Remetić: Srpski neprijatelji su svesni kakvu simboličku snagu ima ćirilica!/Реметић: Српски непријатељи су свесни какву симболичку снагу има ћирилица!

Lingvista Slobodan Remetić, ugledni istraživač srpskog jezika u intervjuu za Novosti upozorava da je srpski jezik, kao i srpski narod, ugrožen na sopstvenom etničkom i jezičkom prostoru.

Ćirilica se danas uglavnom čuva još samo na nekim izanđalim natpisima nad starim zanatskim radnjama u unutrašnjosti Srbije. Ovo pismo odavno je ugroženo. Jezička nebriga i jezička politika su deo opšte politike, a jezička kultura je deo opšte kulture.

Duži period nije išao naruku negovanju srpskog standardnog jezika. Zajedništvo nam je dugo vezalo ruke, sve u nameri da ne pokvarimo poziciju svoje braće u zapadnim krajevima. Svi sporazumi i dogovori u vezi sa jezikom, i Bečki i Novosadski, bili su na našu štetu, a posebno je ovaj drugi bio poguban za nacionalno pismo.

Lingvista Slobodan Remetić, ugledni istraživač srpskog jezika, čovek koji je upoznao sve govore na prostoru Srbije, Bosanac koji je doktorirao na govorima centralne Šumadije, upozorava da je srpski jezik, kao i srpski narod, ugrožen na celom svom etničkom i jezičkom prostoru.

„Jezik deli sudbinu naroda“, kaže Remetić i citira kolegu Mata Pižuricu: „Ćirilica je postala simbolički pratilački znak nacionalne sudbine, posebno njenog stradalačkog dela. Ćirilica je u neku ruku krst srpske nacionalne sudbine.“

Po nekim istraživanjima, ćirilica je zastupljena jedva 10 procenata, latinica apsolutno dominira. Ko je za ovo kriv i kako stvari mogu da se promene nabolje?
Mnogo je krivaca. Nešto je donosila istorija i na to se nije moglo dovoljno ili nikako uticati. Ali, tu su i naš nemar i naša nebriga. Preduslov svih ozbiljnih poslova je precizan i jasan zakon i propisi koji se primenjuju. Briga o jeziku je državna briga.

Šta bi tačno ti propisi trebalo da sadrže?
U Ustavu iz 2006. godine piše: “U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo. Službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje se zakonom, na osnovu Ustava”. To se, u principu, ne poštuje. A 2004. godine napravljeni su odlični nacrti Zakona o nacionalnom službenom jeziku i njegovom matičnom pismu i Zakona o službenoj upotrebi manjinskih jezika. Ti zakoni nikada nisu ušli u skupštinsku proceduru.

Znači li to da nema političke volje da se jezik zaštiti i ova oblast uredi?
Tada je nije bilo. Kakva država i zakoni, takav i jezik. Ćirilica mora uživati posebnu zaštitu državnih, naučno-stručnih i naučno-obrazovanih institucija.

Koje su to tačke u kojima jezik i pismo overavaju državnu i nacionalnu suverenost?
To je obeležavanje sveukupnog prostora jedne države: puteva, mostova, ulica… Onda svi državni nazivi javnih preduzeća, muzeja, spomenika, treba da su na ćirilici, kao i isprave i obrasci, zvanična prepiska i sva dokumentacija. Dalje, ispisivanje tekstova i sadržaja međudržavnih ugovora i sporazuma u kojima je jedna od strana Srbija ili neka njena zvanična institucija. Na novčanicama potpis guvernera treba da bude na ćirilici…

Mora da se oseti dominacija ćirilice u naučnom, prosvetnom, informativnom i privrednom životu. A to traži dugotrajan, sistematičan, iskren i znalački vođen napor pojedinaca, institucija i države. I što je najvažnije, ćirilica treba da postane deo porodičnog vaspitanja, jer porodice, kao i selo, čuvaju običaje i pismo. U svim poslovima oko nacionalnog pisma mora se imati u vidu njegova simbolička snaga. Toga simbola svesni su drugi, pre svega neprijatelji. Setimo se svih zabrana ćirilice u Prvom svetskom ratu, pa u Drugom svetskom ratu. U doba Pavelića, i ne samo tada, spaljivane su knjige na ćirilici.

