Deca u Finskoj

Razne statistike, brojke i istraživanja, govore da su deca u Finskoj u samom svetskom vrhu po obrazovanju, o čemu sam već pisala, ali i da su među najsrećnijima,  mada mi niko nije razjasnio zbog čega je to tako, pa ću pokušati sama da rešim tu misteriju.

Ako sreću definišem kao subjektivni osećaj zadovoljstva, nije teško shvatiti zašto su deca i mladi, u zemlji koja ima toliko toga za dati i ponuditi i gde tradicionalni finski karakter ceni i poštuje prave ljudske vrednosti, zadovoljni, vedri i žive živote ispunjenim ljubavlju.

Skromnost i ta neka finska vrsta prisutnosti pomodnog isposništva, čini da odrasli, a tako i deca u ovoj zemlji uživaju u malim stvarima, težeći ka vedrom umu, zdravom telu, osećaju slobode i stalnoj potrebi za novim saznanjima….

 Finska deca se od najranijeg detinjstva, kako u porodici, tako i u školama pripremaju za život. U porodicama se tradicionalno, od malena uče da pomažu roditeljima, ali im to ni u najmanjoj meri ne oduzima vreme za igru i sve ostale aktivnosti. Uživaju u prirodi, igranju, idu na razne aktivnosti koje su u Finskoj ili besplatne ili jeftine i svima dostupne, tako da se već u prvoj deceniji vide sklonosti i interesovanja svakog deteta. Iako u celom svetu vlada mišljenje ,,Ranije je bolje”, u Finskoj deca ne smeju krenuti u školu pre sedme godine, jer je detinjstvo veoma poštovana i privilegovana stvar. U vrtićima ćete retko ili nikako,  videti da deca sede i rade formalnu pripremnu matematiku,  povlače kose crte kao pripremu za pisanje…ali ćete zato  često videti prizore gde deca pevaju, igraju, slikaju, glume, saznaju o biljkama, životinjama i prirodi koja ih okružuje….dok je fokus u ranom školskom obrazovanju, naučiti kako se uči i razviti želju za znanjem i saznanjem….

Vrtići su potpuno besplatni i dostupni svima od perioda jaslica od 8 meseci, pa do sedme godine. U Finskoj ne vlada mišljenje da je ,,baka servis” najbolji za dete i da se deca u vrtić trebaju ostavljati samo onda kada roditelji rade, jer to nije mesto za odlaganje deteta na čuvanje, već mesto gde se deca igraju, socijalizuju i  sprijateljuju. Znači, pustite decu da imaju detinjstvo, ne namećite im vaše želje, pustite ih da imaju svoja prava, ali ih naučite i koje su njihove odgovornosti i obaveze, pa, kada tako postavite stvari od početka, bićete zadovoljni i vi njima, ali i oni vama i samim sobom.

Deca su zaista, bez fraziranja, blago i ukras sveta. Govoreći iz profesionalnog iskustva, ZNAM, da nema loše i rđave dece, već lošeg i rđavog vaspitanja i uticaja, kako porodice, tako i društva. Čak i deca koja se žele predstaviti kao mangupi, koja nekada idu ka delikventnom ponašanju, ustvari samo žele izazvati pažnju jer je zasigurno nisu imali od bliskih osoba, a kao rezultat imamo ispoljavanje njihove negativne energije, povređenosti i besa na ljude oko sebe, kivni zbog nedostatka ljubavi. Ali to je samo posledica, ne uzrok… I kao što se u medicini, kod pacijenata ne leče simptomi, već uzrok, tako se i ovde mora krenuti od samog početka, tj uzroka.

Sećam se kada sam, pre desetak godina u školi gde sam radila, osnovala dramsku sekciju, sa ciljem da uloge dajem samo toj “ prozvano lošoj “ i odbačenoj deci, pojedine kolege su bile vrlo skeptične, ali kasnije, kada smo na završnoj priredbi povodom dana škole predstavili svima ono što smo sve uradili, svi su bili zapanjeni. To su bila druga deca, deca koja su bila srećna što im je neko dao šansu, što ih je neko smatrao bitnim i važnim. Oni su sa tolikim žarom učestvovali u glumi, spremanju kostima, dolazili su na probe i pre mene.Bila sam ponosna na njih. Te predstave su posle snimane i nalaze se sada u školskoj arhivi. Hoću da kažem koliko znači  kada deca osete ljubav i pažnju. Tada će vam dati ceo svet.

