Tip U i tip S

Sva su deca u početku radoznala i samousmerena i tip U. Međutim, mnoga od njih postanu neangažovana, pokorna i tip S. Šta se to zbiva?

sta_nas_pokrece-danijel_h_pink_vOdlomak iz knjige „Šta nas pokreće“ Danijela H. Pinka (Laguna, 2011.)

Operativni sistem Motivacija 2.0 negovao je i oslanjao se na ono što ja nazivam ponašanje tipa S. Ponašanje tipa S pokreću više spoljašnje želje nego unutrašnje. Takve ljude manje zanima zadovoljstvo koje pruža određena aktivnost, a više spoljašnje nagrade do kojih ta aktivnost vodi. Operativni sistem Motivacija 3.o – nadograđena verzija koja će biti u skladu sa novim načinima na koje organizujemo ono što radimo, razmišljamo o onome što radimo i radimo ono što radimo – oslanja se na ono što nazivam ponašanjem tipa U. Ponašanje tipa U pokreću više unutrašnje želje nego spoljašnje. Takve ljude manje zanimaju spoljašnje nagrade do kojih neka aktivnost vodi, a više zadovoljstvo koje ta aktivnost pruža.

Činjenice o tipu U

1. Tip U se stvara, a ne rađa. Svako tipa S može da postane tip U.

2. Tip U gotovo uvek ima bolji učinak od tipa S na duže staze. Ljudi koji su iznutra motivisani obično postižu više od onih koji traže nagradu.

3. Tip U ne prezire novac niti priznanje. Ali, za razliku od tipa S, oni mu nisu sami po sebi cilj.

4. Ponašanje tipa U obnovljiv je izvor. Predstavite sebi ponašanje tipa S kao ugalj, a ponašanje tipa U kao sunce.

5. Ponašanje tipa U dovodi do fizičkog i psihičkog blagostanja.  Ljudi orijentisani ka autonomiji i unutrašnjoj motivaciji imaju veće samopoštovanje, bolje međuljudske odnose, i uopšte veće bagostanje od onih koji su spolja motivisani.

Tip U za roditelje i nastavnike:

Devet ideja za pomoć deci

Sva su deca u početku radoznala i samousmerena i tip U. Međutim, mnoga od njih postanu neangažovana, pokorna i tip S. Šta se to zbiva? Možda je problem u nama – u odraslima koji vodimo škole i porodice. Ako želimo da osposobimo mlade ljude za novi svet rada – i, što je još važnije, ako želimo da budu zadovoljni svojim životom – moramo da izbacimo sistem Motivacija 2.0 iz obrazovanja i roditeljskog vaspitanja.

Nažalost, kao i u poslovanju, postoji raskorak između onog što nauka zna i onoga što škole rade. Nauka zna ovo (a znate i vi, ako ste pročitali drugo poglavlje): Ako predškolskom detetu obećate lepu diplomu ako vam nacrta neki crtež, ono će vam ga vrlo verovatno nacrtati – samo što će onda sasvim izgubiti interes za crtanje. Međutim, uprkos ovim dokazima – i mada svetska ekonomija zahteva nerutinske, kreativne i konceptualne sposobnosti – previše škola sledi pogrešan pravac. Stavljaju još jači naglasak na rutinu, na prave odgovore i standardizaciju. I izvlače pun vagon „ako–onda“ nagrada – pice za pročitane knjige, ajpodove za dolaženje na časove, novac za dobre ocene na testovima. Mitom navodimo učenike na pokornost umesto da ih izazovom navedemo na angažman.

Možemo mi to bolje. I moramo. Ako želimo da uzgajamo decu tipa U, i u školi i kod kuće, moramo da ih usmerimo ka autonomiji, usavršavanju i svrsishodnosti. Evo devet načina da se otisnete na taj put.

PRIMENITE TRODELNI TEST TIPA U NA DOMAĆE ZADATKE

Da li svi oni silni domaći zadaci zaista pomažu deci da nauče nešto? Ili im samo oduzimaju slobodno vreme da bi se izazvao lažni utisak strogoće?

