OPASNA IGRA: ZAŠTO JE DECA VOLE I ZAŠTO IM JE POTREBNA

Da bismo zaštitili našu decu, moramo im dozvoliti da se igraju na načine koji se danas smatraju “opasnim.”

 

piter grejPiše: Piter Grej

Strah se obično smatra lošim iskustvom, koje treba izbegavati kad god je moguće. Ipak, kao što svako ko ima dete ili je jednom i sam bio dete zna, deca vole da se igraju opasno – na način koji kombinuje užitak u slobodi sa pravom merom straha, što zajedno stvara mešavinu koju znamo kao uzbuđenje.

Šest vrsta opasne igre

Elen Sendseter, profesorka sa Univerziteta Kraljica Mod u norveškom gradu Trondhajmu, izdvojila je šest vrsta rizika koji privlače decu prilikom igre:

deca alati×1. Velike visine. Deca şe penju na drveće i druge strukture velike visine, kako bi posmatrala svet iz ptičje perspektive i iskusila uzbuđenje zbog uspešno obavljenog poduhvata.

2.Velike brzine. Deca se ljuljaju na lijanama, konopcima, ljuljaškama; klizaju na klizaljkama, skijama, sankama ili toboganima; voze bicikle, skejtborde i druge sprave koje su dovoljno brze da bi proizvele uzbuđenje usled kretanja brzinom koja je na ivici gubitka kontrole.

3. Opasni alati. U zavisnosti od kulture, deca se igraju sa noževima, lukovima i strelama, poljoprivrednim alatkama (kada kombinuju rad i igu) i drugim potencijalno opasnim oruđima. Naravno, tu je posredi zadovoljstvo zbog činjenice da im je ukazano poverenje, ali tu je i uzbuđenje usled kontrolisanja alatki koje bi, ako pogreše, mogle da ih povrede.

4. Opasni elementi. Deca vole da se igraju sa vatrom i vodom, dva elementa koja mogu predstavljati opasne igračke.

5. Koškanje. Sva deca igraju se jurenja ili rvanja, a naročito vole da budu u poziciji onoga koji je ugrožen – koga jure druga deca ili koji se tokom rvanja nalazi ispod “napadača”, jer su tako u opasnijem položaju, čije prevazilaženje  zahteva veštinu.

6. Nestajanje/gubljenje. Mala deca, kada se igraju žmurke, uživaju u iskustvu privremene, zastrašujuće razdvojenosti od svojih drugara. Starija deca vole da lutaju daleko od odraslih, tamo gde ih očekuju nepoznanice i izmaštane opasnosti, poput mogućnosti da se izgube.

bicikl akrobacijeEvoluciona važnost opasne igre

I drugi mladi sisari uživaju u opasnoj igri – mladunci koza skačući po strmim liticama, a mlade šimpanze ljuljajući se na lijanama i prebacujući se s jedne na drugu. Većina mladunaca sisara provodi mnogo vremena jureći se međusobno i igrajući se borbe, takođe uživajući u sopstvenoj ranjivosti.

Sa evolucione tačke gledišta, postavlja se pitanje: Zašto postoji rizična igra? Ona može dovesti do povreda i (vrlo retko) do smrti. Činjanica da rizično ponašanje nije izumrlo pokazuje da dobrobiti od ovakvog ponašanja premašuju rizike. Ali, koje su dobrobiti? Laboratorijska istraživanja na životinjama daju nam neke odgovore.

Naučnici su, proučavajući pacove kojima je uskraćena igra tokom razvoja, utvrdili da bez igranja, pacovi ne mogu da nauče da kontrolišu strah i bes. Kada rade opasne stvari, mladunci “doziraju” sebe količinama straha koje mogu da podnesu, učeći kako da s njim izlaze na kraj. Slično je i sa besom koji se pojavljuje prilikom koškanja sa drugim mladuncima. Da bi se igra nastavila, bes se mora prevazići i držati pod kontrolom. Igra je način na koji sisari uče da regulišu svoje emocije, pripremajući se za opasne situacije koje će iskusiti u stvarnom životu.

„Činjanica da rizično ponašanje nije izumrlo pokazuje da dobrobiti od ovakvog ponašanja premašuju rizike.“

Štetne posledice nedostatka igre u današnjem društvu

Na osnovu tih istraživanja, Sendseterova je predvidela da bi društvo sastavljeno od dece kojoj je uskraćena rizična igra tokom detinjstva, bilo društvo sa porastom neuroza i psihopatologija. Izgleda da je ta budućnost o kojoj je ona pisala već stigla.

Tokom poslednjih 60 godina, u našoj kulturi došlo je do dramatičnog smanjenja prilika za slobodnu dečiju igru, bez kontrole odraslih i mogućnosti za rizično igranje. Tokom istih ovih 60 godina, svedoci smo stalnog porasta svih vrsta dečiji mentalnih poremećaja, posebno emocionalnih.

