Najčešće nesuglasice između roditelja i nastavnika

Најчешће несугласице између родитеља и наставника

 

У постојећим условима веома је тешко, али не и немогуће, ускладити очекивања родитеља са
радом школе. Породице у којима владају позитивни односи међу члановима породице, омогућавају
оптималне услове за сарадњу и успешну реализацију васпитно-образовних циљева. Родитељи, својом
личношћу и понашањем, утичу на формирање концепта вредности и стварања слике о себи код своје
деце, а у зависности од тога какав концепт о себи има дете зависе и његови избори и одлуке као што
је избор школе, слободних активности, пријатеља и др. У оваквим породицама најчешће се усклађују
очекивања родитеља од школе и постигнућа деце у њој. Наравно да се овде говори о идеалним roditelj
условима, а никако о реалности у пракси.
У пракси се срећемо са ситуацијом у којој већина родитеља заправо не зна шта тачно може да
очекује од наставника и школе као установе. При томе постоји константна опасност да посао
наставника буде посматран из само једног угла (улога администратора одељенске заједнице, ако је
у питању разредни старешина, или пуког реализатора прописаног наставног програма.

Најчешће несугласице у пракси измеђеу родитеља и наставника

Најчешће несугласице у пракси измеђеу родитеља и наставника настају када је у питању
оцењивање ученика. Ово је веома осетљиво питање и у школама често не постоји разумевање за
незадовољство родитеља које се испољава када нису задовољни оценом коју је њихово дете
добило.

Понекад је незадовољство родитеља изазвано односом наставника према ученику или
родитељу, јер оцена није на прави начин образложена и ученик није охрабрен за постизање бољих
резултата убудуће. У тим случајевима родитељ најчешће реагује подношењем приговора или жалбе
на оцену, што је Законом о основама система образовања и васпитања и предвиђено, али није
увек оправдано.

Оцењивање је веома сложен процес, који наставника обавезује на стално
праћење рада и постигнућа ученика, уз познавање формалних прописа везаних за оцењивање.
Добар наставник је свестан чињенице да се оцењивање ради у функцији напредовања и развоја
ученика и да треба да има мотивациони карактер за сваког појединог ученика. Оцена никако не би
смела да буде инструмент за кажњавање ученика за недолично понашање на часу, да на дете
делује депримирајуће, да га демотивише или успорава његов развој. У оваквим ситуацијама
родитељ треба да реагује, разговара са наставником у циљу отклањања насталог проблема, а ако
тај разговор не резултира позитивним исходом, потребно је да се обрати стручним службама,
директору школе или просветном инспектору. Појединачна грешка, или пропуст у раду једног
наставника никако не би смела да буде препрека за сарадњу са школом или ревидирање очекивања
родитеља.

Родитељи су у великој мери одговорни за насилничко понашање своје деце

У данашњим условима живота једно од основних очекивања родитеља од школе је
управљање понашањем ученика и обезбеђивање безбедног и здравог окружења за њихову
децу. Ово је такође веома осетљиво питање које школе, и поред свег труда, не могу да реше без
сарадње са родитељима. Безбедност ученика у школама и појава насиља у њима тема су бројних
електронских и штампаних медија, научних скупова и трибина, блогова, форума и дневних разговора
у различитим срединама, као и међу самим ученицима. Чињеница је да су инциденти у којима
преовладава насиље све учесталији међу малолетницима у Србији. Међутим и родитељи су у великој
мери одговорни за насилничко понашање своје деце, јединствени су у ставу просветни радници,
психолози и правници. Осим што небригом васпитање деце препуштају улици, често су управо родитељи
ти од којих деца науче да буду насилници, сматрају стручњаци. Вршњачко насиље јесте у порасту али
је за то одговорно целокупно друштво. Агресивност се среће на сваком кораку, говор мржње је
присутан, тешко је пронаћи емисију или филм где је комуникација на културном нивоу. Проблем упракси је, такође, и то што поједини родитељи потпуно неосновано бране своју децу. Велики је број случајева кад дете добије укор у школи због недисциплине и насиља, а онда се родитељ жали и тврди да је његово дете невино, иако уопште нема основа за тако нешто.

Искуства стручних радника Центара за социјални рад говоре да деца из породица са
дисфункционалним односима често преносе тај модел понашања и на своју околину, односно деца
из таквих породица су врло често актери вршњачког насиља. Због тога је насилничко понашање
међу младима проблем који је могуће решити само заједничким деловањем школе, породице и шире
друштвене заједнице.

Како школа треба да функционише?

У идеалним условима школе би требало да функционишу по принципу сервисних центара у
којима ће деца бити безбедна, добијати квалитетно образовање, имати једносмени рад и у школама
израђивати домаће задатке, а родитељи у њима добијати упутства и помоћ везану за родитељство,
праћење рада и подршку развоју своје деце. У реалности су очекивања родитеља од наставника и
школе, како пракса показује или превелика и нереална, или врло скромна, далеко испод онога што
школа заиста и пружа. Школа и школски живот не остављају равнодушним ни родитеље, ни ученике, ни
просветне раднике. Очекивања од ње можда је најкраће и најтачније одредио наш велики песник
Душко Радовић речима:
„Морамо се дакле потрудити да нам школе не остаре, да нам се пре времена не уморе и да 
не остаре просветни радници, да нам деца долазе у школу своје, а не наше младости.“

 

Јелица Селаковић, тренер за обуку одраслих, просветни саветник и републички просветни
инспектор
испред Удружења грађана РОДИТЕЉ – Крагујевац

Advertisements

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s