Kako deci objasniti pojam smrti

Deca tek od desete godine razumeju šta znači smrt.

Po nekim filozofima, ceo život je priprema za smrt. Po nekim drugim, učenje života svodi se na večito održavanje deteta u sebi. Decu i pojam smrti je teško povezati, jer decu doživljavamo kao oličenje radosti i života, dok na sam pomen reči „smrt“ većina odraslih osoba oseti strah i tugu ili se priseti nekoga ko više nije u ovoj dimenziji stvarnosti. Upravo strah od smrti i sopstvene neraščišćene blokade predstavljaju glavni razlog zašto je roditeljima teško da o tome govore sa svojom decom. Oni projektuju sebe, očekuju da će dete osetiti ono što osećaju oni (strah, bol, tugu…), pa otuda i nastaje potreba da, u slučaju gubitka bliskih osoba, svoje dete zaštite što je moguće više. Zapravo, zaštita i podrška je potrebnija njima, odraslima. Ali, kako onda mogu da zaštite ili pripreme dete na nečiji nepovratan odlazak, kada najčešće ni oni sami nisu na to spremni?

Dečja sposobnost razumevanja smrti razvija se uz zrelost. Prvi pojmovi dolaze do deteta preko priča o životinjama, crtanih filmova, ili filmova sa televizije. Bajke se, na primer, često završavaju rečima: „…i živeli su srećno do kraja života“. Međutim, deca ne postavljaju pitanje: „Šta znači: do kraja života?“ Oni ne shvataju konačnost ovog pojma, niti da kada neka osoba više ne postoji, to istovremeno znači i da se nikada neće vratiti. Posle pete godine, dete ima malo više informacija o smrti i o tome da sve životne funkcije jednom prestaju, i da to važi za sva živa bića. Ipak, tek od desete godine ono zaista razume pojam smrti, na način sličan odraslima i da ovaj pojam podrazumeva opštost, odnosno, da će se dogoditi svakom živom biću.

Individualne razlike reagovanja na smrt su velike kako kod odraslih, tako i kod dece. Iako su uobičajene reakcije dece: strah, ljutnja, zbunjenost, tuga… svako dete će na gubitak neke drage osobe reagovati u skladu sa svojim uzrastom, temperamentom, iskustvom, odnosom koji je imalo sa tom osobom. Ipak, na dečije doživljavanje smrti kao nečeg užasnog, ili možda, sastavnog dela života, uveliko utiče ponašanje roditelja u ovim situacijama.

Recite detetu istinu

Ukoliko pripremate dete na odlazak nekog člana porodice, podelite sa njim neko vaše lično iskustvo ranijeg gubitka. Pružite mu što jasnije odgovore i što više detalja, jer će tako lakše razumeti ono što se dogodilo. Nikada ne pominjite da je neko otišao na nebo, postao anđeo, da nas uvek gleda od gore… jer posebno ako je dete u predškolskom uzrastu, ove pojmove može shvatiti bukvalno, postati uplašeno i zbunjeno. Takođe, izbegnite laži da je umrla osoba otputovala. Na ovaj način, osim što značajno urušavate poverenje između vas i deteta kada shvati da ste ga lagali, istovremeno rizikujete pitanja na koja, sigurno, nemate odgovor, kao što su: „Čime je otputovala, je li tamo sada pada sneg, gde je kupila kartu, je li ima tamo društvo, možemo li da je posetimo…“. Umesto toga, rečima primerenim njegovom uzrastu, radije recite istinu. Što pre prihvati da je smrt sastavni deo života, da je upravo došao kraj života nekoga koga i ono poznaje i voli, to će pre početi da se suočava sa patnjom, a time i doprinese sopstvenom isceljenju.

Ispoljite emocije i razgovarajte o bolu

Ponekad je osećanje bola zbog nepovratnog odlaska neke osobe toliko snažno da nije moguća potpuna kontrola sopstvenih emocija. Ipak, vaš uplašen, uznemiren glas i uplakano lice dodatno zbunjuje i plaši dete. Zato, koliko god to bilo teško, pokušajte da pronađete način da barem delimično kontrolišete svoj glas, ton, reči, mimiku, gestikulaciju… Ali, nemojte u ovome preterivati, jer ako odete u krajnost i ponašate se kao da je sve u redu, vaše potisnute emocije će dete razumeti kao sebičnost ili bezosećajnost, kao da ta osoba za vas nema nikakvu vrednost, jer biste inače plakali i tugovali… . Reći detetu da ste veoma tužni i plakati pred njim je sasvim u redu. Pokazujući mu ličnim primerom, dajete mu slobodu da se i ono rastuži i to jasno pokaže. Ispoljavanje emocija i razgovor o bolu je nezaobilazan deo procesa preboljevanja gubitka.

