Mališani zavrću uši roditeljima!

Favorizovanje dečjih prava, koje im obezbeđuje zakonska regulativa u Srbiji, umnogome šteti porodici. Zakon tinejdžerima omogućava da sami odlučuju o mnogim važnim pitanjima, čak i kada je to suprotno njihovim interesima. Ilustracija Gorana Divca

OBESNA i razmažena ili nesrećna? Kakva su deca koja se bacaju po hodnicima tržnih centara u nastupu besa, udarajući rukama o pod ili izlog obližnje prodavnice? Kakvi su tinejdžeri koji igraju „igrice“ sa roditeljima, pokušavajući da ih ubede u očiglednu laž, da ih naprave ludima, da ih ismeju ili potcene pred prijateljima, koji odbijaju da kažu gde i sa kim izlaze, koji na svako „uči“ ili „obriši prašinu“ drsko uzvraćaju sa „neću“?

I kakvi su roditelji koji to trpe? Nemoćni gubitnici, koji su iz ruku ispustili vlastite mališane, ili žrtve novog doba? U Engleskoj je policija apelovala na roditelje da ih više ne zovu u pomoć kad deca „polude“. U Srbiji to još nije slučaj, ali su strahovanja da bi neki od predloga iz novog Prednacrta Građanskog zakonika mogli da daju „vetar u leđa“ dečjim pravima, nauštrb prava roditelja.

Prema Tanji Papić, logopedu i psihoterapeutu pod supervizijom, neograničena prava nisu ono što deca žele:

– Živimo u virtuelnom, kupoprodajnom svetu, gde je sistem okrenut ka materijalnim stvarima. Rečenice roditelja koje često čujemo su: „Kupiću ti ako budeš dobar“, ili „Ako ne budeš vrištao u prodavnici, kupiću ti sladoled“. Kupovina je postala sredstvo za uspostavljanje odnosa roditelj-dete.

Roditelji su prinuđeni da rade do besvesti i osećaju krivicu jer ne provode dovoljno vremena sa decom. Iz krivice se rađa osećaj nemoći. Dete, pak, ima bazičnu potrebu za nežnošću i pažnjom. Kada ne uspeva da zadovolji tu potrebu, postaje agresivno i traži od roditelja još materijalnog. Gro roditelja nema kapacitet da jasno postavi granicu i kaže „ne“.

– Roditelji su uplašeni da će zabranama frustrirati dete. Ali frustracija nije isto što i trauma. Svako dete traži da mu jasno budu postavljene granice. Frustracija može biti pozitivna jer dete tako uči i sazreva, vežba da savlađuje prepreke, a kad ih savlada, stiče samopouzdanje – kaže Papićeva.

APSURDNO PRAVO
Pošto se u Prednacrtu zakonika trenutak u kome dete stiče pravo da izabere srednju školu ne vezuje za završetak osnovne škole, već za navršenu 15. godinu života, ispada da učenici koju su ranije krenuli u prvi razred nemaju pravo da samostalno odluče o izboru srednje škole sa 14 godina. Nasuprot njima, oni koji su ponavljali razred to pravo imaju.

Roditelji ne mogu i ne treba da čuvaju dete od toga da ne plače ili da ne bude tužno, jer ga onda nisu osposobili za život. Oni su tu da bi bili roditelji, kao što su deca tu da bi bila deca. Kada se uloge zamene, ni jedni ni drugi nisu srećni. Takva deca izrastaju u depresivne osobe.

Pošto tate i mame ne umeju da kažu „ne“, jer ih grize savest zato što su prezauzeti, dete vremenom počinje sa emocionalnim ucenama – „ako me voliš, kupićeš mi ili učinićeš mi“. Ako želje ne zadovolji odmah, nastaje eksplozija ljutnje. Dete koje ne može da odloži zadovoljenje i kontroliše impulse, nesrećno je.

– Roditelj ima ulogu da osposobi dete za život, da bude samostalno, da poštuje tuđe i zna svoje granice, da se nauči empatiji. Umesto da im cilj bude zdravo i srećno dete, neki roditelji insistiraju na svojoj projekciji, na ispoljavanju dečjih mnogobrojnih talenata čak i kada ih nema. Sve češće mi dolaze nesamostalna deca, koja sa četiri godine ne umeju da se obuku i jedu. Nisu naučena da poštuju hijerarhiju, jer im roditelji daju lažnu sliku da hijerarhije nema – kaže Papićeva.

Ne postoji savršen roditelj, to nije zanimanje bez prava na grešku, i zato ona preporučuje tatama i mamama da se opuste i jednostavno vole svoju decu.

Da li će to ubuduće biti dovoljno, pita se Miloš Stanković, asistent Pravnog fakulteta u Beogradu. Sumnju mu rađa pomenuti Prednacrt Građanskog zakonika, koji, kako kaže, umesto da favorizuje porodicu kao celinu, favorizuje svaku njenu individuu, pa kad njihovi interesi dođu u koliziju, nastaje disharmonija.

