Podseti me šta to beše pravopis…

Sećate li se prvog razreda osnovne škole? Negde, u nekoj kutiji, pronašla sam svesku sa kosim i pravim linijama – kako se nevešta ruka vežbala da piše slova. I javile su se uspomene iz školske klupe. Volela sam časove srpskog. Imala dobru učiteljicu pa posle i nastavnicu. Danica i Katarina, dve divne žene, prave dame kakvima uvek zamislim onu koja predaje srpski u školi. Hvala im na svemu. Ne samo da su usadile u moje srce ljubav prema čitanju i pisanju nego su se svojski trudile da redovno imamo i dopunsku i dodatnu nastavu. Postoji li takvo što sada u školama?

Nata sluša predavanjeNa dopunskoj nastavi su oni kojima nešto nije bilo jasno mogli to da pitaju i da nauče ako na času nisu uspeli da shvate. Dodatna nastava je služila da se deca pripreme za takmičenje. Vredno i naporno se radilo, učilo, vežbalo i donosili su se lepi rezultati sa opštinskih i regionalnih ali i republičkih takmičenja. Na tim takmičenjima je svako slovo bilo bitno, skidali su se poeni i za najmanju grešku. Ne znaš da se ime i prezime tog i tog pisca piše velikim slovima? Šta onda tražiš tu? Hajde lepo kući pa kad naučiš – javi se.

Zamislite onda moj šok kad sam pre neki dan naletela na članak o tome da je sada, godine dve hiljade petnaeste, na takmičenjima iz srpskog jezika pismenost nebitna. Rekoh, da nije to pisao i objavio Njuz… ali, ne, to nisu bile vesti u ogledalu. A i prvi april je prošao, zar ne?

Da li vi, koji god da ste doneli ovu odluku, hoćete da mi kažete da dete može da napiše na takmičenju ime pisca malim slovima? Kao, bar zna da je stihove “Ne, nemoj mi prići…” napisala Desanka Maksimović, to što je u brzini dete napisalo i ime i prezime malim slovima, pa to nema veze, zbunilo se. To što dete ne zna kako se piše Prvi srpski ustanak, pa nema veze ni to. Ionako se to nije pitalo.

Čekajte, čekajte… hoćete da mi kažete da se ovaj princip primenjuje već tri godine na maloj maturi? Hoćete da mi kažete da se osmacima ne skidaju poeni za nepismene odgovore ukoliko su ti odgovori tačni? Tačni kad ih kažeš usmeno…

111
Ako, neka. Neka nam deca pričaju na ulici WTF i OMG ili LOL. Neka kucaju poruke “kao nogama” a onda neka i na časovima pišu isto tako. Neka ne čitaju. Neka ne znaju šta je biblioteka. Neka neznaju dali se da li piše odvojeno i da je skraćenica od je li jer. Neka. Neka su živi i zdravi pa makar bili i nepismeni.

Probudimo se već jednom i pogledajmo šta nam rade deca i kako pričaju, pišu i šta znaju a koliko ne znaju, naučimo ih.

Probudimo se naglo – ne odlažimo alarm na još pet minuta. Jer će tada biti kasno.

Autor: Nataša Disić

Izvor:http://radiobanker.rs/

Advertisements

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s