I u naše doba lome se i ćiriličke table po Hrvatskoj. Zašto Hrvatima toliko smeta ćirilica?
Oni bi da nam uzmu istoriju, a da nam ukinu budućnost. Oni svojataju ćirilicu, kažu da je njihovo pismo. Što je u jednu ruku tačno, ako se uzmu u obzir katolici koji su pisali ćirilicom, a postali Hrvati juče. Na popisu iz 1890. Dubrovnik je imao 11.177 stanovnika koji su bili katolici, Dubrovčani, nema nijednog Hrvata, a jezik kojim su govorili bio je srpski.

Tvrdite da je političkim inženjeringom od jednog jezika nastalo više njih. Kojim jezikom se danas govori u Crnoj Gori, Hrvatskoj, BiH…
To je srpski jezik. Svi su se poslužili sa švedskog stola na kome je bio serviran srpski jezik. Prvo je počelo sa Hrvatima, oni su preuzeli Vukov model književnog jezika. To je najjači politički potez koji je građanski Zagreb ikada povukao. Hrvati doskora nisu krili zašto su uzeli Vukov jezik. Dalibor Brozović piše 1963. godine: “Bilo je to natjecanje u krajevima za koje se još nije znalo hoće li se okupiti oko ove ili one nacionalne jezgre”.

Hrvatski jezikoslovci su se, završivši posao, naknadno “setili” da je reč o dva, međusobno sasvim “neovisna” puta jezičke standardizacije, počeli su “otkrivati” da su se dva standarda ne samo samostalno razvijala, nego je Vuk od Hrvata preuzeo ideje i gotove rezultate za svoju reformu. A u Zagrebu su, svojevremeno, priznavali da su jezik u celini preuzeli, odnosno gradili po Vuku i Daničiću, izričito naglašavajući da se ravnaju prema najboljima u svojim redovima, a tada su “njihovi” bila i dva ugledna Srbina.

I BiH i Crna Gora kasnije su od srpskog napravile “svoje” jezike. A danas muslimani u Raškoj oblasti traže prevodioca za bošnjački u sudskim procesima.
Cirkus sa jezikom tamo je počeo kada je neki šofer odbio da da izjavu dok mu se ne obezbedi prevodilac za bošnjački jezik. Nije kriv on, što to radi, nego onaj ko mu je to omogućio. Može mu se, jer taj isti takozvani bosanski jezik promovisan je u vreme prve demokratske vladajuće garniture u Republici. Kako stvari stoje, na putu smo da u Srbiji dobijemo kompletan školski sistem na bosanskom jeziku. Ovako zamišljen “jedinstven kulturni prostor” nije tako davno definisan. Ova, inače veoma važna a neobično osetljiva problematika, može se i mora, ponavljam, regulisati preciznim zakonom o upotrebi jezika i pisma, propisima temeljenim isključivo na naučnim činjenicama.

Danas je Njegoš u Crnoj Gori crnogorski pisac, Hrvati svojataju Teslu i Desnicu, svi se otimaju za Andrića… Čiji su to pisci?
Smešno je svojatati te ljude, otimati ih iz gnezda u kome su se izgnezdili, i kome, po sopstvenom, izričitom iskazu, pripadaju. Njegoš je posebna priča, koja na najbolji način pokazuje svu besmislenost parčanja i rastakanja srpskog etničkog i jezičkog prostora. Njegovi preci su iz Bosne, preko Hercegovine, stigli do Katunske nahije, u kojoj se i rodio najveći srpski poeta. O njegovom nacionalnom osećanju neukusno je govoriti.

A njegov “Gorski vijenac”, u današnjim đačkim čitankama u zemlji u kojoj je u toku “istraga predaka”, po merilima vladajućeg obraza i pameti, u Srpskoj Sparti, daje se u falsifikovanoj verziji, u dronjcima, pa podseća na Miloša Vojinovića, koga onako prerušenog “ni braća poznati ne mogu”. Srpsku baštinu naša “braća” drugih “zakona” tretiraju kao zajedničko, nebranjeno blago iz kojega svako uzima ono što mu, po njegovom sudu i nauku, pripada. Naša politička elita se postarala da naučnim skupom “Njegoš u svom i našem vremenu” ne obeležimo 200 godina od rođenja najvećeg srpskog pesnika, jer je i u takvoj benignoj temi “prepoznat” nacionalistički projekat.

