Nije lako biti roditelj

”Dva dana nećete raditi i mogli biste natenane da vaspitavate svoju decu. Ima roditelja koji to rade samo kada su u gostima ili kada imaju goste”
Duško Radović

Modelovanje ponašanja dece je veoma naporan posao i neprijatan deo roditeljstva. Zahteva kontinuirano angažovanje oba roditelja, bez obzira na njihove obaveze, mesto, vreme i raspoloženje sa ciljem da naša deca jednog dana postanu zrele, odgovorne, plemenite i moralne osobe.
Opisaćemo neke od tehnika ”uterivanja dece u red” sa ciljem postizanja vaspitnih ciljeva i modifikacije nepoželjnog ponašanja dece, bez upotrebe agresivnih metoda tipa batine ili vređanje dece. Zašto bez nasilja kada je to veoma čest vaspitni metod na našim prostorima?
Pre svega, primena fizičkog bola je nepoželjno ponašanje u vaspitavanju deteta iako je prisutno čak u 90% porodica, zato što je tanka linija između fizičkog kažnjavanja i zlostavljanja deteta.
Dešava se da primena fizičke kazne bude odraz automatske reakcije roditelja pod stresom, izraz njegove nemoći i iscrpljenosti, primitivizma ili psihopatologije što govori o slabo razvijenim sposobnostima komunikacije i socijalnim veštinama osobe koja ih primenjuje. S druge strane dete se uči da je fizičko razračunavanje prihvatljivo, pa usvaja ulogu agresora koji deli batine uglavnom slabijima ili mlađima od sebe, ili ulogu žrtve misleći da je normalno što dobija batine od drugih.
Tada život postaje bitka bez uživanja u roditeljstvu i odrastanju, a dete ima šansu da razvije emocionalne poremećaje tipa depresivnosti i internalizovanih negativnh osećanja sve do poremećaja ponašanja sa dugoročnim posledicama (agresivnost u vršnjačkoj grupi, destruktivnost, zloupotreba psihoaktivnih supstanci).
Zato dete mora da nauči koji su oblici ponašanja prihvatljivi a koji ne, ako i to da treba da bude odgovorno za svoje postupke. Odgovorno i zrelo dete razmišlja o posledicama svog ponašanja, ima empatiju za druge, u stanju je da odloži zadovoljenje svojih trenutnih potreba, pravdoljubivo je i moralno. A podizanje odgovorne dece jeste cilj roditelja, porodice i šire društvene zajednice.
Pre nego što sebi i drugima ponovite „klasiku” iz repertuara roditeljstva, pokušajte da vežbate pozitivno ponašanje, pohvale i tenike koje vode ka učvršćivanju poželjnih vidova ispoljavanja vaše dece. To je dobar način da roditelji promene negativnu sliku o sebi i svom detetu.

Tajm-aut je lekovit kod dece koja imaju izlive besa, neposlušnosti ili su povišeno agresivna ka sebi ili drugima. To je metoda kojom se prekida nepoželjno ponašanje deteta /npr.dete udarilo sestru/ i „izoluje” iz nepoželjne situacije u drugu prostoriju, na nekoliko minuta. Dužina trajanja tajm-auta ne sme biti duža od broja godina deteta.

Znači, ukoliko ima pet godina, ne sme biti duže od pet minuta u tajm-autu. Pritom, komunikacija sa detetom se ostavlja za period posle isteka kazne i daju se objašnjenja i odgovori da postavljena pitanja. Uvek treba navesti razlog zbog kojeg je dete kažnjeno i ponoviti instrukciju koja opisuje željeno ponašanje.
To je česta metoda koju vaspitačice primenjuju u vrtićima /izdvoje dete na nekoliko minuta da sedi na stolici na drugom kraju sobe/ a vaspitno deluje i na drugu decu iz grupe. Time se deca uče da nepoželjna i poželjna ponašanja imaju svoje posledice.