Učitelji, pre nego što zadate deci još jedan zadatak koji iziskuje vreme, sprovedite na njemu test tipa U tako što ćete sebi postaviti sledeća tri pitanja:

  • Da li je deci omogućeno da samostalno odrede kad će i kako uraditi ovaj zadatak?
  • Da li ih ovaj domaći podstiče na usavršavanje time što im je zadat nov, zanimljiv zadatak (a ne nešto što je već obrađeno na času, samo malo izmenjeno)?
  • Da li moji učenici razumeju šta je svrha ovog zadatka? To jest, uviđaju li da će, obavljanjem te dodatne aktivnosti kod kuće, dati svoj doprinos širem poduhvatu u koji je uključen ceo razred?

Ako je odgovor na bilo koje od ova tri pitanja odričan, možete li da preoblikujete zadatak?

A da li vi, roditelji, s vremena na vreme pogledate domaće zadatke da vidite podstiču li oni kod dece povinovanje ili zalaganje? Nemojte da nam deca traće vreme na besmislene vežbe. Uz malo promišljanja i truda domaći zadaci mogli bi da se pretvore u učenje kod kuće.

USTANOVITE EKSPRESNI DAN

U četvrtom poglavlju saznali smo kako softverska kompanija Atlasijan daje svojim radnicima veću autonomiju tako što im je dopustila da, jednom u tri meseca, ceo jedan dan rade na kome god projektu žele, kako god hoće i sa kim god hoće. Što ne biste ovo oprobali sa svojim učenicima, ili čak sa sinovima i ćerkama? Izdvojite ceo jedan školski dan (ili dan porodičnog odmora) i recite deci da smisle neki problem koji treba rešiti ili projekat na kome će se raditi. Uz to, pomozite im da prikupe informacije, alat i drugi pribor koji bi im mogao zatrebati. A onda nek navale. Sutradan ujutru zatražite od njih rezultate – da ispričaju odeljenju ili porodici šta su otkrili i iskusili. To vam dođe kao svojevrsno takmičenje, samo što deca sama osmišljavaju na čemu će raditi, a nagrada na kraju jeste prilika da podele sa svima ono što su napravili ili što su za to vreme naučili.

PROBAJTE KARTICE „URADI SAM“

Previše đaka prelazi preko školskog praga sa samo jednom mišlju u glavi – da dobiju dobre ocene. A prečesto je najbrži način da se to postigne taj da se prati školski program, da se izbegavaju rizici i da se profesorima daju odgovori koje žele da čuju i onako kako to od đaka zahtevaju. Dobre ocene postaju nagrada za povinovanje – ali nemaju baš mnogo veze sa sticanjem znanja. Oni đaci pak koji ne dobijaju zadovoljavajuće ocene često smatraju da su podbacili i dižu ruke od učenja.

Pristup tipa U je drugačiji. Izveštaji o ocenama* nisu potencijalna nagrada, već način da se đacima pruži koristan uvid u to kako napreduju. A učenici tipa U shvataju da će najbolje pratiti svoj napredak tako što će ocenjivati sami sebe.

Iz tog razloga eksperimentišite sa karticama „uradi sam“. Na početku polugodišta tražite od učenika da zabeleže koji su im najvažniji ciljevi učenja. A onda im na kraju polugodišta zatražite da napišu sopstveni izveštaj o uspehu uz kratak prikaz, pasus-dva, napretka koji su ostvarili. U čemu su postigli uspeh? Gde su podbacili? Šta još moraju da nauče? Kad đaci napišu sopstvene izveštaje, pokažite im izveštaje profesora, pa neka se kroz poređenje tih izveštaja povede razgovor o tome kako napreduju na svom putu ka usavršavanju. Možda čak možete da pozovete đake na roditeljski sastanak. (Roditelji: ako profesori vašeg deteta nisu zainteresovani za ovako nešto, pokušajte sami kod kuće. To je još jedan način da sprečite školu da promeni zadate parametre vašem detetu i pretvori ga iz tipa U i tip S.)

