju odreći djetinjstva.

Nemojte nikad braniti djeci da uživaju u svojem djetinjstvu, ne tjerajte ih da prerano odrastu, jer što ih poslije čeka? Što – bez djetinjstva?

Siniša Glavašević – „Priče iz Vukovara“

Biti ili ne biti decu

“Batina je iz raja izašla” – naša poznata krilatica,koju je verovatno čak i najveći flegmatik ili zen ekspert izgovorio ili pomislio na nju bar jednom. i zato ne treba postavljati pitanje šta većina našeg naroda misli o fizičkom kažnjavanju. Doduše, nema čoveka koji makar jednom u životu za neku odraslu bitangu, oprostite, jedinku, nije pomislio: „Ovoga su premalo mlatili dok je bio dete”. Ali, šta je sa batinama kada su u pitanju deca?

Kad smo bili klinci, nas su plašili da će nam roditelji ići u zatvor ako napravimo prestup. Ta vremena su prošla.Mog poznanika u inostranstvu njegovo desetogodišnje dete svakodnevno plaši pozivom policiji ako mu ne ispuni želje(na primer, novi Ajfon), uz pretnju da će bez problema lagati da je zlostavljano. Mislite o tome.

Molila bih roditelje koji su svom dvogodišnjem detetu verbalno uspešno objasnili opasnost od guranja prstića u šteker da me kontaktiraju i prosvetle me. I ne, nemojte me sad bombardovati rešenjima kao što su zaštite za utičnice, jer ja tako mogu da zaštitim samo svoj životni prostor, a moje dete voli da izlazi iz stana, ide u goste, tržne centre, rođendaonice i na razna mesta gde takve zaštite ne postoje.

Princip nadgledanja deteta 24h na dan je takođe neodrživ, to zna svaki roditelj. Zazvoni telefon, okrenete leđa na deset sekundi i tragedija je tu. Taj isti roditelj verovatno mora da ide na posao i prepusti brigu o detetu ustanovama, bakama, bebisiterkama. Da ne govorim o tome da ponekad mora i da spava, da prostite.

Ono što sam shvatila još na početku svog roditeljskog staža je da moje dete nema IQ 200 i ma koliko ja objašnjavala osnove elektrotehnike, ono se samo smeškalo i uporno pokušavalo da ugura prokletu hemijsku olovku u utičnicu. I ne samo to, nekoliko puta je pokušalo da se otrgne iz ruke i pretrči prometnu ulicu, da proveri zbog čega ne treba da dira usijanu ringlu i, ma šta ja pričala, nikako mu nije bilo jasno zbog čega ljudi ne mogu da polete kao ptice ili kao Petar Pan ako raširenih ruku skoče sa balkona.

Spisak dečijih ujdurmi je beskonačan i one su često zanimljive i uveseljavaju nas, ali kako postupiti u trenucima kada svojim postupcima dete dovede sebe u neposrednu opasnost?

E, tu je država da nas nauči, kroz predlog Zakona o apsolutnoj zabrani bilo kakve fizičke restrikcije kod dece. Taj zakon su sastavili PRAVNICI, po ugledu na 30 zemalja koji su već usvojili ovakav zakon, nasuprot 167 zemalja koje nisu.

Da li su jedan šamar , udarac po prstićima ili čvrga nasilje? Kažu da je to stvar tumačenja. Pitam se, kakvog tumačenja, ako je zakonom izričito zabranjen SVAKI oblik fizičke restrikcije?

Da je u procesu nacrta ovakvog zakona učestvovao neko zaista stručan, (psiholozi, pedagozi, neko ko se bavi decom) verujem da bi donošenje zakona ovog tipa pretrpelo određene izmene. Na primer, mnoge države koje jesu donele ovakve zakone shvatile su njihovu neodrživost i donele amandmane u kojima je uvedena granica, odnosno, tačno je određeno šta se smatra batinanjem a šta ne. Udara se po debelom mesu, otvorenom šakom, bez upotreba kojekakvih predmeta u te svrhe-šiba, varjača, kaiševa. Definisana je i starosna granica deteta kao i to da fizička kazna treba da izazove bol a ne da povredi. Treba razlikovati fizičku restrikciju od fizičkog maltretiranja, zlostavljanja i iživljavanja nad nejakim i nemoćnim bićem. Možda to nekom sa strane izgleda jezivo, ali ti zakonodavci su, za razliku od naših, pokazali poverenje prema roditeljima i nisu ih sve đuture, bez provere, svrstali u manijake i psihopate, čiju decu mora da štiti država. Zakoni treba da se pišu za dobrobit građana, a ne za imidž države u svetu, bar bi tako trebalo da bude.