Takođe, zvanična politika Federacije BiH svetu “objašnjava” da Petar Kočić, Ivo Andrić, Jovan Dučić i drugi srpski stvaraoci sa tih strana nisu pisali srpskim, čak ni srpskohrvatskim, odnosno hrvatskosrpskim, nego “bosanskim jezikom”. U Kočićevom slučaju prekoračen je i najniži prag ljudskog dostojanstva.

Crnogorci u Srbiji traže status manjine i svoj jezik – crnogorski?
Nama se dešavaju neverovatne stvari. Danas Njegoševi saplemenici iz Katunske nahije i Vukovi saplemenici iz Drobnjaka traže crnogorski jezik u Vojvodini, u kojoj su se obreli tokom Osme ofanzive. Udružuju se kao nacionalna manjina. A jedan od naših suverena je otišao tamo i rekao im – vi imate pravo na svoj jezik – crnogorski. Nije tačno da imaju, jer za takvo “pravo” ne znaju međunarodni dokumenti. Istorija je prema Srbima, nema nikakve sumnje, bila i jeste više nego nemilosrdna, ali smo, bar u nekim dosadašnjim pogromima, u drobljenju i rastakanju etničkog i nacionalnog bića, u svome “množenju deljenjem” neretko i sami zdušno participirali. Da se prisetimo reči patrijarha Pavla: “Biće nam bolje kad budemo bolji”.

Srpska intelektualna elita o problemima u kulturi i jeziku, uglavnom, ćuti. Može li se ona izboriti sa izazovima koji se pred nju postavljaju?

Ovo je veoma kompleksno pitanje na koje je teško dati odgovor. Mnogi govore i pišu o današnjoj sveopštoj krizi. U vremenima urušenog sistema vrednosti moralna kriza najviše brine. Kada je reč o eliti, živimo u vremenu kategorijalne i terminološke zbrke. Neki ne vide razliku među terminima nacionalno, nacionalističko, šovinističko. Mnogi se distanciraju od ispoljavanja nacionalnih osećanja, a naročito delovanja.

Okolnosti su na scenu izvele mondijalizam, ako ne uvek korisno, a ono bar bezopasno načelo i opredeljenje. Dobar deo te takozvane elite u ime “demokratije”, nekih evropskih integracija, u ime tih “širih” vizija pod tepih gura svoje “usko”, nacionalno. Doba patriotizma u svim slojevima društva smenilo je vreme pragmatičnog ponašanja u “novonastalim okolnostima”. Među elitom u celini kod Srba verovatno nikada nije bilo bolje harmonije.

Stiče se utisak da su odnosi između vrha duhovne i svetovne vlasti danas skladniji nego u doba Dušana Silnog i duhovnika Joanićija, kojega je suveren imenovao za patrijarha kako bi ga ovaj mogao krunisati za cara.

(Novosti)

***

Лингвиста Слободан Реметић, угледни истраживач српског језика у интервјуу за Новости упозорава да је српски језик, као и српски народ, угрожен на сопственом етничком и језичком простору.

Ћирилица се данас углавном чува још само на неким изанђалим натписима над старим занатским радњама у унутрашњости Србије. Ово писмо одавно је угрожено. Језичка небрига и језичка политика су део опште политике, а језичка култура је део опште културе.

Дужи период није ишао наруку неговању српског стандардног језика. Заједништво нам је дуго везало руке, све у намери да не покваримо позицију своје браће у западним крајевима. Сви споразуми и договори у вези са језиком, и Бечки и Новосадски, били су на нашу штету, а посебно је овај други био погубан за национално писмо.

Лингвиста Слободан Реметић, угледни истраживач српског језика, човек који је упознао све говоре на простору Србије, Босанац који је докторирао на говорима централне Шумадије, упозорава да је српски језик, као и српски народ, угрожен на целом свом етничком и језичком простору.