 

… u Finskoj se o detetu brinu još u prenatalnom periodu, odnosno još i pre njegovog rođenja. Svaka trudnica se prijavljuje u prenatalnu kliniku, otvara karton, dodeljuje joj se babica, koja će je upoznavati sa tokom trudnoće, porođajem i kasnije sa negom bebe. Takođe je obavezno da najmanje jednom mesečno posećuje ginekologa. U svu tu priču se uključuju i očevi, a oni se u diskusionim grupama upoznaju  kako da pomognu svojim suprugama.

Posle rođenja deteta, babica prvih nedelja obilazi majku i dete, pomaže im praktično i savetima. Za svaku novorođenu bebu država obezbeđuje početni paket sa pelenama i opremom. Država uplaćuje svakom detetu dečiji dodatak na bankovni račun roditelja dok dete ne napuni 17 godina. Ovo se odnosi na svu decu bez obzira na nacionalnost i  materijalno stanje roditelja.

Kada je dete bolesno, i ne može, ali i ne sme u vrtić ili školu kako ne bi zarazilo ostalu decu, jedan od roditelja ima pravo da ostane kod kuće i brine o bolesnom detetu. Ukoliko roditelj radi na nekom bitnom poslu gde se ne može u tom trenutku naći zamena,  poslodavac ima obavezu za plati negovateljicu koja će negovati dete…Inače, sve usluge klinika su za decu potpuno besplatne. Kada zatraže, Finci mogu dobiti od države i materijalnu pomoć za plaćanje privatne sestre ili negovateljice.

Koliko god sad neko rekao da  je finsko društvo bogato i da to može sebi da priušti, neću se složiti jer držva mora da ima prioritete, a ulaganje u podmladak je svakako prioritet na vrhu lestvice. Efikasna porodična politika je u Finskoj postigla najmanje dve stvari. Prvo, da je stopa smrtnosti odojčeta najniža u Evropi i drugo, da majke imaju znatno veću šansu da budu aktivne na poslu od majki  iz drugih država jer je Finska jedna od retkih zemalja koja plaća desetine oblika socijalne pomoći za porodice sa decom.

Finci plaćaju visoke poreze državi, ali za uzvrat dobijaju mnogo više jer su svi ljudi zbrinuti od strane društva a posebno porodice sa decom, pa im je i samim tim, život olakšan  zbog mnogih pogodnosti i podrški koje imaju na raspolaganju.

Što se tiče nekih oblika nasilja nad decom, Finska je u tom pogledu veoma stroga,  a sprema se i još, pooštreniji zakon koji bi trebao izaći do 2015. godine. Još od 1983. godine postoji zakon, kako u Finskoj, tako i u ostalim nordijskim zemljama, koji kažnjava roditelje za svako, pa i najmanje telesno kažnjavanje deteta.

Pre i posle polaska u školu, deca imaju na raspolaganju mnogo izbora za slobodne aktivnosti. Sport, muzika, umetnost i jezici su uglavnom izbor sve dece. Veoma pohvalna je i činjenica da su deca u Finskoj, najmanje za kompjuterom od ostale dece u Evropi. Dok je radna nedelja, koriste ga, po istraživanjima, po 30 minuta, a vikendom po sat vremena dnevno. Većinu vremena provode čitajući, igrajući se u prirodi, pomaganju roditeljima,  na raznim kursevima, u igraonicama…

Ljubav prema knjizi je fascinantna. Nije uopšte retka slika da vidite decu koje sede u parku i čitaju. To govorim iz iskustva, ali tako kažu i svetska istraživanja.

Kupovina i pomaganje u čišćenju su dva najčešća zaduženja dece u porodicama, a to je u Finskoj strogo razgranično jer  se poslovi veoma razdvajaju po polovima, i tu se ništa decenijama nije menjalo, niti će, jer su ipak veliki tradicionalisti. Žene i majke su zadužene za kuću i brigu o deci, a muževi i očevi za rad oko kuće, za finansijsku potporu i brigu oko dece, ali mnogo manju nego što imaju majke. To nikako ne znači da muškarci ne žele i ne pomažu suprugama, ali one to retko traže, jer su od malena navikavane  i vaspitavane da je to njihov deo posla.

