Zašto se za praznike kiti jelka?

Drvo kao simbol života karakteristično je za sve kulture, još pre pojave hrišćanstva. U našoj tradiciji drvo hrasta simbolizuje život, grana hrasta je badnjak koji na Badnje veče unosimo u kuću, u seoskim domaćinstvima se badnjak spaljuje, ovo ima korene u paganskoj tradiciji kojom se simbolično spaljivala prošlost a iskre su predstavljale svetlo na novom putu. Čak i tada, prilikom paljenja grana drveta, ljudi su razmenjivali poklone.

Nepoznato je kako je jelka postala drvo ispod kojeg će se ostavljati pokloni i koja će postati simbol Božića, pretpostavlja se da je to zbog toga što je jelka zimzelena, njeno lišće, odnosno iglice su zelene cele godine. U starom Egiptu, jelka se zbog ovoga smatrala svetim drvetom, možda i zbog toga što je njen oblik podsećao i na piramide. U antičkoj Grčkoj jelka je bila posvećena rađanju, a u nekim delovima Azije je smatrana kosmičkim drvetom zasađenim u centru univerzuma.

Postoje mnoge legende o tome zašto se kiti jelka za Božić, jedn jedan čovek na Badnje veče pošao u šumu po drva, a onda je ugledao jednu jelku koja je bila okovana ledom, a kroz grane na njenom vrhu se probijala svetlost zvezda. Bio je toliko očaran prizorom da je otišao kući i pokušavajući svojoj ženi i deci da dočara šta je video, na drvo jelke je stavio bele trake i sveću, da bi im pokazao kako je izgledala ta jelka okovana snegom i ledom, dok je sveća dočaravala svetlost zvezda.

Neki podaci govore da je prva jelka okićena 1605. godine u Strazburu, da su sa nje visile jabuke, ušećereno voće i sveće od papira a sve to je simbolizovalo život i plodnost. Prve jelke su naišle na osudu pa je tako narod bio sablaznut kada je 1840. godine, princeza Jelena, supruga vojvode od Orleana, u Francuskoj, okitila božićnu jelku.

Do 19. veka, kićenje jelke je bilo karakteristično samo za severnu Evropu. Danas se o prvim okićenim jelkama pričaju legende, ali svaka legenda je priča o tome da jelka simbolizuje život koji se nastavlja i najavljuje dolazak proleća, bogatstvo prirode, svetla, anđele i svetlost na kraju puta.

Zabležena je priča koja kaže da je jedna nemačka vojvotkinja pripremala doček Nove godine u svom dvorcu, početkom 17. veka, i kada su sve pripreme bile pri kraju, primetila je jedan ugao koji je izgledao prazno u odnosu na ostatak prostorije u kojoj je trebalo da primi goste. Izašla je u vrt da prošeta i tada je ugledala malu jelku. Pomslila je kako bi ta jelka lepo izgledala u onom praznom uglu. Pozvala je baštovane i zamolila ih da iskopaju jelku iz zemlje, stave je u saksiju stave u onaj prazni ugao koji joj nije dao mira. Jelke su se tako uselile u domove.

A onda, 1846. godine, kraljica Viktorija i princ Albert su se fotografisali sa svojom decom ispred okićene jelke. Ova fotografija objavljena u londonskim Ilustrovanim novostima, dovela je do toga da su svi odjednom počeli da kite jelke, naročito plemićke porodice, a običaj se veoma brzo proširio i u Ameriku.

Prvi američki predsednik koji je pokazao okićenu jelku u Beloj kući bio je  Frenklin Pirs i jelka je krajem 19. veka postala deo američke božićne tradicije.

Ljudi su dugo jelku kitili voćem, orasima, urmama, suvim šljivama, sve to je bila radost za decu i simbol blagostanja. A onda su se pojavili stakleni ukrasi. Kažu da je jedan Nemac koji je radio kao duvač stakla bio toliko siromašan da je čitavog dana na poslu bio tužan što nema ništa čime bi okitio jelku i obradovao svoju decu. Onda se, duvajući staklo, dosetio da bi to mogao da uradi staklenim kuglama, napravio ih je i njima okitio jelku. Ovo se svidelo njegovoj deci ali se svidelo i drugima i tako su nastali stakleni ukrasi za jelku.

Prva veštačka jelka, od plastike, napravljena je negde oko 1880. godine u Nemačkoj, kako bi se prave jelke sačuvale. Međutim, mnogi ljudi, bez obzira na apele da kupuju plastične jelke ne žele da se odreknu pravih zbog mirisa borovine koji je karakterisičan za Božić, plastična jelka jednostavno ne miriše.

Danas je kićenje jelke prepušteno mašti svakog čoveka ponaosob, ali se one ne mogu zamisliti bez malih svetlećih sijalica koje je prvi put 1882. godine, upotrebio Edvard Džonson, pomoćnik Tomasa Edisona.

izvor: tetka.rs

Advertisements

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s