Ranko Rajović-Zaboravljene igre podstiču razvoj dečjeg uma

Neiskorišćeni potencijali ljudskog uma i snaga detinjstva, udruženi sa posvećenim i edukovanim roditeljima i vaspitačima – otvaraju vrata ka kreativnijem učenju, bržem saznavanju i lakšem otkrivanju i razvijanju sposobnosti.

 Dr Ranko Rajović, otac četvoro dece, jedan od tvoraca novog programa NTC (Nikola Tesla centar), član MENSE i Komiteta za darovitu decu, govori u časopisu “Roditelj i dete” o činjenici da se deca ne rađaju sa definisanim intelektualnim sposobnostima. Nikola Tesla centar je novi program i sistem učenja koji ukazuje na neophodnost povećanja udela neurofizioloških saznanja u formalnoj edukaciji dece. Činjenica je da inteligencija ne zavisi samo od broja nervnih ćelija (genetski potencijal), već i od broja veza (sinapsi) među neuronima. Period do sedme godine je najdragoceniji za formiranje novih sinapsi.

 Šta, u najkraćim crtama, sadrži program NTC sistem učenja”?

– Mnogo je toga u programu, pa je lakše objasniti kako se on sprovodi. Sastoji se od tri faze:

  • Dodatna stimulacija razvoja sinapsi (vežbe za motoriku, grafomotoriku i akomodaciju oka),
  • Stimulacija razvoja asocijativnog razmišljanja: Nivo 1. apstrahovanje, vizuelizacija; Nivo 2. apstraktna klasifikacija i serijacija; Nivo 3. asocijacije, muzika;
  • Stimulacija razvoja funkcionalnog razmišljanja: 1. Zagonetne priče; 2. Zagonetna pitanja, konvergentno razmišljanje; 3. Stimulativna pitanja, divergentno razmišljanje.

 

Zašto su potrebne promene?

– Po novim istraživanjima, poremećaji u učenju, koji se javljaju već u drugom i trećem razredu osnovne škole, nastaju usled nedostatka pojedinih aktivnosti u najranijem detinjstvu. Obično su u pitanju zaboravljene igre – kao što su skakanje, rotacija, a kasnije klikeri, lastiš, žmurke, itd. Upravo te aktivnosti podstiču stvaranje sinapsi, a živimo u vremenu kada su deca najvećim delom statična, ispred televizora i kompjutera. Potrebno je preneti naučna saznanja roditeljima, vaspitačima i učiteljima, jer u međuvremenu odrastaju generacije kojima je potrebna dragocena pomoć u razvoju.

Šta se dešava do uzrasta od sedam godina?

– U predškolskom periodu, brzina i broj stvaranja veza (sinapsi) između neurona je neuporedivo veći nego posle sedme godine. Unutar mozga se odigrava borba za dominaciju među neuronima, stvaraju se nove veze između aktivnih neurona i novi komandni putevi. Podstiče se razvoj važnih centara u mozgu, formira se čitava mreža novih puteva. Neaktivni neuroni odumiru, a neaktivni putevi se gube. U toj stimulaciji neurona je odgovor na pitanje hoće li dete dosegnuti svoje biološke potencijale ili ne.

Na šta roditelji treba da obrate pažnju?

– Program stavlja u centar odgovornosti roditelja, jer je njegova uloga ključna i svakodnevna. Mnogi roditelji, ne znajući, dozvoljavanjem pojedinih aktivnosti onemogućavaju pravilan razvoj svoje dece. Preterano gledanje televizije, igranje video igrica, nedostatak grafomotoričkih aktivnosti, fizička neaktivnost – oštećuju i smanjuju razvoj pojedinih bioloških potencijala. Činjenica je da je ovaj period, koji predstavlja osnovu od koje će zavisiti budući razvoj intelektualnih sposobnosti svakog deteta, još uvek slabo istraženo područje. Roditelji nehotice rade pogrešne stvari, ne znajući kako da na optimalan način stimulišu dečji razvoj. Često sam imao priliku da slušam roditelje koji su, u želji da zaštite dete, branili skakanje po krevetu, okretanje u krug, kupovali patike sa «čičkom» da se dete ne opterećuje vezivanjem pertli – i tako sprečavali neke izuzetno korisne aktivnosti.

Koliko vremena bi, po vama, deca smela da budu ispred televizora i kompjutera?

– Moj savet je da do sedme godine dete gleda edukativne emisije na televiziji i crtane filmove – jedan do dva sata najviše, a da na kompjuteru provodi oko pola sata do sat vremena dnevno. Ali, i to je mnogo ako dete u ostatku dana nema kompenzatornih aktivnosti o kojima predajemo na seminarima – motoričke i grafomotoričke vežbe, razvoj asocijativnog razmišljanja.

Postoje li seminari za roditelje?

– Nažalost, vremena za takve seminare je malo, pa ih održavamo samo jednom mesečno – u Beogradu ili Novom Sadu. Dodatne informacije možete naći na sajtu: www.mensa.rs a knjige i didaktičke igre mogu da se naruče pouzećem, puteme-mail adrese: ntcucenje@gmail.com

Zato su dragoceni i ovakvi intervjui u medijima, kroz koje govorimo o štetnim aktivnostima koje remete normalan razvoj mozga. Postoji i priručnik za roditelje – «IQ deteta – briga roditelja» i didaktički materijal.