Ono što je kod Finaca specifično je i podatak, da koliko god drugi narodi koriste godišnji odmor za neki provod, Finci ga najradije provode mirno, na jezeru, u porodičnom okruženju, druženju sa prijateljima, sauni, čitajući, šetajući i odmarajući se. Tu dolazi do izražaja porodično idilično druženje sa decom. Smatraju da je zdravije provesti godišnji odmor na ovaj način kako bi se oslobodili stresa i kako bi se porodice aktivno družile. To sve utiče na psihu deteta i deca koja odrastaju na ovakav način imaju manje preduslova da postanu nervozni, pod stresom i hiperaktivni.

Vaspitanje, socijalna zaštita i obrazovanje tri su glavna segmenta koja su bitna za zdravo odrastanje deteta, pa se u tom smislu, u Finskoj,  baš zato mnogo polaže značaj na ove tri glavne stvari.

Kada se spomene po ko zna koji put obrazovanje dece u Finskoj, mnoge države su uporne da poistovete nastavni plan i program sa finskim, misleći da će se sve tako rešiti, ali ne raazumeju da nije dovoljno promeniti plan i program, potrebno je promeniti i masu nekompetentnog kadra, sistem prenošenja znanja, udžbenike, odnos škole i roditelja… i mnogo, mnogo toga. Iako nije etički da prozivam svoju struku, masa je prosvetnih radnika koji imaju zvanje, a nemaju znanje, ili imaju znanje a nemaju ljubav prema deci i prema svom pozivu. Metodološke aparature su kod nekih potpuno neadekvatne i nedopustive, jer deci nije potreban predavač koji će im prepričati lekciju iz knjige ili im izdiktirati rečenice napisane masnim slovima u knjizi, već predavač koji će zadatke, tok, metode, postupke i instrumente prilagoditi cilju da decu zainteresuje za gradivo, da im ga na lep slikovit način približi materiju,  da razgovara sa njima, čuje njihovo mišljenje i da na kraju časa oseti njihovo zadovoljstvo što su svojim učestvovanjem došli do novih saznanja. Za to je osim diplome, potrebna i velika ljubav, posvećenost, znanje, empatija i želja za rad sa decom. Zato osuđujem onu misao da je dobar prosvetni radnik onaj koji se može spustiti na dečiji nivo…naprotiv, dobar prosvetni radnik je onaj koji ume da se podigne na njihov nivo.

Svet je mnogo veći nego što se sa prozora vidi, pa je državama koje imaju škole bez prozora, zaista potrebno da svoje vidike prošire van zidina svojih školskih dvorišta. Kako je ovo još jedan u nizu tekstova o obrazovanju, možda baš time i želim da ukažem na značaj i potrebu za stvaranjem škola po meri deteta.

Naravno da i van Finske postoje obrazovni sistemi koji su dobri, naravno da i van Finske ima i divnih prosvetnih radnika, ali nije poenta da “ima i divnih”, već da svi budu divni, kako se ne bi dešavalo da školovanje dece zavisi od sreće “kome će pripasti”, ko će ga voditi kroz otkrivanje tajni spoznaje sveta oko sebe, kroz svet nauke, umetnosti…kroz pripremu za život.

Sećam se perioda kada su se budući učitelji u Srbiji pripremali za ovaj poziv na tadašnjim Pedagoškim akademijama. Bilo je onih koji  su pre akademije išli u gimnazije ( u nekima je čak postojao i prosvetni smer pored prirodnog, društvenog i kulturološkog), dok je bilo i onih koji su završavali stočarski smer ili išli u razne zanatske škole i kasnije veoma lako upisivali Pedagoške akademije, da bi posle dve godine na akademiji, već bili “spremni” da oblikuju  te male ljude. Kasnije ih je ,,stroga država“ terala da polažu stručni ispit koji je bio toliko smešan, a svodio se na sledeće…pola godine imaš vremena da spremiš jedan čas iz predmeta koji “izvučes”, ( koji bi, uzgred, za pola godine naučio i spremio i onaj koji nikad nije ni prošao ulicom gde se nalazi akademija), a posle sve to začniš sa napamet naučenim ustavom…I eto, potpuno si spreman za rad sa decom…Katastrofa! Sramota je i reći, ali tada je većina upisivala akademiju samo zato da bi bez mnogo truda dobili neko zvanje i stručnost. Čast pojedincima, ali to se svakako sve otkrije kada takav prosvetni radnik izvede par generacija, no, tada ume da bude kasno i da mnoga deca stradaju ni kriva ni dužna.