„Igra je način na koji sisari uče da regulišu svoje emocije, pripremajući se za opasne situacije koje će iskusiti u stvarnom životu.“

Osvrnimo se na listu šest vrsta opasne igre. U 50-im godinama, čak i mala deca igrala su se na svih šest načina, a roditelji su to dozvoljavali (makar ne bili uvek srećni zbog toga). Sada bi takve roditelje, komšije i nadležne institucije optužili za nemar.

fotografije helen luitEvo samo nekoliko primera kako sam se ja igrao tokom 50-ih:

– Sa 5 godina, vozio sam se biciklom sa mojim šestogodišnjim drugom po celom selu u kome sam živeo, kao i po njegovoj okolini. Roditelji bi odredili kada moramo da se vratimo, ali nisu ograničavali naše kretanje. (Naravno, nismo imali mobilnetelefone da bismo mogli nekom da javimo ako se povredimo.)

– Od šeste godine sam, kao i svi drugi dečaci koje sam znao, nosio džepni nožić. Korisitili smo ih ne samo za rezbarenje, već i za igre koje su uključivale njihovo bacanje (nikada na drugu decu).

– Sa osam godina, sećam se da smo moji drugari i ja provodili školske odmore rvući se po snegu ili travi. Organizovali smo i turnire, i niko od odraslih nije obraćao pažnju na naše borbe, niti se u njih mešao.

– Kada sam imao 10 i 11 godina, sa drugarima sam odlazio na celodnevne skijaške i klizačke izlete na 5 milja dugačko zaleđeno jezero kraj našeg sela. Nosili smo šibice i povremeno zastajali na ostrvcima da se zagejemo uz vatru, pretvarajući se da smo hrabri istraživači.

– Takođe sa 10 i 11 godina, bilo mi je dozvoljeno da upravljam velikom i opasnom štamparskom mašinom u štampariji u kojoj su radili moji roditelji. Štaviše, često sam četvrtkom izostajao iz škole kako bih štampao lokalne nedeljne novine. Nastavnici i direktor se nikada nisu žalili. Mislim da su znali da u štampariji učim vrednije lekcije od onih koje se predaju u školi.

„Društvo sastavljeno od dece kojoj je uskraćena rizična igra tokom detinjstva, bilo bi društvo sa porastom neuroza i psihopatologija. Izgleda da je ta budućnost već stigla.“

 

Sve ovo je bilo uobičajenu u 50-im. Moji roditelji su možda imali malo više poverenja u mene nego drugi u svoju decu, ali ne previše. Koliko ovih stvari bi današnji roditelji dozvolili svojoj deci? Evo uvida u to koliko su se stvari promenile: u nedavnom istraživanju koje je obuhvatilo 1000 roditelja u Ujedinjenom Kraljevstvu, 43%  roditelja je kazalo da deca mlađa od 14 godina ne bi smela da budu napolju bez nadzora odraslih, a pola njih čak ne bi dozvolilo deci mlađoj od 16 godina da izađu sama napolje! Mislim da bi slične rezultate dobili i ako bi ovo istraživanje sproveli u SAD. Avanture koje su bile prihvatljive za šestogodišnjake sada nisu dozvoljene ni mnogim tinejdžerima.

Istovremeno, istraživanja su pokazala da danas imamo od 5 do 8 puta više mladih ljudi koji pate od klinički značajnih nivoa depresije i anksioznosti. Kako je postepeno opadala sloboda dece da preuzimpaju rizike, tako je beležen porast dečije psihopatologije.

ljubav prema brziniStvar je koliko ironična, toliko i tragična. Deci uskraćujemo slobodnu, rizičnu igru, navodno da bismo ih zaštitili od opasnosti, ali ih time pripremamo za metalne slomove. Deca su prirodno osposobljena da sebe uče emotivnoj izdržljivosti kroz rizičnu igru. Time što ih od nje štitimo – mi ih zapravo ugrožavamo.

„Kako je postepeno opadala sloboda dece da preduzimaju rizike, tako je beležen porast dečije psihopatologije.“

Da bi bila sigurna, igra ne treba da bude organizovana od strane odraslih

Istovremeno, mi ohrabrujemo decu da se uključe u takmičarske sportove, u kojima je opasnost od povreda ozbiljna i realna. Deca se mnogo više povređuju kada su uključena u organizovano bavljenje sportom, nego kada se slobodno igraju. Razlog tome je što odrasli ohrabruju decu da prilikom bavljenja sportom preuzimaju rizike koje deca sama ne bi poželela da preuzmu. Deca koja se igraju radi zabave ne teže specijalizaciji, već se igraju raznovrsnih igara, i kada se susretnu sa bolom, prestaju. Zbog toga što je njihov cilj zabava, neće raditi ono što ih povređuje ili povređuje druge oko njih, dok u sportu često upravo to rade, pod izgovorom takmičenja i pobeđivanja.

„Deca se mnogo više povređuju kada su uključena u organizovano bavljenje sportom, nego kada se slobodno igraju.“

Dakle, mi decu sprečavamo da se igraju onako kako ona žele jer mislimo da je slobodna i rizična igra opasna, dok je ona zapravo vrlo korisna, a onda decu guramo u takmičarske sportove, gde je opasnost od povrede prilično velika.

Trebalo bi da preispitamo naše prioritete.

 

Prevela i priredila: Jovana Papan

Advertisements

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s