Zato, zaboravite na ono: „To dečaci ne rade, nije lepo da plačeš na javnom mestu, plaču samo kukavice i slabići…“. Nemojte govoriti ni: „………….(osoba koju ste izgubili), ne bi voleo da ti plačeš…“.

Zašto neka deca ne plaču? Možda ne razumeju pojam smrti, možda ne osećaju tugu ili ne umeju da je izraze, možda misle da bi time vas još više povredili, možda nisu svesni šta se dogodilo u trenutku kada je gubitak najsvežiji pa će ih sustići kasnije… Kako god se vaše dete ponašalo, dozvolite mu upravo takvo ponašnje.

Ne ponašajte se kao da se ništa nije dogodilo

Potrebno je vreme da dete preradi ovo iskustvo i da se navikne na nečije odsustvo. Ali, umesto da dozvole detetu (i sebi) da prihvati novu situaciju, ispolji svoje emocije, ispriča sve misli ili sećanja koja mu se jave… roditelji uglavnom čine suprotno. U želji da zaštite dete ili u pokušaju da život što pre nastavi uobičajenim tokom, pokušavaju na različite načine da mu skrenu pažnju (okružuju ga drugom decom, intenzivnije kupuju igračke, ne govore u njegovom prisustvu o umrloj osobi…), ukratko, ponašaju se kao da se ništa nije dogodilo…

Međutim, kada nepovratno ode neko koga ste voleli, zapravo se dogodilo nešto veoma veliko u vašem srcu. Zašto biste se pretvarali da je to – ništa?

Dozvolite detetu da se oprosti

Osećaj da su uspeli da kažu „Zbogom“ ili „Volim te“, osobi koje više nema, lekovit je kako za odrasle, tako i za decu. Ukoliko dete izrazi želju da ode na sahranu ili zajedno sa vama odlazi na groblje, dozvolite mu. Takođe, podržite ga ako želi da toj osobi napiše pismo ili nešto nacrta. U nekim zemljama postoji običaj da se na balonima ispišu poruke ljubavi posvećene umrlima, a zatim baloni puste da odlete. Pri tome, nije toliko važno da li dete veruje da će njegove reči stići do onih kojima su namenjene, koliko je za vas važno da detetu olakšate bolan period. Potreba za kontaktom ne prestaje sa mogućnošću da se neko vidi ili dodirne.

Održavajte sećanje na izgubljenu osobu

U uzrastu od 3-5 godina, dete je u fazi logičnog razmišljanja. Tada dok, na primer, gleda fotografije i vidi svoje roditelje ono može upitati: „A gde sam ovde ja?“. Roditelji mu odgovore: „Ti se još nisi rodio.“ Dete pita: „Znam, nisam se rodio, ali gde sam bio?“. Pitanje je jednostavno, ali odgovor nije. Odgovorom: „Nigde“, izazivate novi niz pitanja ali i na izvestan način, povređujete dete. Jedno od rešenja je: „Bio si u mojim mislima.“

Slično je i sa umrlim osobama. Ukoliko dete pita: „A gde su oni sada?“ odgovor koji je pomirljiv za različite vere, običaje, kulture… a istovremeno i sasvim istinit, jeste: „Oni su sada u našim mislima.“ Koristeći prvo lice jednine, možete reći detetu i: „Meni će uvek biti teško što osobu koje više nema, ne mogu da vidim, dodirnem, zagrlim… Ali zato, u mislima mogu da je prizovem kada god hoću, dovoljno je da se setim. Sve dok ga/je pamtim, on/a je sa mnom i praviće mi društvo, možda u mislima mogu sa njim/njom, čak i da razgovaram, biće uvek tu uz mene… Obogatio/la je moj život, srećan sam što sam ga/je poznavao. Mislim i da je njegov/njen život bio lepši zahvaljujući tome što smo mi poznavali i voleli njega/nju.“

Zaista, gde odlaze oni kojih više nema? Odlaze na najlepše mesto na svetu. U naša srca, zauvek.

Jelena Holcer – http://www.lovesensa.rs
Advertisements

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s