KADA POHVALJIVANJE ŠTETI?

Pokazati detetu roditeljsku ljubav jeste veoma važno za detetov pravilan razvoj u zdravu ličnost koja će biti sposobna da brine sama o sebi i da se, kada odraste, izbori za sopstvenu sreću i zadovoljstvo u životu. Jedan od veoma važnih načina pokazivanja ljubavi je pohvaljivanje deteta.

Zoran MilivojevicPiše: Zoran Milivojević

Međutim, novija istraživanja pokazuju da nije dovoljno samo pohvaljivati dete (što naši roditelji često rade i po čemu se razlikuju od roditelja iz srednje i severne Evrope), već treba voditi i računa o tome kako i kada se to radi. Zbog toga, evo nekoliko saveta roditeljima kako da svojuljubav iskažu voljenom detetu, a da mu to ne šteti.

Pohvaljivanje deteta kao osobe i detetova slika o sebi

Postoji nekoliko načina na koje mogu da se klasifikuju pohvale koje roditelji upućuju detetu. Jedan od njih je na osnovu toga šta ili koga roditelj zapravo pohvaljuje. Roditelj može pohvaliti dete kao osobu (ličnost ili biće) ili može pohvaliti kako dete nešto radi (pohvala detetove aktivnosti ili rezultata te aktivnosti). Na primer, roditelj može pohvaliti kako je dete nešto nacrtalo: „To si dobro nacrtao!“, a može pohvaliti dete kao osobu: „Ooo, pa ti si talentovani crtač!“. U prvom slučaju je roditelj pohvalio ono što dete radi, što je uradilo (nacrtalo), a u drugom je pohvalilo samo dete. Pohvale osobe možemo shvatiti kao neku vrstu pozitivnih etiketa koje roditelj „lepi“ na dete i njegovu ličnost.

„Roditelj može pohvaliti dete kao osobu (ličnost ili biće) ili može pohvaliti kako dete nešto radi (pohvala detetove aktivnosti ili rezultata te aktivnosti).“

I jedna i druga vrsta pohvala – i one upućene osobi i one upućene aktivnosti – jesu veoma važne za razvoj deteta, iako imaju različitu funkciju. Glavna funkcija pohvala osobe ili ličnosti je u tome što pomažu detetu da uvidi kako ga drugi vide i da počne da formira ono što zovemo detetova slika o sebi. To jednostavno znači da dete kroz poruke drugih ljudi uči kako ga drugi vide, i tako izgrađuje svoj identitet. Zato, kada roditelji i druge osobe iz njegovog okruženja koje su mu važne, govore detetu da ga vole, da je ono lepo, zdravo, pametno, sposobno, talentovano, itd, dete počinje da veruje da ono zaista jeste takvo. Ovakvo izražavanje roditeljske ljubavi pomaže detetu da razvije isti takav stav prema sebi, ono što će kasnije postatiljubav prema sebi ili samoljubav. Prema tome, najkraće rečeno, pohvaljivanje deteta kao osobe mu pomaže da razvije pozitivnu sliku o sebi. Istovremeno, kako roditelj pokazuje ljubav, poštovanje i uverenje u detetove sposobnosti, tako dete postaje sposobno da oseti samoljubav, samopoštovanje i samopouzdanje.

Održavanje pozitivne slike o sebi

trofeji za decuKada dete formira pozitivnu sliku o sebi, tada želi da je održi – da nastavi da i samo veruje u nju. Ono se u početku, dok je veoma malo, oslanja na izjave autoriteta, ali kasnije počinje da misli svojom glavom tako da samostalno procenjuje da li jeste ili nije pametno.

Problem sa decom je u tome što ne razumeju koliko je važno da se neko potrudi da bi u nečemu uspeo. Ona misle da je neko takav zato što se rodio takav, i da onda iz njega prirodno stalno izvire takvo ponašanje. Na primer, ako je dete poverovalo da je pametno, ono će misliti da se rodilo pametno, i očekivaće da će iz njegovih usta i glave uvek, i to glatko, izvirati suva pamet. Kada bi to bilo tako, dete bi uspešno odražavalo svoju sliku o sebi kao pametnom detetu. U ovakvoj logici, svaki trud koji dete uloži je „dokaz“ da dete, u stvari, nije pametno – jer se najviše trude oni koji su „najgluplji“.

„Problem sa decom je u tome što ne razumeju koliko je važno da se neko potrudi da bi u nečemu uspeo. Ona misle da je neko takav zato što se rodio takav, i da onda iz njega prirodno stalno izvire takvo ponašanje.“

Greške u zaključivanju

Takvo detetovo očekivanje je veoma pogrešno, i to iz nekoliko razloga. Prvi je što su detetove spoznajne mogućnosti tek u procesu razvijanja, tako da je normalno da dete pravi greške u zaključivanju. Drugo, dete nema dovoljno informacija i znanja potrebnih da bi se ispravno zaključivalo. Sve to vodi ka tome da će dete nužno praviti greške.

