Tekst učenice IV razreda MD OŠ „Sonja Marinković“ iz NS koja je između ostalog za ŠKOLSKI ČASOPIS SM PRESS napisala sledeće o školi koju je pohađala u Australiji („ne treba porediti, ali vredi znati„):
„U Australiji postoje privatne i državne škole. Postoje škole posebno za devojčice, posebno za dečake, jer su istraživanja pokazala da oni uče na različite načine i da učenici takvih škola pokazuju bolje rezultate na završnim ispitima u odnosu na rezultate polaznika mešovitih škola.
U Melburnu školska godina počinje u februaru, a završava se u decembru. Posle svakog od 4 tromesečja postoji raspust bar jednu nedelju. Letlji raspust je najduži i traje od sredine decembra do početka februara.
Neke specifičnosti australijske škole:
– Nosimo uniforme, tako da ujutru ne brinemo o tome šta ćemo obući. Postoje letnja, zimska i sportska uniforma. Mi ponosno nosimo „“boje naše škole, kao i školski grb u školi i van nje.
– Svake godine dobijamo novu učiteljicu, tako da moramo da se naviknemo na različite načine učenja. U isto vreme deca iz generacije budu pomešana svake godine i na taj način dobijamo nove prijatelje sve vreme.
– Osnovna škola traje 6 godina, a pored učiteljice dobijamo nastavnike drugih predmeta kao i jezika (kineski, indonežanski, japanski, italijanski…).
– Biblioteka zauzima veoma važno mesto u školskom životu, čak postoji i školski predmet „Biblioteka„.
– Nemamo udžbenike nego za svaki predmet dobijamo odštampane tekstove i zadatke. Sveske ostavljamo u školi, a od kuće nosimo samo „lunch box„, dnevnik, peratonicu i knjigu iz biblioteke.
– Svaki učenik ima svoj dnevnik koji je u obavezi da nosi svakog dana, a koji olakšava komunikaciju između nastavnika i roditelja. U njega beležimo specijalne datume, događaje u školi i sl., a roditelji svake večeri moraju da stave svoje inicijale u knevnik kao garanciju da su se o svemu tokom dana informisali.
– Ponedeljkom, osim inspirativnog domaćeg zadatka dobijamo i dodatni, ukoliko želimo, a treba da ga uradimo do petka.
– Imamo „pametne table“ u svakoj učionici. Učitelj uključi svoj lap-top u pametnu tablu, a mi pametnim olovkama rešavamo zadatke i igramo edukativne igre koje su nam na internetu dostupne sve vreme i koje se koriste u procesu savlađivanja gradiva.
– Postoji „buddy“ sistem gde svaka devojčica iz starijeg razreda „dobije“ devojčicu iz mlađeg da joj pomogne u navikavanju na školu.
Ovo su samo detalji po kojima vidite različitosti u školovanju. Neki se tiču standarda, a neki i bez novca mogu da se primene kod nas.
Mogu samo da zaključim da mi nedostaje ovakav tip školovanja.„
izvor Dragan Varagić
Povodom teksta Kako izgleda školovanje u Australiji, javio nam se jedan naš roditelj iz Viktorije koji je sa nama podelio iskustvo o tamošnjem obrazovanju – iz ugla roditelja. Pročitajte i ovu priču.
Što se tiče školovanja mnogo je više loših nego dobrih strana. Deca do šestog razreda samo crtaju i imaju JEDAN domaći zadatak nedeljno.
Kad izađu iz 12-og razreda, ne znaju osnovne stvari koje naš učenik petog razreda zna u pola dana i noći, a ako želim da mi dete bude pismeno i spremno za život moram kod kuće sa njom da radim sve mimo programa koji je smešan. Iz perspektive deteta, škola u Australiji je EKSTRA jer je dovoljno da se lepo ponašaš i istražuješ i to je to.
Sa druge strane, sve privatne škole su religion connected što znači da pripadaju nekoj veri i naravno da za određenu cenu može svako da ih pohađa, ali po njihovim pravilima i verovanjima.
