TELESNO KAŽNJAVANJE DECE – DA, ALI RAZUMNO

U predlogu novog Zakona o porodici koji je predstavljen javnosti Srbije stoji član: „Zabranjuje se svako zlostavljanje dece, a posebno telesno kažnjavanje”. Ukoliko se predlog usvoji, on može izazvati veoma negativne dugoročne posledice u našem društvu.

 U predlogu novog Zakona o porodici koji je predstavljen javnosti Srbije stoji član: „Zabranjuje se svako zlostavljanje dece, a posebno telesno kažnjavanje”. Predlog ovog Zakona je sačinila radna grupa koju je oformila Vlada Srbije 2006. godine, i on je stavljen na javnu raspravu kako bi stručna javnost mogla da reaguje.

Ovaj tekst je upravo doprinos takvoj raspravi i oštra kritika predloga da se roditeljima zabrani svako, pa i najblaže telesno kažnjavanje dece. Ovakav predlog neopravdano izjednačava telesnu kaznu sa fizičkim zlostavljanjem dece. Naš cilj je da ukažemo na razliku telesne kazne i fizičkog zlostavljanja, kao i da ukažemo na neutemeljenost pretpostavki od kojih polaze oni koji se zalažu da se roditeljima zabrani telesno kažnjavanje dece. Ovakav pravni zahvat od strane države i posezanje u intimu odnosa roditelja i deteta jeste opasni socijalni inžinjering. Ukoliko se predlog usvoji, on može izazvati veoma negativne dugoročne posledice u našem društvu.

„Savremena pedagogija i dečja psihologija su u velikoj meri kontaminirani ideologijom srećnog deteta, što kod roditelja izaziva osećanje zbunjenosti i dezorijentacije u odnosu na način vaspitanja, osećanje nekompetentnosti u roditeljskoj ulozi i veoma jasno osećanje nemoći da upravljaju ponašanjem svog deteta.“

Savremena pedagogija i dečja psihologija su u velikoj meri kontaminirani ideologijom srećnog deteta, što kod roditelja izaziva osećanje zbunjenosti i dezorijentacije u odnosu na način vaspitanja, osećanje nekompetentnosti u roditeljskoj ulozi i veoma jasno osećanje nemoći da upravljaju ponašanjem svog deteta. Kako je to primetio Kristofer Laš, savremeni roditelji su izgubili veru u autoritet nad sopstvenom decom, a društvo u celini izgubilo je želju da veruje roditeljskoj sposobnosti da socijalizuju vlastitu decu, što je sve zajedno rezultiralo invazijom socijalnog inženjeringa na tradicionalni porodični život.[1] Zbog toga je važno da se u Srbiji ne dozvoli nepromišljeno eksperimentisanje sa generacijama mladih, posebno kada je sve više dokaza da dominantno popustljivo vaspitanje dece (permisivno vaspitanje) kao i prezaštitničko vaspitanje (invazivno vaspitanje) ne pripremaju savremenu decu za samostalni život u drušvu.

Telesna kazna, kazna, disciplinovanje, vaspitanje

Potrebno je praviti razliku između telesnog kažnjavanja i ostalih oblika kažnjavanja u koje spadaju, na primer, frustracija želje, „tajm aut” i neprijatan zadatak. Sa druge strane kažnjavanje je samo jedan oblik disciplinovanja dece, u koje, pored kažnjavanja ubrajamo postavljanja granica (zabranjivanja detetu da ostvaruje neke želje i da se ponaša na određeni način) i prisiljavanja na neprijatne a korisne zadatke. Sa druge strane potrebno je ne upasti u zamku da se disciplinovanje dece izjednači sa vaspitanjem dece koje je još širi pojam.

Prema tome telesno kažnjavanje dece je samo jedna od disciplinskih metoda koja se primenjuje povremeno, kod neke dece i u nekim situacijama.

Telesno kažnjavanje je racionalni postupak kojim se detetu koje odbija da odustane od opasnog ili agresivnog ponašanja sa nekoliko udaraca po guzi nanosi bol, bez izazivanja povreda. Telesno kažnjavanje je postupak rezervisan za posebne situacije u kojima, po oceni roditelja, drugi postupci nisu dovoljno efikasni.

O nužnosti telesnog kažnjavanja

Telesno kažnjavanje je racionalni postupak kojim se detetu koje odbija da odustane od opasnog ili agresivnog ponašanja sa nekoliko udaraca po guzi nanosi bol, bez izazivanja povreda. Telesno kažnjavanje je postupak rezervisan za posebne situacije u kojima, po oceni roditelja, drugi postupci nisu dovoljno efikasni.

„Telesno kažnjavanje dece je samo jedna od disciplinskih metoda koja se primenjuje povremeno, kod neke dece i u nekim situacijama.“

Iako jeste moguće vaspitati neku decu bez primene telesne kazne, to ne važi za svu decu. Neka deca u nekim situacijama jednostavno moraju da dožive telesnu kaznu kako bi pristala da se podrede roditeljskom autoritetu.

Postoje tri situacije u kojima postoji potreba za telesnom kaznom:

1. Kada je dete malo i kada nije u stanju da razume moguće posledice svojih postupaka, a u pitanju su neke opasne situacije. Tada je telesno kažnjavanje ili jedini ili najefikasniji vaspitni postupak.

2. Kada je dete agresivno i nasilno prema drugoj deci, životinjama i odraslima. Tada telesna kazna omogućuje detetu da shvati da i njih boli isto kao što i njega boli. Na ovaj način se omogućuje da dete razvije empatiju i saosećanje, što je osnova socijalizacije.

3. U situacijama kada dete odbija da prihvati druge kazne (frustraciju želje, neprijatni zadatak i slično) i da promeni ponašanje. U takvim situacijama roditelju ostaje jedino da primeni prisilu kako bi imao moć da kontroliše dete, što može da uključuje telesno kažnjavanje deteta. U takvim situacijama jednostavno nema drugog načina da se dete natera da poštuje naredbu. U tom smislu telesna kazna je majka svih kazni jer ukoliko u lancu zaoštravanja kazni na kraju ne postoji i ova mogućnost, sve druge kazne nemaju smisla. Na sličan način funkcioniše i država: ako se neko ogluši na odluke suda, država primenjuje prisilu i nasilno privođenje te osobe i sprovođenje sankcije nad njom.

„Iako jeste moguće vaspitati neku decu bez primene telesne kazne, to ne važi za svu decu. Neka deca u nekim situacijama jednostavno moraju da dožive telesnu kaznu kako bi pristala da se podrede roditeljskom autoritetu.“

Kako u ovim situacijama nije moguće drukčije uticati na dete u njegovom najboljem interesu, u zaštiti njegovog tela i života, racionalno telesno kažnjavanje jednostavno mora da ostane deo legitimnog i legalnog roditeljskog vaspitnog repertoara.

Psihološke prednosti telesnog kažnjavanja

 Savremeni roditelji koji u velikoj većini jasno pokazuju ljubav i brigu svojoj deci imaju problem kako da svoje dete motivišu na ona ponašanja koja su korisna, a koja deca doživljavaju kao neprijatna.

Detovim ponašanjem upravlja nesocijalizovana motivacija koja se naziva princip prijatnosti. To jednostavno znači da će dete činiti ono što mu je prijatno, a izbegavaće da čini ono što mu je neprijatno. Zbog toga će se dete opirati svim onim korisnim stvarima koje od njega zahtevaju roditelji. Ovakva detetova motivacija je nekada veoma otporna na argumente i molbe roditelja, već je potrebno primeniti izvesnu dozu prisilnog izazivanja neprijatnosti kod deteta. Ova prisila se takođe oslanja na princip prijatnosti tako što dete stavlja pred izbor ili manja neprijatnot zadatka koji zahtevaju roditelji ili veća neprijatnost prisile koju će roditelji izvršiti ili prete da će je izvršiti ako ih dete ne posluša.

U većini tradicionalnih metoda se koriste dve vrste prisile: telesna kazna i izazivanje straha od odvajanja (separacionog straha).

„Detovim ponašanjem upravlja nesocijalizovana motivacija koja se naziva princip prijatnosti. To jednostavno znači da će dete činiti ono što mu je prijatno, a izbegavaće da čini ono što mu je neprijatno. Zbog toga će se dete opirati svim onim korisnim stvarima koje od njega zahtevaju roditelji. Ovakva detetova motivacija je nekada veoma otporna na argumente i molbe roditelja, već je potrebno primeniti izvesnu dozu prisilnog izazivanja neprijatnosti kod deteta.“

Izjave tipa da će roditelj otići ako ga dete ne posluša, da će ga dati nekom drugom jer je nevaljalo i slično efikasno kod deteta izazivaju separacijski strah, tako da su primenljive u kontroli detetovog ponašanja. Međutim, one šalju detetu poruku da nije dovoljno dobro da bi bilo voljeno, da je toliko loše da zaslužuje da bude odbačeno, da ne vredi i slično, tako da mogu biti psihološki toksične poruke koje oštećuju detetovu sluku o sebi, njegovo samopoštovanje i ljubav prema sebi. Pogotovo ako se koriste izjave koje su na granici zlostavljačkog zastrašivanja: „Daću te ciganima“, „Otići ću od kuće“, „Izlazi iz mog stana“, „U grob ćeš me oterati pa me neće biti“, itd.

Roditelji koji vole svoju decu i koji su se opredelili da ih nikada ne odbacuju i da im nikada ne prete odbacivanjem kada nisu poslušna, imaju veliki problem kako da motivišu svoju decu na ona ponašanja koja su deci neprijatna. U tom slučaju telesna kazna jeste jedini način za uspostavu konačnog autoriteta roditelja i pristajanje deteta na podređenu poziciju. Ukoliko roditelji detetu pokazuju ljubav, ali ga i disciplinuju, što može da uključi i primereno telesno kažnjavanje, nema opasnosti da će dete to doživeti kao zlostavljanje ili kao traumu koja će se negativno odraziti na njegov dalji razvoj. Neka novija istraživanja upravo pokazuju da su deca vaspitana na ovaj način uspešnija i zadovoljnija od druge dece.