U prethodnim rečenicama nisam želela da ponižavam zanatske ili poljoprivredne škole. Ni bez jednih, ni bez drugih ne bi ovaj svet dobro funkcionisao. Prosveta je specifična struka i ono traži šire obrazovanje kakvo se nalazi u gimnazijama, a ne uskro stručna, i tu spora nema.

U Finskoj, biti prosvetni radnik je zanimanje sa najvišim ugledom u društvu. Veoma je teško upisati ove studije jer se svršeni srednjoškolci rangiraju prema 100 kriterijuma. Rade se čak i psihološki testovi. Upravo zato, kao što na FDU primaju 10 kandidata od prijavljenih 1000, takva je situacija u Finskoj sa studijama za buduće prosvetne radnike. Jedva 10 posto prijavljenih uspe, a uz to, retko ko uspe iz prve. Odabiraju se zaista samo najbolji, a država ih nagrađuje potpunim poverenjem i kompletnom autonomijom, od izbora udžbenika do stila rada. Veruje im jer su potpuno obučeni za to. Učitelj tako, mora da ima najmanje master diplomu i 5 godina studija.

Država tako daje poruku društvu da njihova nacionalna ekonimija i društveni razvoj, zavise upravo od kvaliteta ljudskih resursa, pa je u tom smislu upravo ulaganje u ljudske resurse  njen primarni zadatak.  Finska takođe smatra da škola ne treba da bude više jedina obrazovna institucija, pa je ulaganje u ljudske resurse daleko prevazišo samo reforme školstva. Uvek je aktuelno i obrazovanje odraslih, samoobrazovanje i informativno učenje jer su to uslovi opstanka i razvoja modernog društva. Znači, njihova poenta je u permanentnom učenju odnosno društvu koje uči. Znanje je ipak najvažniji kapital jer je tada državi najlakše da opstaje u stalno promenljivom društvu.

Zato apelujem na prosvetne radnike da ne obrazuju đake tako što će od njih stvarati repetitivne robote, već đake koji će imati funkcionalno znanje. Danas često u školama nema razmišljanja, logike, zaključivanja.  Potrebno je decu naučiti da razmišljaju, sarađuju i razvijaju socijalne veštine. Deca u Finskoj slobodno, sa odnosom ,,na ti”, razgovaraju sa svojim učiteljima i nastavnicima, polemišu, sami donose zaključke dok  recimo u državama koje imaju suvoparniji pristup, sve se svodi na to da, ako dete nešto ne zna,  plaši se da pita jer će dobiti povratno pitanje…”a zašto nisi pazio?” Takođe nije retko da kada učitelj postavi pitanje, niko nije slobodan da da odgovor, ako nije siguran da je odgovor ispravan, jer se pogreške loše tumače, dok ih posle ti isti učitelji uče frazama “ na greškama se uči”.

Moguće da su mislii na one greške kao na primer u onom udžbeniku Gramatolomija za 6. razred, gde se kaže da je “glupača osoba ženskog pola”, ili onoj gde se u udžbeniku Svet oko nas, za 1. razred kaže da avgust ima 29 dana, ili pak možda onoj rečenici iz udžbenika biologije gde se kaže da su “ DNK merdevine, a hromozomi štipaljke’, ili recimo tamo gde piše da su “Hajduci isti kao Robin Hud”…da ne spominjem da udžbenik kaže da je „matrijarhat ono kad se deca računaju po majci“…ili da „Aziju zapljuskuju vode četiri okeana“. da  „Kada se neko povuče u svet mašte, za njega se kaže da je postao autističan, okrenut sebi i bez kontakta s realnošću’…da je „homoseksualnost poremećen odnos hormona“…ovo je samo delić netačnih termina, nebuloznih rečenica i gluposti koje srećemo po srpskim udžbenicima…ima i mnogo gorih. Verovatno će se mnogi roditelji preneraziti kada im kažem da su deca u udžbeniku imali i linkove ka porno filmovima  Lezbijska bolnica II deo i Devojka-devojka žestoko.

Onda se pitamo, ako po pravilu udžbenici u pripremi prolaze kroz mnoge komisije i ministarstva do dolaska u štampu, a da ove i mnogo gore greške niko nije video, to samo ukazuje na to, da ih niko nije ni gledao. To se zove nebriga o deci.

