10 roditeljskih zabluda o fizičkom kažnjavanju dece

Vas kao roditelja zaista treba da zanima i kako vaš komšija vaspitava svoje dete, iz najsebičnijih, najličnijih razloga.

Poznato je da deca koja su žrtve nasilja, kada odrastu i sama često postaju nasilnici. A možda će vaše dete sa komšijinim detetom sutra poželeti da ode u bioskop, na letovanje, možda će sedeti u istoj klupi…

 

Upoznajte se sa najčešćim roditeljskim zabludama o fizičkom kažnjavanju dece

 

1. U Srbiji nema toliko telesnog kažnjavanja, preteruje se sa podacima.

Netačno. Telesno kažnjavanje dece u Srbiji je gorka realnost. Prema podacima UNICEF-a, u Srbiji je 73 odsto dece između dve i četrnaest godina podvrgnuto nekom obliku psihičkog ili telesnog kažnjavanja u okviru porodice: 51 odsto dece je izloženo lakšim, a sedam odsto teškim oblicima telesnog kažnjavanja.

Takođe, rezultati istraživanja organizacije „Save the Children“ ukazuju da 71 odsto dece u ustanovama za decu bez roditeljskog staranja doživljava pretnje telesnim kažnjavanjima, dok je između 60 i 70 odsto dece već doživelo neki od vidova telesnog kažnjavanja.

2. Telesno kažnjavanje nije nasilje. Samo je seksualno nasilje „pravo“ nasilje.

Ne postoji malo ili veliko nasilje. Jer, ono što se vama čini malim, za dete može da predstavlja doživotnu traumu. Nasilje je i jedan šamar, i batine. Postoje i brojni drugi oblici zanemarivanja, zlostavljanja… baš Ukoliko pošaljete poruku da je nasilje prihvatljivo jer ga vi koristite, dete će prihvatiti takav način ponašanja i prekopirati ga kao svoj model ponašanja
kao što nasilje može biti ne samo telesno ili seksualno, već i psihološko, emocionalno…

3. Telesno kažnjavanje daje rezultate!

Netačno. Zbog telesnog kažnjavanja, dete ima strah od bola, i ne želeći da ponovo doživi taj bol, prestaje da se ponaša na određeni način. Ali, ono nije shvatilo razlog zašto je neki postupak loš, niti je dugoročno naučilo lekciju. Telesno kažnjavanje, nažalost, daje drugačije rezultate: istraumiranu, nesigurnu decu, koja imaju strah od vas i vaših reakcija, kao posledicu na neki njihov postupak. Tako stvarate lažni roditeljski autoritet, zasnovan na strahu i traumi.

4. Svako ima pravo da vaspitava svoju decu kako hoće.

Netačno. Vas kao roditelja zaista treba da zanima i kako vaš komšija vaspitava svoje dete, i to ne samo iz patriotskih razloga (jer su sva «naša» deca budućnost zemlje), već iz vaših najsebičnijih, najličnijih razloga. Poznato je da deca koja su žrtve nasilja, kada odrastu i sama često postaju nasilnici. Jer, drugačiji model odrastanja jednostavno ne poznaju. Možda će vaše dete sa komšijinim detetom sutra poželeti da ode u bioskop, na letovanje, možda će sedeti u istoj klupi… Odnosno: nasilje koje se danas vrši nad nekim drugim detetom, sutra može uticati i na vaše dete. Možda će sa tim agresivcem vaša ćerka biti u braku?

5. Poneka „ćuška“ ne može da škodi

„Ćuška“ ne može da škodi samo ukoliko je ona trenutni, jedini način koji imate na raspolaganju (nemate vremena za objašnjenje) kojim dete sprečavate da se povredi. Na primer: pretrčavanje ulice, i sve one kućne opasnosti „sec, pec, rez…“. Svaka druga ćuška, isto kao batine, šamar, ili slično – može samo da škodi.

 

6. Ja bijem samo kada dete zasluži!

Roditelji određuju kriterijume koja su dečja ponašanja „zaslužila“ batine, a koja ne. Zaborave da je srazmera između odraslog čoveka i malog deteta kao između vas, odrasle osobe prosečne visine, i džina visokog četiri metra i teškog 400 kilograma. Dakle, kada vi udarate svoje dete, to je kao da se pojavi taj džin i počne da udara vas. Toliko je to nepravedno i nesrazmerno, toliko je vaša moć i snaga veća od detetove. Razmislite: koji je to vaš postupak tako strašan da biste zaslužili da vas udara neko toliko snažniji i moćniji od vas?