Razumno telesno kažnjavanje dece

 Postoje brojni načini na koje roditelj može udariti dete i jasno je da mnogi od ovih načina mogu spadati u fizičko zlostavljanje dece. Kako postoji velika razlika između telesnog kažnjavanja i fizičkog zlostavljanja, potrebno je definisati granice između ove dve kategorije. U tom smislu se postavlja pitanje šta je to razumno telesno kažnjavanje dece? Da li je to jedan, tri ili dvanaest udaraca? Jasno je da bilo kakva precizna operacionalizacija prihvatljivog telesnog kažnjavanja dece nije moguća upravo zbog velikoh broja različitih varijabli u raznoraznim životnim situacijama. Svaku fizičku kaznu je potrebno tumačiti samo u kontekstu u kome je primenjena i u kontekstu postojećeg odnosa konkretnog roditelja prema konkretnom detetu.

„Ukoliko roditelji detetu pokazuju ljubav, ali ga i disciplinuju, što može da uključi i primereno telesno kažnjavanje, nema opasnosti da će dete to doživeti kao zlostavljanje ili kao traumu koja će se negativno odraziti na njegov dalji razvoj.“

Uzrast deteta. Telesna kazna je primenljiva na decu od 18 meseci do pubertetskog uzrasta, odnosno do 12 godine. Smatra se da dete mlađe od 18 meseci jednostavno nije u stanju da razume posledice svog ponašanja.

Način kažnjavanja se odnosi na vrstu udaraca, deo tela deteta koji je udaren, vremenski odnos sa prekršajem, da li je udarac praćen objašnjenjem, da li je dete bilo upozoreno da će biti telesno kažnjeno, učestalost primene, da li se telesna kazna izvršava u privatnom okruženju i slično.

Deo tela. Udara se po onim delovima tela gde neće nastati povreda nekog organa. To je uglavnom debelo meso ili delovi butina koji se nalaze ispod debelog mesa. Udarci po glavi i vratu, kao šamari se smatraju opasnim i ponižavajućim. Zbog mogućnosti da izazovu unutrašnje povrede udarci u stomak i druge delove tela se smatraju naročito opasnim.

Vrsta udaraca. Udara se otvorenim dlanom i prstima po koži. Mogu se koristiti i određeni predmeti poput šibe i kaiša, ali samo ukoliko je udarac tim predmetima iste snage kao i udarac otovrenim dlanom i prstima. U nekim zemljama se smatra da se korišćenje predmeta ne sme dozvoliti jer onaj ko koristi predmete ne može da proceni snagu udarca i njegov povređivački potrencijal.

„Postoje brojni načini na koje roditelj može udariti dete i jasno je da mnogi od ovih načina mogu spadati u fizičko zlostavljanje dece. Kako postoji velika razlika između telesnog kažnjavanja i fizičkog zlostavljanja, potrebno je definisati granice između ove dve kategorije.“

Vremenski odnos sa prekršajem. Telesna kazna se koristi da bi se prekinulo određeno ponašanje deteta ili nakon takvog ponašanja, u što kraćem roku od pojave ponašanja.

Pretnja telesnom kaznom kao upozorenje. Smatra se da je potrebno da dete bude unapred upozoreno da će biti telesno kažnjeno ako ne prekine određeno ponašanje ili ako se angažuje u zabranjenom ponašanju.

„Primena telesne kazne u javnosti može kod starijeg deteta izazvati osećanje stida i poniženja. I zato se preporučuje da se telesno kažnjavanje vrši u privatnom okruženju.“

Učestalost primene. Telesno kažnjavanje treba da bude disciplinski postupak koji se primenjuje povremeno. Previše često ili svakodnevno telesno kažnjavanje deteta, pogotovo ako je to jedini i uobičajen način disciplinovanja, nije primereno.

Izvršava se u privatnom okruženju. Primena telesne kazne u javnosti može kod starijeg deteta izazvati osećanje stida i poniženja. I zato se preporučuje da se telesno kažnjavanje vrši u privatnom okruženju.

Telesna posledica. Cilj kazne je da nastane bol, a ne povreda. Ukoliko je udarac izazvao određene promene na koži poput crvenila, oderotine ili modrice, oni treba da su takve prirode da nestanu u u narednih 24 časa.[2] Ukoliko kao posledica telesnog kažnjavanja nastane teška telesna povreda deteta, i to kao posledica slučajnih okolnosti a ne namere roditelja da povredi, to se može smatrati fizičkim zlostavljanjem.

Primena drugih disciplinskih metoda. Porebno je sagledati da li roditelji osim telesne kazne koriste i druge oblike kažnjavanja (tajm autu, frustraciju želje, neprijatni zadatak). Takođe je važno pogledati da li roditelji pored kažnjavanja koriste i druge disciplinske metode. Važno je i da li roditelji pored disciplinskih metoda koriste i druge vaspitne metode kao što su pohvaljivanje, objašnjavanje, pokazivanje ličnim primerom, itd.

Opšti odnos roditelja prema detetu. Ovo je kontekst u kome treba tumačiti svaku telesnu kaznu. I zato je to glavni pokazatelj da li je u pitanju razumno telesno kažnjavanje ili zlostavljanje deteta. Ukoliko roditelj pokazuje ljubav, brigu, pažnju prema detetu taj odnos se može smatrati dobrim. Roditelji (ili staratelji) koji pokazuju otvoreno neprijateljstvo prema detetu ili prikriveno, kao kod ambivalentnih roditelja i staratelja, su glavni izvor različitih oblika zlostavljanja deteta.

Fizičko zlostavljanje

 Deca mogu biti žrtve porodičnog nasilja i zlostavljanja na razne načine. Neki autori izdvajaju pet načina na koje je moguće decu zlostavljati: zanemarivanje, fizičko zlostavljanje, emocionalno zlostavljanje, seksualno zlostavljanje i svedočenje porodičnom nasilju.[3] Isti autori definišu da fizičko zlostavljanje obuhvata sva ponašanja koja nisu posledica nesrećnog slučaja, a rezultuju telesnom povredom ili smrću deteta.

Telesno kažnjavanje se bitno razlikuje od fizičkog zlostavljanja i kao takvo ono mora da bude dostupno roditeljima iz više razloga.

Deset pogrešnih pretpostavki koje zastupaju oni koji žele da roditeljima zabrane telesno kažnjavanje vlastite dece

Ove pretpostavke su sledeće:

Teza 1. Svaki udarac, pa i najblaži stvara dugotrajne negativne posledice kod dece. Zato je svaki oblik telesnog kažnjavanja jednak zlostavljanju dece.

Teza 2. „Nasilje rađa nasilje!“ samo telesno kažnjavana deca postaju fizički nasilna.

Teza 3. Racionalno telesno kažnjavanje lako „preraste“ u teško fizičko zlostavljanje.

Teza 4. Telesna kazna je ugrožavanje detetovog prava na telesni integritet.

Teza 5. Sve civilizovane zemlje su donele zakone kojima se zabranjuje telesno kažnjavanje dece.

Teza 6. Uvek je moguće kontrolisati decu na nenasilan način.

Teza 7. Jednakost roditelja i deteta je moguće i idealno stanje.

Teza 8. Roditelji koji telesno kažnjavaju decu pokazuju svoju nemoć.

Teza 9. Roditelj koji telesno kažnjava je sadista koji se iživljava nad slabijim, nad detetom koje ne može da mu uzvrati.

Teza 10. Neće nas primiti u Evropsku Uniju, ukoliko Zakonom o porodici izričito ne zabranimo roditeljima da telesno kažnjavaju decu.

A sada razmotrimo jednu po jednu od ovih pretpostavki.

Teza 1. Svaki udarac, pa i najblaži stvara dugotrajne negativne posledice kod dece. Zato je svaki oblik telesnog kažnjavanja jednak zlostavljanju dece.

Ova teza je centralna teza onih koji se zalažu za zabranu telesnog kažnjavanja, uprkos tome što za nju jednostavno ne postoje nikakvi empirijski dokazi koji bi mogli da je potkrepe. Postoji jasna i veoma velika razlika između telesnog kažnjavanja i fizičkog zlostavljanja deteta.

Telesno kažnjavanje nije isto što i vaspitanje deteta, već je samo jedan element vaspitnog reperotoara koji je rezervisan za krajnje situacije i koji se zbog toga može primeniti povremeno. Stalno ili veoma često telesno kažnjavanje deteta, bez drugih vaspitnih postupaka jeste zlostavljanje deteta.

„Telesno kažnjavanje nije isto što i vaspitanje deteta, već je samo jedan element vaspitnog reperotoara koji je rezervisan za krajnje situacije i koji se zbog toga može primeniti povremeno.“

Kada je u pitanju malo dete, onda pod telesnom kaznom podrazumevamo jedan, dva ili tri udarca po guzi koji kod deteta izazivaju bol, ali ne i povredu. Telesno kažnjavanje ne sme da se vrši nekim predmetom, a po pravilu ne oštećuje tkivo. Ne smeju se telesno ni na drugi način kažnjavati deca mlađa od godinu dana, a telesno kažnjavanje se može tolerisati dok dete ne napuni dvanaest godina. To je sasvim različito od fizičkog zlostavljanja koje uključuje premlaćivanje i nanošene telesnih povreda.

Iako novija istraživanja dečje otpornosti (rezilijentonsti) pokazuju da su deca otpornija na traumu zlostavljanja nego što se ranije mislilo[4], ipak se može smatrati tačnim zaključak da zlostavljanje dece povećava verovatnoću da će dete razviti neka vrsta dugoročne negativne posledice.

