NEKA NEOBIČNA PONAŠANjA KOD DECE I KAKO REAGOVATI NA NjIH (iz knjige “Senzorna integracija iz dana u dan“, L. Biel, N. Peski)

Lepršanje rukama, udaranje glavom i druga slična ponašanja

Kada je dete preosetljivo ili nedovoljno osetljivo na senzorne podražaje, ili ima kombinovanu osetljivost, njegova unutrašnja „kontrola glasnoće“ ne radi. Zvukovi mogu biti preglasni ili pretihi. Vizuelni unos može biti previše iznenadan ili nejasan. Kretanje se može osetiti kao prenaglo, izvan kontrole ili kao teško. Takođe mogu postojati neprekidni mentalni beli šumovi poput smetnji na TV prijemniku, pa su slika i zvuk nejasni i teško ih je podesiti. Pokušavajući normalizovati svoj nervni sistem, dete se može isključiti i povući, previše se fokusirati na nešto na štetu svega drugoga ili izvoditi neku vrstu repetitivnih ponašanja poput lepršanja rukama ili udaranja glavom. Iako se ova ponašanja obično povezuju sa autizmom, pojavljuje se i u neautistične dece sa senzornim teškoćama.

Nedovoljno osetljivom detetu ta ponašanja mogu pružiti senzornu stimulaciju za kojom žudi kako bi probudilo svoj nervni sistem, dok preosetljivo dete to može umiriti pomažući mu da blokira spoljne nadražaje. Takva ponašanja takođe dovode do otpuštanja beta endorfina u telu, što pruža zadovoljstvo. Iako vas to možda uzrujava i mislite da je to socijalno neprihvatljivo, zapravo nema razloga zašto bi se lepršanje rukama moralo sprečavati, osim ako smeta sudelovanju u aktivnostima poput onih u igri i vrtiću/školi. Moguće je da dete sa poremećajem senzorne integracije leprša rukama jer mu je to privlačno, relaksirajuće i pruža mnogo vizuelnog unosa. Dete koje kasni u govorno-jezičkom razvoju, koje leprša rukama kad je uzbuđeno ili frustrirano, može prestati to da radi kad počne rečima izražavati ono što želi reći. Repetitivno ljuljanje i vrtenje oblici su samoterapije, omogućavaju intenzivnu vestibularnu stimulaciju. Gledanje takvog ponašanja može vas uznemiriti, ali ni to ponašanje nije opasno. Udaranje glavom, koje daje intenzivne pokrete uz duboki pritisak, potencijalno je mnogo ozbiljnije. Takva ponašanja mogu biti i deo normalnog razvoja, s vrhuncem između 18 i 24 meseci života te mogu biti samo jedan od načina na koji dete usavršava pokrete. Ako vas zabrinjava ljuljanje i udaranje glavom, obratite se pedijatru, koji će vas, po potrebi, uputiti na dalje pretrage.

Šta vi možete da učinite?

Lepršanje rukama

•  Pokušajte izvežbati dete da umesto toga plješće rukama ili grli samo sebe.

•  Pružite mu dodir dubokog pritiska i proprioceptivni unos po ramenima, rukama i dlanovima preko aktivnosti senzorne dijete poput hodanja „kao tačke“, četkanja i pritiska na zglobove.

•  Zaokupite dete omiljenom igračkom ili aktivnošću koja zahteva korištenje ruku.

Udaranje glavom

 Proverite ima li dete upalu uha, probleme sa vidom ili zubima. Neka deca udaraju glavom da odvrate pažnju od glavobolje, ili takvo ponašanje može biti jedini uočljivi znak da doživljava bol u području glave. Ako dete dugotrajno udara glavom, odvedite ga kod pedijatra koji će ga možda uputiti dečjem neurologu.

• Redovno masirajte glavu i lice dlanovima
• Ako dete snažno udara glavom, može se upotrebiti kaciga da bi se sprečile ozlede.
• Udaljite detetov krevet dalje od zida i stavite ga na debeli tepih. Koristite jastuk za zaštitu od udaraca u dečijem krevetiću, sigurno pričvršćen, da prekriva krevetić sa svih strana.
•  Koristite detetovo ponašanje kao vodič za senzorni unos koji ćete pružati u senzornoj dijeti i pružite mu taktilni, proprioceptivni i vestibularni unos.
•  Razgovarajte sa radnim terapeutom o korištenju teže kape na području glave
•  Podstaknite dete da gura glavu u jastuk ili zrnastu vreću za sedenje (vodeći računa da pri tome može neometano disati)
•  Masirajte detetovu glavu rukama. Dopustite mu da vam sedi u krilu, licem okrenuto prema vama i pritiskajte njegovo lice o svoje. Pokušajte pritisnuti svoju bradu o detetovo čelo i pomičite vilicu napred-nazad kao da mrmljate.