„Језик дели судбину народа“, каже Реметић и цитира колегу Мата Пижурицу: „Ћирилица је постала симболички пратилачки знак националне судбине, посебно њеног страдалачког дела. Ћирилица је у неку руку крст српске националне судбине.“

По неким истраживањима, ћирилица је заступљена једва 10 процената, латиница апсолутно доминира. Ко је за ово крив и како ствари могу да се промене набоље?
Много је криваца. Нешто је доносила историја и на то се није могло довољно или никако утицати. Али, ту су и наш немар и наша небрига. Предуслов свих озбиљних послова је прецизан и јасан закон и прописи који се примењују. Брига о језику је државна брига.

Шта би тачно ти прописи требало да садрже?
У Уставу из 2006. године пише: “У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо. Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава”. То се, у принципу, не поштује. А 2004. године направљени су одлични нацрти Закона о националном службеном језику и његовом матичном писму и Закона о службеној употреби мањинских језика. Ти закони никада нису ушли у скупштинску процедуру.

Значи ли то да нема политичке воље да се језик заштити и ова област уреди?
Тада је није било. Каква држава и закони, такав и језик. Ћирилица мора уживати посебну заштиту државних, научно-стручних и научно-образованих институција.

Које су то тачке у којима језик и писмо оверавају државну и националну сувереност?
То је обележавање свеукупног простора једне државе: путева, мостова, улица… Онда сви државни називи јавних предузећа, музеја, споменика, треба да су на ћирилици, као и исправе и обрасци, званична преписка и сва документација. Даље, исписивање текстова и садржаја међудржавних уговора и споразума у којима је једна од страна Србија или нека њена званична институција. На новчаницама потпис гувернера треба да буде на ћирилици…

Мора да се осети доминација ћирилице у научном, просветном, информативном и привредном животу. А то тражи дуготрајан, систематичан, искрен и зналачки вођен напор појединаца, институција и државе. И што је најважније, ћирилица треба да постане део породичног васпитања, јер породице, као и село, чувају обичаје и писмо. У свим пословима око националног писма мора се имати у виду његова симболичка снага. Тога симбола свесни су други, пре свега непријатељи. Сетимо се свих забрана ћирилице у Првом светском рату, па у Другом светском рату. У доба Павелића, и не само тада, спаљиване су књиге на ћирилици.

И у наше доба ломе се и ћириличке табле по Хрватској. Зашто Хрватима толико смета ћирилица?
Они би да нам узму историју, а да нам укину будућност. Они својатају ћирилицу, кажу да је њихово писмо. Што је у једну руку тачно, ако се узму у обзир католици који су писали ћирилицом, а постали Хрвати јуче. На попису из 1890. Дубровник је имао 11.177 становника који су били католици, Дубровчани, нема ниједног Хрвата, а језик којим су говорили био је српски.

Тврдите да је политичким инжењерингом од једног језика настало више њих. Којим језиком се данас говори у Црној Гори, Хрватској, БиХ…
То је српски језик. Сви су се послужили са шведског стола на коме је био сервиран српски језик. Прво је почело са Хрватима, они су преузели Вуков модел књижевног језика. То је најјачи политички потез који је грађански Загреб икада повукао. Хрвати доскора нису крили зашто су узели Вуков језик. Далибор Брозовић пише 1963. године: “Било је то натјецање у крајевима за које се још није знало хоће ли се окупити око ове или оне националне језгре”.

Хрватски језикословци су се, завршивши посао, накнадно “сетили” да је реч о два, међусобно сасвим “неовисна” пута језичке стандардизације, почели су “откривати” да су се два стандарда не само самостално развијала, него је Вук од Хрвата преузео идеје и готове резултате за своју реформу. А у Загребу су, својевремено, признавали да су језик у целини преузели, односно градили по Вуку и Даничићу, изричито наглашавајући да се равнају према најбољима у својим редовима, а тада су “њихови” била и два угледна Србина.