Nema nikakvog empirijskog dokaza da telesno kažnjavanje (koje razlikujemo od fizičkog zlostavljanja) negativno utiče na dugotrajni razvoj deteta. Naprotiv, neka novija istraživanja pokazuju da deca koja su dobijala „po guzi“ do šeste godine uspešnija u školi i ambicioznija od dece koja nisu kažnjavana na ovaj način, a da između njih nema razlike u mentalnom zdravlju.[5]

Teza 2. „Nasilje rađa nasilje!“ – samo telesno kažnjavana deca postaju fizički nasilna.

U suprotnosti sa predrasudom da telesno kažnjavanje povećava agresivnost dece su i novija zapažanja u porodicama dece koja su vaspitana na popustljiv, permisivan, odnosno politički prihvatljiv način, da su upravo ova deca agresivnija od ostale dece. Ona često nisu u stanju da iskontrolišu frustraciju svojih želja i onda se nasilno ponašaju prema drugima da bi ih naterali da im ispune volju. Pri tome ova nikada telesno kažnjavana deca mogu biti svirepa, sa izraženom ravnodušnošću, bez saosećanja sa drugima, sve do stepena psihopatije. Takođe zapažamo i pojavu da ovakva deca kada odrastu mogu zlostavljati i biti fizički nasilna prema roditeljima koji ih nikada ranije nisu kažnjavali.

„Nema nikakvog empirijskog dokaza da telesno kažnjavanje (koje razlikujemo od fizičkog zlostavljanja) negativno utiče na dugotrajni razvoj deteta.“

Mala deca su po prirodi stvari nesocijalizovana jer su u procesu socijalizacije, tako da kada im neko drugi osujećuje neku želju (frustracija) postaju prema njemu agresivna i nasilna, na primer prema drugoj deci ili roditeljima. Ukoliko roditelji ne reaguju adekvatno, i pokažu malom detetu da su fizički jači od njega, ova deca mogu da smatraju za sebe da su dominantni alfa pojedinci koji upravljaju porodicom.

Novija istraživanja u zemljama u kojima dominira popustljivo vaspitavanje dece pokazuju da tamo raste procenat „malih nasilnika“ među decom, odnosno one dece koja zbog frustracije neke želje postaju nasilni i prema roditeljima i prema vaspitačima ili učiteljima. Tako, na primer, statistike britanske vlade pokazuju da svakog dana oko petnaestoro dece stare između 4 i 6 godina biva privremeno udaljeno iz vrtića zbog napada na vaspitače i učitelje koji pokušavaju da ih kontrolišu. Britanske statistike takođe pokazuju da skoro 11% dece mlađe od 10 godina zlostavlja svoje roditelje, uglavnom majke. Istraživač ovog problema Aric Sigman je izjavio: „Uzrast pri kojem deca pokazuju prezir i postaju nasilna do svojih roditelja i učitelja se smanjuje. Neki to polinju da čine još u vrtiću”. Istraživanja su pokazala i da je stepen nasilnosti ove dece u najvećoj korelaciji upravo sa popustljivim vaspitanjem iste te dece (permisivno vaspitanje). Iz takvih podataka možemo izvući suprotan zaključak da „Nenasilje rađa nasilje”, odnosno potvrdu narodne poslovice: „Tucite svoju decu da ona kada odrastu ne bi tukla vas”.

Sa druge strane nema dokaza koji potvrđuju „istinu” da će zlostavljana deca, žrtve nasilja, zaista izrasti u odrasle ljude koji će vršiti nasilje. Upravo su longitudinalna istraživanja kasnije sudbine dece koja su bila zlostavljanja, pokazala da ona po pravilu ne izrastaju u nasilnike, kako se to obično smatra. Naprotiv, istraživanja koja su obuhvatila širu populaciju zlostavljane dece su pokazala da preko sedamdeset posto njih kada odraste nikada ne zlostavlja svoju decu.[6] Dakle, velika većina žrtava nasilja kasnije ne postaju vršioci nasilja. Sasvim suprotno od uvreženog stereotipa da nasilje rađa nasilje.

„U suprotnosti sa predrasudom da telesno kažnjavanje povećava agresivnost dece su i novija zapažanja u porodicama dece koja su vaspitana na popustljiv, permisivan, odnosno politički prihvatljiv način, da su upravo ova deca agresivnija od ostale dece.“

Predrasuda „Nasilje rađa nasilje“ je nastala na osnovu kliničkih zapažanja da roditelji koji su zlostavljali svoju decu često prijavljuju da su i sami u detinjstvu bili zlostavljani. To je objašnjeno postojanjem mehanizma odbrane „identifikacija sa agresorom“ kod zlostavljanog deteta. Ali iskustvo sa kliničkom grupom ne može služiti za pouzdano zaključivanje o populaciji nekada zlostavljanih jer je onaj (veći) deo ove populacije koji kasnije nije zlostavljao svoju decu kliničari nikada nisu videli. Zbog toga možemo zaključiti da slogan „nasilje rađa nasilje“ važi samo za manje od jedne trećine zlostavljane dece, a nikako ne za sve.

Prema tome postoje različiti motivi za nasilno ponašanje dece. Kao što je u izvesnoj meri tačno da „nasilje rađa nasilje”, isto tako je tačno i da „nenasilje rađa nasilje”. Objektivan pristup problemu nasilja i vaspitanja mora uvažiti obe činjenice.

Posebno je opasno kada stručnjaci koji čvrsto veruju u samoobjašnjavajuću predrasudu „nasilje rađa nasilje“, a rade u vrtićima, školama i socijalnom radu, počnu da je primenjuju u obrnutom smislu: „nasilje je rođeno nasiljem“. Tada veruju da svako nasilno dete mora biti žrtva porodičnog nasilja, jer nasilno ponašanje deteta mora biti rezultat roditeljskog nasilja. Jedna grupa dece koja je nasilna je upravo zbog takvog svog agresivnog ponašanja zaista jeste češće telesno kažnjavana u poređenju sa drugom decom. Međutim, oni koji veruju da nasilje rađa nasilje zagovaraju obrnutu tezu da su deca agresivna zato što su telesno kažnjavana. Stručnjaci sa ovakvim viđenjem neće u detetu koje se nasilno ponaša videti agresora, već žrtvu, a agresora će potražiti u njegovom domaćem okruženju. Iz toga nastaje socijalno opasna praksa povećanja neopravdanog sumnjičenja roditelja i njihovog žigosanja (stigmatizacije) kao nasilnika. U zavisnosti od socijalne moći koju ima stručnjak i institucija kojoj pripada, može uslediti akcija spašavanja deteta koja uprkos svojim dobrim namerama može rezultirati u velikoj šteti kako za dete, tako i za ostale članove porodice. U tom smislu, i onda kada nema nikakvih dokaza koji bi potvrdili sumnju stručnjaka, posebno je socijalno štetna etiketa „sumnje na zlostavljanje“ jer uprkos nedostatku dokaza, sumnja ostaje godinama i izaziva podozrenje socijalnih službi.

Teza 3. Racionalno telesno kažnjavanje lako „preraste“ u teško fizičko zlostavljanje.

Ono što roditelj čini detetu je posledica roditeljevog odnosa prema detetu, uključujući pokazivanje ljubavi, nagrađivanje, kažnjavanje, pa i telesno kažnjavanje. Ako je ovaj odnos poremećen, ako je roditelj ambivalentan prema detetu, ako prema detetu ima prikriven ili otvoren odnos prezira ili mržnje, tada se pojavljuju zanemarivanje i zlostavljanje deteta u svim svojim psihološkim i fizičkim oblicima. Ali ako roditelj voli svoje dete – kao što to čini ogromna većina roditelja – i tu ljubav detetu pokazuje, tada nema opasnosti da će bilo koja kazna „prerasti“ ili „eskalirati“ u zlostavljanje. Kazna je racionalni postupak ili izraz roditeljevog osećanja ljutnje (koje je potpuno različito od osećanja prezira i mržnje jer nije usmereno ka osobi deteta, već ka njegovom ponašanju), moćan zahtev da se dete podredi roditeljevom zahtevu.

„Kao što je u izvesnoj meri tačno da „nasilje rađa nasilje”, isto tako je tačno i da „nenasilje rađa nasilje”. Objektivan pristup problemu nasilja i vaspitanja mora uvažiti obe činjenice.“

Ovu tezu zastupaju ljudi koji imaju takvu predstavu o emocijama prema kojoj ljutnja, na primer, može da brzo „preraste“ u mržnju, a što ukazuje na pogrešnu predstavu o emocijama. Ljutnja i mržnja su dva odvojena emocionalna kvaliteta, međusobno nepovezana. Ljutnja je reakcija na načije neprihvatljivo ponašanje, dok istovremeno odnos prema osobi koja se tako ponaša može biti ljubav ili poštovanje. Mržnja je osećanje prema drugom čoveku kao prema osobi za koju se procenjuje da je zla.[7]

Ova teza o gubitku kontrole i eskalaciji nasilja nikako nije dokazana empirijskim podatcima, a nije ni konzistentna sa teorijom. Ona se „dokazuje“ izjavama u kojima se tvrdi da „tamo negde postoje neki roditelji“ koji gube kontrolu i premlaćuju svoju decu.

Teza 4. Telesna kazna je ugrožavanje detetovog prava na telesni integritet.

Za razliku od fizičkog zlostavljanja, telesno kažnjavanje ne povređuje dete i ne ugrožava njegov telesni integritet. Roditelji kažnjavaju dete kako ono ne bi ponavljalo opasno ili agresivno ponašanje u budućnosti, dakle za detetovo dobro. Pretpostavka je da su roditelji odrasli ljudi sa odgovarajućim informacijama i sposobnošću zaključivanja koje nisu dostupni detetu, tako da oni znaju bolje od deteta znaju šta je za njega dobro.