DAJTE DETETU I DŽEPARAC I ZADUŽENJA – ALI NEMOJTE IH KOMBINOVATI

Evo zašto je džeparac dobar za decu: Kad se detetu da nešto novca i kad samo odlučuje kako će ga potrošiti ili uštedeti, daje mu se i određen stepen autonomije, a i uči se da odgovorno postupa s novcem.

Evo zašto su kućna zaduženja dobra za decu: Zaduženja pokazuju deci da porodica počiva na temelju zajedničkih obaveza i da članovi porodice moraju međusobno da se pomažu.

Evo zašto kombinovanje džeparca i zaduženja nije dobro za decu: Kad povežu novac sa izvršenjem nekog zadatka, roditelji pretvore džeparac u „ako–onda“ nagradu. Time se detetu šalje jasna i očito pogrešna poruka: ukoliko mu se za to ne plati, nijedno dete koje drži do sebe neće svojevoljno postaviti sto, izbaciti đubre ili namestiti krevet. Time se moralna i porodična obaveza pretvara u običnu trgovinu – jer se dete uči da je novac jedini razlog iz kojeg bi se neki ne baš poželjan kućni posao obavio za porodicu. Ovo je primer kako se kombinovanjem dve dobre stvari postiže manje, a ne više. Stoga razdvojite džeparac od zaduženja i možda će vam deca ipak izbaciti đubre. A što je još bolje, naučiće razliku između moralne obaveze i isplate.

UPUĆUJTE POHVALE… ALI NA PRAVI NAČIN

Upućena kako valja, pohvala je važan način da se detetu pruži povratna informacija i podsticaj. Ali ako se pruži pogrešno, i pohvala može postati „ako–onda“ nagrada, koja gasi kreativnost i guši unutrašnju motivaciju.

U uticajnom radu psihologa Kerol Dvek, kao i drugih na tom polju, pronalazimo načine kako da pohvalimo dete tako da podstaknemo ponašanje tipa U.

  • Pohvalite trud i strategiju, a ne inteligenciju. Kako nam je istraživanje Kerol Dvek pokazalo, deca koju hvale da su „pametna“ često veruju da je svaka poteškoća test jesu li zaista pametna ili ne. I zato, da ne bi ispala glupa, ona često izbegavaju nove izazove i biraju najlakši put. Nasuprot tome, deca koja shvataju da trud i vredan rad vode usavršavanju i razvitku spremnija su da prihvate nove, teške zadatke.
  • Budite određeni kad hvalite. Roditelji i učitelji treba da pružaju deci korisne informacije o njihovom radu. Umesto da decu zasipate uopštenim pohvalama, konkretno recite šta su to dobro uradili.
  • Hvalite nasamo. Pohvala je povratna informacija, a ne dodela nagrada. Stoga je često najbolje pohvaliti dete u četiri oka, nasamo.
  • Pohvalite dete samo kad za to zaista postoji razlog. Ne varajte dete. Ono u tren oka prozre lažnu pohvalu. Budite iskreni – ili ne govorite ništa. Preterane pohvale dete smatra neiskrenim i nezasluženim. Uz to, preterano hvaljenje postaje „ako–onda“ nagrada, pa detetu cilj postaje pohvala a ne usavršavanje.

POMOZITE DECI DA SAGLEDAJU CELINU

U obrazovnom sistemu koji se priklanja standardizovanim testovima, ocenama i „ako–onda“ nagradama učenici često nemaju pojma zašto rade ono što rade. Promenite to tako što ćete im pomoći da sagledaju celinu. Šta god da uče, postarajte se da znaju odgovore na sledeća pitanja: Zašto ovo učim? Po čemu je to bitno za svet u kome živim? Potom ih izvedite iz učionice da primene ono što uče. Ako uče španski, povedite ih u neku službu, prodavnicu ili društvnei centar gde mogu da govore na španskom. Ako uče geometriju, zadajte im da nacrtaju arhitektonski plan za nadogradnju vaše škole ili kuće. Ako uče istoriju, tražite od njih da primene ono što znaju na neki događaj o kome su čuli u vestima. Neka to bude četvrta osnovna stavka: čitanje, pisanje, računanje… i značaj.