И БиХ и Црна Гора касније су од српског направиле “своје” језике. А данас муслимани у Рашкој области траже преводиоца за бошњачки у судским процесима.
Циркус са језиком тамо је почео када је неки шофер одбио да да изјаву док му се не обезбеди преводилац за бошњачки језик. Није крив он, што то ради, него онај ко му је то омогућио. Може му се, јер тај исти такозвани босански језик промовисан је у време прве демократске владајуће гарнитуре у Републици. Како ствари стоје, на путу смо да у Србији добијемо комплетан школски систем на босанском језику. Овако замишљен “јединствен културни простор” није тако давно дефинисан. Ова, иначе веома важна а необично осетљива проблематика, може се и мора, понављам, регулисати прецизним законом о употреби језика и писма, прописима темељеним искључиво на научним чињеницама.

Данас је Његош у Црној Гори црногорски писац, Хрвати својатају Теслу и Десницу, сви се отимају за Андрића… Чији су то писци?
Смешно је својатати те људе, отимати их из гнезда у коме су се изгнездили, и коме, по сопственом, изричитом исказу, припадају. Његош је посебна прича, која на најбољи начин показује сву бесмисленост парчања и растакања српског етничког и језичког простора. Његови преци су из Босне, преко Херцеговине, стигли до Катунске нахије, у којој се и родио највећи српски поета. О његовом националном осећању неукусно је говорити.

А његов “Горски вијенац”, у данашњим ђачким читанкама у земљи у којој је у току “истрага предака”, по мерилима владајућег образа и памети, у Српској Спарти, даје се у фалсификованој верзији, у дроњцима, па подсећа на Милоша Војиновића, кога онако прерушеног “ни браћа познати не могу”. Српску баштину наша “браћа” других “закона” третирају као заједничко, небрањено благо из којега свако узима оно што му, по његовом суду и науку, припада. Наша политичка елита се постарала да научним скупом “Његош у свом и нашем времену” не обележимо 200 година од рођења највећег српског песника, јер је и у таквој бенигној теми “препознат” националистички пројекат.

Такође, званична политика Федерације БиХ свету “објашњава” да Петар Кочић, Иво Андрић, Јован Дучић и други српски ствараоци са тих страна нису писали српским, чак ни српскохрватским, односно хрватскосрпским, него “босанским језиком”. У Кочићевом случају прекорачен је и најнижи праг људског достојанства.

Црногорци у Србији траже статус мањине и свој језик – црногорски?
Нама се дешавају невероватне ствари. Данас Његошеви саплеменици из Катунске нахије и Вукови саплеменици из Дробњака траже црногорски језик у Војводини, у којој су се обрели током Осме офанзиве. Удружују се као национална мањина. А један од наших суверена је отишао тамо и рекао им – ви имате право на свој језик – црногорски. Није тачно да имају, јер за такво “право” не знају међународни документи. Историја је према Србима, нема никакве сумње, била и јесте више него немилосрдна, али смо, бар у неким досадашњим погромима, у дробљењу и растакању етничког и националног бића, у своме “множењу дељењем” неретко и сами здушно партиципирали. Да се присетимо речи патријарха Павла: “Биће нам боље кад будемо бољи”.

Српска интелектуална елита о проблемима у култури и језику, углавном, ћути. Може ли се она изборити са изазовима који се пред њу постављају?

Ово је веома комплексно питање на које је тешко дати одговор. Многи говоре и пишу о данашњој свеопштој кризи. У временима урушеног система вредности морална криза највише брине. Када је реч о елити, живимо у времену категоријалне и терминолошке збрке. Неки не виде разлику међу терминима национално, националистичко, шовинистичко. Многи се дистанцирају од испољавања националних осећања, а нарочито деловања.

Околности су на сцену извеле мондијализам, ако не увек корисно, а оно бар безопасно начело и опредељење. Добар део те такозване елите у име “демократије”, неких европских интеграција, у име тих “ширих” визија под тепих гура своје “уско”, национално. Доба патриотизма у свим слојевима друштва сменило је време прагматичног понашања у “новонасталим околностима”. Међу елитом у целини код Срба вероватно никада није било боље хармоније.

Стиче се утисак да су односи између врха духовне и световне власти данас складнији него у доба Душана Силног и духовника Јоанићија, којега је суверен именовао за патријарха како би га овај могао крунисати за цара.

(Новости)

Advertisements

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s