Francuski roditelji nisu savršeni

Natali mora da budi decu. Već kasni. Daniel ide u školu, a Izabel ide kod jedne žene koja je čuva i koja je posle vodi u vrtić.
Glupi crtać, mleko u flašici sa čokoladom. Samo da sve ide brzo; samo da ne gubi vreme.
Natali nema muža. Razvela se kao
i svaki drugi par u Parizu.
Hladna, kišna zima. Mrak. Natali vodi decu kroz ulicu. Nema autobusa; štrajkuju. Neka deca zapalila autobuske stanice. Od tad, Natali ide pešaka.
Škola se tek otvorila, a direktorka već viče na jednu majku. Njen sin je bio prebijen juče?? Pa šta? Ne može ona da pazi na sve! Nemaju dovoljno profesora koji bi mogli da vode računa o deci. Neka nauči dete da se brani samo.
Daniel neće da ide. Pametno dete, ali u razredu sa njih trideset petoro, ne uspeva da nađe svoje mesto, da se izbori. Niko ga ne sluša. Bio je kažnjen juče jer je hteo u toalet. Umoran je. Nije motivisan. Ali mora. Natali mu pokazuje ulaz.
 Natali trči.

mother_child

Izabel mrzi onu ženu koja se dere po čitav dan. Čuva njih četvoro i oni gledaju televiziju po ceo dan. Ni Natali je ne voli, ali bila je jedina slobodna. Košta je skoro pola plate, ali nema izbora. Ove koje valjaju nikad nemaju slobodno mesto. Vodiće Izabel u mali vrtić. Star je, ima previše dece ali… mora. Natali je sanjala o tome da ostane kod kuće i da brine o deci, ali kako to da izvede? Dobila bi samo 900 evra, a kirija je 800. Mogla je da ostane kod kuće 3 godine, što nije malo (pošto ima dva deteta), ali sad pričaju o tome da ih vrate na 18 meseci. Da bi i muškarci mogli da ostanu kod kuće sa decom. Ravnopravnost polova. Natali ne poznaje nijednog muškarca koji to želi, jer svaki otac ima veću platu od svake majke u Francuskoj.

Natali čeka voz; sat i po. Gura se sa ljudima. Niko neće da joj ustupi mesto. Voz smrdi. Svi su tako umorni. Barem ne kasni. Barem radi. Obično štrajkuju. Prošle nedelje nije radio jer je palo lišće po šinama i nisu mogli da čiste. Železnica nije radila dva dana zbog jesenjeg lišća.
Pita se, zašto ide da radi uopšte. Jer, bez posla si ništa. Jer, ako već nađeš nešto, bilo šta, onda moraš da radiš i nedeljom. Nema odbijanja. Pogotovo ako si žena. Pogotovo ako si majka.

Natali se sa decom vraća kući oko osam. Jedu makarone sa kečapom. Mrzi je da kuva, iscrpljena je, a deca i ovako to jedu; ne kukaju.
Sad je čeka ono najgore. Deca su umorna. Plač, vrisak, jedno neće da se kupa, drugo neće da jede, psuje i viče. Daniel ju je već jednom udario. Izabel ujeda. Ona je toliko umorna od svega toga. Mora da udara i ona. Da bi shvatili ko je šef. Ona ne diriguje celokupnim njihovim životima, ali mora neku kontrolu da uspostavi. Ponekad se pita da li je to dobro, ali svi joj hvale decu kako su mirna i lepo vaspitana, pa nastavlja.
Kazna posle kazne. Udarac posle udarca. Najviše je nervira kad mora da viče. Kao na pse da viče, ali tako svi rade.

dv784012
Zaspaće ispred televizora. Neka glupa emisija, Super Neni. Kako vaspitavati i edukovati decu, kako uspostaviti kontrolu. Napisati pravila na zid, pa kažnjavati. Probala je, ali ne funkcioniše u njihovoj kući.
Nije našla druge mogućnosti, a i svi rade kao ona. Jeste da ima jedna mama u školi koja joj je govorila da ona ne tučesvoju decu. Natali se smeška – Videće ona za nekoliko godina, doći će ona na moje reči, razmišlja Natali.