POGLEDAJTE OVIH PET ŠKOLA TIPA U

Iako je većina škola u svetu i dalje zasnovana na sistemu Motivacija 2.0, nekoliko naprednih pedagoga odavno je uvidelo da treći pokretač prosto vrca iz mladog sveta. Evo pet američkih škola tipa U čije će vas priče inspirisati i na koje se valja ugledati.

  • Big Picture Learning* – Otkako je 1996. godine počeo da radi u Providensu u Rod Ajlendu, u svojoj sad najčuvenijoj državnoj srednjoj školi Met (Regionalni stručno-tehnički centar Metropoliten), Big pikčer stvara škole gde se neguje zalaganje a ne traži povinovanje. Big pikčer je neprofitna organizacija koju su osnovali Denis Litki i Eliot Vašor, veterani u uvođenju inovacija u obrazovanje. Sistem ove organizacije po kome đaci sami upravljaju svojim obrazovanjem sprovodi se u preko šezdeset škola širom Amerike. Deca u tim školama stiču osnovna saznanja, ali ih takođe i primenjuju obavljajući prave poslove u zajednici, stičući tako nove veštine – i sve to pod vođstvom iskusnog tutora. Umesto merila sistema Motivacija 2.0, koja se lako daju izigrati, đaci se po ovom sistemu ocenjuju kao i odrasli – prema radnom učinku, individualnim prezentacijama, trudu, stavu i ponašanju na poslu. Većina učenika u Metu i drugim školama sa sistemom Big pikčer jesu deca iz ugroženih grupa, siromašnih porodica, pripadnici manjina, kojima konvencionalne škole ne pružaju gotovo ništa. A ipak, zahvaljujući ovom inovativnom pristupu tipa U, više od devedeset pet odsto njih maturira i upiše studije. Za više informacija posetite http://www.bigpicture.org/. (Da se zna: Od 2007. godine član sam, neplaćen, upravnog odbora organizacije Big pikčer.)
  • Sudbury Valley School– Pogledajte ovu nezavisnu školu u Frejmingemu u Masačusetsu da vidite šta se zbiva kad deca zaista imaju autonomiju. Polazeći od pretpostavke da su sva ljudska bića po prirodi radoznala, i da se najbolje uči onda kad sami iniciramo učenje, škola Sadberi Veli daje svojim učenicima punu samostalnost u odabiru zadatka, vremena i tehnike učenja. Učitelji i ostalo osoblje su tu da pomognu đacima da ostvare zamišljeno. U ovoj školi angažman je pravilo, a pokornost ne dolazi u obzir. Za više informacija posetite http://www.sudval.org/.
  • The Tinkering School* – U ovoj letnjoj školi, zapravo pre laboratoriji koju je osmislio programer Gever Tuli, deci od sedam do sedamnaest godina dopušteno je da se igraju sa interesantnim stvarima i prave super stvari. U sedištu škole, u Montari u Kaliforniji, Tulijeva „petljala“ dosad su napravila: prave pravcate zip-lajn žičare,* motocikle, robote od četkice za zube, tobogane i mostove od najlon kesa koji mogu da izdrže težinu ljudi. Većina nas ne može da pošalje decu u Kaliforniju na nedelju dana petljanja, ali svi mi možemo da naučimo Pet opasnih stvari koje deca treba da rade. Stoga izdvojite devet minuta da poslušate Tulijev istoimeni govor na TED konferenciji iz 2007. godine. Onda dajte detetu perorez, neke električne aparate i kutiju šibica – i sklonite se. Za više informacija posetite http://www.tinkeringschool.com/ (gde ćete naći i Tulijev govor).
  • Puget Sound Community School –Poput Sadberija i Big pikčera, i ova mala nezavisna škola u Sijetlu u Vašingtonu daje učenicima ogromnu autonomiju, potpuno izokrenuvši princip konvencionalnih škola „jednak pristup svima“. Svaki učenik ima savetnika koji mu je lični instruktor, koji mu pomaže da sam postavi svoje ciljeve učenja. „Školovanje“ se sastoji od pohađanja nastave, samostalno osmišljenih nezavisnih istraživačkih projekata i društvenokorisnog rada, koji su takođe učenici osmislili. Pošto omladinci često borave izvan škole, jasno uviđaju da njihovo učenje ima smisla i da je povezano sa stvarnim životom. Inače, umesto da jure ocene, učenici često, u neformalnim razgovorima, dobijaju povratne informacije od svojih savetnika, profesora i vršnjaka. Za više informacija posetite http://www.pscs.org.
  • Montessori Schools – Dr Marija Montesori razvila je, početkom dvadesetog veka, Montesori metod učenja pošto je kod dece uočila prirodnu znatiželju i urođenu želju za učenjem. Iz te njene rane spoznaje trećeg pokretača proistekla je čitava mreža škola, po celom svetu, uglavnom za predškolce i mlađe osnovce. Mnogi od osnovnih načela metoda Montesori u skladu su sa principima sistema Motivacija 3.0 – da deca imaju prirodnu unutrašnju želju da samostalno uče i razvijaju se; da učitelji treba samo da posmatraju i olakšavaju im učenje, a ne da budu predavači ili zapovednici; i da su deca prirodno sklona da dožive stanje intenzivne usmerenosti, koncentracije i toka, a da odrasli treba da daju sve od sebe da im to stanje ne ometaju. Iako se metod Montesori retko primenjuje kod starijih osnovaca i srednjoškolaca, svaka škola, svaki pedagog i svaki roditelj može da nauči nešto iz ovog pristupa sa dugogodišnjim uspehom. U međuvremenu, dok proučavate ovaj metod, pogledajte još dva pristupa učenju koja takođe podstiču ponašanje tipa U: pristup Ređo Emilija u obrazovanju male dece i škole u kojima se primenjuje valdorfska pedagogija. Za više informacija posetite ove sajtove: http://www.montessori-ami.org, http://www.montessori.org, http://www.amshq.org, http://www.reggioalliance.org, and http://www.whywaldorfworks.org.

