QUO VADIS , TINEJDŽERI? KUDA IDETE, TINEJDŽERI?

KO SE, UOPŠTE, USUĐUJE DA PRIČA O TINEJDŽERIMA? ILI GDE JE NESTALO ONO MOJE DETE?

teenager-mother-argument-al

Neki kažu: “U moje vreme nije bilo ni puberteta ni tinjedžera! Šta je sad ovo? Te ne može da uči, u pubertetu je! Te ne može da ustane na vreme za školu – u pubertetu je! To nekad nije uvažavano!”

Njihovo visočanstvo – “Tinejdžeri”! Koliko ironije, skepse, sumnje u ovim rečima!

Ali, čuje li se to stidljivi prizvuk nemoći, razočarenja u sopstvene roditeljske kompetencije? Sumnje u mogućnost povezivanja sa svojom decom na sasvim novi, neočekivano drugačiji način? Roditelji tinejdžera instiktivno osećaju da su stvari bitno drugačije u relaciji sa svojim detetom. Ipak, prilagođavanje svog ponašanja prema ”novom izdanju” deteta (koje to u stvari više nije) ne ide ni malo lako. Dete/tinejdžer pokazuje otpor prema starim, uobičajenim načinima ophođenja, a roditelji, nemajući nove metode vaspitanja, uporno se drže starih. Otpor tinejdžera raste, pojavljuje se prkos, neprihvatljivo ponašanje, krajnje neprijatno za obe strane.

Preko noći, deca i roditelji zauzimaju neprijateljske, suprotne strane, ostajući u tom sukobu zaglavljeni po nekoliko godina. Udaljavanje, udaljavanje ….. Nepoverenje, laži, bežanje iz škole, vraćanje kući u sitne sate, alkohol, droga, čak nasilje…. Zvuči kao horor film koji ne bismo želeli da gledamo ni na televiziji, a kamoli u svojoj kući.

A koliko do juče sve je bilo baš nekako normalno. Dete je išlo u školu, roditelji na posao, trka za obavezama, ali bez previše uzrujavanja. Najveća drama stvarala se oko toga da li je dete jelo, leglo na vreme, dobro uradilo domaći zadatak. Odjednom, kao da je neko spustio zavesu nakon jednog pozorišnog komada i podigao je za početak  drugog.  Nevolja je što vi niste u publici. VI STE NA POZORNICI I to glavni glumci. Samo, niko vam nije dao tekst, pa ne znate šta da govorite. Pogotovo vam niko nije rekao kakav će biti kraj predstave. Da li će biti srećan ili tužan kraj? Ni na kraj pameti vam nije bilo da ćete se tako brzo naći u “nebranom grožđu”.

Ipak, to se prikralo, to se dešava. Roditelji su u panici. Tinejdžeri – odavno odustali od nade da će biti shvaćeni I prihvaćeni. “Cut off” – potpuni ili delimični prekid komunikacije. Sukobi među roditeljima i međusobno okrivljavanje ko je najviše doprineo ovakvoj situaciji i šta bi bilo da nismo ili da smo…. učinili ovo ili ono… Šta smo uopšte trebali da radimo da ne dođe do ovog stanja?

Odgovor je na prvi pogled težak. Ili se  čini da ga nema. Roditelji ćute i trpe. Tinejdžeri nastavljaju po svom, ne obazirući se na obeshrabrene i uplašene roditelje. Neki se pitaju “Pa, zar im bar nije žao roditelja?” Čini se kao nemaju sposobnost empatije. Da ne mare ni za šta osim za svoje trenutne potrebe – da neprekidno budu sa svojim prijateljima, da budu napolju, gde god to bilo. Da što manje uče i da imaju što manje obaveza. Neretko zapostavljaju svoju ličnu higijenu, zaboravljaju da jedu, a da ne spominjemo haos u njihovim sobama. Ovo, opet izaziva negodovanje roditelja, koji, po automatizmu, misle da moraju da reaguju, da kažu, izgrde, viču, kazne dete, nadajući se da će sve to dovesti do smanjivanja neželjenih pojava u ponašanju. A, šta se, u stvari, desi? Tinejdžer pojačava svoje ponašanje, na viku uzvaća vikom (O, užasa!!!), soba je u još gorem neredu, prestaje da uči, izostaje iz škole, a da sve bude još gore, izgleda kao da ga sve to ne dotiče, ne pogađa, šta više, da uživa u neredu koji seje oko sebe i u zgranutosti roditelja koje opaža na njihovim licima. Tako se zatvara čuveni “začarani krug”. Iz njega, čini se, nema izlaza. Tišina. Niko ni sa kim ne govori. Prolaze jedno pokraj drugog kao stranci.

