Šta ne bi trebalo da govorimo detetu

Svi se trudimo da se na najbolji mogući način ophodimo prema svom detetu, da ne izgovaramo ružne reči pred njima, naglašavamo fraze kao što su – izvolite, hvala, dobar dan, doviđenja – kad smo u njihovom prisustvu. Ali postoje situacije kad jednostavno nismo u mogućnosti da se iskontrolišemo i izgovorimo rečenice zbog kojih kasnije zažalimo.

Šta ne bi trebalo da govorite detetu„Smiri se!“ ili „Ostavi me na miru…“

Biti majka je zahtevan posao – bez pauze. Nekad, dok radimo više stvari odjednom, naša deca jednostavno traže pažnju za sebe. Dok spremamo ručak i pokušavamo da pošaljemo važan mail u drugoj prostoriiji, naš mališan nas neprekidno prekida sa različtim zahtevima… Dodaj mi sok, zašto veverica živi na drvetu, šta mede vole da jedu, kako se crta auto.. U ovakvim situacijama većina majki odreaguje instiktivno… Koliko puta ste se prodrali – Ostavi me na miru..?

Roditelj koji ponekad ne žudi za pauzom, ne postoji. Problem nastaje kad počnete detetu da govorite – Dosađuješ mi, sad sam zauzet, radim… Deca tada prihvataju ove poruke i počinju da sklapaju sliku da nema svrhe razgovarati sa vama, jer ih vi uvek isključujete. Ako uspostavite takav šablon ponašanja dok su deca mala, verovatno je da će se on ponavljati i kad deca porastu. Postojaće manje šanse da vam se dete poveri kad počne da ima ozbiljnije probleme.

Od ranog detinjstva deca bi trebalo da osete da im roditelji posvećuju pažnju. Za situacije u kojima ste prezauzeti pripremite rečenice u napred –  Mama ne može sad da dođe mora da završi ovo.. Čim završim pridružiću vam se..

I budite realni, malo dete ne može da zabavi samo sebe punih sat vremena.

Ne etiketirajte svoju decu

Etikete šalju pogrešne poruke deci, čak i kad toga niste svesni. „Zašto si tako zao prema njoj?“ ili „Kako možeš biti tako grub?“ Ponekad vas deca mogu čuti i kad pričate sa drugim roditeljima – „On je nemiran…“ ili „Ona je stidljiva…“ Činjenica je da deca veruju u ono što čuju i ne sumnjaju u izgovoreno, pogotovu ako to izgovaraju njihovi roditelji, tako da negativne etikete mogu postati samoispunjavajuće proročanstvo. Čak i oznake koje deluju benigno ili pozitivno, kao što su stidljiv i pametan, mogu kod dece izazvati potrebu da zadovolje nerealna očekivanja.

Neke etikete oštećuju decu ozbiljno. Mnoga deca se dugi niz godina sećaju rečenica svojih roditelja, da su beznadežni, glupi ili lenji.

Mnogo bolji pristup je da naglasite određeno ponašanje i izostavite komentare na račun detetovog karaktera i ličnosti, na primer: „Kad si joj rekao da nećeš da se igraš sa njom, bila je tužna, kako možemo da je oraspoložimo?“

„Ne plači“ ili „Ne budi tužan“, „Ne budi beba“ ili „Nema razloga da se plašiš“..

Deca se lako uznemire dovoljno da bi zaplakala, pogotovu najmlađa, koja ne mogu uvek da izraze svoja osećanja rečima. Morate prihvatiti da se oni nekad plaše i rastuže. Prirodno je da roditelji žele da zaštite decu od ovakvih osećanja, ali deca dobijaju pogrešnu poruku da njihova osećanja nisu ispravna i da nije u redu biti tužan ili uplašen.

Šta ne bi trebalo da govorimo detetuUmesto da negirate osećanja vašeg deteta, probajte da ih naglasite i definišete. Vremenom, Vaše dete će sve manje plakati, a sve više imenovati osećanja. Na ovaj način mu pomažete da se izrazi i pokazujete empatiju na ličnom primeru. Na primer: „Sigurno te je rastužilo kad nije hteo da ti da igračku…“ ili – „Voda je hladna, sigurno se plašiš da uđeš…“

„Zašto ne možeš kao tvoja sestra/brat ?“

Možda Vam se čini zgodno da imate primer dobrog deteta, ali komparacija skoro uvek izaziva suprotan efekat. Normalno je da roditelji upoređuju svoju decu, ali deca ne bi trebalo da ih čuju da to rade. Deca se razvijaju kao zasebne osobe i imaju svoj temperament i svoju narav. Upoređujući svoje dete sa nekim drugim, pokazujete da niste zadovoljni, a sama komparacija neće promeniti ponašanje deteta. Pritiskati dete da uradi nešto na šta nije spremno, može biti zbunjujuće  i može da podrije njihovo samopouzdanje. Moguće da ćete kod deteta izazvati prezir i inat. Umesto toga ohrabrite detetova dosadašnja dostignuća.