UZMITE ČAS KOD „NEŠKOLOVANIH“

U Sjedinjenim Američkim Državama pokret obrazovanja kod kuće u velikom je usponu u poslednjih dvadeset godina, a najbrže se razvija pokret za neškolovanje dece (unschooling). Tu porodice, za razliku od kućnog obrazovanja, ne prate zvaničan školski plan i program, već dopuštaju deci da istražuju i uče ono što ih interesuje. Taj je pokret među prvima prihvatio pristup obrazovanju tipa U. Zalaže se za autonomiju time što se deci omogućava da odlučuju šta će učiti i kako će učiti. Podstiče na usavršavanje time što se deci dozvoljava da se temama koje ih zanimaju bave onoliko dugo koliko to hoće i posvete koliko žele. Čak i ako ovakav pristup nije za vašu decu, imate šta da naučite od ovih inovatora na polju obrazovanja. Počnite od izvanredne knjige Džona Tejlora Gata Dumbing us down (Kako nas zaglupljuju). Prelistajte Home Education Magazine (Časopis za obrazovanje kod kuće) i njihov veb-sajt. I pregledajte neke od brojnih sajtova pokreta za neškolovanje na internetu. Za više informacija posetite http://www.homeedmag.com, http://www.unschooling.com, i http://www.sandratodd.com/unschooling.

PRETVORITE UČENIKE U UČITELJE

Jedan od najboljih načina da ustanovite jeste li savladali nešto jeste da pokušate da nekoga podučite tome. Pružite učenicima tu priliku. Zadajte svakom đaku u razredu da obradi jedan deo nekog gradiva, a onda ih pustite da naizmenično objašnjavaju ostaloj deci ono što su naučili. A kad to savladaju, dajte im veću publiku – pozovite druga odeljenja, učitelje, roditelje ili direktore da nauče ono čemu treba da podučavaju.

Isto tako, na početku polugodišta pitajte učenike šta ih najviše zanima i u kom su polju najbolji. Sastavite spisak „stručnjaka“ i pozivajte ih po potrebi u toku školske godine. Razred učitelja jeste razred učenika koji stvarno uče.

Izvor:Detinjarije

 

Advertisements

One thought on “Tip U i tip S

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s