Nisu deca kriva. Krivi smo mi!

Kako vi vaspitavate svoju decu? Razgovarate sa njima do besvesti dok im vaša priča potpuno ne uđe u glavu. Kad naprave problem pretećim glasom, tiho, jer se na decu ne sme vikati, vi im kažete strogo „uradi to još jednom i razgovaraćemo!’? Verujem da im nogice klecaju, uše im se zacrvene i popišmane se od te nemilosrdne pretnje, da im više nikada ne padne na pamet ni da pomisle da ponove svoje greške, a kamoli da naprave neku još veću glupost.422798_432431013470500_1501552281_n

Ako pretrči ulicu, vi ga posavetujete da to više ne radi, ako gura prste u utičnicu, vi mu kažete da to nije pametno, ako tuče mlađeg brata vi mu tutnete knjigu u ruke i ono to više nikada ne ponovi? Pa bravo! Verujem da će od njega postati čovek kakav niko od nas nikad nije bio, jer mi smo ipak generacija koja je ispaštala te roditeljske ćuške, lupkanja po dupetu i evo, sada trpimo posledice. Toliko smo istraumirani da, evo ja nikada neću oprostiti ocu što je u mom drugom razredu vikao na mene kad sam krala komšijske jabuke. Evo, ne spavam. Evo, ne nosim kaiš, jer svaki pogled na njega asocira me na moje teško detinjstvo provedeno u oštrim kandžama moje majke, koja mi nije dozvoljavala da sedim na prozoru našeg stana na četvrtom spratu.

Evo, isfrustrirana sam zbog čvrge koju sam dobila od oca, kad sam, bez pitanja, uzela novac iz fioke i potrošila sve do poslednjeg dinara na sličice fudbalera svetskog prvenstva i dala ih Ivanu iz prvog ulaza. Moram priznati da je malo veća tragedija za mene bila činjenica da je Ivan tada izvukao samo tri ili četiri sličice koje nije već imao, a sve ostalo bili su duplikati.

Noćima nisam spavala, i dan danas imam more, zbog šamara koji sam dobila od majke kad joj je baba Bora prenela da sam joj opsovala sve do poslednjeg kolena, kad me opomenula da joj ne gazim cveće.

Sreća pa vi svoju decu vaspitavate razgovorom, ‘ja’ porukama, ljubavlju, negodovanjem i pogledima prepunim razumevanja. Sigurna sam da će izrasti u predivne ljude koji ne znaju za nasilje, agresiju, koji će širiti mir i ljubav, gde god da nogom kroče.

E dok vi tako vaspitavate svoje anđelčiće, pomislite samo kako ti isti anđelčići dođu u školu, pa renoviraju učionice uništavajući školski inventar, tuku se, razbijaju prozore, beže sa časova, demontiraju radijatore, maltretiraju slabije, a o nepoštovanju profesora da i ne govorim.

Zašto? Kako zašto? Saglasna sam sa stavom da nisu deca kriva. Nisu. Krivi smo mi. Krivi smo, jer činimo sve što je u našoj moći da od njih napravimo debile. Razbio si prozor? Nema veze, nemoj više. Rekao si profesorki da je svinja? Pa dobro, jeste pomalo debela. Pobegao si sa časa? E neka si, baš mi je antipatičan taj matori…

Ne znaju za kaznu. Ne znaju za moranje. Nemaju poštovanja. Jednog dana, kad budu fizički jači od vas, začepiće vam gubicu za sva vremena, svoje vaspitno-obrazovne razgovore premotavaćete u glavi i pitati se gde ste pogrešili. Ne kažem da decu treba postrojavati, lomiti im ruke i noge, šamarati ih do iznemoglosti. Ne. Napravili ste decu i bez trunke savesti pravite od njih debile puštajući ih da kroje svet oko sebe onako kako se njima navije. Vreme je da shvatite da vaš stan, porodica i komšiluk neće zauvek biti čitav njihov svet. Ne laprdajte puno o pravima deteta, jer ste svoja davno izgubili. Naučite da vaspitate svoje dete, naučite ga da živi prilagođeno pasjim uslovima, vremenu i pasjoj državi u kakvoj ste ga na svet i doneli.

boye

Advertisements

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s