Ako primenimo istu logiku kojom dokazuje da je telesna kazna nešto što ugrožava detetovo pravo na dostojanstvno i na telesni integritet, sa još jačim argumentima to možemo reći za situaciju u kojoj se detetu koje se tome protivi daje inekcije nekog leka ili se vrši neka druga invanzivna medicinska intervencija. U svim ovim slučajevima se sprovodi nasilje nad detetovim telom protiv volje deteta, a za detetovo dobro.

Konvencija o pravima deteta Generalne skupštine UN iz 1989. godine, koja je Jugoslavija ratifikovala 1990. godine, a Srbija 2001. godine nigde ne zabranjuje roditeljima da telesno kažnjavaju decu. Da je tako nešto napisano u samoj Konvenciji, najverovatnije da ona ne bi ni bila usvojena.

U svom reagovanju u Politici (21.07.2011) profesor pravnog fakulteta u Beogradu dr Milan Škulić je dao svoje tumačenje ovog pitanja u Konvenciji o pravima deteta: „Ako bismo smatrali da Konvencija o pravima deteta zabranjuje baš svako telesno kažnjavanje dece, to bi onda značilo da te odredbe krši najveći broj država, a to, naravno, nije slučaj. Naprotiv, daleko je veći broj država koje su pristupile ovoj konvenciji, a koje nemaju takvu vrstu zabrane u svom zakonodavstvu.”

„Konvencija o pravima deteta Generalne skupštine UN iz 1989. godine, koja je Jugoslavija ratifikovala 1990. godine, a Srbija 2001. godine nigde ne zabranjuje roditeljima da telesno kažnjavaju decu. Da je tako nešto napisano u samoj Konvenciji, najverovatnije da ona ne bi ni bila usvojena.“

Ono što zaista piše u Konvenciji o pravima deteta je sledeće: Član 19, stav 1. „Strane ugovornice će preduzeti odgovarajuće zakonske, administrativne, socijalne i obrazovne mere za zaštitu deteta od svih oblika fizičkog ili mentalnog nasilja, povređivanja ili zlostavljanja, zapostavljanja ili nemarnog postupanja, maltretiranja ili eksploatacije, uključujući seksualno zlostavljanje, dok je pod brigom roditelja, zakonskih zastupnika ili bilo koje druge osobe koja se brine o detetu.” Dakle reč je o zlostavljanju i nasilju (engleski: violence), a ne o kažnjavanju (engleski: punishment).

Konvencijom je ustanovljen Komitet za prava deteta UN, kojeg čine deset članova izabranih na pet godina. Izuzetno je važno shvatiti da ovaj komitet jeste nadležan samo da prati sprovođenje usvojene konvencije, ali da Komitet za prava deteta UN uprkos veoma autoritativnog imena nema ovlašćenje da interpretira samu konvenciju i njene članove.

Uprkos tome Komitet je izrazio svoj stav da „telesno kažnjavanje grubo kršenje osnovnih prava deteta, ugrožavanje njegovog integriteta i dostojanstva” (Opšti komentar br. 8) te je u maju 2008. godine nakon razmatranja „Inicijalnog izveštaja o ostvarivanju Konvencije o pravima deteta u Srbiji” preporučio da se „hitno i izričito zakonom zabrani telesno kažnjavanje u okviru porodice”.

„Na isti način se ponaša i država prema odraslima kada koristi nasilje prema onima koji neće da „slušaju“: ako se ne povinuju odlukama suda, dođe policija i prisilno ih privede u zatvor.“

Još više od toga, ovakva interpretacija Člana 19 Konvencije o pravima deteta, od strane deset članova Komiteta za prava deteta UN de fakto narušava prava roditelja i staratelja koji su definisani Članom 5. te iste Konvencije: „Strane ugovornice će poštovati odgovornosti, prava i dužnosti roditelja ili, gde je takav slučaj, članova šire porodice ili zajednice, kako je predviđeno lokalnim običajima, zakonskih staratelja ili drugih osoba zakonski odgovornih za dete, da bi se omogućilo, na način koji je u skladu sa razvojnim mogućnostima deteta, odgovarajuće usmeravanje i savetovanje u ostvarivanju prava priznatih ovom Konvencijom.” Dakle, ne samo da je neovlašćeno, već ovakvo tumačenje Konvencije o pravima deteta UN od strane Komiteta za prava deteta UN je u suprotnosti sa samom Konvencijom jer ono krši prava roditelja koja su zagarantovana Članom 5 iste te Konvencije. Kako je u pitanju samo komentar Konvencije ili neobavezujuća preporuka, bez ikakve pravne snage u međunarodnom pravu, ovaj postupak Komiteta nije izazvao veće pravne debate u UN.

Prema tome važno je razumeti da je u pitanju neobavezujuća preporuka Komiteta, a ne obaveza koja sledi automatski iz Konvencije o pravima deteta UN.

Oni koji zagovaraju da se roditeljima zakonom izričito zabrani telesno kažnjavanje dece često zamagljuju celu stvar krijući se iza autoriteta Ujedinjenih Nacija, stvarajući privid da su sve zemlje prihvatile takvo zakonsko rešenje, da je takvo zakonsko rešenje obaveza, i da se mora prihvatiti. Istina je da je samo 29 od 198 zemalja izričito zabranilo roditljima da telesno kažnjavaju svoju decu – 169 zemlje nije to učinilo niti namerava. Među zemljama koje nisu zabranile telesno kažnjavanje dece su neke veoma razvijene demokratske zemlje: SAD, Kanada, Australija, V. Britanija, Francuska, Italija, Belgija, Češka, Slovačka, itd.

Sledeći autoritet Komiteta za prava deteta i pravnu interpretaciju telesne kazne, Savet Evrope je 2004. godine (preporuka 1666) preporučio da se na telesno kažnjavanje gleda kao na kršenje dečjih osnovnih prava na ljudsko dostojanstvo i telesni integritet, zahtevajući da i deca imaju jednaku pravnu zaštitu kao i odrasli.

Kako su u pitanju preporuke, a ne obaveze, jasno je da naveći deo zemalja nije u svoje zakonodavstvo uvrstio sankcionisanje telesnog kažnjavanja dece od strane roditelja. Zbog toga ni Srbija nema nikakvu međunarodnu obavezu da u novi Zakon o porodici stavlja odredbu o zabranjivanju roditeljima da telesno kazne dete.

Pravno gledano, sve je jasno, ali problem je u tome što bi pravila, dakle zakoni trebalo da se donose na osnovu činjenica i racionalnih argumenata, a ne na osnovu predrasuda, dobronamernih zabluda i filozofskih ideala. Na žalost, očigledno je da pravni eksperti ne raspolažu sa najnovijim uvidima u psihologiju vaspitanja i rezultate novijih istraživanja.

Teza 5. Sve civilizovane zemlje su donele zakone kojima se zabranjuje telesno kažnjavanje dece.

Iako zagovornici zabrane telesnog kažnjavanja stvaraju utisak da je većina zemalja u svetu zabranila roditeljima da kažnjavaju decu, istina je da je to učinilo samo 29 zemalja naspram 169 zemalja koje su to odbile da učine.

Ni u jednoj saveznoj državi Sjedinjenih Američkih Država nije zabranjeno roditeljima da telesno kažnjavaju decu, a u dvadeset država je čak dozvoljeno da se telesna kazna primenjuje u školama. Isto tako ni u jednoj Afričkoj, kao ni u većini Azijskih zemalja nije roditeljima zabranjeno da telesno kažnjavaju decu. U Australiji je u svim saveznim državama i teritorijama dozvoljeno razumno telesno kažnjavanje dece koje se jasno razlikuje od zlostavljanja dece koje se strogo kažnjava.

„Iako zagovornici zabrane telesnog kažnjavanja stvaraju utisak da je većina zemalja u svetu zabranila roditeljima da kažnjavaju decu, istina je da je to učinilo samo 29 zemalja naspram 169 zemalja koje su to odbile da učine.“

U Kanadi je takav zakon bio donet, ali ga je Ustavni sud Kanade poništio i dozvolio roditeljima da telesno kažnjavaju svoju decu između 2 i 12 godine. Roditelji smeju da telesno kažnjavaju decu udarajući otvorenom šakom (upotreba kaiša, pruta i drugih „pomagala“ je zabranjena).

Iako je dvadeset evropskih zemalja sledilo primer Švedske iz 1978. godine, to nisu učinile velike zemlje poput Velike Britanije u kojoj je i dalje roditeljima dozvoljeno da telesno kažnjavaju decu, pod uslovom da to ne dovodi do povrede tkiva. U Škotskoj je to takođe dozvoljeno, pod uslovom da roditelji pri tome ne koriste različita „pomagala“.

Države Evropske Unije u kojima roditeljima nije zabranjeno da telesno kažnjavaju decu su Velika Britanija, Francuska, Irska, Italija, Belgija, Češka, Slovačka, Estonija i Litvanija. Takođe ni u Švajcarskoj nije zabranjeno telesno kažnjavanje dece. U Francuskoj i Češkoj nije posebno zabranjeno ni telesno kažnjavanje dece u školama.

Pravne borbe oko telesnog kažnjavanja kod kuće se nastavljaju čak i u skandinavskim zemljama. U Norveškoj koja je 1987. godine zabranila roditeljima telesno kažnjavanje dece, 2005. godine je Vrhovni sud presudio da je roditeljima dozvoljeno da neposredno nakon nekog prekšaja pažljivo udare dete otvorenim dlanom. Ali 2010 godine je pod pritiskom pedocentričnog lobija ova odluka povučena, tako da je danas svaki udarac, pa i onaj najblaži protivzakonit. Na Novom Zelandu je uprkos tome što je više od 10% populacije Novog Zelanda zahtevalo referendum koji je i održan i na kome je velikom većinom odbačena inicijativa da se roditeljima zabrani da telesno kažnjavaju svoju decu, premijer ignorisao rezultate ovog inače neobavezujućeg referenduma. Tamo pravna bitka još uvek traje.

