Prljanje u dečijim igrama

Kada vidite dete zaigrano bojama, isflekane majice ili musavo od sladoleda… To ne mora da predstavlja roditeljsku nemarnost prema njegovoj higijeni, već možda znači da je tom detetu omogućeno da istražuje, uživa i raste…

Jedno britansko istraživanje pokazalo je da se 64 odsto dece samo jednom nedeljno igra van kuće, 28 odsto se nije godinama prošetalo u prirodi, 21 odsto nije nikada bio na selu, a svako peto dete se nikada nije popelo na drvo. Tako su deca savremene generacije sve više „osuđena“ na gradove, i često stanove sa premalo ličnog prostora, nalik kavezima.

I kao da već to samo po sebi nije dovoljno frustrirajuće, mi insistiramo da igra u tim kavezima bude što čistija. Roditelji će radije dozvoliti detetu da satima sedi ispred računara igrajući se ratničkih igrica ili da sedi ispred TV ekrana, upijajući ko zna kakve sadržaje, bez interakcije sa bilo kime, umesto da ga pošalju u park, da šljapka po barama ili se igra sa bojama, rizikujući da se tako, eventualno, isprlja.

Jedino roditeljsko opravdanje za zabranu „neurednih“ ali i svih drugih igara koje detetu omogućuju da samostalno istražuju jeste bezbednost i higijena. Odnosno, ako je vaše dete u fazi kada ispituje predmete oko sebe, pokušavajući da ih okusi ili proguta, obratite pažnju kako se to ne bi dogodilo. Uvek proveravajte materijale od kojih su sačinjene njihove igračke. Važno je da igračke budu bezbedne, od prirodnih materijala, bez oštrih ivica. Ipak, većina deca veoma brzo prestaje da na ovaj način ispituje stvari oko sebe, pa više nemate razloga da strahujete da će mu „neuredne“ igre narušiti bezbednost ili zdravlje.

Nerazumevanje prirode igre. Svaka dečija razvojna faza ima svoje potrebe, svoje zakonitosti i svoje igre koje tu fazu dodatno obogaćuju. Roditelji pogrešno misle da je korisna samo ona igra u kojoj dete nešto konkretno uči ili postiže neki cilj. Naime, u predškolskom uzrastu, igra je sama po sebi cilj i upravo je igra najvažniji način učenja. Osim eksperimentisanja i istraživanja i ličnog razvoja kroz zabavu, ove igre ni nemaju drugi cilj.

Roditeljstvo je privilegija…

Značaj. Kroz igru dete uči o svetu koji ga okružuje na jedan nov, zanimljiv i za njegovo iskustvo trajan način te mu sve ostaje u sećanju. Eksperimentisanje sa bojama ili prirodnim materijalima jeste neuredno, ali zato podstiče radoznalost i kreativnost, razvija koncentraciju, vežba finu motoriku i koordinaciju pokreta. Takođe, kako su ove igre uglavnom neverbalne (deca se sporazumevaju koristeći zemlju, vodu, pesak…), kada su u igru uključene i druge osobe, dete vežba svoje umeće neverbalnog komuniciranja i druženja. Specifična vršnjačka interakcija doprineće samopouzdanju, razvoju socijalnih veza, emocionalnom napretku. Osećanje slobode da mogu samostalno da rade ono što žele, u okviru svoje igre, za dečiji razvoj je isto tako od ogromnog značaja.

Konačno, ali možda i najvažnije: ove igre su zabavne, vašu decu čine nasmejanom. „Neuredne“ igre i inteligencija. Sve igre koje deci omogućuju istraživanje, eksperimentisanje, savladavanje prepreka, fizičku akciju, otvorenost u razmišljanju… Utiču i na razvoj inteligencije deteta. Mensin program učenja upravo podrazumeva kombinovanje fizičkih igara sa učenjem različitih sadržaja, pa tako deca uče određene pojmove (na primer, tablicu množenja) istovremeno se rotirajući nekoliko minuta u jednom smeru. Ovakve igre, iako ponekad ostavljaju iza sebe prljave majice, sa druge strane, direktno utiču na razvoj inteligencije i način razmišljanja dece.
Gosti ili dete?

