Od inkluzije najmanje koristi imaju deca sa smetnjama u razvoju (na žalost!)

Premda moje obraćanje nije ni u kakvoj vezi s poljoprivredom, počinjem ga citatom iz Domanovićeve Stradije: „…E sad, vidite, u zakon je uneta i ova tačka: ’Žito, i uopšte usevi, moraju dobro uspevati, i mora ih biti što više’.“

Da li je žito u literarnoj državi Stradiji bolje rađalo posle unošenja citirane odredbe u zakon? Razume se da nije, ali su zakonodavci imali prijatan osećaj da su uradili nešto dobro i važno. Zakonodavstvo neliterarne države Srbije obiluje odredbama slične prirode. Njihovi tvorci su kabinetski eksperti (ili čak „eksperti“) koji su, blagodareći svojoj poziciji u vlasti, svoje želje, iz dobrih ili rđavih namera uspeli da podignu do snage zakona.

Jedna od ideja koja nam se već više godina nameće kao glavna tema reforme našeg obrazovnog sistema jeste ideja o inkluziji, što u ovom slučaju označava uključivanje dece sa smetnjama u razvoju u sistem redovnog školovanja. Ta ideja sama po sebi uopšte nije loša, ali i najbolja ideja se nedoučenošću, neiskustvom i/ili neodmerenošću može dovesti do apsurda. Velika odgovornost leži na defektolozima, koji nisu predložili model inkluzije koji bi bio primeren, nego su ćutali i prepustili to polje onima koji su bili dovoljno preduzimljivi i samouvereni da se prihvate tog zadatka.
Odgovorno tvrdim da od inkluzije, onako kako je kod nas zamišljena, najmanje koristi imaju upravo oni o čijem se dobru najviše govori – deca sa smetnjama u razvoju. Odmah ću obrazložiti tu tvrdnju.

1) Umesto da sa decom sa smetnjama u razvoju rade stručnjaci koji su se posebno za to obrazovali, rad sa njima obavljaju nastavnici, pedagozi i psiholozi, dakle stručnjaci koji su u toku svog školovanja tek uzgred čuli za decu sa smetnjama u razvoju i njihove probleme. Istina, njihovo znanje je posle jednodnevnih i dvodnevnih, seminara za rad sa decom sa smetnjama u razvoju verovatno sada sasvim dovoljno za ovaj zadatak. Uostalom, takav pristup je i daleko ekonomičniji: zašto bi neko, kao moje kolege defektolozi, završavao studije u trajanju od devet semestara, kada se sve može naučiti i na jednom ili dva seminara? A seminari, uzgred budi rečeno, donose i više nego pristojan prihod onima koji ih drže. Dvostruka korist, dakle.

2) Pored kadrovskih uslova koji nedostaju u redovnim školama (osim u školama koje imaju defektologe), u takvim školama nedostaju i tehnički uslovi – neprilagođenost prostora, nedostatak posebnih nastavnih sredstava (tzv. asistivne obrazovne tehnologije) itd. Nije naodmet podsetiti na to da stotine i stotine škola u Srbiji ne ispunjavaju uslove ni za pristojan rad sa decom bez smetnji u razvoju.

3) Potreba opštenja dece sa smetnjama u razvoju i dece bez takvih smetnji ne može se dovesti u pitanje. Može se, međutim, dovesti u pitanje ideja da deca sa smetnjama u razvoju budu izolovana od druge dece sa sličnim smetnjama. Ovakva inkluzija onemogućava decu sa smetnjama u razvoju da u školi razmenjuju iskustva sa decom koja imaju slične probleme. Ne znam na osnovu čega je neko zaključio da će deca sa smetnjama u razvoju biti srećnija i uspešnija u okruženju koje se od njih potpuno razlikuje i koje je od njih, po pravilu, u svakom pogledu superiornije.

4) S prethodno rečenim u vezi jeste posebno položaj dece ometene u mentalnom razvoju, dece sa mentalnom retardacijom. Doživljaj sveta kod takve dece, čak i kada se radi o lakoj mentalnoj retardaciji, kvalitativno se razlikuje od doživljaja sveta dece bez ovog problema. Neka svako zamisli sebe u situaciji u kojoj (u najboljem slučaju) njegov problem ljudi iz okruženja razumeju i imaju za njega razumevanja, ali on svoje okruženje ne razume i doživljava ga na neadekvatan intelektualno-emocionalno-socijalni način.