Teza 6. Uvek je moguće kontrolisati decu na nenasilan način.

Pretpostavka na koju se oslanjaju svi koji su protiv telesnog kažnjavanja dece je da je svako dete uvek moguće obuzdati i kontrolisati na neki nenasilan način. Zagovornici ovog pristupa imaju stav da je svakom malom detetu moguće sve objasniti, a da su objašnjenja dovoljna da dovedu do promene detetovog ponašanja. Insistira se na tome da decu treba vaspitavati pohvalom i dobrim primerom i da sa decom treba uspostaviti partnerski odnos.

Iako su sve ovo važne stvari u vaspitanju dece, ova teza jednostavno nije tačna. Tačno je da je neku decu moguće vaspitati bez primene telesne kazne. Ali ono što je jedino efikasno kod neke dece, u nekim situacijama, jeste telesna kazna. Kada se, na primer, četvorogodišnje dete naginje preko terase na trećem spratu, objašnjenje verovatno neće dovoljno zagarantovati da ono to ponašanje neće ponoviti. I zbog toga telesna kazna ne sme biti zabranjena svim roditeljima. Ona mora biti deo legitimnog i legalnog vaspitnog repertoara roditelja, sredstvo koje se koristi u krajnoj nuždi i u posebnim situacijama.

U slepom uverenju da je svaka frustracija deteta jeste i trauma, zagovornici ideologije srećnog deteta i popustljivog vaspitanja su došli do zaključka da je svaki pokušaj disciplinovanja deteta isto što i traumatizovanje deteta.

U slepom uverenju da je svaka frustracija deteta jeste i trauma, zagovornici ideologije srećnog deteta i popustljivog vaspitanja su došli do zaključka da je svaki pokušaj disciplinovanja deteta isto što i traumatizovanje deteta. Malo dete jednostavno ne razlikuje sebe od svojih želja, tako da kada roditelj odbije da ispunu detetovu želju ono to razume kao da ga roditelj ne voli. Ono tada doživljava „traumu“ jer veruje da ga roditelj odbacuje. Umesto da eksperti pomognu roditeljima da deci poprave način razmišljanja i kako bi deca umesto da razmišljaju „Ne dozvoljava mi = ne voli me“, počela da razmišljaju „Ne dozvoljava mi zato što me voli“, oni potkrepljuju dečju primitivnu logiku i nameću je drugim odraslima. Slično je i sa ostalim vaspitnim „pseudotraumama“, odnosno situacijama u kojima roditelj nameće detetu šta treba da radi . Malo dete razmišlja da ga roditelj koji ga tera da radi nešto neprijatno u stvari ne voli. A bez ovog teranja i prisiljavanja dete ne može razviti higijenske i radne navike. Slično je i sa kažnjavanjem (ne samo telesnim) jer upravo emocija koja se zove strah od kazne energetski pomaže detetu da se suprotstavi svojoj želji koju inače ne može da kontroliše. Kontrolišući dete, roditelj mu pomaže da razvije psihičke strukture potrebne za samokontrolu. Upravo zbog stava da disciplinovanje (frustracija neprihvatljivih i opasnih želja + prisiljavanje na neprijatne ali korisne zadatke + kažnjavanje) je isto što i traumatizovanje, vaspitanje koje se preporučuje se svelo na pružanje ljubavi i beskonačno objašnjavanje. Umesto da je vaspitanje = ljubav + disciplina, danas imamo promociju jednačine vaspitanje = ljubav.

Teza 7. Jednakost roditelja i deteta je moguće i idealno stanje.

Posebna priča jeste i teza o „jednakosti“ roditelja i dece. Zagovornici ideje o zabrani telesnog kažnjavanja dece stalno provlače tezu da između roditelja i deteta treba da postoji „horiznotalan” odnos – oni su u istoj ravni, jednako pravni partneri – a ne da postoji „vertikalni”, hijerarhijski odnos. Time se negiraju sve činjenice o postojanju velikih razlika između odraslog i deteta, od bioloških, psiholoških, socijalnih i kulturnih, pa i do pravnih.

Ono što je još opasnije promocija teze o horizontalnoj porodici i partnerstvu roditelja i dece uvodi anarhiju u porodicu (grč. anarkhia, stanje bez vođe). Ono što neki od članova radne grupe pravnika koja je osmislila predlog Porodičnog zakonika otvoreno govore jeste da žele da u odnosu na sadašnje stanje razvlaste roditelje oduzimanjem određenog roditeljskog prava i davanjem prava detetu. Oduzimajući roditeljima vlast nad vlastitim detetom, ovakav pristup bi osnažio detetov status delimičnog pravnog subjekta i otežao socijalizaciju i vaspitanje. Kako neki roditelji koji tokom procesa socijalizacije moraju nekada da primene i silu, od toga bi morali da odustanu i da se pomire sa još većim stanjem roditeljske nemoći.

„Ono što neki od članova radne grupe pravnika koja je osmislila predlog Porodičnog zakonika otvoreno govore jeste da žele da u odnosu na sadašnje stanje razvlaste roditelje oduzimanjem određenog roditeljskog prava i davanjem prava detetu.“

Iz ovog proizilazi zahtev da je ispravno vaspitanje zasnovano na „partnerskom modelu” ranopravnih strana u kome je potrebno stalno objašnjavati, uveravati i ponašati se prema detetu kao prema prijatelju. Imperativ ovog pristupa je: „ono što ne radite odraslima, nemojte raditi ni deci“. Kako je bilo kakvo nasilje između odraslih neprihvatljivo ponašanje, isti takav stav se mehanički prenosi i na odnos roditelja i deteta, tako da je telesno kažnjavanje, prema ovom gledanju, nepotrebno i opasno. Zaboravlja se da odrasli, za razliku od dece, moraju da se povinuju mnogim društvenim pravilima, i da u suprotnom bivaju predmet nasilja države, tako da bivaju kažnjeni, mnogo oštrije nego što bi ijedan roditelj kaznio dete.

„Zaboravlja se da odrasli, za razliku od dece, moraju da se povinuju mnogim društvenim pravilima, i da u suprotnom bivaju predmet nasilja države, tako da bivaju kažnjeni, mnogo oštrije nego što bi ijedan roditelj kaznio dete.“

Iz teze o jednakosti izvodi se teza da deca i roditelji moraju imati istu pravnu zaštitu, da deca ne trebaju biti diskriminisana u odnosu prema roditeljima, odnosno odraslima. Ova teza nekima može zvučati napredno, ali ona otpisuje sve one brojne biološke, psihološke, socijalne, ekonomske i druge razlike između odraslih i dece, koje, da paradoks bude veći, brojni drugih zakoni uvažavaju. Kako je onda moguće ignorisati te razlike i tražiti ostvarenje jednakosti između prava dece i roditelja kao pravnih subjekata?

Teza 8. Roditelji koji telesno kažnjavaju decu pokazuju svoju nemoć.

Ono što upravo kaznu čini mogućom je pozicija moći. Beskonačna objašnjenja i kritikovanje koje ne prati kažnjavanje su znak roditeljske nemoći. Da bi dete pristalo da se podredi roditeljskim zahtevima, da bi moglo da bude vaspitano i socijalizovano, u nekim situacijama roditelji moraju da mu pokažu svoju moć. A moć možemo definisati kao takav roditeljev uticaj na dete da dete čini ono što od njega zahteva roditelj. Takvo pokazivanje moći može uključivati različite metode, ali i pritisak, prisilu, pa i telesnu kaznu.

Da bi dete prihvatilo roditeljeve naredbe koje mu se ne sviđaju, kao i kazne kao što su zabrana da čini nešto što želi (frustracija želje) ili neprijatan zadatak, ono mora znati da će roditelj, ako ga dete ne posluša primeniti fizičku prisilu da dete uradi ono što mu je naređeno. To se naravno odnosi samo na one situacije u kojima roditlj iz nekog razloga, često da bi zaštitio dete ili slično, procenjuje da su izuzetno važne. A ta fizička prisila može uključiti i telesnu kaznu. U situacijama kada dete odbija da prihvati druge kazne i druge zahteve za promenu ponašanja, telesna kazna ostaje jedini metod koji je primenljiv. U tom smislu je telesna kazna ono što je poslednje u lancu kažnjavanja i što daje autoritet svim ostalim kaznama. Na isti način se ponaša i država prema odraslima kada koristi nasilje prema onima koji neće da „slušaju“: ako se ne povinuju odlukama suda, dođe policija i prisilno ih privede u zatvor.

„Da bi dete pristalo da se podredi roditeljskim zahtevima, da bi moglo da bude vaspitano i socijalizovano, u nekim situacijama roditelji moraju da mu pokažu svoju moć.“

Zagovornici teze da je uvek moguće upravljati detetom koristeći nenasilne metode pogrešno govore o nemoći roditelja da pronađe alternativni način. Potrebno je istaći da se povremeno pojavljuju takve situacije kada nekakav drugi način ili ne postoji ili nije dovoljno efikasan. I zato treba reći da kažnjavanje jeste dokaz roditeljske moći i jasna poruka detetu da mora da se podredi i da sluša roditelje koji o mnogim stvarima bolje znaju od njega i znaju šta je za njega dobro. Iskustvo pokazuje da ukoliko je detetu inače pokazana ljubav od strane roditelja, ono neće zameriti roditelju na telesnoj kazni.

