Nije sve u ocenama, važnije je učenje

Umojoj porodici obrazovanje je uvek bilo u samom vrhu na listi prioriteta. Roditelji su mi usadili ljubav prema učenju i svest o tome da je važno da se što više obrazujem. Tako sam naučila da čitam, da umem da kažem koliko je sati i izdeklamujem tablicu množenja pre nego što sam krenula u predškolsko. Od malih nogu sam znala da su dobre ocene i akademsko postignuće ključ za uspehe kasnije u životu. Od prvog dana u vrtiću, pa tokom kasnijeg obrazovanja, svom snagom sam se trudila da moji roditelji budu zadovoljni onim što sam postizala. Moj jedini cilj bile su dobre ocene, a mamu i tatu bih ponosno obavestila kada sam dobila maksimalan broj bodova na testu. Nisam razmišljala o svom obrazovanju sa aspekta „učenja“. Sve što sam želela bilo je da dobijem dobru ocenu.

Ipak, moja priča ima srećan kraj. Iako sam veći deo svog obrazovanja provela potpuno usredsređena na rezultate sa testova i ocene iz đačke knjižice, naučila sam da ne zanemarujem učenje zahvaljujući programu za najbolje srednjoškolce koji sam letos pohađala. Naučila sam da uživam da istražujem i bavim se zahtevnim temama, kao i da stalno težim da bolje razumem svet u kome živimo.Naučila sam da preuzmem rizik i da se ne treba stideti zbog pogrešnog odgovora. Naučila sam suštinu potrage za znanjem, i zauvek ću biti zahvalna za ovakvo iskustvo koje mi je pomoglo da učenje doživim na potpuno nov način.

Moja priča nije tipična jer se odigrava obrnutim hronološkim redosledom u odnosu na priču prosečnog učenika. Prosečan učenik polazi u školu i započinje svoje obrazovanje vidno raspoložen i željan novih saznanja, vođen radoznalošću. Međutim, u velikoj većini slučajeva, taj isti učenik završava srednju školu smrknut, i više nije zainteresovan da ispituje i istražuje svet oko sebe.Šta se zapravo dogodilo za tih 12-13 godina?

Copyright: Pressmaster

Pravo učenje traži istraživanje

Verujem da problem ne leži u učeniku, niti u njegovim nastavnicima i roditeljima. Ne leži ni u njegovim prijateljima, niti prirodnom nedostatku interesovanja. Problem leži u samom obrazovnom sistemu.

Pogledajmo samo kako je naš obrazovni sistem koncipiran: učenici sede u svojim klupama u učionici i slušaju nastavnika na času kako predaje. Domaći zadaci osmišljeni su da pomognu učenicima da se dodatno upoznaju sa gradivom. Kasnije, na red stižu testovi da bi se videlo koliko su učenici razumeli to gradivo. Onda ciklus počinje ispočetka.

Ovakav sistem deluje logično, zar ne?

Na neki način zaista deluje. Naš obrazovni sistem nikada nije bio osmišljen tako da su ocene najvažnije – ljudi koji su posvećeni edukaciji ostalih zaista žele da pomognu svojim učenicima da nauče razne stvari i postanu uspešni. Rezultati na testovima trebalo je da posluže nastavnicima da procene koliko su učenici upoznati sa temom, da budu samo merni sistem za znanje koje su učenici stekli. Nažalost, negde usput, zamenili smo pravo učenje sa akademskim postignućima koji su tako postali središte obrazovanja. Počeli smo da se koncentrišemo previše na rezultat, a premalo na proces učenja. Obrazovanje je postalo sve manje priča o intelektualnom razvoju i napretku, a sve više priča o ocenama. Svima koji su uključeni u edukativni proces – nastavnici, roditelji, učenici – ova činjenica je poznata .

Možda nisu u potpunosti svesni toga, ali svako od njih veruje da su dobre ocene od suštinskog značaja za uspeh kasnije u životu (da li je to tačno ili ne, drugo je pitanje): dobre ocene u osnovnoj i srednjoj školi vode ka upisu na dobar fakultet, što onda vodi ka pronalaženju dobrog posla i uspešne karijere i tako dolazimo do srećnog života. Iz tog razloga nastavnici i roditelji često ističu značaj dobijanja dobrih ocena u školi, bilo da se radi o domaćem zadatku ili testu. Oni samo žele najbolje za svoju decu, a dobiti dobre ocene čini se kao najjednostavniji put ka uspehu.

Učenici su takođe usredsređeni na to da dobiju dobre ocene, jer je to ono na šta su naučeni. Oni su naučeni da je najbolji način da napredujete u životu taj da postižete dobre rezultate u školi, bez obzira na proces učenja. Ocene su ono što je bitno. Ocene su ono što će njihove roditelje učiniti ponosnim i ono što otključava vrata uspeha. I kako to obično biva, na kraju oni gube iz vida stvarno obrazovno iskustvo u korist lakog puta ka uspehu.

Copyright: Pressmaster

Nikoga ne treba kriviti zbog toga. Ili su možda ipak svi krivi. U svakom slučaju, modus po kojem obrazovni sistem funkcioniše nesumnjivo proizvodi suprotan efekat od željenog. Kada učenici krenu u školu, oni su radoznali i ne plaše se da pogreše. Međutim, stavljanjem akcenta na davanje tačnog odgovora zanemarujemo istraživački princip. Učenici se uče da izbegavaju mogućnost da uprkos uloženom trudu dožive neuspeh, zato što se takvi kvaliteti ne ističu i ne nagrađuju u našem obrazovnom sistemu.

Pravo učenje traži istraživanje. Ono traži fleksibilnost, preuzimanje rizika i greške. Tomas Edison, poznati pronalazač i naučnik, isprobao je više od 100 različitih tehnika pre nego što je usavršio električnu sijalicu. Umesto da je na svoje propale pokušaje gledao kao na neuspeh, on je njih tretirao samo kao metode koje nisu dale željeni rezultat. To je poruka koju moramo da prenesemo našim učenicima – da su istraživanje, fleksibilnost, preuzimanje rizika i greške ključne komponente napretka. Obrazovni sistem koji ističe rezultat više nego proces učenja nikada ne može na odgovarajući način da motiviše svoje učenike, i samo će služiti za zatupljivanje uma.

Izvor: http://blog.novakdjokovicfoundation.org/

Advertisements

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s