Poremećaji pažnje kod dece bez hiperaktivnosti

Poremećaj nedostatka pažnje bez hiperaktivnosti odnosi se na decu kod koje postoje značajni problemi u vezi sa pažnjom ali bez hiperaktivnosti. Postoje mnoge razlike ali i sličnosti ovog poremećaja sa hiperkinetičkim sindromom, kao na primer: teškoće u zadržavanju pažnje, pridržavanju uputstava, teškoće u samostalnom radu i završavanju započetog posla i compnesposobnost učenja. Razlike se ispoljavaju kod dece sa poremećajem bez hiperaktivnosti koju karakteriše kognitivna tromost i lenjost i često ne opaža ono što se događa oko njih, nezainteresovana su i sklona dnevnom sanjarenju. Ovakava deca ne pokazuju znake preterane aktivnosti zato ih nastavnici opisuju kao dremljivu, nepažljivu i povučenu, izgledaju spora, bojažljiva ili nemotivisana. U školi imaju slabiji uspeh i učitelji i roditelji misle da su lenja.

Oko 5% ove dece ima poteškoće sa pažnjom povezane sa hiperaktivnim poremećajem. Ovaj problem se 4 puta češće javlja kod dečaka nego kod devojčica. Javlja se u ranom detinjstvu, a dijagnostikuje tek sa polaskom u školu. U suštini, ovaj poremećaj prati hipoaktivnost, dete je kao usporen film, tromo, nespretno,“teško“ hoda, sve mu ispada iz ruku, deluje nezainteresovano za okolinu. Ovaj poremećaj se jako teško razlikuje od lenjosti. Detetove misli lutaju, pažnju mu odvraćaju beznačajni stimulusi, pamćenje mu je bledo, zaboravlja stvari, a uporedo sa tim javlja se i disleksija, disgrafija i/ili diskalkulija.

Poremećaj pažnje pažnje bez hiperaktivnosti ispoljava se kroz 4 osnovne karakteristike ponašanja koje se ne javljaju kod sve dece u isto vreme i uvek:

Pažnja djeteta je ili potpuno fokusirana na sadržaj koji ga interesuje pa isključuje ostale spoljašnje draži ili potpuno lutajuća kada je riječ o sadržajima koji ga ne interesuju pa dete nije u mogućnosti da se skoncentriše na datu aktivnost ili sadržaj, a ono što je još interesantnije, stvari mu brzo dosade i za njih gubi interesovanja. Takvo dete teško može samo da održi pažnju duže od 5-10 minuta, te mu je potreban stalni nadzor;
Pažnja mu je totalno pometena te svaki stimulus može da mu privuče ili odvuče pažnju, međutim, kada mu nešto privuče pažnju, ono se udubi u taj sadržaj i ne čuje ništa oko sebe (čak i kada ga uporno dozivate na šta reaguje besom i negodovanjem jer ga prekidate u nečemu što ga interesuje). Pored pažnje, selektivna mu je i memorija, pamti ono što je njemu bitno i interesantno, a one činjenice koje su u nastavnom sadržaju zaista važne, jer ono ih smatra nevažnim i ne pamti ih. Ometaju ga potpuno nebitne stvari. Često započinje veliki broj aktivnosti, ali ne dovršava ni jednu;
Impulsivnost se ogleda u tome što ovakvo dete reaguju pre nego što razmisli, zbog čega se može naći u opasnosti ili nevolji. Nema sposobnost povezivanja svoje akcije i posledica i sagledavanja istih. Neoprezno je, brzopleto i nepromišljeno, ali nakon načinjene štete, oseća se loše zbog izazvanih nevolja. Međutim, može se naći i u opasnim situacijama jer mu je akcija brža od pameti. Njegova impulsivnost se ispoljava i u socijalnoj interakciji: ima slabu sposobnost da sasluša druge, ne može da odloži zadovoljenje svojih potreba, da čeka u redu, da sarađuje sa drugima, da dijeli stvari, impulsivno laže, stoga jako teško održava svoja prijateljstva. I u školskim zadacima ispoljava impulsivnost, radi zadatke na brzinu, brzopleto, ne proverava rezultat dva puta, ne obraća pažnju na znakove, pitanja i postupak rešavanja, odgovara na pitanja bez da podigne ruku ili da ga nastavnik prozove;
Preterana tromost i hipoaktivnost, ali i preterana radoznalost je još jedna od karakteristaka dece sa poremećajem pažnje. U ovoj radoznalosti ga vršnjaci često prate i podržavaju, a još češće biraju za lidera grupe.
Još neke od osobina koje prate decu sa poremećajem pažnje su: preterana emotivnost, visok intenzitet izražavanja emocija, skolonost ka pretjeranom reagovanju na najmanji povod, vođenje momentom, tj. vođenje samo onim što se dešava u sadašnjosti, a o prošlosti i budućnosti uopšte ne razmišlja. Ima potrebu za čestim nagradama i pohvalama, dosađuje se naročito kada radi nešto što je sporo, što se ponavlja i traje dugo, ima ekstremna kolebanja pažnje, energije i radne sposobnosti, zaboravno je, sa lošim osećajem za vreme, nesposobno da se stavi u poziciju druge osobe i da pogleda na situaciju iz drugog ugla, a kao najčešći pratilac poremećaja pažnje idu disgrafija, diskalkulija i disleksija.