Normalno je da će dete pružati otpor svim onim roditeljevim zahtevima koje doživljava kao neprijatne. Dete nije u stanju da upravlja sobom, njime upravljaju njegove želje, tako da ono pokušava da upravlja svojim roditeljima. I zbog toga ljubav koju roditelji treba da konstantno pokazuju detetu, nije dovolja: dete je potrebno disciplinovati. Da bi mogli da ga disciplinuju roditelji moraju da dovedu do toga da im se dete podredi. Podređivanje nije isto što i ponižavanje ili poniznost. Podređivanje je prihvatanje vertikalnog reda u ljudskoj zajednici tako da individua zauzima određenu ulogu u organizovanoj ljudskoj zajednici kakva je porodica. Za razliku od objašnjavanja i kritikovanja koje dete doživljava kao nemoćno, kažnjavanje je upravo postupak koji zahteva određenu prisilu kojom roditelji pokazuje svoju moć.

„Kažnjavanje jeste dokaz roditeljske moći i jasna poruka detetu da mora da se podredi i da sluša roditelje koji o mnogim stvarima bolje znaju od njega i znaju šta je za njega dobro. Iskustvo pokazuje da ukoliko je detetu inače pokazana ljubav od strane roditelja, ono neće zameriti roditelju na telesnoj kazni.“

Pravnik, profesor dr Milan Škulić u svom reagovanju u Politici tvrdi da u našoj zemlji već postoji čitav niz zakonskih rešenja koja već dovoljno dobro štite decu od zlostavljanja, pa i od porodičnog nasilja. A zatim se pita: „Šta bi se onda postiglo dodatnom zabranom baš svakog telesnog kažnjavanja dece? Ništa posebno, osim što bi to bila nova kompromitacija našeg pravnog sistema, uz stvaranje brojnih mogućnosti za teške zloupotrebe.”

Teza 9. Roditelj koji telesno kažnjava je sadista koji se iživljava nad slabijim, nad detetom koje ne može da mu uzvrati.

Kažnjavanje je racionalni postupak kojim se detetu poručuje da će ga boleti ukoliko ne posluša roditelja. Smisao telesnog kažnjavanja je upravo da detetu pokaže da je roditelj jači od njega i da mora da se podredi. Kada je dete telesno kažnjeno zato što radi nešto opasno ili je agresivno prema drugima, telesno kažnjavanje mu povlači granicu i definiše šta je neprihvatljivo ponašanje. Upravo je svaki oblik kazne, ne samo telesna kazna već i nenasilni oblici kažnjavanja, način da se detetu pokaže da mora da sluša jačeg od sebe. Ako argumenti nisu dovoljni, roditelj mora da pokaže detetu da je jači od njega. Dete odbija da posluša roditelja jer naređena aktivnost kod njega izaziva neprijatnost, a telesna kazna ga motiviše u smislu da će doživeti još veću neprijatnost ukoliko ne posluša roditelja. U tom smislu kažnjavanje jeste argument sile, ali to i treba tako da bude kada dete ne prihvata druge argumente.

Teza 10. Neće nas primiti u Evropsku Uniju, ukoliko Zakonom o porodici izričito ne zabranimo roditeljima da telesno kažnjavaju decu.

To nije tačno. Takav zahtev ne postoji. Pogotovo što u mnogim značajnim zemljama članicama EU takav zakon nije donet. Postoje određene pravne preporuke koje su neobavezujuće, a koje upravo zbog njihove kontradiktornosti i potencijalne socijalne štetnosti velika većina zemalja nije primenila niti namerava da ih primeni. Pravnik, profesor dr Milan Škulić u svom reagovanju u Politici tvrdi da u našoj zemlji već postoji čitav niz zakonskih rešenja koja već dovoljno dobro štite decu od zlostavljanja, pa i od porodičnog nasilja. A zatim se pita: „Šta bi se onda postiglo dodatnom zabranom baš svakog telesnog kažnjavanja dece? Ništa posebno, osim što bi to bila nova kompromitacija našeg pravnog sistema, uz stvaranje brojnih mogućnosti za teške zloupotrebe.”

Zoran Milivojević

Izvor:Detinjarije

Pozitivna manipulacija

Kada je reč o manipulisanju povremeno se postavlja pitanje postojanja pozitivne manipulacije: Da li manipulacija može biti pozitivna i ako može – u kojim je to slučajevima?

Kada neko manipuliše on pokušava da bez znanja osobe kojom manipuliše ostvari neki skriveni cilj. To najčešće znači da uspeh manipulacije donosi neku dobit osobi koja manipuliše, a štetu osobi koja je manipulisana. To je tipična situacija u kojoj jedna strana dobija, a druga gubi. Ali, šta je sa situacijom kada onaj koji manipuliše to čini u korist druge osobe koja i jeste predmet manipulisanja. Zar to nije primer „pozitivne manipulacije”?

Koliko je takva manipulacija pozitivna možete lako shvatiti ako se stavite u položaj manipulisane osobe. Zamislite da vas, odraslu osobu, neko manipuliše „za vaše dobro”, smatrajući da on bolje od vas zna šta je za vas dobro, a šta je loše. Većini odraslih ljudi je potpuno neprihvatljivo da neko drugi u njihovo ime i za njihov račun određuje šta je za njih dobro ili najbolje, a šta je loše, i da u skladu sa tim odlučuje umesto njih.

Ljudi koji sprovode ovakve „pozitivne manipulacije” preuzimaju veliku odgovornost, jer sa posledicama njihovih odluka neće živeti oni, već ljudi u čije su ih ime doneli. Odrasla osoba je ta koja sama treba da proceni šta je za nju dobro, a šta je loše i da u skladu sa tom procenom donese odluke sa čijim posledicama će živeti. Ukoliko ona treba da donese važnu odluku u oblasti u kojoj nema dovoljno potrebnog znanja, kao što je to, na primer, u slučaju da treba da izabere neki od mogućih načina lečenja ozbiljne bolesti, ne treba neko drugi da odluči umesto nje, već ona treba da stekne potrebno znanje i da u skladu sa razumevanjem bitnih faktora, donese odluku.

Za razliku od odraslih, deca nisu u stanju da razumeju i racionalno rezonuju, pa ni da donose odluke u svoje ime. I zato je roditelj taj koji razmišlja o detetovom dobru i koji donosi odluke u korist deteta. U tom smislu, pozitivne manipulacije jesu deo roditeljskog vaspitnog repertoara.

Postoji još jedna situacija u kojoj se može govoriti o pozitivnoj manipulaciji, a to je situacija u kojoj se neko brani od tuđe manipulacije. U situaciji u kojoj jedna strana može da otvoreno komunicira i da manipuliše pri čemu negira da manipuliše, a druga strana samo otvoreno komunicira, prva strana ima više izbora zbog čega je u prednosti. I zato je nekada nužno manipulisati manipulatorom da bi se neko mogao zaštititi.

Građani su odrasli ljudi i zato nema ništa pozitivno u tome da vlada tretira narod kao decu, manipulišući informacijama za njegovo dobro, kako se ne bi „uznemirio” i kako ne bi „zavladala panika”.

Zoran Milivojević

Izvor:Politika

Dečje dužnosti

Cilj svakog dobrog roditelja je da pomogne detetu da izraste u samostalnu, odgovornu i socijalizovanu osobu. Detetova odgovornost prema sebi i drugima nije nekakva sposobnost koja se aktivira u trenutku kada ono puni osamnaestu godinu, već se izgrađuje postepenim procesom koji počinje veoma rano – već u drugoj godini.

Na žalost ne postoji gen za detetove dužnosti. One su rezultat zahteva koje detetu postavljaju roditelji. Ono što zovemo detetovim dužnostima su različite korisne aktivnosti kojima je zajedničko da su detetu neprijatne. A malo dete, kada ga roditelji teraju da radi nešto što mu se ne radi jer mu je to neprijatno, pogrešno misli da ga roditelji ne vole. Zato takvo dete veoma jasno pokazuje roditeljima da se u tim trenucima oseća nevoljeno.

Uspostavljanje detetovih dužnosti je nužno povezano sa konfliktom između deteta i roditelja. To je u stvari konflikt između biološkog principa koji upravlja detetom i društvenog principa kojim se roditelj upravlja. Roditelj koji zna šta radi, u takvim trenucima ne obraća veliku pažnju na prolazna detetova osećanja, već na to da dete treba da svoju volju podredi njegovoj i da počne da radi ono što je korisno. Kada dete to prihvati, ono razvija ono što zovemo navikom – a navike su veoma važne jer u budućim situacijama dete pristupa datoj aktivnosti bez otpora zato što mu ona više nije neprijatna.

Iz dužnosti proizlazi odgovornost – ne može neko da bude odgovoran za nešto za šta nije bio zadužen. A iz odgovornosti proizlazi ili zasluga ili krivica. Da bi decu naučili odgovornosti moramo da im, uprkos njihovom otporu, nametnemo određene dužnosti. Naravno da dečje dužnosti moraju da budu razumne, u skladu sa detetovim sposobnostima, uzrastom i zrelošću. Roditelj treba da reaguje u skladu sa tim kako je dete obavilo svoju dužnost – bilo pohvalom i nagradom bilo kritikom i kaznom. Tako dete uči da usvoji dužnosti i da razvije osećanje odgovornosti.

Mnogo savremenih roditelja je zbunjeno tako da su pogrešno izjednačili ljubav i vaspitanje. Oni pokušavaju da izbegnu neizbežni konflikt sa detetom tako što na kraju popuštaju odustajući od svojih zahteva i postaju „nemoćni roditelji”. Doprinos zbunjenosti je dao i jedan deo struke koji isključivo insistira na dečjim pravima, na ravnopravnom odnosu roditelja i deteta, na tome da detetu sve može da se objasni, da je telesna kazna isto što i nasilje, koji implicitno gleda na decu kao na žrtve vlastitih roditelja.