5) Čudna je, blago rečeno, ideja da posebne potrebe učenika sa smetnjama u razvoju neće bolje zadovoljiti stručnjaci posebno (9 semestara) obrazovani za rad sa takvim učenicima, nego stručnjaci obučeni za rad s takvom decom na posebno odabranim jednodnevnim ili dvodnevnim seminarima, osmišljenim i izvedenim od posebno odabranih lica i posebno plaćenim.

O ovim problemima govorili su i pisali istinski eksperti za ovu problematiku, kao što su prof. dr Svetomir Bojanin i prof. dr Aleksandar Ćordić, ali njihov glas očigledno nije mogao da se čuje od hora eksperata druge vrste.
Kako je moguće da se prilikom izrade reforme nije vodilo računa o ovim problemima? Po mom mišljenju, to je bilo moguće pre svega zbog toga što su tvorci reforme kabinetski eksperti i „eksperti“, koji nikada nisu radili sa učenicima, odnosno „držali dnevnik“, tako da su, bez takvog iskustva, mogli da se prepuste maštarijama o ovakvoj inkluziji.
Da ne bi bilo nesporazuma, postoje i oni koji od ovakve reforme imaju i koristi. To su:
– tvorci reforme, koji su dobili široko polje da svoje znanje ili „znanje“ primene i naplate;
– organizatori različitih seminara za dnevno sticanje znanja koje se inače stiče tokom višegodišnjeg školovanja;
– nevladine organizacije, koje za rad sa decom sa smetnjama u razvoju postaju značajnije od defektologa;
– posmatrači iz drugih zemalja koji, uz prijateljsko tapšanje po ramenu, imaju priliku da prisustvuju eksperimentu in vivo – radikalnoj primeni radikalnih rešenja iz svojih prebogatih zemalja u jednoj siromašnoj zemlji.
– roditelji učenika sa smetnjama u razvoju, koji sada mogu ponosno da kažu da i njihova deca idu u redovnu školu, bez obzira na to šta njihova deca u vezi s tim osećaju (privremena korist, ako je to uopšte bilo kakva korist).

Neko bi mogao da postavi pitanje kako to da direktori škola kao i nastavnici i stručni saradnici javno ćute o problemima u sprovođenju ovakve inkluzije (a u potaji se jadaju svojim kolegama i o tome misle sve najgore). Štaviše, mnogi javno govore da sve savršeno funkcioniše, da problema u stvari, i nema. Ne, ne ćute i ne govore oni takve stvari – to umesto njih govori njihov strah. Direktori se boje da njihove primedbe ne budu protumačene kao nesposobnost da u inkluzivnim uslovima organizuju rad škole. Nastavnici i stručni saradnici se boje da ne budu proglašeni nestručnim i nedobronamernim. A i jedni i drugi se boje da ne budu označeni kao neprijatelji Njegovog Veličanstva Reforme. Znamo, uostalom, šta bi se moglo desiti onima koji tako budu označeni. To ćemo, možda, videti i posle ovog mog obraćanja javnosti.

Na kraju bih čitavoj javnosti postavio jedno pitanje. Da li biste tako ozbiljan posao kao što je reforma obrazovanja poverili ekspertima koji, sudeći po odredbama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Službeni glasnik RS“, br. 72/09 i 52/11):
– ne znaju da je emocionalno zdravlje deo psihičkog zdravlja (član 45. stav 6);
– alkohol i narkotička sredstva ne posmatraju kao psihoaktivne supstance (član 113. stav 3. tačka 4);
– ne znaju da i logoped spada u defektologe (član 116. stav 6);
– ugrađuju u zakon, u tekstu istog člana, odredbe koje jedna drugu isključuju, protivrečne odredbe (član 60. st. 1. i 5; član 109. st. 1. i 3. osnovnog teksta, pre izmena i dopuna; itd.)
– u isti član ugrađuju odredbe koje tematski ne pripadaju tom članu;
– u zakon ugrađuju članove koji imaju čak i preko dvadeset stavova, što ih čini izrazito nepreglednim;
– prave pravopisne greške.

O tim i mnogim drugim nedostacima pisao sam u više knjiga i stručnih članaka, kao i u predlozima za korekciju nacrta prosvetnih zakona, ali
Ako ste zaboravili pitanje, ponoviću ga: da li biste ovakvim ekspertima poverili reformu obrazovanja? Ja ne bih.

Dr Slobodan R. Martinović,
dipl. pravnik i dipl. defektolog-oligofrenolog, Lazarevac

Preuzeto: Detinjarije

Advertisements

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s