Ono što možemo „prepisati” od Finaca je recimo to da se deci ne daje, ili da se retko daje domaći, jer deca kod kuće treba da budu deca, da imaju vremena za sebe, za igru, svoja interesovanja, a da se samo u školi uči i radi. Ovako je deci kojoj se stalno daju domaći zadaci, samo nametnut zadatak da nešto urade kako ne bi dobili minus, ili će im pomagati roditelji i raditi umesto njih ako deca ne znaju da ih urade. Drugo, u Finskoj su nastavnicima odrešene ruke oko izvođenja plana i programa, pa oni sami procenjuju koliko je časova potrebno za jednu oblast, koliko đaci napreduju u usvajanju novog gradiva itd, a u većini zemalja nastavnici strogo dobiju utvrđen plan, kada se obrađuje nova lekcija i ne obazire se da li su to deca savladala već se skače na sledeću lekciju po planu, ne obazirući se previše da li su to deca naučila. Zaboga, bitan je plan a ne deca. Treće, u Finskoj nikada nećete čuti da se roditelji raspituju koja je škola najbolja pa da tamo upišu dete, iz razloga što se u Finskoj ne prave liste naj škola, ne pravi se takmičenja u pridobijanju učenika, jer ne funkcionišu po principu konkurencije, već po principu uzajamne saradnje radi opšteg dobra. Četvrto, pre tri decenije Finska je donela zakon da obrazovnje mora svima da bude dostupno, odnosno besplatno, za svaku školu se izdvajaju jednaka sredstva, bilo da je škola u seoskoj zabiti ili centru Helsinkija. Sva deca imaju jednake uslove za učenje bez obzira na poreklo, porodični prihod ili geografsku lokaciju. Čak je i studiranje potpuno besplatno za finske studente. Peto, deca sa posebnim potrebama, posebno obdarena i prosečna deca, nikada se ne razdvajaju u posebna odeljenja, već u svakom odeljenju radi glavni nastavnik i asistent, koji dodatno pomaže deci kojoj slabije ide. Veoma je bitno da i deca sa posebnim potrebama budu sa svojim vršnjacima, kako bi izgrađivali socijalnu inteligenciju. To je demokratija u pravom smislu reči. Šesto, Finske škole nikada nisu izložene inspekcijskim kontrolama sa strane ili proverama znanja dece. Roditelji veruju nastavnicima,imaju obostrano poverenje i odličnu saradnju. U drugim državama se dešava da pristrasni roditelj, kada dete donese kući lošu ocenu, prozivaju nastavnika ispred deteta, srozavajući tako autorite prosvetnih radnika. Doduše, na pojedina ponašanja nastavnog kadra sa kojim sam se ja susretala  u balkanskim školama gde nastavnik na početku godine kaže čuvenu rečenicu “Bog zna za 5, ja za 4, a vi za 3, 2 i 1”, nemam komentar. Tvrdim da bi takav nastavnik u Finskoj, momentalno dobio otkaz.

…i tako, u Srbiji se vazda spovode neke reforme u školstvu, ali njihove dobre strane se vide toliko, koliko i u rečenici „e, od ponedeljka sam na dijeti“.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Inkluzivno obrazovanje u Finskoj

…uopšte, stari Latini su invalidima nazivali osobe koje su nejake i nemoćne jer  upravo to i znači latinska reč “invalidus”, ali kako je svet vremenom počeo da oboleva od epidemije zvane”egoizam”, kao da nije bilo dovoljno to što su ovakve osobe već dovoljno osetile svu nepravdu života,  nego  je i sam pojam dobio neko novo, zlobno i nehumano značenje, te je postao sinonim za nesposobne i neupotrebljive, čak i po tumačenju Vujaklije u jednom delu. To je tolika sramota i greh, da na to imam samo jedan komentar…uvek pomislite kako biste  se osećali da VI imate takav hendikep ili recimo, još gore, da imate takvo dete, koje je, izuzev nesreće koje ima, isto kao svi mi, željno ljubavi, razumevanja, smeha, pažnje…a koje mu, savremeno društvo svesno ili nesvesno uskraćuje time što mu unapred postavlja ograničenja u učesvovanju  u životnoj  zajednici, pa sve do toga da se ta deca smeštaju u nekakve specijalne izolovane škole u jednoličnom i ograničenom  okruženju. Apsurd je što obrazovanje  treba da ima funkciju pripreme za život i rad u društvu, a upravo ih izolovanost u takvim specijalnim obrazovnim ustanovama sputava u integraciji, stvaranju samopoštovanja, napredovanju, društvenoj uključenosti i osamostaljivanju. Srećom, danas se stvari menjaju…