Ignorisanje deteta tj. neobraćanje pažnje na njegovo ponašanje ukoliko se duri, izražava bes, „hvata na suze”, delotvorno je jer se detetu ne poklanja ni pozitivna /zabrinutost, sažaljenje/, ni negativna pažnja /grdnja, batine/.
Neobraćanje pažnje bi trebalo da bude kratkotrajno, od nekoliko minuta, dok se ne smiri. Tada ne treba uspostavljati kontakt očima sa detetom, treba izaći u drugu sobu, a potom predložiti zamenu za takvo ponašanje. Nikako ne bi trebalo da traje danima, čak i nedeljama /što je karakteristično za porodice u kojima npr.supružnici ne komuniciraju duže vreme/ jer izbegavanje ili prekid komunikacije predstavlja patolažki vid saopštavanja negativnih osećanja, sa posledicom izazivanja krivice koja vodi u depresivnost. Ignorisanje detetovog nepoželjnog postupka, a ne deteta, dobro je za mlađu decu sklonu „histeričnom” ponašanju.

Skretanje pažnje na nešto drugo je delotvorna tehnika kojom se mlađe detete defokusira od onoga čime je zaokupirano /ponaša se zahtevno, duri se, kenjka/. Detetu treba ponuditi nešto zanimljivije što će mu odvući pažnju od njegovog trenutnog stanja. Ponekad je sama pažnja koju ste poklonili detetu dovoljna da promeni kurs ponašanja.
Izbegavajte vikanje, jer ćete time uplašiti dete, pa vas neće ni slušati, posebno ukoliko je preplavljeno strahom i krivicom. Delotvornije je obratiti mu se normalnim tonom, njemu razumljivim rečima, bez suvišnog objašnjavanja i opširnosti, bez bezbrojnih ponavljanja jednog te istog, jer u suprotnom možete postići to da se dete automatski u svojim mislima preusmerava na nešto drugo, pa neće ni pratiti šta govorite.
Dovoljno je ponoviti instruciju dva puta, jednom blago, drugi put odsečno, pa ukoliko dete ne posluša, preći na neke od tehnika „uterivanja u red”.

„Zvocanje” ne dalje rezultate.

Da biste bili ubedljiviji i autoritativniji, u situaciji kada detetu želite da argumentima objasnite šta je bilo neprihvatljivo u njegovom ponašanju, nije naodmet da se spustite na njegov nivo /bukvalno/, uspostavite kontakt oči u oči, spustite ruku na njegovo rame i mirnim glasom kažete kratko i jasno šta je pogrešilo. Dete će vas ozbiljno shvatiti.
Trebalo bi izbegavati zahteve u obliku pitanja /npr.da li bi pospremila svoju sobu?/, da bi se zaobišli odgovori „ne mogu” i „neću”. Ponekad je korisno, naročito kod starije dece postavljanje vremenskog roka za obavljanje neke aktivnosti /npr.za petnaest minuta pospremi radni sto/ čime se strukturiše ponašanje. Potrebno je koristiti jasne naloge i to kada ste sigurni da vas dete sluša. Ne bi trebalo davati nove instrukcije dok se druge ne obave, odnosno sačekati da dete završi sa jednom aktivnošću, pa da pređe na drugu.

Primena pohvale u modifikaciji ponašanja je široko rasprostranjen metod, s tim što mora da bude selektivan, odnosno da se odnosi na važna ponašanja deteta /npr.”drago mi je da si sredila orman”/ Potrebno je i nagraditi značajnije uspehe deteta poštujući pretodni dogovor.

Ukidanje privilegija je takođe veoma često pimenjivan modelator ponašanja i efikasan kod starije dece.
A davanje ličnog primera? Tema za razmišljanje….

Marijana Petrović, spec.medicinske psihologije

Izvor:http://www.mojpedijatar.co.rs/

Advertisements

One thought on “Nije lako biti roditelj

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s