ZAŠTO DECA NE ČITAJU I ZAŠTO MORAJU DA POČNU

Zašto deca ne čitaju i zašto moraju da počnu

„Ako čitanje jednom nestane i umesto njega budemo samo buljili u televizijske ekrane, ili budemo igrali video igrice, mi ćemo zapravo biti robovi, i ništa drugo. Činjenica da to nećemo znati neće naše živote učiniti ništa manje surovim.”

Piše: Jovana Papan

Današnja deca ne čitaju. Ova fraza svako malo pojavi se u dnevnoj štampi , propraćena rezultatima najnovije studije koja ukazuje na zabrinjavajuće razmere krize čitanja. “Svaki treći nije pročitao nijednu knjigu”, “samo 4 odsto mladih čita u slobodno vreme”, „skoro 40 odsto srednjoškolaca nikada nije bilo u biblioteci”, “PISA testiranje pokazalo da polovina đaka iz Srbije nema sposobnost za čitanje i razumevanje napisanih tekstova”

S druge strane, pogled na police dečjeg odeljka bilo koje knjižare otkriva takvo izobilje naslova, kakvo su prethodne generacije mogle samo da sanjaju. Tržište je preplavljeno knjigama za decu svih uzrasta, koje se sve više „udvaraju“ deci obilnim ilustracijama i oskudnim krupno štampanim tekstom. Paradoksalno, čini se da što je ponuda dečje literature bolja, to su deca manje zaisteresovana za čitanje.

Da li je knjiga, kako mediji tvrde, zaista “aut”? Koliko se radi o teškoj krizi čitanja, a koliko o novinarskom senzacionalizmu? Čitaju li današnja deca zaista drastično manje nego prethodne generacije ili se možda pomalo romantizuju prošla vremena u kojima su deca navodno „gutala knjige“? I je li možda kriza čitanja zapravo kriza čitanja onoga što bi roditelji i nastavnici želeli da deca čitaju?

„Pojavila se konkurencija koja je zavodljivija, jer zahteva manju količinu napora, umesto da čitate i zamišljate, sada je dovoljno da samo gledate. Na prvi pogled je tako. Međutim, ako želite nešto da uradite u životu, morate da u to nešto uložite neki napor, neki trud.“

„Danas deca sigurno manje čitaju nego u odnosu na prošle generacije“, smatra Slobodan Vladušić, kritičar, esejista i romanopisac. „Za to postoje i neki objektivni razlozi: ranije je knjiga bila spremište priča i izvor virtuelnih svetova, a danas su to i televizija sa desetinama kanala i video igre. Dakle, pojavila se konkurencija koja je zavodljivija, jer zahteva manju količinu napora, umesto da čitate i zamišljate, sada je dovoljno da samo gledate. Na prvi pogled je tako. Međutim, ako želite nešto da uradite u životu, morate da u to nešto uložite neki napor, neki trud. Umberto Eko je rekao da su književni tekstovi lenje mašine. Mnogo toga oko njih morate da uradite sami. A zauzvrat vam književni tekstovi omogućuju da odrastete, naravno u simboličkom smislu te reči. A biti odrastao znači, između ostalog, ne dozvoliti da vam svako priča priča u koje ćete bespogovorno verovati kao neki naivko, koji nema ni trunke životnog iskustva.“ dodaje on. Što se tiče trenda „udvaranja“ knjiga najmlađima, on ne treb previše da nas zabrinjava, sve dok se one čitaju, smatra Vladušić: „Dečija književnost je veliko tržište, i firme koje su na njemu prisutne samo pokušavaju da ostvare što veći profit. Lično, ne smatram da je veliki problem što dečijim knjigama dominiraju slike a što je teksta manje. Bitno je da ga ima, i bitno je da se u dečijim glavama razvije osećanje da je čitanje jedna normalna ljudska aktivnost.”