Pored negativnih,ova deca imaju i svoje pozitivne strane, među kojima su: spontanost, kreativnost, sposobnost hiperfokusiranja na neki zadatak. Ova deca su zabavna i preduzimljiva, brzo misle (imaju sposobnost da vide širu sliku, suštinu, da brzo uoče skrivene veze između pojava), upornost, visok energijski naboj koji vodi ka hiperproduktivnosti.

U suštini, ovo nije poremećaj u pravom smislu reči kako to njegov naziv govori, već različitost. Takva deca su drugačija od svojih vršnjaka jer se drugačije ponašaju, drugačije razmišljaju i uče, a problemi u učenju potiču od toga što je školski sistem napravljen po meri “prosečnog” deteta a ne različitog i indididualnog.

I među poznatim ličnostima ima onih sa ovim poremećajem su: Mocart, Čerčil, Tomas Edison.

U tretmanu ove dece najvažnjiju ulogu imaju roditelji i vaspitači koji su tu da ovakvu decu oblikuju i usmeravaju na adekvatan način. Iako su ova deca teška za podizanje i vaspitavanje, nijesu beznadežna. U tretmanu se često koristi medikamentozna terapija koja daje pozitivne rezultate, ali u kombinaciji sa sledećim postupcima:

– Konsultacije se sa nutricionistom o korigovanju ishrane deteta;

– Savetovanje sa psihologom o strategijama za modifikovanje detetovog ponašanja;

– Savetovanje sa pedagogom i psihologom o strategijama učenja kako bi se pomoglo detetu da efikasije uči, preuzme odgovornost za sopstveno postignuće i da što bolje organizuje svoje vreme i aktivnosti u kući, školi i ostalim aktivnostima;

– Slanje deci pozitivnih poruka i u negativnim situacijama;

– Izbegavanje omalovažavanja i vređanja deteta kada pogreši jer reakcije im nisu zlonamerne već impulsivne i nepromišljene;

– Podešavanje porodične atmosfere prema zajedničkom uživanju jer deca imitiraju odrasle i njihove odnose.

Ako dete ne nauči strategije učenja, ne nauči da sluša, čita i održi pažnju pri tome, povećanje vremena koje provede u učenju neće bitno uticati na popravljanje rezultata u školi. Produžavanje vremena učenja, kažnjavanje i prekoravanje dovodi do negovodanja zbog preopterećenosti i nedostatka slobodnog vremena za igru, što još više komplikuje situaciju i često rezultira poremećajem odnosa na relaciji dete-roditelji i dete-škola.

PIŠE: Đuljdana Bero, diplomirana psihološkinja, članica udruženja Roditelji

Priča dana

Mala djevojčica sa svojim ocem prelazila preko mosta .Otac se malo uplaši pa zamoli djevojčicu:

„DUŠO,molim te drži se za moju ruku da ne upadneš u rijeku.

