Poremećaji pažnje kod dece bez hiperaktivnosti

Poremećaj nedostatka pažnje bez hiperaktivnosti odnosi se na decu kod koje postoje značajni problemi u vezi sa pažnjom ali bez hiperaktivnosti. Postoje mnoge razlike ali i sličnosti ovog poremećaja sa hiperkinetičkim sindromom, kao na primer: teškoće u zadržavanju pažnje, pridržavanju uputstava, teškoće u samostalnom radu i završavanju započetog posla i compnesposobnost učenja. Razlike se ispoljavaju kod dece sa poremećajem bez hiperaktivnosti koju karakteriše kognitivna tromost i lenjost i često ne opaža ono što se događa oko njih, nezainteresovana su i sklona dnevnom sanjarenju. Ovakava deca ne pokazuju znake preterane aktivnosti zato ih nastavnici opisuju kao dremljivu, nepažljivu i povučenu, izgledaju spora, bojažljiva ili nemotivisana. U školi imaju slabiji uspeh i učitelji i roditelji misle da su lenja.

Oko 5% ove dece ima poteškoće sa pažnjom povezane sa hiperaktivnim poremećajem. Ovaj problem se 4 puta češće javlja kod dečaka nego kod devojčica. Javlja se u ranom detinjstvu, a dijagnostikuje tek sa polaskom u školu. U suštini, ovaj poremećaj prati hipoaktivnost, dete je kao usporen film, tromo, nespretno,“teško“ hoda, sve mu ispada iz ruku, deluje nezainteresovano za okolinu. Ovaj poremećaj se jako teško razlikuje od lenjosti. Detetove misli lutaju, pažnju mu odvraćaju beznačajni stimulusi, pamćenje mu je bledo, zaboravlja stvari, a uporedo sa tim javlja se i disleksija, disgrafija i/ili diskalkulija.

Poremećaj pažnje pažnje bez hiperaktivnosti ispoljava se kroz 4 osnovne karakteristike ponašanja koje se ne javljaju kod sve dece u isto vreme i uvek:

Pažnja djeteta je ili potpuno fokusirana na sadržaj koji ga interesuje pa isključuje ostale spoljašnje draži ili potpuno lutajuća kada je riječ o sadržajima koji ga ne interesuju pa dete nije u mogućnosti da se skoncentriše na datu aktivnost ili sadržaj, a ono što je još interesantnije, stvari mu brzo dosade i za njih gubi interesovanja. Takvo dete teško može samo da održi pažnju duže od 5-10 minuta, te mu je potreban stalni nadzor;
Pažnja mu je totalno pometena te svaki stimulus može da mu privuče ili odvuče pažnju, međutim, kada mu nešto privuče pažnju, ono se udubi u taj sadržaj i ne čuje ništa oko sebe (čak i kada ga uporno dozivate na šta reaguje besom i negodovanjem jer ga prekidate u nečemu što ga interesuje). Pored pažnje, selektivna mu je i memorija, pamti ono što je njemu bitno i interesantno, a one činjenice koje su u nastavnom sadržaju zaista važne, jer ono ih smatra nevažnim i ne pamti ih. Ometaju ga potpuno nebitne stvari. Često započinje veliki broj aktivnosti, ali ne dovršava ni jednu;
Impulsivnost se ogleda u tome što ovakvo dete reaguju pre nego što razmisli, zbog čega se može naći u opasnosti ili nevolji. Nema sposobnost povezivanja svoje akcije i posledica i sagledavanja istih. Neoprezno je, brzopleto i nepromišljeno, ali nakon načinjene štete, oseća se loše zbog izazvanih nevolja. Međutim, može se naći i u opasnim situacijama jer mu je akcija brža od pameti. Njegova impulsivnost se ispoljava i u socijalnoj interakciji: ima slabu sposobnost da sasluša druge, ne može da odloži zadovoljenje svojih potreba, da čeka u redu, da sarađuje sa drugima, da dijeli stvari, impulsivno laže, stoga jako teško održava svoja prijateljstva. I u školskim zadacima ispoljava impulsivnost, radi zadatke na brzinu, brzopleto, ne proverava rezultat dva puta, ne obraća pažnju na znakove, pitanja i postupak rešavanja, odgovara na pitanja bez da podigne ruku ili da ga nastavnik prozove;
Preterana tromost i hipoaktivnost, ali i preterana radoznalost je još jedna od karakteristaka dece sa poremećajem pažnje. U ovoj radoznalosti ga vršnjaci često prate i podržavaju, a još češće biraju za lidera grupe.
Još neke od osobina koje prate decu sa poremećajem pažnje su: preterana emotivnost, visok intenzitet izražavanja emocija, skolonost ka pretjeranom reagovanju na najmanji povod, vođenje momentom, tj. vođenje samo onim što se dešava u sadašnjosti, a o prošlosti i budućnosti uopšte ne razmišlja. Ima potrebu za čestim nagradama i pohvalama, dosađuje se naročito kada radi nešto što je sporo, što se ponavlja i traje dugo, ima ekstremna kolebanja pažnje, energije i radne sposobnosti, zaboravno je, sa lošim osećajem za vreme, nesposobno da se stavi u poziciju druge osobe i da pogleda na situaciju iz drugog ugla, a kao najčešći pratilac poremećaja pažnje idu disgrafija, diskalkulija i disleksija.