Pojava greške je za dete neoborivi dokaz da ono nije pametno. Zbog toga će dete u takvim situacijama reagovati osećanjem stida. Ono će tada misliti da se pred drugima „raskrinkalo“ – da su drugi shvatili da je njegova pamet samo maska ispod koje se zapravo krije jedno dete koje nije pametno. I zato će se dete uplašiti da nije dovoljno dobro da bi bilo prihvaćeno i voljeno. Ono će misliti da su se roditelji u stvari prevarili, da je ono samo folirant koji glumi da je pametan.

„Pojava greške je za dete neoborivi dokaz da ono nije pametno. Zbog toga će dete u takvim situacijama reagovati osećanjem stida. Ono će tada misliti da se pred drugima „raskrinkalo“.“

Tipično ponašanje ovakvog deteta je da će odbijati da nastavi sve one radnje u kojima nije dovoljno uspešno, odnosno u kojima pravi veliki broj grešaka. Ono jednostavno ne želi da se oseti „glupim“, tako da će hteti samo da se angažuje u onim aktivnostima u kojima ima dobre rezultate i u kojima može da o sebi misli da jeste „pametno“. To je kao da dete koje misli da je talentovano za neki instrument, očekuje od sebe da sedne za klavir i da već za par minuta na njemu svira Šopena.

»Razbiti« pogrešnu logiku

Upravo zbog ovakve logike deca odbijaju da se bave raznoraznim radnjama u kojima je nužno da dete u početku bude nespretno i da pravi veliki broj grešaka. Prvi period velike nespretnosti kroz koji dete treba da prođe da bi, kroz uvežbavanje, postalo mnogo veštije, za decu je – upravo zbog stida koji osećaju – nesavladiva prepreka.

Roditelj treba da zna za način na koji dete razmišlja i treba da mu „razbije“ pogrešnu logiku. Cilj roditelja treba da bude da dete shvati da sposobnosti nisu nešto urođeno, nešto što je dato samo po sebi činom rođenja, već da se sposobnosti mogu razvijati kroz uvežbavanje. Roditelj treba da uči dete da pravljenje grešaka nije znak da je neko glup i nesposoban, već da je to nešto što je normalno za svaku početnu aktivnost. To znači da je potrebno da roditelj dete prinuđuje da nastavi sa aktivnošću koju je započelo, a koju odbija da nastavi zato što procenjuje da je „glupo“ za nju. Kada dete za koji dan napravi korak napred, smanji broj grešaka i bolje obavlja tu aktivnost, roditelj treba da ga podseti na to da je htelo da odustane. Tada treba da ga pohvali za trud i napor koji je uložilo. Na taj način dete uči da njegove spsobosti nisu nešto urođeno što će se razviti dok ono spava ili leži u krevetu, već da je potrebno da uloži napor dok te sposobnosti uvežbava.

„Roditelj treba da uči dete da pravljenje grešaka nije znak da je neko glup i nesposoban, već da je to nešto što je normalno za svaku početnu aktivnost.“

Pohvaljivanje za trud

Sada ima već mnogo naučnih istaživanja koja pokazuju koliko je važno dete pohvaljivati za napor uložen u razvijanje neke svoje veštine ili znanja. Sedamdesetih godina su se američki naučnici iznenadili kada su otkrili da su rezultati u matematici veoma različiti između američkih i japanskih đaka. Na primer, ispostavilo se da je najgori japanski razred bio po rezultatima bolji od najboljeg američkog razreda. Istraživanje ovih razlika je dovelo do otkrića da se u Americi smatra da je matematičko znanje odraz urođene inteligencije deteta, a da se u Japanu smatra da je matematičko znanje rezultat uloženog truda. Zato su i mali Amerikanac kome „ne ide“ matematika, kao i njegovi roditelji, smatrali da je to tako zato što on nije došao na ovaj svet sa potrebnim moždanim strukturama koje bi mu omogućile da bude dobar matematičar. S druge strane, ako mali Japanac nije pokazao uspeh iz matematike, to je i za njega i za njegove roditelje jednostavno značilo da nije dovoljno vežbao matematiku. Da bi popravio rezultate, on je počeo više da vežba i rezultati su bili popravljeni. Drugim rečima, u Japanu se verovalo da je mozak kao mišić – što ga više koristite, to se on više razvija i vi ste u nečemu bolji.

„Sada ima već mnogo naučnih istaživanja koja pokazuju koliko je važno dete pohvaljivati za napor uložen u razvijanje neke svoje veštine ili znanja.“

Dr. Kerol Dvek je ove ideje počela da sprovodi u američkim školama. U jednoj srednjoj školi ona je uspela da, sa samo dva predavanja o tome kako se mozak razvija tokom komplikovanih zadataka i kako rastu mreže između njegovih ćelija, preokrene trend dobijanja negativnih ocena iz matematike. Samo zahvaljujući toj novoj ideji da je mozak mišić, deca obuhvaćena ovim predavanjem su smanjila otpor prema matematici i značajno popravila ocene.

I zato je važno da, kao roditelji, našoj deci ne upućujemo samo pohvale koje kasnije mogu da ih koče, već da im naglašavamo i važnost truda koji je neophodan da bi se nečija sposobnost zaista i razvila.

Advertisements

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s