„Tada djevojčica reče: „Ne ,tata.Ti drži moju ruku.!“
„A u čemu je razlika ?“pita zagonetno otac.
„Velika je tu razlika,“odgovori djevojčica.
Ako ja držim tvoju ruku i nešto se desi meni ,moguće je da se ja pustim.Ali ako ti držiš moju ruku bez obzira što god da se desi ti me nikada nećeš PUSTITI….“

Držite za ruku osobu koja vas voli,bolje i sigurnije je nego da očekujete da ona drži Vašu.

Pravila vaspitanja oca dvanaestoro uspešne dece

Nema žalbi na nastavnike niti na servirano jelo, a igranje dolazi na red tek posle dva sata provedena u učenju.

 

Frensis L. Tomson je američki inženjer, učesnik u svemirskim programima i otac dvanaestoro dece, od kojih najstarije danas ima 37, a najmlađe 22 godine. Sva njegova deca su završila fakultete ili su na putu da ih završe. Što je najvažnije, on i njegova žena nisu morali da plaćaju njihovo školovanje, jer su svoju decu naučili da budu vredni, odgovorni i da se oslanjaju na sebe.

“Uvek sam imao dobro plaćen posao i mogao sam deci da priuštvim praktično sve. Ali, moja supruga i ja smo odlučili da to ne radimo”. Frensis takođe ima 18 unučadi koji se vaspitavaju u duhu samopoštovanja, zahvalnosti i želje da učine nešto a širu zajednicu.

U američkom magazinu Atlantik, Frensis otkriva šta je to što su on i njegova supruga radili kako bi vaspitali decu na pravi način, napominjući da su, svakako, tokom svoje roditeljske prakse često i grešili:

Zadaci

•  deca moraju da obavljaju neke zadatke u kući od svoje treće godine. Sa 3 godine još nisu dobra u čišćenju toaleta, ali već sa četiri mogu i to.

• dobijali su nedeljni džeparac u zavisnosti kako su obavili svoja zaduženja te nedelje

• sa 8 godina počeli bi sami su peru svoj veš. Svako je dobio svoj dan u nedelji za to.

• čim bi naučili da čitaju počeli bi da kuvaju po receptima. Morali su da nauče da prave dvostruke količine hrane.

• devojčice, ali i dečaci, morali su da nauče da šiju

Škola

Obrazovanje je u našoj porodici veoma važno.

• svakog radnog dana od 6 do 8 uveče deca su učila. Nema gledanja televizije, kompjutera, igranja dok ne provedu ta dva sata u učenju. Ko nije imao domaći, čitao je knjige. Onoj deci koja su bila još mala za školu, neko drugi je čitao knjige za to vreme. Posle toga su mogli da rade štagod su hteli do vremena za spavanje.

• morala su da idu na razne sekcije u okviru škole a mi smo im bili na raspolaganju ako im je trebala bilo kakva pomoć.

• ako bi se neko od njih žalio na nastavnika, govorio da ga nastavnik mrzi ili da nije pravičan, naš odgovor je bio da mora sam da pronađe način da se izbori sa tim, zato što će možda, govorili smo, kasnije imati šefa na poslu koji ih neće voleti. Krivica za loše učenje ne može biti nastavnikova, već uvek od učenika zavisi hoće li naučiti lekciju.

Probirljivost u jelu ne dolazi u obzir

• uvek smo svi zajedno doručkovali i večerali. Doručak je bio u 5.15h ujutru, posle čega su deca završavala svoje obaveze u kući pre odlaska u školu. Večera je bila u 17.30 časova

• i supruga i ja smo mrzeli kad smo bili mali a roditelji nas terali da pojedemo sve iz tanjira. Naše pravilo je bilo da damo deci prvo ono što su najmanje volela (povrće), a posle nešto drugo. Nisu morali sve da pojedu, i mogli su da ustanu od stola kad su hteli. Ako bi se neko od njih žalio da je gladan, mi bismo podgrejali u mikrotalasnoj ono što je ostavio u tanjiru. Ni tada nisu morali da jedu. Ali, ne bi dobili drugo jelo za sledeći obrok dok god to ne pojedu

Vanškolske aktivnosti

• sva deca su morala da se bave nekim sportom, po njihovom izboru.