Kada su neki pametni i humani ljudi ustanovili da je takav sistem obrazovanja potrebno promeniti, javila se ideja o inkluzivnom obrazovanju koje je u Srbiji počelo da se primenjuje od 2010. godine, nakon što je 2009. godine  Republika Srbija ratifikovala međunarodni dokument koji je propisala Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom. Na žalost, iako se od  uvođenja takvog obrazovnog programa, s’ pravom mnogo očekivalo, on još uvek nije dao rezultate kakve je trebao, zbog nekih drugih problema koji  ni dan danas nisu prevaziđeni…nedovoljna opremljenost škola,  nedovoljno obučen  i pripremljen stručni kadar,  zastarela  i za ovaj tip obrazovanja, neprimenljiva  metodička  organizacija nastave, nedovoljan broj vaspitno – obrazovnog kadra po grupi dece… itd. Ovo su samo neki od problema, a ako tome dodate i neke druge probleme, kao na primer činjenicu da, iako se priča o jednakom pravu na obrazovanje za sve, mnoga romska deca ne mogu da se upišu u školu zbog razne papirologije, jer recimo nemaju prijavu prebivališta ili recimo…iako je zakonom osnovno obrazovanje besplatno, svaki vid diskriminacije se uočava čim neka deca mogu da plaćaju užinu ili rekreativnu nastavu a neka ne. U Finskoj toga nema jer je obrazovanje jednako za sve, u svakom smislu jer država plaća sve, od udžbenika do rekreativne nastave, užine i svega ostalog.

U ovom slučaju, zakazao je sistem, ne prosvetni radnici, jer sam i sama osetila koliki je teret pao na prosvetne radnike. Naime, zbog hroničnog siromaštva države, ovakav tip obrazovanja doživljava loše trenutke jer obrazovnim ustanovama  nedostaju  i osnovna  didaktička sredstva i materijali uz koje se bolje usvajaju neophodna znanja i veštine, a  za  obrazovanje dece sa posebnim potrebama  je ovaj vid očiglednog i praktičnog usvajanja znanja  od esencijalnog značaja, jer uspešno predavanje zahteva kinestetičku, vizuelnu i auditornu tehniku kako bi se sva čula angažovala. Pored ovih najosnovnijih zapažanja, ne smem ni da pomislim na to da školske ustanove koje spovode inkluzivno obrazovanje nemaju ni prilaz za invalidska kolica, a taktilne table za decu oštećenog vida, udžbenici  pisani  Brajevim pismom, udžbenici sa uvećanim fontom itd…verovatno su još u domenu naučne fantastike.

Verujte mi, u mnogim školama, prosvetari su limitirani sa dve krede dnevno, a o kredama u boji da i ne pricam, ali kako to biva, neko je smislio sistem i hteo je rezultate bez ulaganja i smišljenog akcionog i strateškog plana, a takav prilaz,  na žalost, ipored dobre ideje, neminovno je osuđen na propast. Prosvetni radnici, kada su se tokom  redovnih studija, obučavali za bavljenje ovom divnom i humanom profesijom, nisu stekli  znanja i veština  za  rad sa decom  sa posebnim potrebama, jer takav program nije ni postojao u studentskim udžbenicima, pošto su se njima bavili defektolozi, pa su u celu ovu priču ušli nedovoljno pripremljeni i sa  velikom dozom bojazni, što je i razumljivo jer za ovako ozbiljan projekat nije dovoljna  smešna kratkotrajna  obuka i seminar koju je organizovalo Ministarstvo prosvete i nauke. Pri tom, država koja “ brine” o deci, zbog uštede para otpustila je mnogo prosvetnih radnika zbog  spajanja odeljenja koja danas imaju toliki broj dece da je normalan kvalitetan rad skoro nemoguć.

Kako funkcioniše nkluzivno obrazovanje u Finskoj?

Inkluzija je sistem koji se oslanja na princip poštovanja različitosti i na potpuno učešće u društvenom životu  svih osoba, bez obzira na zdravstveno stanje, versku pripadnost, pol, socio – ekonomsko poreklo rasno i etničko poreklo,  godine, sexualnu orijentaciju, niti bilo kakvu ostalu vrstu različitosti.