„Umberto Eko je rekao da su književni tekstovi lenje mašine. Mnogo toga oko njih morate da uradite sami. A zauzvrat vam književni tekstovi omogućuju da odrastete, naravno u simboličkom smislu te reči. „

dzeronimo stilton knjigeDa je knjiga danas zapostavljena smatra i Sanja Đurković, urednik dečjih izdanja u izdavačkoj kući Evro-Đunti: “U ranija vremena knjiga je mnogo više vrednovana i od malih nogu se razvijala kultura čitanja. Danas sve institucije, počev od porodice do škole, mnogo manje podstiču potrebu za čitanjem kod dece. Današnji sistem života je mnogo više vizuelizovan nego ranije jer je internet postao glavni izvor informacija. A osnovno pravilo interneta je brzina i sažimanje informacija. Međutim, kao što naše iskustvo pokazuje, uz prave junake, i priče prilagođene različitim uzrastima i vremenu u kome živimo i te kako mogu da privuku veliki broj mladih čitalaca. Tu bih najpre izdvojila Džeronima Stiltona i Teu Stilton i način na koji su ove knjige osmišljene: pored zanimljive i deci privlačne priče, autori su posebnu pažnju posvetili i vaspitno-obrazovnim ciljevima, tj. nastojali su da spojem nenametljivo edukativnih sadržaja i vizuelno drugačijeg lika, stvore dela koja će biti pravi primer jedinstva korisnog i lepog.”

 

Ekonomska ili kriza prioriteta?

U vreme ekonomske krize i opšteg osiromašenja, čini se da je knjiga prva na udaru. Kupuje se ono što je neophodno, dok se slobodno vreme provodi uz kulturne sadržaje koji su “džabe”, dakle ispred televizora. “Ne mislim da je glavni problem neki drastičan pad interesovanja za knjige koliko je reč o generalnom padu kupovne moći u Srbiji” smatra Sanja Đurković. “Na tržištu zaista postoji ogroman broj različitih naslova ali je činjenica da kvalitetne knjige nisu dostupne svima. Razloga je nekoliko: pre svega, skupa prava, visoka cena proizvodnje knjige, velike marže, porezi itd. a ne postoji apsolutno nikakva pomoć države. ”

„U ranija vremena knjiga je mnogo više vrednovana i od malih nogu se razvijala kultura čitanja. Danas sve institucije, počev od porodice do škole, mnogo manje podstiču potrebu za čitanjem kod dece.“

Ali, iako za knjige navodno nema novca, tržni centri i kafići su krcati, što samo pokazuje da se možda ipak više radi o krizi prioriteta nego o novčanoj krizi. Da li kriza čitanja pre svega potiče iz porodice, ili su knjizi “presudile” moderne tehnologije – televizija, mobilni telefoni, kompjuteri? Kulturu mladih oblikuju mediji savremenih komunikacija, čije je delovanje nemoguće izbeći. Televizijska ponuda od sedamdesetak kanala, od kojih nekoliko emituje samo crtane filmove, rijaliti šou programi zbog kojih čitave porodice zaboravljaju i da jedu i da spavaju, a tu su još i lako dostupne kompjuterske igrice, koje imaju nevertovatnu sposobnost da poput crne rupe “usisaju” sve slobodno vreme deteta. Oko 60 odsto roditelja govori deci da cene knjige ali usled silnih obaveza i ljubavi prema telenovelama nikada sami ne čitaju, dok 20 odsto ne čita niti smatra da su knjige vredne, ukazuje istraživanje koje je prošle godine sproveo Institut za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Podatak da više od 60 procenata ukupne populacije u Srbiji ne čita ništa, pokazuje da je broj odraslih koji će ličnim primerom pripremiti decu da se kasnije sama služe knjigom prilično mali.

Strah od čitanja

 

Kriza čitanja kod dece jeste kriza uzora, smatra Slobodan Vladušić: “Mislim da je razlog jednostavan: mladi ne vide da njihovi roditelji čitaju, pa ne čitaju ni oni. Ako u porodici nije razvijen kult čitanja, a tu ne mislim da roditelji moraju da budu univerzitetski profesori, već je dovoljno da knjige koje kupe, ako ih kupe, stave na policu, a ne da ih bace iza ležaja ili u kantu za smeće. Dakle, da na taj način pokažu deci da knjige imaju neku vrednost, za razliku od dnevnih novina, pa sa samim tim čitanjem knjiga, možemo steći neko iskustvo, koje traje duže od znanje dnevnih novina. Međutim, mislim da smo, na žalost, došli u situaciju da ovde već možemo prepoznati tragove straha od čitanja: čitanje knjiga je postalo nešto neuobičajeno, preteće, opasno. Drugim rečima, čitanje kao aktivnost postaje nešto nepoznato.”