• svi su morali da budu u bilo kojoj vrsti udruženja ili kluba, bez obzira na to da li su u pitanju izviđači, ili nešto drugo.

• svi su morali da se bave nekim dobrovoljnim radom za zajednicu.

Nezavisnost

• kako je koje dete punilo 16 godina, kupili bismo mu automobil. Kada je naše prvo dete dobilo svoj prvi automobil, reklo je ’ali, tata, pa to je krntija’. Ali, ja sam mu dao priručnik, alat je bio u garaži, i rekao sam da ćemo kupiti svaki deo koji bude potreban, da se dovede u vozno stanje. Jedanaest meseci kasnije, automobil je imao popravljen motor, menjač, nova tapacirana sedišta, nove amortizere i bio sveže ofarban. Moja ćerka imala je najbolji automobil u gimnaziji i bila je strašno ponosna što je to bilo njenih ruku delo

• dozvoljavali smo deci da greše. Pre nego što su bili stasali da voze, pomagali su u sređivanju mog automobila. Semjuel je trebalo da promeni ulje. Ispostavilo se da ga je sipao u hladnjak. Nisam pravio veliku paniku. Morao je da prospe ulje, kupili smo tečnost za ispiranje, sipali novu tečnost, a onda je zamenio ulje. Decu nismo kažnjavali za greške, jer se i na greškama čovek uči. Naša deca se ne plaše da probaju nešto novo. Znali su da ako pogreše u nečemu, neće biti kažnjeni. To nas je često koštalo, ali naša uloga je bila da odgajamo decu, a ne da štedimo novac

• svako dete je dobilo svoj kompjuter, ali morali su sami da ga sklapaju. Dobili bi procesor, memoriju, kablove, kućište, tastaturu, hard disk, matičnu ploču i miša, a onda su morali sami da ga sklope. Počinjali su to da rade sa 12 godina

• uvek smo im davali mogućnost izbora, ali ograničenu. Na primer, hoćeš li da ideš u krevet sada ili da očistiš sobu? Retko bismo im davali jednosmerne direktive, osim kad je reč o najbitnijim porodičnim pravilima. Kada mu date da bira između dve stvari, dete ima osećaj da samo kontroliše svoj život

Zajedništvo 

• decu smo učili zajedništvu, da pomažu jedni drugima u školskim zadacima, a i u kućnim obavezama

• mogli su i sami da učestvuju u donošenju pravila ponašanja u kući i da iznose svoje predloge

• trudili smo se da budemo čvrsti. Dva sata učenja dnevno, izlazak tokom nedelje do 10 sati uveče, a vikendom do ponoći. Bez izuzetaka.

Novac

• iako smo imali dovoljno novca, nismo deci pomagali u kupovini kuća, nismo plaćali školovanje, ni venčanja. Nismo im davali stvari, nego smo ih učili „kako“ da nauče da zarade novac. Mi smo im davali kontakte u firmama, ali oni su sami morali da obave razgovor za posao i da ga zasluže

Putovanja

• iako smo mogli da idemo na odmor u hotele i na krstarenja, nismo to radili. Išli smo na kampovanja sa rančevima na leđima, razapinjali šatore po kiši, pešačili.

• slali smo decu avionom u goste kod familije u Evropu i na drugi kraj Amerike na 2-3 nedelje, još dok su bili u vrtiću. Tako su od malih nogu naučila da mogu da se snađu i bez nas.

Stvarni svet 

• voleli smo našu decu bez obzira na to šta oni radili. Ali nismo sprečavali da osete konsekvence svojih dela. Puštali smo ih da udare glavom u zid i osete posledice koliko god nam to teško padalo.

Nismo bili i nismo najbolji prijatelji našoj deci. Mi smo njihovi roditelji!

 

 

Preuzeto:Detinjarije