Ako već imate stav da u vašem domu sve treba da „blista“ i bude u svakom trenutku besprekorno čisto, važno je da imate i odgovor zašto vam je to važno. Nažalost, razlog za zabranu „neurednih“ igara je često odraz roditeljske potrebe da se nekome dokažu, ispune tuđa očekivanja, kao i pomanjkanje ličnog samopouzdanja. Na primer, žele da njihov stan bude što bolje sređen u slučaju da dođu iznenadni gosti ili komšije.

Sada zastanite za trenutak i malo razmislite. Pokušajte da na jedan tas neke imaginarne vage stavite sve ono što kroz svoju igru dete nauči i savlada, a pri tom se silno zabavlja i raduje, a na drugi tas stavite mogućnost da vam dođu gosti i vide nered. Koji tas će prevagnuti? Šta je vama važnije? Ako naučite dete da mu odeća bude uvek besprekorno čista, ali se zato ono retko upušta u igru sa vršnjacima, radije bira da stoji po strani i ne učestvuje, ukoliko raste u ćutljivo, nesigurno, nedovoljno samostalno dete… Pogrešili ste u postavljanju kriterijuma „pravih“ vrednosti.

Prekretnica treće godine. Uostalom, ono što se isprlja, može i da se opere. Ako već svoju ličnu opterećenost besprekornom urednošću prenosite na dete, ako ne želite da perete odeću koju ono isprlja, obucite mu kecelju ili odredite majicu koja je „samo za prljanje“. Ili odredite deo stana u kome su ovakve igre dozvoljene. Ili deo zida na kome će uvek biti nalepljen veliki hamer papir koji čeka baš na dečije ukrašavanje. Takođe, roditelji često pogrešno pretpostavljaju da je 3. godina granica po mnogo čemu, pa i po tome da posle 3. godine dete ne treba da ostavlja nered iza sebe, nikada se više ne umaže ni dok jede, ni dok se igra.

Međutim, kako dete raste, tako su njegova iskustva i saznanja sve bogatija. Razlika je samo u tome što dete od tri godine sada može početi da sklanja nered iza sebe. To jeste prekretnica. Ova higijenska navika je veoma važna, i ovo je pravi trenutak da počnete da je uvodite.

Srećno dete…

Insistirajte da samo sklanja svoje igračke pre spavanja, slaže svoju odeću, odlaže odeću u veš mašinu… Uključite ga u kućne obaveze, jer mu time ukazujete poverenje, da na njega računate i da ga smatrate dostojnim sitnih zadataka koje mu poveravate. Kada uspostavite dogovor da sklanja svoj nered, uspostavili ste prvu radnu naviku kod deteta i počeli proces razlikovanja igre od obaveze, koje će mu biti od velike važnosti već prilikom polaska u školu.
Stan ili dom.

Umesto stalnog insistiranja na čistoj odeći, radije pokušajte da se igrate zajedno sa svojim detetom. Isprljajte se u pesku ili umažite bojama i vi sami. Sasvim je sigurno da će vas ovakva aktivnost barem privremeno osloboditi od stresa, preusmeriti misli sa problema na radost, dodatno vas povezati sa detetom, i, što je veoma važno, povezati vas sa vašim unutrašnjim detetom. Sećate li ga se, uopšte? Svi ga imamo, nosimo ga u sebi, ali na njega malo obraćamo pažnju. Ono spava unutar nas, misli da je zaboravljeno i da više nikome nije potrebno. Obradujte ga. Zaslužilo je.
Konačno, potpisnik ovih redova potpuno veruje da je za dečije srećno odrastanje neophodno istraživanje, eksperimentisanje, uživanje u igri, pa ako treba i po cenu velikog broja isprljanih majica.

Takođe, u davanju različitih oblika slobode deci možete otići korak dalje. Na primer, osim što ćete dozvoliti detetu da se povremeno isprlja, omogućite mu da učestvuje u uređenju vašeg doma. Nemojte to shvatiti kao prljanje. Setite se da stan i dom nisu isto. Stan su zidovi a dom ono toplo, nežno i tako dragoceno osećanje u srcu. Zato, dozvolite svom detetu da flomasterom ili nečim drugim ulepša (prava reč je „ulepšavanje“, a ne „prljanje“) bar jedan zid u vašem stanu. Tako će vaš stan postati dom i u srcu vašeg deteta.

Jelena Holcer, http://www.lovesensa.rs/
Advertisements

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s