Hodanje na prstima

Ako je vaše dijete sklono hodanju na prednjem delu stopala ili prstima, porazgovarajte o tome sa defektologom ili radnim terapeutom. Ovakvo hodanje uobičajeno je kod dece do tri godine, a neka deca počnu tako hodati i u kasnijoj dobi. To može biti blag neurološki znak koji ukazuje na osnovno zdravstveno stanje. Kod dece sa poremećajem senzorne integracije taj oblik ponašanja je gotovo uvek senzorno uslovljen. Moguće je da taktilno osetljivo dete pokušava izbeći osećaj cipele ili čarape, osećaj trave, peska ili tepiha na bosim nogama, pa hoda na što manjoj površini stopala da bi izbeglo neprijatan osećaj pritiska. Vestibularne smetnje takođe mogu imati određenu ulogu.

Šta možete učiniti?

• Desenzitirajte stopala masažom (možete koristiti ulje ili losion), četkajte ih mekom četkicom ili trljajte sa peškirom. Neka dete istražuje stopalima različite materijale (stoji u posudi punoj riže, peska, komadića striropora i sl.)
•  Naučite dete da osvesti delove tela. Neka na vaš znak hoda ili trči na petama, ali izbegavajte prigovore.  Vodite zabeleške: kad hoda na prstima, kad je boso ili nosi cipele, na tepihu, na drvenom podu, travi ili plaži?
•  Razmislite o cipelama sa više jastučića u njima (patike) ili onima sa manje jastučića (kožni đon), i probajte različite vrste sokni (debele umesto tankih i one bez šavova). Možda će terapeut preporučiti posebne ortopedske cipele ili uložak.
•  Neka dete skače na mini trampolinu držeći vas za ruke ili držeći se za sigurnosnu ručku po potrebi. Pobrinite se da su mu pete pri doskoku priljubljene uz podlogu.
• Stavite mu na gležnjeve utege sa čičak zatvaračem kako biste pojačali senzorni unos za gležnjeve i stopala. Kad se igra ili jede, neka sedi na stolici sa kolenima pod pravim uglom i stopalima položenim na peškir ili nešto drugo na podu što je zanimljive teksture.
•  Držeći pete na podu, neka se pridržava sa sto ili stolicu i lupka nožnim prstima u ritmu muzike. Zatim osmislite ritmičke obrasce da stopala rade naizmenično.
•  Istežite listove i Ahilovu tetivu. Neka dete stoji na kosini s prstima okrenutim prema gore, prema debljem delu kosine, a petama prema dole, prema užem kraju kosine. Gravitacija će učiniti svoje, polagano povlačeći detetove pete prema dole. U početku, ako mu je neprijatno, neka na tome stoji manje od minute, pa postepeno produžavajte vreme stajanja. Može stajati na kosini dok se igra za stolom, slika po štafelaju i sl.
•  Ako se hodanje na prstima nastavi, možda ćete trebati konsultovati ortopeda o ulošcima koji će pomoći pravilnom poravnanju i držanju peta na tlu.

Daljim razvijanjem verovatno ćete shvatiti da ste otkrili odlična rešenja za svakodnevne probleme. Pored isprobavanja praktičnih rešenja koja su vam ponuđena, razgovarajte sa radnim terapeutom/defektologom, kao i sa drugim roditeljima koji su možda došli do drugih sjajnih ideja.

Udaranje i grizenje

Udaranje i grizenje brata/sestre, druge dece deci sa teškoćama u senzornoj integraciji ne pomaže samo da izraze svoju razdražljivost nego mu daje i puno dodira dubokog pritiska i proprioceptivnih podražaja koje može kontrolisati, što može delovati umirujuće na njegov nervni sistem. Da biste zaustavili dete u ovim radnjama, morate ga naučiti da kontroliše svoje nagone i pružiti mu mnogo podražaja koji će ga sprečiti da oseti potrebu za udaranjem i grizenjem. Neka deca ovo rade čak i kad nisu ljuta. Mogu biti uznemirena jer im neko dete sedi preblizo ili ih uznemirava prevelika buka u sobi, ili im je jednostavno treba malo senzornih podražaja pa reaguju udaranjem ili grizenjem drugog deteta.

Ako vaše dete ima potrebu za udaranjem, dajte mu puno igračaka i predmeta po kojima može lupati celi dan: muzičke instrumente kao što su bubnjevi i klavijatura, loptu, vreću za boksanje, jastučiće, zrnaste vreće za sedenje i sl. Ako ima potrebu da grize, dajte mu stvari koje su bezopasne za žvakanje, poput tuba za žvakanje, igračaka za nicanje zuba, hrane koja se žvaće ili hrska, a ne postaje gnjecava u ustima, poput gumenih bonbona ili žvaka (proverite pre svega nije li možda gladno).

Ako vaše dete ozleđuje drugo dete, obratite pažnju na drugo dete pre nego što se suočite sa svojim detetom, da ne ispadne da nagrađujete negativno ponašanje. Nakon toga svoje dete isključite iz aktivnosti, ako je to primereno uzrastu i preusmerite ga na nešto šta sme udarati ili gristi.