Teorija nas uči da različitosti oplemenjuju svet, da su svi jednaki pred Bogom, da pred zakonom nema nedodirljivih, ali smo, na žalost svi svedoci da je u praksi sve drugačije.

Tokom dugog niza godina, finsko društvo je ujedno vršilo i upornu i temeljnu edukaciju građana, kroz razna predavanja, seminare, brušure i uklanjala predrasude i negativne stavove o osobama sa posebnim potrebama, zbog kojih su se iste često distancirale od društvene interakcije. Pored toga, svi objekti se  u Finskoj odavno grade po najboljim dizajnerskim rešenjima koja odgovaraju specifičnim zahtevima osoba sa invaliditetom i generalno, prevazilaženjem ovih fizičih i psiho – soijalnih barijera, stvorili su se uslovi za početak sprovođenja inkluzivnog obrazovanja.

Inkluzivno obrazovanje je zaista  ogroman korak ka odbacivanju diskriminacije, ali ne smemo zaboraviti da je to proces koji zahteva timski rad koji uključuje edukatore, stručne saradnike, roditelje i dete kao najjacu kariku.  Inkluzivno obrazovanje nije, kako mnogi misle, namenjeno samo za decu sa telesnom ili mentalnom  ometenošću, već i za decu sa poremećajima u ponašanju,  decu sa emocionalnim poremećajima, za onu koja boluju od nekih hroničnih bolesti pa su često na bolničkom ili kućnom lečnju, za decu iz materijalno i socio ugroženih sredina, decu bez roditelja, darovitu decu  itd. Pre samog sprovođenja ove vrste obrazovanja,  u Finskoj se  obavezno  izrađuje  pedagoši profil  svakog deteta  (socijalna kompetencija, motorni, jezički, kognitivni razvoj, adaptacija…), sve u cilju  što boljeg upoznavanja njegovih razvojnih i obrazovnih  potreba i planiranja kolika mu podrška i iz kojih oblasti najviše treba, zatim veoma je bitan i razgovor sa roditeljima (nasamo pri prvom susretu), izrada IOP ( individualnog operativnog  plana) za svako dete ponaosob, a sve u cilju da bismo mu olakšali  napredovanje.

Finska je potpisnica mnogobrojnih međunarodnih instrumenata  u kojima  se promoviše jednakost svih ljudi u svim sferama života. Na sreću, to u Finskoj nije ostalo samo na papiru, već se veoma brižljivo, planski i ozbiljno sprovodi. Zakon o jednakosti, takozvani Yhdenvertaisuuslaki, zabranjuje svaku  vrstu diskriminacije i veoma se  poštuje u svim sferama života. To je zemlja koju u pogledu inkluzivnog obrazovanja odlikuje velika fleksibilnost u zadovoljavanju specifičnih  obrazovnih i širih društvenih potreba sve dece, pa u tom smislu  postoje i obične i specijalne ali i mešovite škole, kada su u jednoj zgradi zajedno i specijalni i redovni razredi. U Finskoj, deca sa posebnim potrebama su u redovnim odeljenjima, dok su deca sa težom mentalnom ili telesnom ometenošću  u specijalnim  odeljenjima u redovnim školama i rade po specijalnom  programu. Defektolozi  su u svim školama i oni imaju status  specijalnih nastavnika  koji rade sa decom sa raznim problemima, pošto finski defektolozi nisu stručnjaci samo u jednoj oblasti (logopedi, tifolozi, somatopedi…), već imaju  potpuno znanje. Zbog svega toga, oni imaju malo veću platu od ostalih nastavnika.