„Podatak da više od 60 procenata ukupne populacije u Srbiji ne čita ništa, pokazuje da je broj odraslih koji će ličnim primerom pripremiti decu da se kasnije sama služe knjigom prilično mali.“

Da je podsticaj roditelja ključan slaže se i Sanja Đurković : “U najranijem periodu, najvažniju ulogu trebalo bi da odigra lični primer roditelja, te ako ni otac ni majka nemaju naviku čitanja, nerealno je očekivati od deteta da mu knjiga bude prvi izbor u potrazi za zabavom.” Knjiga ipak ne treba da predstavlja “suparnika” drugim medijima, već u svemu treba pronaći pravu meru: “Ni TV ni internet nisu sami po sebi zlo i deci ih ne treba u potpunosti uskraćivati već ih naučiti da ih koriste na pravi način i u prave svrhe. Naša iskustva pokazuju da TV može da podstakne interesovanje za knjige određenih junaka koje su deca najpre upoznala na TV, npr. Nodi, Pepa prase i sl. Međutim, najčešća greška koju roditelji čine jeste prisiljavati dete na čitanje, i u tome i jeste najveća uloga roditelja: da pronađe pravi pristup i predstavlja sponu između deteta i knjige. Kada je postavljena takva osnova, onda učitelji, nastavnici i profesori jesu oni koji dalje treba da podstiču, neguju, razvijaju i produbljuju ljubav prema knjizi kako bi ta ljubav postala trajna i za čitav život.”

Od Harija Potera do Kama Sutre

kroz pustinju i prasumuKada roditelji i nastavnici prebacuju deci što ne pokazuju entuzijazam za knjige koje su obeležile mladist ranijih generacija, često zaboravljaju da se menjaju vremena, način života, interesovanja. Novo vreme donosi nove teme, nove junake, novi senzibilitet. Nekada su junaci dečje književnosti bili Tvenov Tom Sojer, Hajdi, Vinetu.. Teško je zamisliti moderne ”digitalne” klince kako se poistovećuju sa njima. Da li su Karl Maj i Sjenkevič suviše daleki i nerazumljivi savremenim generacijama ili samo, za razliku od Tolkina, nisu još dočekali da se njihova dela ekranizuju kao spektakli?

“Romantične stvari i vestern su definitivno manje popularni nego ranije, a Karl Maj i Sjenkevič su potpuno nepoznati današnjoj deci“ objašnjava Sanja Đurković. „Maj je uz to i politički nekorektan kao i čitav žanr vesterna: danas je skoro nezamislivo videti u parku decu kako se igraju kauboja i indijanaca, pri čemu su indijanci negativci (kao što su ranije uvek bili). Postoji i manje interesovanje za istorijske junake i za tu vrstu tzv. klasične fantastike (Žil Vern i ostali autori nekadašnje poznate biblioteke Plava ptica). Fantastika jeste i dalje u vrhu, ali je razlika u tome što sada dominiraju razni likovi iz sveta (crne) magije koji ranije nisu bili toliko zastupljeni. U pitanju su razni čarobnjaci, vile i vilenjaci, anđeli pa čak i vampiri za one malo starije koji nisu sami po sebi uvek negativno predstavljeni. Sa druge strane, za mlađe je generacije prisutan pozitivan trend: posle raznih digimona, pokemona i ostalih robota-čudovišta, sve se više vraćaju topliji i jednostavni likovi kao što su Pepa prase, Štrumpfovi, Nodi i njegovi drugari… i knjige u kojima je akcenat na prijateljstvu, porodičnoj ljubavi, slozi, razumevanju, učenju kroz igru, a takođe je prisutan i pozitivan trend promovisanja rada kroz junake kao što su majstor Bob, vatrogasac Sima i drugi.“ objašnjava Sanja Đurković.

