Zašto zaboravljamo rano detinjstvo

Prve tri godine života ne pamtimo, a ne sećamo se ni previše toga iz perioda do sedme godine. Šta to krijemo od sebe?

 Znate li šta je to dečija amnezija? Ovaj termin skovao je Sigmund Frojd da bi opisao gubitak sećanja na prve godine života. Već duže od veka ljude interesuje da li ta sećanja zapravo postoje u nekom uglu našeg uma, potisnuta, čekajući da ponovo budu otkrivrena? Ipak, naučnici smatraju da pamćenje iz ovog ranog perioda prosto išćezava.

Frojd je smatrao da svoja najranija sećanja potiskujemo usled seksualne traume, a većina naučnika do 80-ih godina pretpostavljala je da rana sećanja nemamo zato što ih nismo ni stvorili. Verovalo se da se događaji ne urezuju u bebin mozak, tako da ne mogu da budu ni zapamćeni. To uverenje razbili su psiholog Robin Fivuš i njene kolege sa Univerziteta Ejmori, pokazavši da deca stara dve i po godine mogu da opišu događaje koji su se desili i šest meseci ranije.

Šta se dešava sa tim sećanjima koja izgubimo još tokom detinjstva?

Psiholog Karol Peterson sa Univerziteta Njufaundlend spovela je niz istraživanja kako bi utvrdila kada počinju da se gube sećanja na najraniji period života. Pratila je decu različitog uzrasta i beležila kako im se iz godine u godinu menjaju, tj. gube sećanja na rano detinjstvo. Tako je dečiju amneziju pratila u realnom vremenu.

Ona i njene kolege su primetili da iskustva koja izazivaju puno emocija, imaju tri puta više šanse da ostanu u sećanju nakon dve godine.

Kako bi se formirala dugotrajna sećanja, potrebno je da se ispune određeni uslovi. Sirov materijal – slike, zvuci, mirisi i taktilni utisci stižu u naš mozak preko cerebralnog korteksa, ali potrebno je da se u hipokampusu sklope u jedinstveno sećanje, povezujući se sa srodnim utiscima koji već postoje uskladišteni u mozgu. Problem je u tome što neki delovi hipokampusa nisu sasvim razvijeni sve do adolescencije, što deci otežava čuvanje sećanja.

Nije problem samo u fiziologiji, već i u dečjem pojmovnom aparatu. Kada ne vladate rečnikom ne možete da stvorite priču u glavi, bez koje nema ni jasnog sećanja.

„Jedno istraživanje pokazalo je da odrasli koji su rasli u velikim familijama imaju više sećnjanja na detinjstvo od onih koji su rasli samo sa roditeljima, verovatno zato što se u velikim porodicama češće pominju događaji iz prošlosti.“

Naša sećanja mogu biti narušena i tuđim uspomenama na isti događaj, naročito kada su nove informacije slične onim uskladištenim. Takođe, ako se sećanje retko koristi, mozak će te sinapse iskoristiti za nešto drugo kako ne bi bile beskorisne.

Kako dete raste, pamćenje mu je sve trajnije. Najviše uspomena koje ćemo nositi kroz život nastaje u uzrastu od petnaeste do tridesete godine, jer tada ulažemo puno energije u razmatranje svega, kako bismo shvatili ko smo. Događaji, ljudi i kultura koju usvajamo u tom periodu najviše utiču na naš život, i skloni smo da sve iz tog doba smatramo boljim nego ono što dođe kasnije.

Naravno, neki ljudi bolje pamte događaje iz ranog detinjstva nego drugi. Na to utiču i porodični odnosi, koji opet zavise od kulture. Deca u Kini, kako je pokazala jedna studija, imaju manje ovakvih sećanja nego deca u Kanadi. Naučnici misle da jeto zato što Kinezi manje cene individualnost od Kanađana i samim tim manje vremena provode skrećući deci pažnju na događaje u njihovom životu, pa ih i deca zato ređe uobličavaju u sećanja. Kanađani, s druge strane, podstiču čuvanje uspomena na detinjstvo, pričaju sa decom o njima i time čuvaju dečije sinapse od nestajanja. Jedno istraživanje pokazalo je da odrasli koji su rasli u velikim familijama imaju više sećnjanja na detinjstvo od onih koji su rasli samo sa roditeljima, verovatno zato što se u velikim porodicama češće pominju događaji iz prošlosti.

Na bogatsvo uspomena utiču i majke. Stalno pominjanje događaja iz ranog detinjstva i uključivanje deteta u prisećanje, kao da “jača mišić” za pamćenje, a i dete uči da svoja sećenja oblikuje u priče koje onda lakše i čuva.

Ipak, to što zaboravljamo događaje iz ranog detinjstva, ne znači da oni na nas ne ostavljaju trag. U tom periodu razvijamo koncepte – o tome šta su ptice, psi ili planine – iako se ne možemo setiti prvog susreta sa njima, kada su naši koncepti i nastali. “Ne možete se setiti odlasla na klizanje sa ujka Henrijem, ali vam je jasno da su klizanje i poseta rođacima zabavne stvari” objašnjava Patricija Bauer, psiholog sa Univerziteta Ejmori. “Nikada se nećete setiti kako ste to naučili, ali jednostavno, znate to.”

Od naših sećanja, ali i od priča koje konstruišemo, mi stvaramo naš lični narativ koji tumači i daje značenje stvarima koje pamtimo ili koje nam drugi pričaju o nama. Ti narativi usmeravaju naše ponašanje i vode nas kroz život. Interesantno je i to što, kako starimo, priče koje pričamo o sebi postaju sve bolje, a svoja sećanja posmatamo u pozitivnijem svetlu.

Izvor: Aeon Magazine

Advertisements

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s