Pravilo u finskim školama je da samo jedno dete sa  specijalnim potrebama može biti u jednom odeljenju, jer bi u suprotnom nastavnik trpeo veliki pritisak da se uspešno posveti i deci sa posebnim potrebama, deci koja brže napreduju i ostatku odeljenja, pa tu zato uskaču u pomoć i pomoćnici nastavnika u statusu asistenata,  koji su zajedno sa nastavnikom u odeljenju, a svaka škola ima i po više specijalnih nastavnika, iliti defektologa i svi oni se zajedno trude da sva deca ovladaju adekvatnim znanjima i veštinama, a takođe, velika pažnja se posvećuje i konduktivnom obrazovanju, usmerenom ka uključivanju svakog deteta u vršnjačku grupu, jer je osim školskog znanja veoma važno da sva deca steknu i socijalnu inteligenciju. Uloga specijalnih nastavnika je i ta da pruža konsultantske usluge učiteljima i predmetnim nastavnicima, da sarađuje sa roditeljima i servisima za pružanje podrške, da radi na stvaranju IOP, kao i da se bavi adaptacijom programa,  procenom edukativnih procesa, pružanjem didaktičko – metodičkih uputstava nastavnicima i na kraju evaluacijom  postignutog. Ocenjivanje učenika  u Finskoj  se sve do petog razreda, ne bazira na formalnom brojčanom ocenjivanju, već je akcenat stavljen na opisno ocenjivanje i sagledavanje  kvaliteta napredovanja  i razvoja učenika.

Finska je to shvatila, pa sve škole pored osnovnih sredstava, dobijaju  i  podsticajne finansije za razvoj inkluzivnog obrazovanja. Pored ovoga, velika pažnja se poklanja i saradnji sa roditeljima, koji su neizostavni deo  obrazovnog procesa. Za tu saradnju, u školama postoje posebni timovi nastavnika koji su  zaduženi za koordinaciju sa roditeljima, i taj uzajaamni odnos i zajednička briga o deci daju izuzetne rezultate u stvaranju atmosfere poverenja i uzajamnog poštovanja. To je razlog zašto u Finskoj ne postoje prosvetne inspekcije jer se sve odvija u duhu poverenja i opšteg cilja.  Kada nastane problem,  roditelj kontaktira školu ili  škola roditelja i razgovorom  se iznalazi najbolje rešenje na obostrano zadovoljstvo.
Uvođenjem inkluzivnog obrazovanja, škole su  prestale da budu institucije gde su nastavni plan i program na vrhu nastavnog procesa, a dete samo subjekat koji se prilagođava istom, već su  škole sada  mesta gde se plan i program  prilagođavaju  svakom detetu  ponaosob i njegovim znanjima, iskustvima, mogućnostima i interesovanjima.  Finski obrazovni sistem je tu transformaciju uspešno rešio  i odavno je u samom svetskom vrhu. Tajna je u tome da je sistem uspeo jer ni jedna karika nije zakazala, svi rade za opšte dobro, od države do pojedinca, i ako neka karika i zakaže, nikad se ne prebacuje krivica i nadležost na neki drugi sektor, već svi uskaču i pomažu. Ulaganje u mlade, u kulturu i obrazovanje je uslov  za zdravo društvo i zdravu državu.

Za kraj ovog teksta  dala bih nekoliko  informacija o organizacijama  u Finskoj koje se bave  decom i odraslima  sa invaliditetom.  Kao prvo,  za sve usluge i pomoć države, potrebno je imati lekarsko uverenje , koje se dobija u bilo kojoj zdravstvenoj ustanovi. Kada je u pitanju  novčana pomoć za odrasla invalidna lica, od 16 godna na više, takozvani Vammaistuki aikuiselle,  ona se rangira po stepenu u tri kategorije, Ovo obično važi samo za stanovnike Finske, a ako ste doseljenik iz neke druge zemlje, onda to pravo ostvarujete tek nakon tri godine neprekidnog  prebivališta u Finskoj. Kada su  u pitanju deca do 16 godina, odnosno Vammaistuki lapselle, novčana pomoć takođe zavisi od kategorije bolesti. Recimo, ove godine, deca sa težim oblikom invaliditeta dobijaju oko 420 evra mesečno. Isplate se vrše uvek na vreme, bez kašnjenja i to po tačno utvrđenom redosledu…4. u mesecu se isplaćuje deci sa prezimenima od A-K, 14. u mesecu od L-R  i 22. deci sa prezimenima od S-Ö. Za apliciranje na ovaj vid pomoći, dovoljan je samo zdravstveni izveštaj i popunjen obrazac  EV258  sa 13 pitanja na 4 strane, koji se predaje u Kela kancelarijama. Ako ste u Finskoj i želite informacije o pomoći deci sa posebnim potrebama, pozovite broj 020 692 204, a ukoliko nameravate da se preselite u Finsku, i interesuju vas  prava u vezi sa ovim pitanjem, pozovite isti broj, ali u međunarodnom obliku, dakle +358 20 692 204. Piše Tarja Mitrović  http://mojafinska.blogspot.com

Advertisements

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s