Kako promeniti “bezobrazno” ponašanje svoga deteta? (Nagrade i kazne)

tpar_screaming_mom

Koliko često ste se osećali bespomoćno u situacijama kad stoti put ponovite detetu da vam nešto smeta, da prestane to da radi, a naišli na njegovo potpuno oglušivanje o vaš zahtev, ili čak teranje inata u vidu plakanja, vrištanja, „treskanja“ i slično?

Koliko puta ste uhvatili sebe kako u takvim situacijama sami pobesnite, i obezglavljeno krenete da vičete ili izričete kazne u kojima posle popustite, i nakon nekog perioda opet primetite detetovo ponašanje koje vas toliko nervira…

Koji je adekvatan način reagovanja u ovim situacijama, ili kako promeniti neadekvatno ponašanje deteta?

Promena detetovog ponašanja može se svrstati u nekoliko koraka:

  1. Uočiti ponašanje koje je problematično i koje želimo da bude  promenjeno
  2. Posmatrati u kojim situacijama se to ponašanje javlja
  3. Posmatrati u kojim situacijama se to ponašanje NE javlja
  4. Otkriti koji funkciju ima problematično ponašanje (npr. privlačenje pažnje…)
  5. Pronaći adekvatnu alternativu problematičnom ponašanju, koje je pozitivno ali zadovoljava istu funkciju (ako pozitivno ponašanje koje menja problematično, ne vrši istu funkciju, dete ga neće usvojiti)
  6. Razgovarati sa detetom

Npr. Ukoliko za vreme vašeg ručka dete skače, ustaje, neće da jede, peva i slično, nephodno je utvrditi da li ovo ponašanje ima funkciju privlačenja pažnje. Ako utvrdite da to jeste istina, neophodno je pružiti detetu način da pažnju privuče na pozitivan način. Možete reći detetu da ako se sada smiri nakon ručka će dobiti vreme u kome će da recituje ili peva neku pesmicu, odglumi nešto i slično.

Kako razgovor sa detetom treba da izgleda?

Pre svega, važno je da razgovor sa detetom ne bude u stanju besa, jer roditelj tada nije priseban i često se neadekvatno ponaša (ljuti se, viče, izriče kazne koje kasnije ne poštuje).

Smireno sesti sa detetom, reći mu:

  • Kako NE želite da se ponaša u toj situaciji
  • Ponuditi alternative kako ŽELITE da se ponaša
  • Utvrditi u dogovoru sa detetom sistem kazni i nagrada koje će slabiti neadekvatno ponašanje a ojačavati željeno ponašanje

Nije dovoljno detetu reći samo šta NE SME da radi, neophodno je ponuditi mu adekvatne alternative odnosno  reći šta u toj situaciji MOŽE i TREBA da radi.

Svaki zahtev treba biti definisan jasno, uz direktno i konkretno obraćanje detetu  (npr. “postavi sto, sada!”).

Evo par primera roditeljskog obraćanja detetu koje nije dobro jer se odnosi samo na ono što dete ne sme da radi

  • Milice umukni, nema priče dok mama gleda seriju!!!
  • Ne smeš više da vrištiš kad ne dobiješ ono što si želela!
  • Samo da te čujem da si zucnuo, dobićeš batine!

S druge strane, ovo je dobar primer obraćanja detetu:

„Marko, kada uđemo u prodavnicu,  ne smeš sam trčati po prodavnici i dirati sve prozivode na policama, umesto toga,možeš ići mirno pored tate i pitati za svaki proizvod koji te interesuje, a ja ću ti odgovoriti. Svaki put kad ispoštuješ ovaj dogovor, imaćeš pravo da sebi izabreš jedan slatkiš po želji koji ću ti kupiti. Međutim, ako ovaj dogovor prekršiš sledeći put te tata neće voditi u prodavnicu sa sobom.

Kazne i nagrade

Nagrade služe kao sredstvo za učvršćivanje željenog ponašanja, a kazne kao sredstvo slabljenja neželjenog ponašanja.

Jedna od najčešćih situacija sa kojima se susrećemo jeste ta da besni roditelj nakon neadekvatnog ponašanja izriče prejaku kaznu za dete, koju nakon nekog perioda ukida iz više razloga. Prvo, jer se sam oseća loše i smatra da je u besu preterao, te da je kazna preduga ili prejaka. S druge strane, pošto roditelji naravno vole svoju decu, deca krenu da manifestuju tugu i ljutnju na roditelje, a roditelji “ne mogu da podnesu” da im je dete nesrećno, pa ipak odlučuju da pogaze sopstvenu reč da će u ovoj kazni istrajati. Kako preduprediti ovakakv razvoj događaja?