„Oni niti mogu da čitaju ono što su čitali njihovi roditelji, ili deke i bake, niti je tako nešto više moguće. Svaka generacija ima svoje kultne knjige. One su neophodne upravo zato da bi se razbio strah od čitanja.“

Ovo pokazuju i ankete sprovedene među učenicima škola u Srbiji. Na pitanje koja dela rado čitaju, učenici uglavnom navode Harija Potera, Petog leptira, Gospodara prstenova, Da vinčijev kod i slične naslove iz domena fantastike, mitova i mistike. Romantizovana borba između dobra i sila mraka definitivno je zaposlea maštu današnje dece čitalaca. S druge strane, između brojnih navedenih naslova, što pokazuje da mnoga deca ipak poseduju bogato čitalačko iskustvo, iskrsavaju i mnogi od onih koji se obično svrstavaju u laku literaturu. Ljubići Danijele Stil, erotske ispovesti Anabele Basalo, dnevnici “Kupoholičarke”, pa čak i „Kama Sutru za ljubavnike 21. veka“. Da li treba da nas zabrinjava kada  deca čitaju i “bezvrednu” i “šund” literaturu i kako ih navesti da se zainteresuju za klasike koje su voleli njihovi roditelji?

„Neki čitaoci nikada neće otići dalje od političkih trilera. Ali to i nije problem: oni su i tako deo književne populacije, što je bolje nego da vrisnu od straha kada vide da neko nosi sa sobom knjigu.”

“Mislim da nije problem šta čitaju mladi” kaže Slobodan Vladušić. “Oni niti mogu da čitaju ono što su čitali njihovi roditelji, ili deke i bake, niti je tako nešto više moguće. Svaka generacija ima svoje kultne knjige. One su, međutim, neophodne upravo zato da bi se razbio strah od čitanja. Tek kasnije, čitalac se susreće sa vrhunskim delima svetske i nacionalne književnosti, odnosno sa klasicima. I tek tada, u zavisnosti od vlastitih sposobnosti ili interesovanja, nešto od toga će postati ili neće postati deo njegove ličnosti. Neki čitaoci nikada neće otići dalje od političkih trilera. Ali to i nije problem: oni su i tako deo književne populacije, što je bolje nego da vrisnu od straha kada vide da neko nosi sa sobom knjigu.”

Da je kvalitet popularnih dela stvar koju je nekada teško proceniti i da se ne treba previše opterećivati klasifikacijom literature na „vrednu“ i onu koja to nije, sve dok deca čitaju, slaže se i Sanja Đurković: „Pitanje književne vrednosti bestselera uopšte pa s tim u vezi i knjiga za decu koje su to postale zaista je godinama pitanje koje je u žiži interesovanja uvek kada neki naslov stekne neverovatnu popularnost. Reč o tome dali su ugledni književni kritičari, proučavaoci književnosti i profesori, a nama ostaje da prepustimo vremenu da dâ svoj konačni sud.“

Škola priznala poraz?

A ako već imamo situaciju da u većini porodica ne postoji atmosfera koja podstiče čitanje, šta je sa školom? Koliko obrazovni sistem radi na razvijanju pismenosti kod novih generacija, ako se ona već toliko srozava? Kako da učitelji i nastavnici poprave ono što svi ostali „kvare“?

„Preopterećenost, zastarelost programa, neprilagođenost gradiva uzrastu dece, pogrešan pristup predavača i neadekvatne metode u nastavi“, sve to degradira pismnost novih generacija, smatra Sanja Đurković. „Naravno, krivica ne leži samo u školskom sistemu – kriza je prisutna i u porodici i čitavom društvu a pismenost opada na nivou čitavog društva (novine prepune slovnih i materijalnih grešaka, loše izražavanje TV spikera, sms kultura, poplava tzv. rijaliti šou programa itd). Upravo zbog toga, posebno vodimo računa o tome da svaka naša knjiga, a posebno knjiga za decu, bude pravo ogledalo pismenosti.“

„Verovatno je najveća greška što od dece pravimo samo puke potrošače književnosti, a ne i njene saučesnike. Uveren sam da bi trebalo insistirati na tome da deca književni tekst izučavaju i kao što bi to činili, recimo, studenti na kursevima kreativnog pisanja.“

