Kako vaspitavaju decu na Tibetu: osmeh zbog osmeha

Odnos roditelja i dece

U pojedinim plemenima još uvek vlada poliandrija – bračna zajednica koju čine jedna žena i više muškaraca. Najzastupljenija je tzv. „bratska poliandrija“, a kada muž nema braću, u ovu bračnu zajednicu mogu stupiti i drugi muški rođaci. Rođenje muškog deteta se slavi, veliča, obeležava različitm obredima. Od 8. godine dečaci se uče čitanju i pisanju, a čak i najsiromašnije porodice žele da im sin ide u manastir kod lama, kako bi dalje proučavao budističke svete knjige. Sa 18 godina dečaci se dalje obučavaju različitim poslovima. Za razliku od njih, devojčice se uglavnom uče da poslužuju muškarce. Čak i danas, mnoge starice na Tibetu ne znaju koliko im je godina, jer je njihovo postojanje bilo toliko nevažno da nije ni zabeleženo.

Međutim, vetrovi promena su doneli nove običaje porodice i braka. Osim što su žene sada ravnopravne i što im je podjednako omogućeno pohađanje svih škola, sada se sklapaju monogamni brakovi između jedne žene i jednog muškarca.

Mladići i devojke sami odlučuju o svom budućem životu. Iz starih vremena poliandrije zadržali su običaj da, pre sklapanja braka, zamole Budu da njihov brak bude srećan.

Deca

Tibetanci rano dobijaju decu, još kao tinejdžeri. Način vaspitavanja je spontan, nimalo nalik našem. Oni se ne pitaju da li njihove bebe treba da spavaju odvojeno, da li ih treba puštati da plaču da bi se navikle na ovo ili ono, kada im treba uvoditi čvrstu hranu… Odmah po rođenju, bebe su u stalnom dodiru sa majkama koje ih nose u šarenim maramama okačenim oko ramena, okrenute licem prema svom licu. Bebe uvek spavaju zajedno sa roditeljima. U stalnom su kontaktu sa ljudima (roditelji, braća, sestre, šira porodica…), pa su sve njihove potrebe zadovoljene. Upravo zato što nemaju razloga za to, ovde deca veoma retko plaču. Majke doje svoju decu, koliko god da je moguće duže. Hranjenje se ne obavlja po nekom utvrđenom rasporedu, na svakih nekoliko sati, po preporuci pedijatara ili nutricionista, već, naslućujete, onda kada je dete gladno.

Mudrost i smelost

Duhovnost

Dominantna religija na Tibetu je lamaizam (deo budizma). Izraz potiče iz tibetanskog jezika i znači „učitelj“ – lama. Smatra se da je Dalaj-lama, vrhovni duhovni ali i svetovni poglavar Tibeta besmrtan, da mu stari samo telo a duh se prenosi na naslednika. Imena koja se detetu daju, često imaju tzv. „budistički prizvuk“, na primer: „Dug život“, „Dobra sreća“, „Zadovoljstvo“, itd. Ponekad, ime oslikava i lični stav roditelja „Moj san se ostvaruje“, „Sin koji dolazi“, itd.

Skloni smo da ono što ne razumemo osudimo, a da običaje koje mi nemamo proglasimo sujeverjem. Tako, roditelji na Tibetu često prstom skinu malo gara sa dna šerpe i namažu bebi vrh nosa, da bi ga, kako veruju, sakrili od zlih duhova. Zaboravljamo da slične običaje imamo i mi (na primer, crven končić oko bebine ruke koji treba da je štiti od uroka i podari joj zdravlje).

Po budizmu, život je patnja, a da bi se čovek oslobodio patnje, treba da prestane da bude rob svojih želja. Dostizanje nirvane je vrhunska mudrost, prosvetljenje, ideal kome se teži, a time se završava proces patnje i bola u ovom životu. Glavne vrline budizma su mudrost, samilost, empatija, harmonija. Upravo su te osobine glavne odlike koje roditelji pokušavaju da neguju kod svoje dece. Šta to konkretno znači?

Harmonija pre pravde. Instistiranje na podeli onoga što se ima. Na Tibetu nećete čuti roditelje koji se stavljaju u ulogu policajca i prosuđuju ko je u nekoj dečijoj svađi prvi uzeo neki predmet, niti ko je prvi započeo svađu (da bi baš on bio kažnjen). Ovde vladaju drugačiji kriterijumi ponašanja. Tako, starije dete treba da podeli svoje sa mlađom decom, bez obzira na to koliko mu tako nešto nije fer.

Poštovanje života

Nema velike razlike između dece i odraslih, starih osoba i tinejdžera. Svi su podjednako važni, sa svešću da svaki uzrast nosi svoje osobenosti, drugačije prednosti i slabosti. Zbog verovanja u inkarnaciju, deca znaju da je važno poštovati svaki oblik života, jer je baš svaki vredan poštovanja.

Odnosno, u svakom trenutku su svesni da pojavni oblik koji vide može biti neko ko je u prošlom životu bio neko važan ili njima blizak i drag. Takvo uverenje rezultira pojačanom pažnjom prema svakom živom stvoru, od biljke pa do najmanjeg insekta.
Sreća.

Nama, naviknutim da za osmeh treba imati veliki razlog, opuštenost i spontanost ljudi sa Tibeta izgleda čudno, posebno kada znamo u kako teškim materijalnim uslovima žive. Mi mislimo da je sreća nekakav cilj kome treba težiti. Očekujemo da ćemo ga dostići kada se zaposlimo, iškolujemo decu, sebi obezbedimo egzistenciju… Za razliku od nas, Tibetanci žive Sada i Ovde. Imaju osmeh na licu, ne iz nekog posebnog razloga, već prosto zbog osmeha.

Nisam bila tamo, ali sam sigurna da onaj brzi voz iz Pekinga potvrđuje da što ste bliži odredištu, Lasi, sve više ćete sretati decu koja se smeju. Iskreno navijam za to da se nikakvim promenama koje čekaju Tibet to neće izmeniti.

Jelena Holcer
Advertisements

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s