S druge strane, ta ista država nam stalno poručuje da nije ona dužna da nam vaspitava decu. Pa šta hoćete, da ih mi vaspitavamo ili vi? Odlučite se već jednom, dok nismo svi pozatvarani, deca nam oduzeta i smeštena „na sigurno“.

Oh, wait…sad mi prolete kroz glavu da država već ima velike probleme s Socijalnim službama koji ni svoj dosadašnji posao nisu radile valjano, pa se setih koliki su kapaciteti ustanova, kakvi uslovi tamo vladaju, koliko su deca sigurno tamo srećna, kad nemaju nikog svog da im džangriza i zabranjuje da skaču s terase.  S druge strane, imamo takve procedure usvajanja od kojih i oni sa najvećim strpljenjem ili voljom odustaju. Upoznati smo i kako i na koji način se Centri brinu i za decu smeštenu u hraniteljskim porodicama – molitva bogu da je hraniteljska porodica normalna je, otprilike, jedino rešenje. A šta je tek sa razvodima čiji su osnov nepodobnost jednog od roditelja (zbog nasilja, zbog poroka), a koji ipak ne odustaje od starateljstva nad detetom? Zna se da je bolji roditelj onaj koji ima dobru kintu i koji se ne libi da istu podeli s dobrim ljudima kao što su advokati, sudije, socijalni radnici, itd.

I dok mnoga deca trpe razne vidove nasilja koja nemaju veze sa batinama (bilo da nemaju šta da jedu zato što se roditelji opijaju ili drogiraju, bilo da se svakodnevno iskoršćavaju za krađe, za prošenja, prostituciju, za mnogo gore i crnje stvari), naši humoristi imaju problem sa jednim šljepom po guzi ili jednim šamarom. Tako uskoro možemo očekivati još novca koji će se izdvajati za domove i za hraniteljske porodice koje će čuvati decu koja su verovatno imala sve, osim možda pristupa štekeru. S druge strane, ulice će nam i dalje biti pune dece koja su prinuđena i naterana da prose, dece koja kradu, dece koja se mrznu ili gladuju zato što je flaša vinjaka bolja opcija od hleba i jogurta. Jebeš svet u kome je vezivanje dece za radijator ili njihovo potpuno zanemarivanje manji zločin od vaspitnog šljepa po guzi ili ruci.

I naravno da dete ne treba da bude izloženo nasilju. Što reče neko, treba da bude izloženo vaspitanju.  A kako da roditelji obavljaju svoju vaspitnu funkciju ako nemaju mogućnost da kazne? Nisu kod nas najveći problem zlostavljana deca, nego vaspitno zapuštena deca  i nemoćni roditelji. Treba razdvojiti telesnu kaznu od zlostavljanja, kao i zanemariti pokušaj predstavljanja male dece kao razumnih bića koji uvek mogu da shvate kad im se nešto lepo objasni-to jednostavno ne stoji. Zato se ne sme oduzeti roditelju mogućnost da primeni telesnu kaznu u ekstremnim sličajevima, ako je ona u tom trenutku zaista jedino efikasno rešenje u nekoj situaciji. Što se mene tiče, uvek bih radije šljepnula dete po guzi kad pokuša da otrči pod šleper i platila kaznu nego da mi dete pogine. A vi, kako hoćete.

Kada bi oni dinosaurusi kojim slučajem vaskrsli i kada bi morali da sačekaju da Srbijica nauči šta su proriteti i konačno počne da se bavi njima, tačno bi izumrli ponovo i to bez velikog praska.

I da ne zaboravim, one humoriste koji će doneti ovakav zakon su premalo mlatili dok su bili deca.

Izvor: http://zena.tvbest.rs