Ovo je Francuska. Ovo su francuski roditelji. Nemaju dovoljno para. Nema se posla. Omladina čuči ispred solitera i ne zna šta će sa sobom. Puše travu po ceo dan. Natali neće da joj deca tako provode dane. Zato i viče, zato i tuče. Od straha.
Francuska je kao stara žena kojajoš uvek nosi bundu i zlato. Tako lepo izgleda! “Le pays de l’amour”, haha! Davno je prošlo vreme Francuza koji šetkaju okolo sa beretkama na glavi i sa svojim francuskim hlebom pod pazuhom (uz pratnju harmonike).
Frižider te stare dame je prazan.

Natali je tipična francuska mama, zapravo takvih je devet od svakih deset mama u Francuskoj. Nema tu nikakvog “francuskog načina edukacije”, jer Francuska nema više vremena da razmišlja o roditeljima, o deci, o porodici. Deca nisu centar brige ove zemlje. Ni porodica. Ni mame. Dugo sam se pitala gde idu pare ove zemlje ako ne idu u decu, u budućnost. Mislim da je Francuska poput svog simbola, malog pevca koji vrlo lepo peva, ali je zaglibljen u blatu do kolena.

87% Francuza je protiv zakona koji zabranjuje batine, 82% roditelja u Francuskoj tuče decu jedanput nedeljno minimalno, 65% skoro svakog dana; 45% je ubeđeno da je to jedini način da dete poštuje roditelje (podaci su rezultat istraživanja iz 2009. godine francuskog sociološkog Instituta TNS Sofres, koji se kasnije više nije ni bavio ovim pitanjem. prim. aut.). Na ulici legalno ne smem da tučem životinju.
Ne smem da prebijem muža, ni majku, ni brata, ni bilo kod čoveka. Kazniće me, mogu i u zatvor. Jedina osoba koju smem da prebijem je moje dete.

Brooklyn-Child-Family-Photographer-Shadows-No-3-1-of-1-2

Pamela Druckerman se u svojoj knjizi (“Bringing Up Bebe”, prim. aut.) divi francuskim roditeljima, jer su im deca mirna i lepo vaspitana, jer slušaju, jer uredno jedu, jer se igraju sami u parku. Njene utiske prenose portali za roditelje širom sveta, posebno u Americi i Evropi i ti roditelji misle da nama ide kao po loju. Kako se samo varaju!

Draga Pamela, nažalost, lepi i bogati krajevi Pariza nisu čitava Francuska. Roditelji koje ste Vi upoznali nisu oni koje ja poznajem. Zašto ne postavite pitanje kako su ta deca, da li im je dobro?

Nije najvažnije kako se ponašaju. Pitajte kako je jednoj prosečnoj majci u Francuskoj koja se bori za zaposlenje, koja se bori sa diskriminacijom, koja je možda i samohrana i koja nema vremena za svoju decu. Kako ona da vaspita svoju decu? Kako, osim batinama i vikom? Ona nema vremena da razgovara sa svojom decom, da im se posveti; ona je preumorna, ona nema vremena da razgovara ni sa sobom. I nije kriva francuska majka zbog toga. Kriva je država koja ne vodi računa o njoj i o njenoj porodici.

images (1)
Da li, draga Pamela, možete i dalje tome da se divite? Jer ja, koja sam majka, koja živi ovde, koja na dan vidi po najmanje dva pretučena deteta, stvarno se tome ne divim. Naravno, pošto sam delom Srpkinja, znam da postoje i gore situacije, ali morala sam da vam kažem,vama kojima se od šljokica učine zvezde, da ne živite u zabludi – francuski roditelji nisu savršeni i potrebna im je pomoć.

 

Autorka teksta je Cecilia Brun, mama blizanaca koja živi u Parizu i autorka bloga za pozitivno vaspitanje ReggioTwins

Izvor:Centar za mame

Advertisements

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s