Odustajanje zbunjenih roditelja od toga da budu autoriteti, ima negativne posledice na detetov odnos prema drugima, školi, kao i na njegove šanse za srećan život. Zato ne iznenađuje da su Španija i Hrvatska u svoje porodične zakone počele da uvode i dečije dužnosti. Istina, bez sankcija za dete, za sada.

Zoran Milivojević

Izvor:Politika

Pogoršan odnos nastavnika i roditelja

Milorad Antić: Roditelje zanima samo ocena.

Ivana Jorgačević: Nastavnici odrađuju posao.

Istraživanja u osnovnim i srednjim školama pokazuju da se pogoršao odnos roditelj–nastavnik i da je sve više agresije u učionici i van nje, naročito na kraju godine, prilikom zaključivanja ocena. O ovim pitanjima mišljenja su u našoj redakciji ukrstili Milorad Antić, predsednik Foruma srednjih stručnih škola i nastavnik matematike i informatike u Školi za negu lepote, i Ivana Jorgačević, majka jednog osnovca i jednog srednjoškolca, nekadašnji predsednik Saveta roditelja i član školskog odbora.

Politika: Da li je stanje zaista postalo toliko alarmantno u školama?

Jorgačević: Sigurna sam da mali procenat roditelja pribegava nasilju, jer ne mogu da verujem da roditelj koji je poslao dete u školu s punim poverenjem, na brigu i obrazovanje nastavnicima, nastupa agresivno. Neki razlog, ako je tako, mora da postoji. Naročito ne verujem da su razlog ocene i da roditelje ne interesuje znanje koje deca stiču. Ja svoje dete ne šaljem u školu da bude maneken, niti da bih došla i lupila dva šamara nastavniku, već da uče.

Antić: Skoro 30 godina sam u prosveti i mislim da je ključni problem disciplina, jer ako nemate disciplinu, nemate ni kvalitet nastave. Urušavanje obrazovanja je krenulo devedesetih godina, s pojavom šverca, isticanjem raznih kriminalnih grupa kao heroja u medijima, što je imalo uticaja i na ponašanje roditelja i đaka. Mlad čovek je ogledalo društva, ali i porodice. I država je doprinela takvom ponašanju učenika – vi možete da pravite izostanaka koliko hoćete, da pričate na času mobilnim telefonom i da ne snosite odgovarajuću kaznu. U velikom broju srednjih škola je gotovo nemoguć posao naterati roditelja da dođe na razgovor. Bez obzira na to šta roditelji mislili, samo se mali broj njih odaziva na telegrame i pozive telefonom. Ja ne znam kada se u mojoj školi skupio savet roditelja.

Jorgačević: Suština problema je u kvalitetu nastave koji je jako loš i nedostatku partnerskog odnosa između nastavnika i roditelja. Vi morate da pustite roditelje da učestvuju u životu škole, a ne da se naša uloga svodi na savetodavnu, osim kada su u pitanju nadoknade nastavnicima. Ja nisam želela da nastavnicima dodeljujem bakšiš kao frizerima za vođenje dece na ekskurziju, a to je jedina odluka koju savet roditelja može da donese.

Antić: Nije tačno da roditelji imaju samo savetodavnu ulogu, vi imate školski odbor u kojem takođe sede predstavnici roditelja, a koji je organ upravljanja školom. Sigurno je da na kvalitet nastave utiče i to da li nastavnik ima na raspolaganju medijateku, biblioteku, a naša država najmanje izdvaja za obrazovanje – 96 odsto novca iz budžeta za prosvetu ide na plate, a samo nekoliko procenata na opremu i stručno usavršavanje…

Jorgačević: Ja govorim o umeću nastavnika da predaje, a ne o nastavnim učilima.

Antić: Vi ne možete da imate kvalitetnu nastavu iz hemije i fizike s kredom i tablom, niti tako možete da zainteresujete učenike za nastavu.

Jorgačević: Nastavnik treba da primeni znanja i mimo knjige. Svaka škola ima sajt, deci je to vrlo interesantno, ali nastavnici ovo sredstvo komunikacije slabo koriste. Vi prebacujete da su roditelji nezainteresovani, da deca nisu disciplinovana, a kako ja da znam kakvo je moje dete u školi ako vi nećete sa mnom da razgovarate? Zašto deca ne mogu da dobiju nastavni plan i program iz istorije na početku godine za to polugodište? Zašto da se deca ne pripreme za časove?

Politika: Da li vam je nekada došao učenik koji se spremio za čas.

Antić: U Školi za negu lepote se nije dešavalo, ali u gimnaziji jeste.

Jorgačević: Pa, da su znali šta će raditi, možda bi se i spremali.

Politika: A da li nastavnici kažu šta će raditi?

Jorgačević: Ne kažu!

Antić: Ne bi bilo loše da postoji oglasna tabla na kojoj bi bio izložen nastavni plan i program, operativni i globalni plan. Nemaju svi računare.

Politika: Da li nastavnici poštuju plan i program?

Antić: Pa moraju da poštuju. Veliki broj roditelja se žali inspekciji koja proverava da li je sve urađeno po propisu.

Jorgačević: Znači da se ne žale samo na ocene? A te kontrole su posebna priča. U školi u kojoj idu moja deca, učenike nastavnici unapred pripremaju za dolazak pedagoga ili psihologa. Kakva je to kontrola?

Antić: Direktor škole i pedagoško-prosvetna služba mogu nenajavljeno da dođu na čas u svakoj školi. Ipak, danas nema provere kakva je nekada bila, sad prosvetna inspekcija ima ulogu nadzornika i daje primedbe i sugestije šta treba da se radi. A to treba da radi i PP služba i direktor škole.

Jorgačević: Dakle složićemo se da nije adekvatna provera?

Antić: Kontrola bi bilja bolja kada bi država formirala službu, ne mora da bude velika, u kojoj bi nastavnik s velikim iskustvom išao u drugu školu, pratio časove i gde bi se razmenjivala iskustva.

Jorgačević: Mislim da bi tim načinom rada bili zadovoljni i roditelji i deca.

Politika: Vi kažete da su roditelji veoma zainteresovani u osnovnoj školi, ali da nisu nastavnici, dok u srednjoj školi nastavnici tvrde da roditelje ne mogu da nateraju da dođu u školu? Šta se promeni u međuvremenu?

Antić: Problem je izražen naročito u školama koje dete nije želelo da upiše, na primer mašinske ili elektro struke i u kojima su u većini dečaci. U odeljenju od 25 mašinbravara, ne verujem da imate pet koji su to želeli i da budu. Problem je i što nam iz osnovnih škola dolaze dece koja ne znaju čak ni tablicu množenja.

Jorgačević: Mislim da srednja škola trpi posledice loših navika u osnovnoj školi. Moramo da napravimo drugačiji odnos nastavnik–roditelj u osnovnoj školi, a onda vi u srednjoj nećete imati problem, već roditelje koji su aktivni u nastavi.

Politika: Da li podržavate inicijativu da nastavnik dobije status službenog lica?

Jorgačević: Ne, jer mislim da samo petina nastavnika to podržava. Mislim da su oni vrlo svesni odabira svog zanimanja i činjenice da je nasilje sve prisutnije u svim zanimanjima. Potrebno je da nastavnik pozove roditelja kada primeti nedisciplinovano ponašanje.

Antić: Nastavnik treba da dobije status službenog lica što pre, kao što ga imaju sudije, policajci i ostale druge službe. Ako se ovako nastavi biće organizovan lov na nastavnike. Mi smo se više puta potpisivali, ali tu inicijativu Skupština je odbacila. Smatram da smo u pravu, jer vi kada održite čas jednom petnaestogodišnjaku to je kao da radite u rudniku. Veliki broj kolega i koleginica posle toga plače i za njih to predstavlja noćnu moru. Najveći problem je u disciplini i vaspitanju, a to potiče iz porodice i tu nastavnik malo šta može da učini.

Jorgačević: Porodica jeste primarni vaspitač, ali zar i škola nije vaspitno-obrazovna ustanova? Zar mi ne možemo u tome da budemo partneri? Zar vi ne možete roditeljima da pomognete da prevaziđu nedisciplinu kod dece?

Antić: Ako roditelji, država i škola ne promene nešto u vaspitavanju, izgubićemo mnogo. Ako posmatrate iz sadašnjosti budućnost – ona je crna. Mora da se promeni i uradi ono što smo dali kao predloge.

Jorgačević: Mislim da stanje u društvu i adekvatno nepriznavanje statusa i profesionalnog i materijalnog ne treba da bude izgovor za loš kvalitet nastave i za neuključivanje roditelja u nastavne aktivnosti. Škola mora da se drugačije organizuje u smislu da postoji dosta dobro organizovanih nastavnih i vannastavnih aktivnosti, sekcija. Školska sala mora da se vrati školi, ne bi je trebalo izdavati.

Antić: Sigurno je da je većina škola pretvorena u tržni centar. To treba hitno izbaciti, kao i đački dinar. Direktor i nastavnici trba da vrate sekcije, a disciplina može da se vrati kroz društveno koristan rad. Ali i tada ćemo imati reakcije poput „neće moje dete da riba”.

Politika: Zar nije velika odgovornost na nastavniku da organizuje disciplinu na času?

Antić: Disciplina je stub radne atmosfere, ako toga nema onda se lomi nastava. Nastavnicima je potrebna dobra edukacija i kontrola, trebalo bi da imaju mentore, a stručno usavršavanje mora da se obavlja u kontinuitetu. Ali problem je i u roditeljima, žale se po pravilu oni čija deca imaju loše ocene, i to na kraju godine. Jeste li se čuli da se neko žalio na četvorku iz muzičkog?

