Domaći zadatak moje dece je njihov posao, ne moj

Razlika između zainteresovanog i zanesenog roditelja je u tome što je zainteresovani roditelj prisutan dok oni rade domaći ako im treba pomoć i ceo život govori o važnosti školovanja biranim tonom. Zaneseni roditelj kopa po njihovim rančevima, očekuje poruke od učitelja, pomno prati gradivo i dahće im za vratom dok rade domaći, popravlja ako nešto nije dobro ili dovoljno uredno… ma bilo šta što misl da pomaže deci.

Piše: Šeron Holbruk

Moj sin, koji ide u drugi razred, pobunio se kada sam prvi put htela da mu proverim domaći zadatak iz matematike.

“Mama, ne moraš da proveravaš! Proverićemo svi zajedno u školi! Samo potpiši!”

Njegova učiteljica je uvela novinu u vezi sa domaćim zadacuma: trebalo je da svaki urađeni domaći roditelj potpiše, da bismo time pokazali kako smo nadgledali rađenje istog. Ne znam šta je time htela da postigne? Da li je trebalo da ga pustim da uradi samo ono što zna tačno da uradi, ili da mu ispravim netačno? Možda je trebalo da mu ja pokažem nove načine za matematičke operacije, jer je test iz matematike bio značajno teži? Ili je taj potpis samo značio da smo upućeni u gradivo i znanje svog deteta?

Kada su u pitanju domaći zadaci ja sam oduvek bila samo zainteresovani roditelj, nikad onaj zaneseni. Počevši od obdaništa, zadaci moje dece bili su da se sete da ponesu užinu, knjige, domaći, da vrate knjige u biblioteku, da poštuju školska pravila. Nikada to nije bio moj zadatak. Razlika između zainteresovanog i zanesenog roditelja je u tome što je zainteresovani roditelj prisutan dok oni rade domaći ako im treba pomoć i ceo život govori o važnosti školovanja biranim tonom. Zaneseni roditelj kopa po njihovim rančevima, očekuje poruke od učitelja, pomno prati gradivo i dahće im za vratom dok rade domaći, popravlja ako nešto nije dobro ili dovoljno uredno… ma bilo šta što misl da pomaže deci.

Ne bih da zvučim kao da sam totalno nezainteresovana za njihovo znanje i gradivo, jer nikako nisam, čak naprotiv, veoma me zanima i šta uče i koliko znaju, ali imam svoje nenametljive metode i gledam domaći tek kada je sasvim gotov.

Nedavno sam pričala svojoj deci o članku Džudit Njuman u Njujork Tajmsu, u kome ona govori kako ona i njeni prijatelji, iako pokušavaju, ne mogu da odole a da se ne umešaju u domaće zadatke svoje dece – bilo da su to male gramatičke greške ili pomoć pri pravljenju maketa i projekata. Moj prvačić je bio iskreno užasnut: ”Ali ako deca ne rade sama svoj domaći, oni će otići na koledž a neće znati ništa sama da urade!”

„Prošle godine, na primer, nakon serije zaboravljenih domaćih zadataka, ohrabrila sam nastavnicu da mog sina kazni ili opomene pred celim razredom, iako mu je ona uglavnom praštala.“

I zaista, to je suština. Imam poznanicu koja još uvek detetu od 20 godina zakazuje kod frizera i podseća ga kad je na koledžu, mejlom, da treba da opere svoj veš, iako dasa već neko vreme vozi svoj auto!

Možda deluje simpatično i požrtvovano, ali ni malo ne pomaže mladoj osobi da razvije svoju samostalnost. Kada su moja deca učestala sa zaboravljanjem svojih užina ja nisam bila zla, niti sam ih kažnjavala zbog toga – imali su novac na svojim đačkim karticama za školsku kuhinju, i mogli su sebi da kupe nešto za jelo. Ali, za moje probirljivce po pitanju hrane, sama školska kuhinja je bila kazna. Nisam ni jednom rekla: ”Ti si loš. Kazniću te što zaboravljaš užinu!”, već sve vreme govorim: ”Vi ste glavni i odgovorni za vašu užinu. Znam da ćete se truditi da je ponesete, jer volite hranu koju spremam. Svakom može da se desi da nešto zaboravi. Ako se ne setiš da je poneseš sam odgovaraš za to, jedino sebi, odlaskom u školsku kuhinju koju ne voliš. Ali i to je super, jer tako učiš kako da se izboriš sa budućim preprekama i problemima u životu.”

Doduše, priznajem da sam par puta probala da im otežam situaciju u kojoj bi bili neodgovorni. Prošle godine, na primer, nakon serije zaboravljenih domaćih zadataka, ohrabrila sam nastavnicu da mog sina kazni ili opomene pred celim razredom, iako mu je ona uglavnom praštala. Znala sam da je ispunjavanje realnih životnih očekivanja, ne samo vredna životna veština, već i moćnija motivacija od puke želje „Dobre stare mame“.

Dakle, šta smo uradili kada je učiteljica zatražila potpisivanje urađenog domaćeg zadatka? Otišla sam i lepo je zamolila da poštujemo želju za samostalnošću mog sina koji hoće da sasvim sam uradi domaći, a da ja kao majka takav zahtev podržavam. Objasnila sam joj da to podrazumeva da ja ne potpisujem njegove domaće zadatke. Složila se, i podržala nas.

Naravno da je bilo više crvenog učiteljskog mastila u njegovim sveskama i više ispravki, ali sam smatrala da je bolje da ne poležem po detetu sada u školi, i dopuštim mu da iskusi i neuspehe, kako bi postalo otporniji i sposobniji čovek u budućnosti.

Prevela: Jasmina Jovanović

Izvor: Vašington Post

Advertisements

One thought on “Domaći zadatak moje dece je njihov posao, ne moj

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s