Samo treperenje vazduha oko njihovih tela nedvosmisleno govori da ta tišina nije znak potpunog odustajanja i ravnodušnosti. Ona znači obostranu povređenost, neshvatanje, neprihvatanje. Idu paralenim kolosecima. Putevi im se ni ne dodiruju. Patnja.

Ipak, verovali ili ne, izlaz postoji. Pre svega, ljubav između roditelja i dece se ne gasi. Nikada. Čak ni kada to izgleda tako. A to je dovoljno za početak.

Dalje, ono što je potrebno, to je da neko preduzme prvi korak. Prema pristupu Pozitivne discipline (koja se u praksi pokazao efikasnim), taj korak preduzima roditelj. On je i dalje taj koji treba da ima vođstvo u relaciji roditelj – dete. Još uvek. Dakle, šta da učini roditelj? Možda izgleda neverovatno, ali  treba da uradi jednu sasvim običnu i jednostavnu stvar: Da kaže detetu kako se oseća. Da ga/je voli otkako se rodila/o, da želi da se razumeju ali da mu/joj nekako ne ide od ruke. Da priznaje da je grešio/la  u odnosu sa njim/njom (detetom), ali da želi da to ispravi. Da ga/je pozove na saradnju, da traži da joj/mu kaže gde je pogrešila/o i šta od njega/nje (roditelja) on/ona, dete očekuje.

dental-care-for-teenagersDa, dobro ste pročitali. Roditelj treba da se izvini na svojim roditeljskim greškama. Jer, na roditelju je vođstvo u odnosima sa decom. Ako u tim odnosima nešto zaškripi, roditelj je taj ( a ne dete) koji treba da otkrije gde je pogrešio, da pokuša da na tim greškama nauči i da nastavi na bolji, mudriji način. Da prizna da je na neki način, omalovažio i potcenio dete (pa, zar nije?) i da će se truditi da shvati kako da na nov način  gleda svoje dete. Jer, ono, u stvari i nije više dete. A nije ni odrastao. Ali, ubrzo će to postati, sa ili bez kvalitetnih odnosa sa roditeljima. A baš od tih odnosa zavisi kakav će odrastao on/ona postati. Iskren, pošten, otvoren, svestan sebe i svojih mogućnosti i nedostataka, osoba koja voli sebe i druge ljude i koja zna kuda želi da ide. Koja veruje u sebe. Ili će postati nešto što roditelj ne želi  i nije zamišljao kada je planirao da rodi dete i da ga odgaja i usmerava. Naposletku, a ne manje značajno, iz ovakvih postupaka roditelja “dete” uči svoje buduće najvažnije nepriznato zanimanje – kako da bude roditelj svojoj budućoj deci.

Zato, ne oklevajte, požurite da se povežete sa svojim tinejdžerom na novi, na početku čudan način. Kasnije, uživaćete u odnosima sa svojom decom i partnerom više nego ikad! Ne stidite se da pokažete svoje slabosti pred decom. One su tu i oni ih prepoznaju! Ali, ako ih sakrivamo iza paravana svemogućeg, prepametnog, iskusnog, bezgrešnog roditelja, šta poručujemo deci? Da se treba pretvarati, lagati, skrivati se iza maske savršenih bića? Da li bismo želeli da to postanu naša deca? Ako ne, onda treba dati primer i deca će iz toga naučiti najvažnije životne lekcije.

Dijana Radojković, pedagog

sertifikovani edukator za roditelje u oblasti Pozitivne discipline (PDA)

Izvor:https://pozitivnovaspitanje.wordpress.com

Advertisements

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s