Do sada smo govorili o tome šta ne treba činiti. Ali, šta treba činiti da bi deca dostigla maksimalne biološke potencijale?

– Zavisi od uzrasta. Za mlađi predškolski uzrast treba organizovati vreme tako da su deca što više u prirodi, u igrama loptom, vijačom, lastišem. Potrebno je što više igara sa rotacijom oko svoje ose, vežbe ravnoteže, trčanje, preskakanje, provlačenje. Deca veoma rano pokazuju sposobnost prepoznavanja složenih apstraktnih simbola (marke automobila, zastave zemalja…), ali tu sposobnost treba dalje razvijati kroz igre memorije, slagalice (pazl) i slično.

Kako definišete darovitu decu?

– Visoka inteligencija je samo jedan od preduslova da bi neko spadao u grupu darovitih. Potrebno je da ima još nekoliko značajnih karakteristika, kao što su:

rano korišćenje širokog rečnika

  • spretnost u jeziku, korišćenje fraza i celih rečenica u vrlo ranim godinama
  • opšta zapažanja
  • interes prema knjigama, kasnije prema atlasima i enciklopedijama
  • rani interes za datume i časovnik
  • sposobnost koncentracije
  • rano otkrivanje uzroka i posledica (što ih čini emotivno osetljivijim)

Da li postoji poseban program za rad sa darovitom decom?

– Ozbiljna istraživanja su pokazala da učitelji u čak 30 odsto slučajeva ne prepoznaju darovito dete!? Jedan od najvažnijih razloga jeste što, ukoliko dete uči i radi u školi po zastarelom sistemu – gde se favorizuje repetitivno (ponavljajuće) učenje i reproduktivno znanje, tu se teško iskazuju sposobnosti darovite dece. Poznato je da u opštoj populaciji ima dva odsto potencijalno darovitih mališana (IQ veći od 148). Ali, nažalost, realno ih ima svega 0,3 odsto. Upravo zbog neadekvatnih programa i načina učenja, umesto da ima 20 darovitih mališana na 1.000 stanovnika, ima ih samo troje. Tako da, uprkos poraznim činjenicama da se na 1.000 stanovnika «izgubi» 17-oro darovite dece u toku školovanja (uglavnom vrtić i osnovna škola), ali i da smo na međunarodnim testovima znanja među poslednjima u Evropi (po upotrebnom, funkcionalnom znanju) – mi još ne menjamo strategiju načina učenja i ne povećavamo funkcionalno znanje pojedinca, pa i čitave nacije. Čim budemo imali širu primenu ovog, ili nekog drugog programa – koji povećava funkcionalno znanje, imaćemo više darovite dece. A onda je, naravno, na državnim institucijama da omoguće poseban rad sa njima, kako bi se razvijali njihovi potencijali.

Preko Saveza učitelja Srbije, pokrenuli smo inicijativu za formiranje Odseka za darovite – Nikola Tesla centar (NTC), što je i urađeno maja 2009. godine u Beogradu. Oni će se baviti darovitom decom tako što će organizovati edukaciju za učitelje, potom kampove i razne druge aktivnosti za darovitu decu.

Opišite nam neka iskustva u radu sa talentovanim učenicima.

– Svedoci smo da učitelji često pogrešno postupaju, jer ne znaju šta je fiziološko ponašanje darovite dece. Ona su često mislima odsutna, jer način predavanja (linearno, često dosadno davanje informacija) ne odgovara brzini njihovog razmišljanja. Ima puno primera (i to učimo na seminarima koje organizujemo u Srbiji), ali evo jednog, koji je veoma čest: na primer, Milan pažljivo sluša učiteljicu, ali u jednom momentu počinje da misli o nečem drugom. Ukoliko učiteljica to primeti, ona zna da Milan ne sluša. Zato se često dešava da ga prozove i traži da ponovi o čemu je pričala. Naravno, ona zna da Milan to neće moći da uradi. Ipak, insistira na tome, što izaziva smeh kod ostale dece. Učiteljica je ponizila Milana pred celim razredom, a na kraju ga kaznila tako što mu je dala jedinicu.

Na seminaru u Beogradu, pitala me je jedna učiteljica: «Izvinite, doktore. Kako mi da kaznimo dete koje nije pažljivo?». Jedini ispravan postupak je da učiteljica priđe Milanu, pomiluje ga po glavi i pita: «Milane, šta si se zamislio?». Kazna kao pokretački mehanizan nije dobra, može mnogo bolje i više da se postigne stimulativnom sredinom, a to zavisi od učiteljice.

O autoru programa “NTC SISTEM UČENJA”

Ranko Rajović, lekar specijalista, rođen je 1964. godine u Beogradu. Osnivač je MENSE Jugoslavije – danas Srbije i Odseka za darovite NTC – Nikola Tesla centar. Član je Borda direktora svetske MENSE i član Komiteta svetske MENSE za darovitu decu. Živi i radi u Novom Sadu, oženjen je, otac četvoro dece.

 Zabeležila: Nataša Vukićević, časopis ”Roditelj i dete”

Via: Najbolja mama na svetu

Advertisements

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s