Archive | 12. marta 2015.

Preporučujem: Nekonvencionalni zadaci za decu

Zamišljam njihov susret kao najbolju stvar u njihovom životu.

knjige1U odgovoru na dečje pitanje: „Da li je za ocenu?“, skloni smo da uvek odgovorimo sa „da“ ili „ne“, jer zapravo se naš rad uglavnom svodi na to. Na žalost, kod naših učenika, ocena je uglavnom jedina motivacija da se uloži maksimalni trud u izradi nekog zadatka. To je ono što je najveća manjkavost našeg sistema. Nismo naučeni kako da motivišemo učenike da njihov cilj bude sticanje znanja, a ne samo odličan uspeh u đačkoj knjižici. Ne prozivam ostale, a aboliram sebe, u istom smo „košu“. Još manje smo skloni da im zadajemo nekonvencionalne zadatke, čiji jedini cilj nije prosta reprodukcija, tj. odgovor na memorijska pitanja za koje je dovoljno samo upamtiti sadržaj teksta, već traganje za različitim rešenjima čiji se odgovori ne kriju u samom zadatku.

Nastavak članka na linku sa kog je preuzet prikazan deo:

http://uciteljica.kraljevo.com/nekonvencionalni-zadaci-za-decu/#comment-311

NEZNAM, NEŽELIM, NEMOGU: Ovo su najveće srpske nepismenosti!

Nije bilo teško izabrati kriterijum kojim ćemo se voditi pri izboru najkardinalnijih gramatičkih grešaka u srpskom jeziku. Dovoljno je bilo da izaberemo one za koje bi nastavnici petacima bez razmišljanja dali jedinicu! A, o tome gde smo sakupili greške, možda je bolje da zbog onih koji su ih pravili – ne otkrivamo

Krajnje poražavajući podatak koji nas je, gle apsurda, zatekao uoči obeležavanja Međunarodnog dana pismenosti, 8. septembra glasi: Srbija ima oko 165.000 nepismenih stanovnika i blizu 14 odsto populacije – bez dana škole ili sa nekoliko razreda osnovnog obrazovanja!

Uz nimalo ohrabrujuću i svakako neopravdanu opasku da se u najtananije gramatičke začkoljice ponekad ne razumeju ni najveći stručnjaci smatramo da bi svakako neka osnovna gramatička pravila svi (ili barem oni koji znaju da pišu) trebalo da znaju.

Foto-ilustracija: Foter/ckaroli

Nažalost, nije bilo teško izabrati kriterijum kojim ćemo se voditi pri izboru najkardinalnijih gramatičkih grešaka u srpskom jeziku. Dovoljno je bilo da izaberemo one greške za koje bi nastavnici petacima bez razmišljanja dali jedinicu! A, o tome gde smo sakupili greške, možda je bolje da zbog onih koji su ih pravili – ne otkrivamo.

Mogli bismo dakle da vam postavimo pitanje koliko je na primer napravljeno gramatičkih grešaka u rečenici: “Jer niste znali dami u zadnje vreme hvali dobar čitaoc i da sam ja jedan ne zadovoljan, pa ipak intiligentan čovek”?… Ovoga puta, međutim, biramo da preskočimo zadatke i jednostavno za vas izdvojimo najveće srpske nepismenosti:

1. Negacija uz glagole piše se odvojeno – “ne znam”, “ne želim”, “ne mogu”. Izuzetak su negacije“nisam”, “neću”, “nemoj” i “nemam”.

2. Rečca “li” se obavezno odvaja – “da li”, “je li”, izuzev u skraćenom obliku kada glasi – “dal’”, “jel’”. Lakše ćete možda zapamtiti ukoliko vam kažemo da kada napišete “jeli” onda to neizostavno znači da ste jeli na primer pasulj i nikako ne može da označava rečcu

Foto: Foter.com / krewetka

3. Možda nećete verovati, ali mnogo je onih koji umesto “jel’” pišu “jer”, pa tako često možemo ne samo da pročitamo već i čujemo rečenicu: “Jer to niste znali”?

4. Negacija se uz glagole piše odvojeno, ali uz imenice obavezno “ide” sastavljeno – “nesreća” ili recimo “nezadovoljstvo”.

5. Sinonim reči “nedostajati” glasi “faliti”, a ne “hvaliti”, i ovo pravilo nema nikakve veze s time što je ispravno reći “hvala”, a ne kako često imamo prilike da čujemo – “fala”.

6. Pomoćni glagol “biti” najčešće se pogrešno koristi u prvom licu množine. Dakle, ne kaže se “Mi bi otišli tamo”, već “Mi bismo otišli tamo”.

Foto: Foter.com / jcarlosn

7. Možda nekima na prvi pogled deluje nelogično, tek bilo bi dobro da se zapamti da se superlativi prideva “dobar”, “jak” i “slab” ne pišu “naj bolji”, “naj jači” i “naj slabiji”, već sastavljeno – “najbolji”, “najjači”, “najslabiji”.

8. Nominativ jednine reči “čitaoc”, “branioc”, “primaoc” glasi “čitalac”, “branilac”, “primalac”, kao što je i genitiv množine “čitalaca”, “branilaca”, “primalaca”, a ne “čitaoca”, “branioca”, “primaoca”.

9. Ne piše se “dečiji” i “božiji”, već “dečji”, “božji”. A, slovo “j” svakako je suvišno u perfektu glagola “učiti”, “raditi”, “biti”… Dakle, ma koliko nekima to bilo teško da prihvate, ne piše se “učijo”, “radijo”, “bijo”, već “učio”, “radio” i “bio”. Ovo slovo je suvišno i u reči “kaiš”, što se ne može reći za prisvojne zamenice, koje glase “moje” i “tvoje”, a ne “moe” i “tvoe”.

10. U srpskom jeziku ne postoji reč “sumlja”, kao što niko ne može ni da “sumlja”. Ispravni oblici su – “sumnja i sumnjati.

11. Negde se putuje “autobusom”, a ne “sa autobusom”, kao što su i “paprike punjene sirom”, a ne “sa sirom”.

12. Za sve one koji smatraju da su “intiligentni” nije loše da ih naposletku upozorimo da se zapravo kaže “inteligentni”, jer je imenica “inteligencija”, a ne “intiligencija”.

Uz napomenu da se ekipa Telegrafa ovoga puta ograničila samo na najčešće i najveće srpske nepismenosti (pretočene u simboličnih 12 grešaka), pozivamo vas da “proširimo” ovu krajnje alarmantnu temu tako što ćete napisati koje gramatičke greške vas najviše nerviraju?

(Katarina Vuković)

Izvor:http://www.telegraf.rs/