Pored negativnih,ova deca imaju i svoje pozitivne strane, među kojima su: spontanost, kreativnost, sposobnost hiperfokusiranja na neki zadatak. Ova deca su zabavna i preduzimljiva, brzo misle (imaju sposobnost da vide širu sliku, suštinu, da brzo uoče skrivene veze između pojava), upornost, visok energijski naboj koji vodi ka hiperproduktivnosti.

U suštini, ovo nije poremećaj u pravom smislu reči kako to njegov naziv govori, već različitost. Takva deca su drugačija od svojih vršnjaka jer se drugačije ponašaju, drugačije razmišljaju i uče, a problemi u učenju potiču od toga što je školski sistem napravljen po meri “prosečnog” deteta a ne različitog i indididualnog.

I među poznatim ličnostima ima onih sa ovim poremećajem su: Mocart, Čerčil, Tomas Edison.

U tretmanu ove dece najvažnjiju ulogu imaju roditelji i vaspitači koji su tu da ovakvu decu oblikuju i usmeravaju na adekvatan način. Iako su ova deca teška za podizanje i vaspitavanje, nijesu beznadežna. U tretmanu se često koristi medikamentozna terapija koja daje pozitivne rezultate, ali u kombinaciji sa sledećim postupcima:

– Konsultacije se sa nutricionistom o korigovanju ishrane deteta;

– Savetovanje sa psihologom o strategijama za modifikovanje detetovog ponašanja;

– Savetovanje sa pedagogom i psihologom o strategijama učenja kako bi se pomoglo detetu da efikasije uči, preuzme odgovornost za sopstveno postignuće i da što bolje organizuje svoje vreme i aktivnosti u kući, školi i ostalim aktivnostima;

– Slanje deci pozitivnih poruka i u negativnim situacijama;

– Izbegavanje omalovažavanja i vređanja deteta kada pogreši jer reakcije im nisu zlonamerne već impulsivne i nepromišljene;

– Podešavanje porodične atmosfere prema zajedničkom uživanju jer deca imitiraju odrasle i njihove odnose.

Ako dete ne nauči strategije učenja, ne nauči da sluša, čita i održi pažnju pri tome, povećanje vremena koje provede u učenju neće bitno uticati na popravljanje rezultata u školi. Produžavanje vremena učenja, kažnjavanje i prekoravanje dovodi do negovodanja zbog preopterećenosti i nedostatka slobodnog vremena za igru, što još više komplikuje situaciju i često rezultira poremećajem odnosa na relaciji dete-roditelji i dete-škola.

PIŠE: Đuljdana Bero, diplomirana psihološkinja, članica udruženja Roditelji

Advertisements

One thought on “Poremećaji pažnje kod dece bez hiperaktivnosti

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s