DI-SLE-KSI-JA

Poremećaj u učenju čitanja uprkos normalnoj inteligenciji, dobrom vidu, sistematskoj obuci i povoljnim edukativnim, psihološkim i socijalnim faktorima nije znak nižeg IQ-a. Naprotiv, često se radi o jako inteligentnim osobama koje imaju disleksiju.

Piše: Jelena Radosavljević

3602543243c38893e43b5199309838_origAko pokušate da pročitate ovaj pasus iskusićete teškoće sa kojima se susreću disleksične osobe
Simptomi disleksije:
– tipologija pogrešaka u čitanju,
– nemogućnost pamćenja slova,
– nemogućnost dovođenja u vezu štampanog i pisanog slova,
– nedovoljno poznavanje velikih slova,
– nemogućnost tačne identifikacije slova koja su slična po obliku,
– nemogućnost povezivanja slova u kontinuirani niz,
– odvojeno čitanje slovo po slovo,
– česte zamene vokala unutar reči konsekventne supstitucije konsonanata,
– nekonsekventne, promenljive supstitucije konsonanata,
– zastoji pred početak reči,
– ponavljanje prvog slova jedanput ili više puta,
– ponavljanje početnog sloga jedanput ili više puta,
– prekid usred višesložnih reči, ponavljanje delova reči, celih reči, sintagme ili dela teksta,
– neprirodno cepanje sloga,
– pogrešno čitanje završnih delova reči,
– preskakanje kratkih reči (veznika, predloga..),
– nepostovanje ortografskih pravila (zareza, tačke..),
– delimično ili pogrešno razumevanje teksta,
– nepravilno disanje u toku čitanja

Disleksija se u povezuje sa čitanjem i definiše na osnovu simptoma čiji je spisak dat u antrfileu. Ipak, svi problemi u čitanju ne potiču od disleksije. Uzrok velikog broja su socijalni i ekonomski faktori, jezičke barijere, nepripremljenost za školu i niža intelektualna sposobnost. Disleksiju imaju deca sasvim normalne inteligencije, koja žive u edukativno stimulativnoj sredini. Veoma često su to natprosečno inteligentna deca. Ponekad je uspeh na testovima inteligencije maskiran usled disleksije, pa se rezultati testa uzimaju zdravo za gotovo i ova deca smeštaju u kategoriju ispod proseka.

Disleksija nije samo neuspeh u čitanju, iako se tako najlakše otkriva. Moguće je dijagnostikovati ukoliko neko ima problema sa usmenom komunikacijom, organizacijom, praćenjem instrukcija, gledanjem na sat, usvajanjem osnovnih matematičkih pojmova ili nemogućnošću ostvarivanja koncentrisane pažnje. Simptomi mogu da variraju iz dana u dan. Glavno pitanje je šta ove simptome izaziva. Autor knjige „Dar disleksije“ Ron Davis je prvi uspeo da otkrije uzročnike disleksije.

Tri uslova moraju da budu ispunjena da bi osoba razvila disleksiju:
– sposobnost da se misli u slikama
– sposobnost da se registruju mentalne slike kao da su stvarne i
– nizak prag za prelazak u stanje zbunjenosti.

Svaka od ovih karakteristika ponekad se javlja i kod osoba koje nisu disleksične. Disleksična osoba misli u slikama. Dok čita, ona stvara sliku značenja onoga što čita. Kada naide na reč koju ne može da prevede u sliku, ona pojaca svoju koncentraciju. Čitanje se nastavlja do trenutka kada ponovo naide na reč za koju nema sliku ili joj je nepoznata. U jednom trenutku, ona se zbuni, jer je njen prag za zbunjenost pređen i ulazi u stanje dezorijentacije u kome registruje mentalne slike kao stvarne.

U ovom stanju senzorna percepcija je izmenjena ili uopšte nije registrovana. Njeno trajanje se kreće od nekoliko minuta do nekoliko sati.

Čula koja najvise trpe zbog ove aktivnosti su vid, sluh, ravnoteža, pokret i osećaj za vreme. Stepen i način na koji ova čula iskrivljuju stvarnost varira od osobe do osobe.

Dezorijentacija je normalna funkcija normalnog mozga. Najčešće se javlja kada je mozak prenatrpan stimulusima i događajima ili kada dobija konfliktne informacije od različitih čula.

Anatomija disleksičnih simptoma

Osoba se sreće sa nepoznatim podsticajem. To može biti pisana ili izgovorena reč, simbol ili neki predmet. Neprepoznavanje izaziva zbrku koja podstiče dezorijentaciju. Osoba primenjuje dezorijentaciju ne bi li ispitala podsticaj sa različitih strana pokušavajući da prepozna nepoznato. To uspeva sa stvarnim predmetima, ali sa jezikom ne uspeva, jer je sastavljen od simbola.

Dezorijentacija vodi usvajanju netačnih predstava reči i pojmova. Ona greši jer ne može da razlikuje tačne od netačnih opažaja. Ovo su prvi simptomi disleksije.

Greške izazivaju emocionalnu reakciju jer niko ne voli da greši. Negativne reakcije drugih ljudi ih samo pojačavaju što dovodi do frustracije.

Da bi se rešila bede u kojoj se našla ni kriva ni dužna osoba usvaja rešenje kojim se stiče utisak da joj je nešto jasno. Ponekad ova taktika daje rezultate usled čega se usvaja kao stalna reakcija na prisilu.

Nesposobnost učenja sastoji se od prisilnih rešenja koje osoba stekne. To su mentalni trikovi, mentalne invalidske stake ili učenje napamet, čime osoba ostavlja utisak da može da razume. Ovi trikovi nemaju mnogo veze sa pravim učenjem.

Prisilna rešenja onemogućavaju proces učenja i stvaraju negativni aspekt disleksije. Primenjujući prisilna rešenja, osoba može da nauči da čita kao papagaj koji nauči da govori, bez razumevanja teksta. Može i da nauči da dešifruje značenje teksta zaobilaznim mentalnim procesima, ali to je veoma zamorno.

Jedno od najpogubnijih rešenja je „koncentracija“ i „naporni rad“, iako je to najcešće savet koji mnogi nastavnici i roditelji daju razmišljajući zdravorazumski.

Uzrok disleksije je perceptivni talenat, specijalna prirodna sposobnost koja značajno može da utiče na dostignuća u oblasti umetnosti, zanata, arhitekture, glume, muzike ili plesa, inovacije, dizajna, građevine, atletike, inženjerstva ili pisanja.

Program Ron Davisa za korekciju disleksije se pristupa problemu na drugačiji način. U prvom delu programa se uče tehnike za prepoznavanje i svesnu kontrolu dezorijentacije. Drugi deo je ovladavanje simbolima koji izazivaju dezorijentaciju, a to su reči okidači tj. reči za koje osoba nema sliku, slova ili znaci interpunkcije. U ovladavanju simbolima koristi se plastelin, jer disleksične osobe koriste kreativnost u procesu učenja i najbolje uče ono što same stvore. Stvarajući značenje reči u trodimenzionalnom svetu i u slikovnoj formi, te reči prestaju da budu okidači za dezorijentaciju. Prag za zbunjenost tako postaje viši, osoba se snabdeva potrebnim mentalnim slikama i rešava se problem dezorijentacije – opažanje mentalnih slika kao stvarnih, a to znači da osoba dobija sredstva kojima može da reši problem disleksije.

Jelena Radosavljević, psiholog, obučena da radi sa disleksičnom decom po Davis metodu

Izvor:http://www.b92.net/

Advertisements

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s