Mnoga neprecizna rešenja daju ogromna prava deci, za koja ona, budući nezrela, nisu spremna. Kao primer, Stanković navodi da su i dosadašnjim Porodičnim zakonom i ovim Prednacrtom predviđene radnje nasilja u porodici koje, zbog nepreciznosti formulacije, lako mogu doći u koliziju sa pravom i obavezom roditelja na vaspitanje i obrazovanje deteta. Jedna od njih je „ograničavanje slobode kretanja ili komuniciranja sa trećim licima“, ako bi to kod deteta ugrozilo spokojstvo. Tako se postavlja pitanje da li bi roditelji vršili nasilje u porodici ako bi detetu ograničili noćne izlaske, kontakt s vršnjacima koji na njega loše utiču, ili pristup mestima gde se sastaju verske sekte?!?

– Pristup koji dete stavlja u centar kosmosa i podriva i biološku i pravnu funkciju roditelja, srpski zakonodavac naročito izražava regulišući sadržinu roditeljskog prava. Suprotno svim rešenjima u uporednom pravu, kod nas dete sa navršenih 15 godina života, sposobno za rasuđivanje, stiče ovlašćenje da o mnogim suštinski važnim pitanjima odlučuje ne samo samostalno i neograničeno, bez ikakvog preispitivanja njegovih odluka od strane roditelja, već i bez mogućnosti da se njegove odluke procenjuju kroz lupu njegovog najboljeg interesa – konstatuje Stanković.

Tako ono može samostalno da odluči da li će i kako održavati lične odnose s roditeljem s kojim ne živi, koju će srednju školu pohađati, kojim će se medicinskim intervencijama podvrći. To znači, konstatuje Stanković, ako su roditelji razvedeni, petanestogodišnjak može, samostalno ili nagovoren od strane roditelja sa kojim živi, da odluči da više ne održava nikakav kontakt sa drugim roditeljem. Može, pod uticajem društva, da odabere srednju školu koja samo trenutno odgovara njegovim željama, ali je ispod nivoa njegovih sposobnosti. Izbor srednje škole čak formalno nije ograničen ni na škole u istom gradu, pa strogo tumačenje zakona može da znači da bi roditelji morali da udovolje želji deteta koje živi u Senti da ide u školu u Leskovcu!

– Da li zakonsko rešenje da petnaestogodišnjak može „dati pristanak na preduzimanje medicinskog zahvata“ podrazumeva i da može samostalno da odluči o prekidu trudnoće, da vrši estetske operacije, pa čak i da menja pol bez potrebe da obavesti roditelje – pita se Stanković, i konstatuje da roditelji ne mogu efikasno da vrše prava i dužnosti, da odgovaraju za vaspitanje i obrazovanje deteta ako na njihove sudbonosne odluke ne mogu da utiču, čak i kad su suprotne dečjim interesima.

 

KOD DRUGIH

Hrvatskim Obiteljskim zakonom predviđeno je da u cilju dobrobiti deteta, a u skladu sa njegovim uzrastom i zrelošću, roditelji imaju pravo i dužnost da nadziru dete u njegovom druženju sa drugim osobama, odnosno da zabrane detetu mlađem od 16 godina noćne izlaske bez pratnje odrasle osobe u koju imaju poverenje. U Francuskoj su roditelji ovlašćeni da kontrolišu društvene veze i poštu svoje maloletne dece.

IZMEĐU 12 I 14 GODINA

Najveći broj maloletnih, uglavnom psiholoških zlostavljača, prema evropskim istraživanjima, ima između 12 i 14 godina, a roditelji-žrtve u proseku 44. Najčešće su žrtve pomajke i samohrane majke, koje se ne usuđuju da priznaju ni sebi, a kamoli stručnim službama, da su žrtve. U današnje vreme posebno je čest oblik materijalnog iskorištavanja i ucenjivanja, pa se roditelji u najgorim slučajevima čak i zadužuju da bi ispunili želje razmažene dece.

Izvor:http://www.novosti.rs/

Advertisements

3 thoughts on “Mališani zavrću uši roditeljima!

  1. Isto tako je u Srbiji.. Skoro sam i ja pisala o tome na svom Fejsbuk profilu..Roditelji su izgubili moć..Moć je data deci.. Deci je previše pričano o njihovim pravima a premalo o njihovim obavezama.. I previše im je pričano o obavezama roditelja a premalo o pravima.. Mislim da svi ti zakoni ruše porodicu..Ja sam jako tolerantna osoba ali mi se sve ovo ne sviđa..Roditelji su izgubili sva prava.. Postoji razlika između fizičke kazne i zlostavljanja.. A mislim da je kazna potrebna.. Ovaj put nije dobar.. Roditelji su izgubili prava.. Decu je teško usvojiti ali zato svako može biti hranitelj i dobiti platu za to.. U Srbiji je to unosan biznis.. Mada niko ne priča o tome.. Deca idu u hraniteljske porodice ,po nekoliko u jednu,gde su uslovi mnogo gori nego da su ostala u svojim porodicama .Strašno..Ovaj put nije dobar put..

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s