Uniforme koštaju nekoliko stotina dolara i obuća mora da bude crna sto mi se sviđa jako. Po tome kako se deca ponašaju na ulici i koju uniformu nose znaš kom staležu pripadaju. Od siromašnih se stvara radnička zatupljena klasa, a od onih koji priušte privatnu školu prividna obrazovana skupina. Naravno da sve zavisi i od deteta. Public schools su pune droge već negde oko petog razreda i ne možete verovati kakvih tu nivoa mentaliteta ima i porodičnih odnosa i svega, plus rasizam o kome niko ne govori ništa, drugarica (čija su deca sa Sri Lanke promenila 3 škole ovde zbog rasizma) nam je ukazala i na to.
Još jedna opservacija, australijska deca imaju mnogo psiholoških problema jer im je sve dozvoljeno i sve im pripada i čim naiđu na prepreku, pucaju. Da ne zvučim ko patriota, a živim u Australiji, ali mi smo Srbi za njih doktori pa čak i onaj što čisti ulice i što pere auta, ako mi verujete.
Svaka priča ima dve strane, a vi sada imate obe. Pitanje koje se, neminovno, nameće jeste: da li je trava uvek zelenija u tuđem dvorištu – odnosno, da li je naše obrazovanje, koliko god zastarelo i preobimno bilo, utoliko lošije u odnosu na ono koje deca dobijaju u inostranstvu ili je u pitanju pre način na koji se ono primenjuje?
Riznica zlatnih ideja 
Roditelj koji Vam se javio nije rekao ništa drugo nego ISTINU. Radim u prosveti sa učenicima od 1. do 4. razreda i imala sam prilike da razgovaram sa našom decom koja žive i školuju se u Australiji. Njihov nivo znanja na određenom uzrastu je daleko niži nego kod naših učenika. Možda još važnije, ne postoji „sloboda“, deca se odvoze i dovoze svakodnevno u školu/iz škole, ne smeju samostalno da odu do prodavnice, parka i sl.
Mi svakako nemamo uslove za rad kao oni, ali imamo nešto mnogo vrednije. Treba da se trudimo da to sačuvamo. Pozdrav!
Sviđa mi seSviđa mi se
Marija sve je to lepo, ali sta nam je nasa „SLOBODA“ donela. Slazem se da je njihov obrazovni sistem mozda los, ali evo primera naseg, imam dete koje ima 6.5 godina i koje treba da upisem u skolu. Imam opciju dve skole koje su mi u blizem okruzenju, na 15-tak minuta od kuce. Za prvu sam cula sve najgore, droga se prodaje u dvoristu, nastavno – stucni kadar je nikakav, deca izlaze isfrustrirana i sa daleko manjim znanjem nego sto smo ga mi kao roditelji sticali u tom dobu. Od dece koja su istu zavrsila sam cula sve i svasta i za ucitelje i za profesore… U drugoj skoli , pak, vlada straho vlada direktora koji malo, malo pa trazi pare za stolariju, za renoviranje wc-a i ako ne date novac prakticno ste obelezeni, a dete moje poznanice je zbog neposlusnosti uhvatio za ramena i prodrmao pri tom se na njega izvikao, naravno nije pozvao roditelje na razgovor. E sad, imam kumce koje u toj istoj skoli zavrsava prvi razred, dete je po mojoj slobodnoj proceni inteligentno, nije nesto vredna ali kad mora da se radi onda i te kako radi, primetila sam da je toliko postala isfrustrirana, malo malo boli stomak, pricam sa kumom kaze navukla je gastritis od pritiska uciteljice koja ne zna kad je dosta. Od dece se ocekuje kad upisu prvi razred da znaju da citaju i pisu i da znaju sve brojeve kao i da racunaju… I ako Vam to niko nikada nece naglas reci… Razmisljam na glas samo nista vise, i nase skolstvo je preterivanje i deca nam nemaju detinjstvo, malo je onih dobrih uciteljica i profesora sa cijih casova izlaze deca sa osmehom. A evo prosao je jos jedan dan u mom zivotu a da mi integralne funkcije nisu bile potrebne kao ni da znam koje je najvece rudarsko bogatsvo gruzije…
Sviđa mi seSviđa se 1 person