Da je klasičan pristup čitanju i proučavanju književnosti danas neadekvatan smatra i Slobodan Vladušić: „Svakako da smo svi pomalo krivi: roditelji, nastavnici, mi koji te nastavnike proizvodimo, ali i oni koji se bave izradom nastavnih programa. U tom smislu, verovatno je najveća greška što od dece pravimo samo puke potrošače književnosti, a ne i njene saučesnike. Uveren sam da bi trebalo insistirati na tome da deca književni tekst izučavaju i kao način pisanja, dakle, kao što bi to činili, recimo, studenti na kursevima kreativnog pisanja. Razume se, prilagođeni njihovim godinama. Zamislite recimo, kada bi se od dece pre čitanja Zločina i kazne, na primer, tražilo da dopišu jednu scenu tom romanu i da onda objasne šta ta scena menja u romanu. Tako bi, bez obzira na rezultate, taj roman bi postao njihovo intimno vlasništvo. A ovako je samo nekoliko stotina stranica teksta koji treba da prepričaju. Pa kada je tako, zašto onda ne pogledati film?“

Kada je reč o školskoj lektiri, stručnjaci kažu da se ona vrlo malo čita, a najčešće se, samo radi ocene, prepričava među učenicima. Istraživanja su pokazala su da svaki sedmi učenik koji završi osnovnu školu ne pročita nijednu knjigu koju je prema planu i programu trebalo da pročita. Među srednjoškolcima, podeljenost na one koji čitaju i one koje lektira apsolutno ne zanima još je izraženija. Profesori kažu da se odbojnost prema zadatoj lektiri javlja pre nego što se i sazna o čemu je reč. Problem je, svi ističu, u zastarelosti dela propisanih programom. Od standardnih naslova u lektiri, jedino što i dalje nailazi na dobar prijem kod dece su Branko Ćopić, Branislav Nušić, Ivo Andrić. Naravo, ima i svetlih primera, dece koja pročitaju i daleko više nego što se od njih traži, ali većina ispitanih učenika bi knjige predviđene nastavnim programom u velikoj meri promenila drugim naslovima, uvođenjem novijih pisaca iz ambijenta koji današnja deca razumeju. Osavremenjivanje obavezne školske lektire započeto je u osnovnoškolskom sistemu pre gotovo sedam godina. Cilj ove reforme je, kako kažu nadležni, da podstakne učenike da više čitaju.

„Kada se deca koja su (možda) pročitala dva romana u nižim razredima susretnu sa delima od 300 stranica poput Toma Sojera ili Robinzona Krusoa, nastaju šok i odbojnost.“

Međutim, novine u lektiri izgleda da su se ponajviše svele na srozavanje zahteva, pogotovo za mlađe razrede. U mlađim razredima obrađuju se uglavnom zbirke poezije, dok su romani gotovo potpuno izbačeni iz programa. Dok su nekada u peti razred učenici dolazili sa iskustvom od deset do četrdeset pročitanih romana, sada je lektirom predviđeno da se u celini obrade samo dva! Kada se deca koja su (možda) pročitala dva romana u nižim razredima susretnu sa delima od 300 stranica poput Toma Sojera ili Robinzona Krusoa, nastaju šok i odbojnost. Motivisanje đaka da čitaju i dela koja nisu obavezna, kao što je nekada činjeno „čitalačkom značkom“ danas ne postoji.

„S jedne strane, neophodna su dela klasične književnosti, posebno domaće zbog ukupnog obrazovanja i poznavanja sopstvene nacionalne istorije i tradicije. Ali s druge strane, zaista je potrebno uvoditi neke kvalitetne savremene naslove koji bi bili atraktivniji za decu, recimo knjige poput Džeronima Stiltona za decu mlađeg uzrasta jer je, kao što smo objasnili, reč o korisnim i zanimljivim knjigama. Pored toga, naše nove edicije Klasici celog sveta i Klasici za decu i interesovanje koje vlada za tim delima od kojih neka nisu objavljena i nekoliko desetina godina potvrđuju da i klasična i savremena književnost imaju svoje mesto među čitalačkom publikom.“ mišljenje je Sanje Đurković iz Evro-Đuntija.