 

7. To što ponekad udarim dete, ne znači da će ono sutra udarati svoju decu!

Nasilje se rađa nasiljem. Ukoliko pošaljete poruku da je nasilje prihvatljivo jer ga vi koristite, dete će prihvatiti takav način ponašanja i prekopirati ga kao svoj model ponašanja. Druga strana mogućeg ishoda este da sutra ostane žrtva, kao što je i danas. Odnosno: u mnogim slučajevima, deca koja trpe nasilje u detinjstvu, emotivno se vezuju upravo za onog roditelja koji ih kažnjava, i tako nauče da brane nasilničko ponašanje. Kada postanu odrasle osobe, zadrže model vezivanja, i «pronađu» nekog drugog nasilnika. Grubo generalizovano rečeno: ukoliko udarate, bijete, šamarate… svoje dete, njegove najveće šanse su da u budućnosti ili i samo postane nasilno, ili zauvek ostane (nečija) žrtva.

 

8. „I mene su moji roditelji tukli, pa šta mi fali?“

Ako ste od onih koji su prošli kroz „telesno čeličenje“ svojih roditelja, verovatno se toga još sasvim dobro sećate, iako ste odrasla osoba. Mnoge druge stvari ste zaboravili, ali to sigurno niste. Tužna je istina da vam, u stvari, fali. Jer, da vas roditelji nisu tukli u detinjstvu, danas biste bili drugačija osoba. Možda biste imali više samopouzdanja, a time i izraženiji smisao za humor, veći broj prijatelja, opušteniji pristup problemima… Podrazumeva se da biste imali drugačiji odnos prema svojim roditeljima i prema svojoj deci.

9. Druge efikasne kazne, jednostavno, ne postoje.

Netačno. Postoje kazne kojima vi uspostavljate određeno ponašanje deteta ali ga pritom ne povređujete i ne ponižavate. Na primer, kazna „time out“ (tajm aut): pošaljite dete u njegovu sobu dok ne razmisli o svom ponašanju. To je vreme odmora, smirivanje strasti i za vas i za njega. Dok je ono u svojoj sobi, i vi to vreme iskoristite da se smirite, razmislite čime je dete bilo isprovocirano, šta je prouzrokovalo kaznu…

Takođe, detetu predškolskog uzrasta svaki vaš povišen glas ili vika jeste oblik kazne. Kada nešto ne uspevate da mu objasnite, čučnite pored njega. Kada ste u istoj fizičkoj ravni, ono nije prinuđeno da sa Za razliku od batina, „time out“ kazne, kao i konstruktivne, to jest uzročno-posledične kazne, daju efikasne rezultate, a za dete ne predstavljaju nasiljestrahom gleda u visinu, to jest u vas koji nešto vičete ili pretite, lica izobličenog gimasom i pretećom gestikulacijom. Ponekad je i preusmeravanje njegove pažnje dovoljno da promeni svoje ponašanje.

Koristite konstruktivne kazne, to jest povežite uzrok i posledicu, kako bi dete zapamtilo da određeno ponašanje ima svoju posledicu. Na primer: u vašem stanu ne dozvoljavate da se igra sa loptom, ali dete to uporno čini. Opomenite ga i kažite: «Umesto opomene, sledeći put ću ti oduzeti loptu», i to i učinite. Dakle: kazna je u vezi sa određenim postupkom. Samo tako, dete će naučiti lekciju za ubuduće.

10. Batine su iz raja izašle

Za razliku od batina, „time out“ kazne, kao i konstruktivne, to jest uzročno-posledične kazne, daju efikasne rezultate, a za dete ne predstavljaju nasilje. Batinama se bitno narušavaju odnosi između roditelja i deteta, jer dete izgrađuje osećanje straha, raste sa velikim osećajem krivice i izrazito lošim mišljenjem o sebi (sve do viših razreda osnovne škole, deca veruju da su „kriva“ čim ste vi prisiljeni da ih udarate).

Telesno kažnjavanje utiče na razvijanje ličnog nezadovoljstva i nesigurnosti. Ono ne samo da ugrožava detetovo zdravlje, integritet i dostojanstvo, već ostavlja posledice čak i kada one vidljive povrede i ožiljci prođu. Gubi se poverenje i komunikacija. Ne znam odakle su batine izašle, ali znam gde treba da odu. Zauvek.

Jelena Holcer, pedagog

Advertisements

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s