Jorgačević: Lično sam se žalila na muzičko, gde deca imaju svi četvorke i petice. I nije stvar u ocenama nego što moje dete ne zna nijedno muzičko delo! Moje dete ne zna šta je opera, a ja nisam mogla da završim osnovnu školu bez tog znanja. I ne može izgovor da bude „država i društvo ne vode računa o nama, nemamo dovoljno visoke plate, pa ćemo mi odrađivati posao”. Zašto je različit kriterijum kod dva nastavnika za isti predmet? Ako jedan i drugi imaju iste standarde, zašto deca kažu „zašto nisam kod onog, nego kod ovog”?

Antić: Zato što daje bolje ocene.

Jorgačević: Ne, nego zato što je lakše da potrebno razumeju. Ocene su merilo znanja. Pričali ste o nasilju nad nastavnicima i da treba održati disciplinu. Vi ste kontrolor kada je u pitanju održanja te discipline. I ocenjujete decu. A kada to radite, često dajete niže ocene, bez ikakvog objašnjenja. Ko je vaš kontrolor kada je u pitanju disciplina nastavnika? Da, roditelj će otići kod direktora da se žali, on će sazvati komisiju koju čine prosvetni radnici i nastavnici i iz druge škole.

Antić: Mislim da grešite, ne žele nastavnici da daju loše ocene. Svi se mi hvalimo ako se uradi dobro kontrolni ili test. Ja imam troje dece i retko kad sam otišao na roditeljski sastanak.

Politika: Znači, vi ste nezainteresovan roditelj!

Antić: Nikada nisam išao da pitam zašto je moje dete dobilo dva, a ne četiri ili pet. Želje su roditelja da mu dete bude maksimalno dobro, ali nastavnik je najmerodavniji da to oceni. Možda je najbolje rešenje dati na kraju test znanja, pa uradite šta ste uradili i dobijete konačnu ocenu. Ali bez edukacije roditelja neće se postići ništa.

Politika: Zar nije neobično da na kontrolnom iz matematike ili fizike veliki broj dece, po pravilu, dobije negativne ocene?

Antić: Podsetiću vas da se organizuje dopunska nastava.

Jorgačević: Ne organizuje se dopunska nastava.

Antić: Mi smo plaćeni za dopunsku nastavu, organizuje se, ali deca ne dolaze.

Jorgačević: Ne dolaze zato što nastavnici ne drže dopunsku nastavu.

Antić: Ako nastavnik ne drži dopunsku nastavu, roditelj može da se žali.

Jorgačević: Rekli ste da je nastavnik degradiran kada se žali, a roditelj je isto tako degradiran, jer žalbom ništa ne može da uradi.

Politika: Očigledno da je problem u odnosu nastavnik–roditelj veliki, a zar nije odgovornost i na jednima i na drugima?

Jorgačević: Svi moraju da budu odgovorni, a roditelji i nastavnici treba da budu partneri u ovom poslu.

Antić: Ono što je neophodno jeste postojanje ugovora koji bi potpisali roditelj i razredni starešina i u kojem bi svako znao pravila i kazne za kršenje, i da to važi za sve. Treba da postoji i škola za roditelje u kojoj bi se objasnio nastavni plan i program, šta se izučava, kako se ocenjuje, kada je pismeni zadatak… Sve to se odavno radi u drugim zemljama, zašto se ne bi uvelo i kod nas.

Sandra Gucijan, Dejana Ivanović

Izvor: Politika

Priča dana

PRIČA O VUČICI

Čoveku starom 70 i kusur godina koji se celog života bavio stočarstvom, tačnije ovčarstvom, država odluči da pomogne u dodeli penzije koja bi mu bila dovoljna da preživi.

Jedna novinarka ga je tom prilikom zamolila da joj ispriča jedan deo svog života koji nikad neće zaboraviti, i koji mu je ostao i ostaće u sećanju za života.

Starac započe priču: “Bilo mi je 20 i neka kad sam naišao na kuče u šumi uzeo ga sebi i prisvojio. Prolazili su meseci i komšije mi počeše govoriti da sve više liči na vučicu i da je se trebam rešiti. Bio sam mlad i nisam nikoga hteo slušati, bila mi je privržena, gde god da sam išao išla bi sa mnom i čekala me. I prošle su i godine…

Jednog dana kad sam bio malo prilegao kroz san sam čuo neku buku, režanje i cviljenje, dok sam došao sebi i ustao, sve je utihnulo, izašao sam napolje i ugledao čitavo stado ovaca poklano, a vučica sva u krvi sedi i gleda pravo ka meni malo od straha malo od besa. Utrčao sam u kuću, uzeo pušku i ubio je na licu mesta.
Nisam znao šta da radim sa ovcama pa sam pozvao komšije da ih odnesu dok se meso još nije ukvarilo.
Sklanjanjem ovaca, među njima smo pronašli tri zaklana odrasla vuka i tek tad sam shvatio šta sam uradio!

Pouka: Nije uvek sve kao što izgleda – Nikada ne procenjujte ljude i situacije na osnovu onoga što vidite na prvi pogled.

Deca i mobilni telefon: DA ili NE

Korištenje mobilnih telefona je naša realnost, rasprave o tome da li su oni potrebni i korisni davno je prekrila prašina, ili su reciklirane. Dok je još prije par godina korištenje mobilnih telefona bio iznimni luksuz, danas svaka obitelj, a nerijetko i svi članovi obitelji posjeduju mobitele. Čak i osnovnoškolska djeca (katkad čak i „tehnički“ naprednija predškolska).

Dakle, rasprave o tome bi li djeca trebala imati mobitele, mogu se zaboraviti. Pravo je pitanje kako ih koristiti, a da se koriste u funkciji razvoja i boljitka djeteta.

Zato će autor iznijeti vlastitu viziju pozitivnih i negativnih načina korištenja mobitela kod mlađe djece.

Počet ćemo s pozitivnim stranama:
Nedvojbeno korisna funkcija mobitela je funkcija informiranja roditelja i djeteta: je li dijete stiglo u školu na vrijeme, kad će doći kući ako je ostalo malo dulje s prijateljima, hoće li roditelj kasniti, kakvu je ocjenu dobilo iz kojeg predmeta u školi, itd. Informiranje doprinosi osjećaju sigurnosti roditelja i djeteta, zbog brzine i pravovremenosti informiranja, bez obzira je li to usmeno ili putem sms-a (kratkih pisanih poruka).
Saopćavanje neugodnih vijesti na vrijeme, posebno putem sms-a, olakšava i djetetu i roditelju da se trezveno pripreme za kasnije direktno suočavanje, i da preispitaju adekvatnost svojih mogućih reakcija. Sigurno je da će ovaj način smanjiti stres i kod jednih i kod drugih, a kočenje impulzivnih reakcija u principu samo može podići kvalitetu komunikacije.
Sms doprinosi razvijanju sposobnosti informativnog i sažetog izražavanja kod djece, ali i kod roditelja. Naime, u usmenoj komunikaciji često se od silne redundance ne uočava bit problema odnosno informacije koja se želi saopćiti.
Korištenjem mobitela, djetetu se razvijaju vještine korištenja suvremenom tehnikom (analogija između korištenja mobitela i računala više je nego upadljiva, i lako primjenljiva).

Međutim, ne smiju se zanemariti ni negativne strane korištenja mobilnih aparata:
Prečesto djetetovo informiranje roditelja (kod nesigurne ili pretjerano odgovorne djece) bitno može ometati ili uzrujavati roditelja i ometati ga u dnevnim poslovima. S druge strane, roditeljevo često provjeravanje djeteta može stvoriti negativan osjećaj nepovjerenja kod djeteta, prisile, te nadzora, što može polučiti stres kod djeteta, ili kontraefekt (djetetovu želju da prekine „lance“ kojim ga roditelji sputavaju).
Skupocjenost mobilnih uređaja mogu dijete učiniti „metom“ kriminalaca, bilo odraslih, bilo iz redova vršnjaka, ili starijih učenika.
Potencijalnu štetnost zračenja mobitela ne smijemo zanemariti. Jer premda je dokazano da poznata zračenja mobitela nisu štetna za zdravlje, ne znamo što je s onim zračenjima koja još nisu dovoljno ispitana.
Mobilni telefoni pokazatelj su socijalnog statusa, u puno slučajeva. Na taj način nastaje segregacija već među djecom. Naime, djeca s jeftinijim mobitelima (a pogotovo ona bez mobitela), u redovima vršnjaka mogu se smatrati manje vrijednom.
Nekontrolirano korištenje mobitela od djece može bitno ugroziti kućni budžet. Mlađoj djeci teško je shvatiti relaciju između osobnog dohotka roditelja i broja poslanih sms-ova prijateljima.
Konačno, s obzirom na mogućnosti WAP-a, djeci mogu biti dostupni štetni sadržaji te „surfanje“ po Internetu, što osim uvećanja troškova može djelovati nestimulativno na djetetov razvoj i obrazovanje.

Zato bi djeci bilo korisno dati smjernice kako da koriste mobitele, a na funkcionalan način. Neke negativne faktore ne može se potpuno reducirati, ali ukoliko se djeci kupi jeftiniji mobilni telefon, bez WAP-usluge (te tako smanjimo vjerojatnost da će biti meta kriminalaca), poželjno mu je nabaviti mobitel sa SIM-karticom (dakle na bon, a ne na pretplatu), i uputiti ga da ima toliko i toliko novaca na raspolaganju za mjesec, dva mjeseca ili slično. Također, može mu se dati smjernice da roditelje naziva samo kakvu posebno radosnu ili lošu vijest, i u posebnim slučajevima.

A s drugim stvarima se ne možemo suočiti, jer ne možemo mijenjati društvo. Kako bi rekli novi neokapitalistički ideolozi: ne možemo mijenjati društvo, ni trenutni kućni budžet, ali možemo njegovu strukturu.

Semir Šejtanić, prof.

Izvor:USRŠBIH