Kazne ne smeju biti izrečene u afektu, jer je roditelj tada iracionalan. Neophodno je da se prvo smiri a onda da sedne da popriča sa detetom.

Ipak, najvažnija stvar je sledeća: kazne i nagrade moraju biti unapred određene i to u dogovoru sa detetom. Kazne i nagrade izrečene nakon neželjenog ponašanja, za koje detete nije znalo unapred, dugoročno nemaju nikakav efekat jer ih dete doživljava kao manifestaciju roditeljskog besa. Ukoliko su kazne i nagrade unapred određene i dete upoznato sa njima, odgovornost za ponašanje se prebacuje na dete. Tako, kada roditelj izriče kaznu nema potrebe da ispoljava bes dovoljno je da kaže „imaš kaznu za ovo ponašanje“ i ne mora da se duri na dete. Štaviše, to je kontraproduktivno, mnogo je bolje da roditelj pruži detetu saosećanje (npr. „jako mi je žao što si pogrešio, ali unapred si znao šta je posledica tog ponašanja“). Dakle, unapred utvrđen sistem kazni i nagrada čuva roditelja od neadekvatnih emotivnih i ponašajnih reakcija (ljutnje na dete, ignorisanje detata, fizičkog kažnjavanja i slično) zbog kog kasnije oseća krivicu.

Fizička kazna nikada nije dobar metod izbora. Prvenstveno jer ona samo zaustavlja detetovo ponašanje u tom trenutku, ali dugoročno nema dobre efekte. Takođe, dete uči po modelu – shvata da su batine adekvatan metod u borbi sa problemima.

Jedan od čuvenih jeste ekspreiment Alberta Bandure sa Bobo lutkom. Naime, kao što vidite u zavisnosti od toga kako se roditelj odnosio prema lutki dete je manifestovalo ist0 ili slično ponašanje. Ako je roditelj „mazio“ lutku i dete je to radilo (kolona 1), ako je gurao i dete je guralo (kolona 2), ako je „pesničio“- dete je simuliralo roditeljsko ponašanje (kolona 3) a ako je šutirao – dete je šutiralo lutku (kolona 4). Fizička kazna nema samo fizičke (kao što sam njen naziv kaže) nego i psihičke posledice. Neki psiholozi savetuju da je fizička kazna efikasan metod u situaciji kada dete vrši radnju koja je opasna po njegov život, a nema kapacitet da to shvati (suviše je malo). Međutim, ni ovo nije potpuno tačno, i dalje je bolje detete čvrsto uhvatiti i pomeriti ga od izvora opsanosti. Takođe, bolje je prevenirati opasne situacije nego dete tući zbog njih (npr. staviti zaštite preko utičnica, pre nego tući dete jer gura prst u struju).

Bobo-Doll-Bandura

Ono što je takođe izuzetno važno je to da kazne i nagrade budu prilagođene uzrastu deteta i njegovim interesovanjima. Naime roditelji su skloni da jednom prvaku izreknu kaznu u trajanju od 10 dana (i više). Međutim, važno je da znate da je ovo potpuno neefikasno. Poimanje vremena iz ugla malog deteta je potpuno drugačije od našeg. Malo dete će u tom periodu zaboraviti zbog čega je kažnjeno, ili se na kaznu navići. A to nije cilj. Cilj je da kazna bude (bar za malo dete) kratka i efektna. Kada su u pitanju prvaci i drugaci te kazne ne trebaju da budu duže od 1 do 2 dana. Kada se kaže efektna to znači da dobro pogađa ono što dete voli. Zato se za kazne i nagrade dogovarate sa detetom.

Primeri nagrada za određeni uzrast

xxx

Takođe, jedna od izuzetno važnih stvari jeste ta da je neophodno da kazne i nagrade budu uvremenjene. To znači da se izriču nakon manifestovanog lošeg ili dobrog ponašanja. To znači da one pretnje poput „e sad ćeš da vidiš kad dođem kući“ ili „samo da se tata vrati sa posla“ – nisu dobro rešenje.

Jedna od stvari koja igra najvažniju ulogu u menjanju neadekvatnog ponašanja deteta, a i usvajanju novog adekvatnog modela jeste DOSLEDNOST roditelja u pridržavanju sistema kazni i nagrada. Ako ste sami popustljivi i nedosledni, kako od deteta možete očekivati promenu?

I za kraj…

Jako je važno da svaku, i najmanju promenu deteta primetite i pohvalite!

Klinički psiholog Olivera Novaković

Advertisements

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s