„Pametniji si od toga“

Kao i upoređivanje, ovakve opaske bole decu više nego što možete i zamisliti. Možda dete stvarno nije znalo bolje. Učenje je proces pokušaja i grešaka. Možda vaše dete stvarno nije znalo da je voda vrela, ili da je kuca opasna…

Iako je možda napravio istu grešku juče, vaš komentar nije ni produktivan, ni posticajan. Dajte detetu mogućnost da razmisli: „Više bih volela da si ovako postupio…“

U ovo spadaju opaske kao što su: „Ne mogu da verujem da si to uradio…“ ili „Krajnje je vreme“.

Možda Vam ne deluju uvredljivo, ali ne želite da ih stalno ponavljate, jer skrivena poruka koju deca čuju je  – ti si davež koji nikad ne uradi stvari kako treba.

Ne pretite deci – „Ako ne prestaneš nećeš ići da se igraš“

Pretnje su obično rezultat roditeljskih frustracija i retko su efektivne. Pretnje i ćuške, obično vode do batina, za koje je dokazano da su neefektivne u vaspitavanju dece.

Što je dete mlađe, više mu vremena treba da nauči lekciju. Istraživanja su dokazala da su šanse da dvogodišnjaci ponove grešku istog dana 80% bez obzira koju disciplinsku metodu koristite.

Čak i kad su starija deca u pitanju, ni jedna disciplinska metoda ne daje rezultate odmah. Efektnije je razviti čitav nit konstruktivnih taktika kao što su preusmeravanje, sklanjanje deteta iz date situacije ili pauziranje, nego pribegavati onim sa dokazanim negativnim efektima kao što su verbalne pretnje ili batine.

Pretnje kao što su – „Sačekaj dok ti otac dođe kući!“

Ovakve rečenice ne samo da su pretnje, već one i oslabljuju vaš autoritet. Da bi bili efektivni, morate odmah da rešite situaciju, sami. Odložene disciplinske mere ne povezuju posledice sa detetovim delom. Do momenta kad drugi roditelj dođe kući, postoji mogućnost da je dete već zaboravilo zbog čega ste se ljutili. Sa druge strane, isčekivanje same kazne, može biti gore po dete nego što sam delo to zaslužuje.

Takođe, prebacivanje odgovornosti na nekog drugog umanjuje vaš autoritet. Zašto bi vas dete poslušalo, kad i onako nećete ništa preduzeti. Postupajući na ovaj način stavljate partnera u ulogu lošeg policajca.

Šta ne bi trebalo da govorite detetu„Požuri!“

Ko na ovom svetu, u kom je vreme najvažniji resurs nije makar jednom izgovorio ovu rečenicu? Ako već ne postoji mogućnost da ne pribegavate ovoj rečenici, obratite pažnju na ton kojim je izgovarate i koliko često to činite. Ako često požurujete vašu decu postoji mogućnost da će se osećati krivim, ali to ih neće naterati da se ubrzaju.

„Tako treba!“, „Bravo!“ ili „To je moje dete!“…

Šta ovde nije u redu? Pozitivno usmeravanje, je povrh svega, najefektivniji alat roditelja. Problem nastaje kad je pohvala nejasna i previše česta. Uzviknuti svaki put ovu vrstu pohvale kad vaše dete popije čašu mleka ili kad završi crtež je rizično, jer tada ovakve pohvale gube na značaju. Deca mogu takođe napraviti razliku između nagrada koje nisu zaslužili svojim trudom i onih za koje su se pomučili. Evo nekoliko saveta kako da izbegnete preterane pohvale:

– Nagradite samo ona dostignuća koja zahtevaju određeni trud. Ispijanje čaše mleka ne spada u tu kategoriju, kao ni završavanje crteža, ako vaše dete crta više njih tokom dana.

– Budite jasni. Umesto da uzviknete oduševljeno dobro urađeno, naglasite da vam se na crtežu dopadaju boje ili kuća.

– Nagradite ponašanje, a ne dete.

Svi mi ponekad planemo i izgovorimo stvari koje ne bi trebalo, važno je da se konstantno trudimo i budemo svesni posledica koje nepromišljeno ponašanje može imati na našu decu.

Izvor:http://superdete.com

Advertisements

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s