Ako neće Muhamed bregu…

Digitalna era menja naš način života i doživljaj sveta tolikom brzinom, da je teško predvideti kako će izgledati životi novih generacija, pa i njihov odnos prema knjizi. Da li će knjiga preživeti sve izazove koju budućnost donosi, i ima li uopšte smisla čitati u eri multmedijalnosti? Ili je upravo multimedijalnost ključ za svetlu budućnost dečje knjige?

„Budućnost čitanja zavisi od čoveka, ovakvog kakvog ga danas znamo. Ne treba zaboraviti da je ideja o dostojanstvu čoveka, ali i svakog pojedinca i naroda, usko vezana za pismenost.“

Budućnost knjige jeste multimedijalnost, smatra Sanja Đurković, kao i „vizuelno osavremenjivanje, sklad tema i junaka sa vremenom i temama savremenog društva i čoveka. Ali iznad svega, kvalitetna i atraktivna priča, privlačna ilustracija i junak koji deci može da bude uzor ostaju glavni aduti dečje knjige i u budućnosti.”

Slobodan Vladušić smatra da je o tome još rano govoriti. “Internet je, recimo, veliko spremište slika i filmova, ali i tekstova. Videćemo. Budućnost čitanja zavisi od čoveka, ovakvog kakvog ga danas znamo. Ne treba zaboraviti da je ideja o dostojanstvu čoveka, ali i svakog pojedinca i naroda, usko vezana za pismenost. A kada kažem pismenost, tu ne mislim samo činjenicu da neko zna da čita i piše, nego da neko pokazuje interesovanje prema pisanju pojedinca i da je neko spreman da i sam dopiše neki drugi tekst, da ga analizira, pročita i protumači. Dakle, čitanje podrazumeva jedan pogled na svet: dok je za gledaoca televizije svet očigledan, za čitaoca je svet nešto što treba tumačiti, baš kao što se tumači i književni tekst. A ako svet tumačite, onda u njemu niste tek puki objekat, već neko ko razumevanjem tog sveta želi da sebi pribavi pravo da i učestvuje u njegovog sudbini. Dakle, ako čitanje jednom nestane i umesto njega budemo samo buljili u televizijske ekrane, ili budemo igrali video igrice, mi ćemo zapravo biti robovi, i ništa drugo. Činjenica da to nećemo znati neće naše živote učiniti ništa manje surovim.”

„Dok je za gledaoca televizije svet očigledan, za čitaoca je svet nešto što treba tumačiti, baš kao što se tumači i književni tekst. A ako svet tumačite, onda u njemu niste tek puki objekat, već neko ko razumevanjem tog sveta želi da sebi pribavi pravo da i učestvuje u njegovog sudbini.“

Osavremenjena, multimedijalna, interaktivna, bogato ilustrovana, sa aktuelnim temama, ili tradicionalna, klasična, čuvar starih vrednosti, prozor u kulturnu prošlost i rezervoar jednog pomalo zaboravljenog duhovnog kvaliteta? U svakom slučaju, knjiga će ubuduće morati sve više da se dovija kako bi se izborila za svoju publiku. Izvanredan primer za ovaj “dodatni napor” da se knjiga približi novim generacijama jeste jedna mala biblioteka u Venecueli koja je smislila način da mladim ljudima nekako doturi svake nedelje nove knjige na lamama. Kada do članova biblioteke stignu lame, i nove knjige, čitaoci dođu i vrate one knjige koje su pročitali, uzmu nove i tako iz nedelje u nedelju.

Vreme suverene vladavine pisanog medija davno je prošlo, ali kako pokazuju krcate knjižare, neke bitke knjiga je ipak dobila. Deca ipak čitaju, možda ne onako grozničavo i strasno uz svetlost skoro dogorele sveće kao nekada, kada su prašnjave stranice predstavljale dragoceno sredstvo za beg od stvarnosti, možda ne ono što bismo želeli i koliko bismo želeli, ali ipak čitaju. I to uprkos slabom podsticaju porodice, škole, društva. Što samo znači da malo više truda od strane odraslih može knjigu učiniti još prisutnijom u nihovom odrastanju.

Advertisements

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s