Prelazak učenika sa teškoćama u više razrede – prvi koraci

Priprema nastavnika

Prelazak učenika sa teškoćama u više razrede podjednako je stresan kako ostalim učenicima, tako i roditeljima, predmetnim nastavnicima i profesoru razredne nastave koji ga je vodio prethodne četiri godine. Pre svega, svakog sačeka strah od nepoznatog, a nas nastavnike i sumnja u sopstvene sposobnosti, znanja i veštine u oblasti inkluzije. Zato, za početak – bez panike!

U pitanju je dete, to je ono što uvek treba imati na umu. Svako dete raste, razvija se, a mi smo tu da pomognemo, usmerimo i podučimo. Niko od nas ne traži da budemo nešto što nismo ili nešto za šta se nismo školovali. Svoju ulogu u inkluziji trebalo videti u obrazovno-vaspitnim okvirima, timskom radu i humanom delovanju.

Ne postoji univerzalan model uspešnog prelaska učenika u više razerede, ali postoje primeri iz prakse koji se mogu u potpunosti ili modifikovano primenjivati. Tako je to inače u obrazovanju, svaki učenik je priča za sebe.

Pre učenika odeljensko veće

No, nije samo učenik jedinstven, nego i kolektiv u kojem radimo. Razni kolektivi postoje i priprema kolektiva je ono što prethodi pripremi učenika.

Svakako da smo manje-više upoznati s razredima koji prelaze u peti razred i da svaka škola ima neku internu proceduru prelaska, a sada je i Zakonom o osnovnom obrazovanju i vaspitanju (Član 35) određena i precizirana. Zadatak profesora razredne nastave i razrednog starešine je tu najpresudniji za uspešno nastavljanje ili započinjanje IOP-a.

Priprema odeljenskog veća za učenika koji radi po IOP-u nije lak posao za razrednog starešinu i profesora razredne nastave, ali može da se sprovodi po ugledu na obrasce za IOP za potrebe nastavnika:

– mere otklanjanja fizičkih prepreka (raspored kabineta, stolova i stolica u kabinetima, pristup učionici, opremljenost računarima, televizorima, projektorima, ostalim sredstvima za rad…);

– mere otklanjanja komunikacijskih prepreka (odnosi u kolektivu, organizacija kolektiva, funkcionalnost timova, odeljenskih i nastavničkih veća, kolegijuma, odnos forme i sadržine, kompetencije nastavnika, iskustvo u inkluziji, stavovi o inkluziji, profesionalno usavršavanje…)

– profil odeljenskog veća ( jake strane kolektiva i podrška za slabe – interne obuke, razmena iskustava, materijala, baza IOP-a, literature i nastavnog materijala, radionice za timski rad, o predrasudama…)

– plan aktivnosti – proističe iz prethodne analize, u kojim oblastima odeljensko veće ima potrebu za podrškom, to postaviti kao prioritet.

Krajnji produkt ovakve pripreme je izrada IOP-a sa ukrštenim realnim mogućnostima nastavnika i učenika i onoga što škola može da pruži. Teže je sprovesti IOP koji je zasnovan na formi, nego na sadržini.

Lepota inkluzije je u tome što u osnovi ona nije osmišljena za pojedinačne slučajeve, nego za društvo u celini. Svaki nastavnik je sigurno motivisaniji da radi u skladu sa sopstvenim mogućnostima i kapacitetima, da usvaja novine sopstvenim tempom, da se razlikuje u mišljenju od drugih i da se u svemu tome oseća prijatno.

 

Prednost je što se svi poznajemo, to je jaka strana kolektiva, kao i to što svaki nastavnik može da doprinese na svoj način da se IOP uspešno sprovede.

Upoznavanje kolektiva sa specifičnostima budućih petih razreda i učenika koji rade po IOP-u svakako je počela još od njihovog prvog, ali mora biti intenzivnija tokom četvrtog.

Pre izrade IOP-a važno je da su predmetni nastavnici upoznati sa planom i programom za niže razrede, pre svega za treći i četvrti razred, u okviru svog predmeta i sa standardima postignuća za kraj prvog ciklusa obaveznog obrazovanja i vaspitanja, s tim da grupa predmeta – geografija, biologija, istorija, fizika i hemija, crpi informacije iz predmeta: Svet oko nas, Priroda i društvo, Ruka u testu, Čuvari prirode i Od igračke do računara.

Takođe, važno je razviti dobru saradnju između kolega iz nižih i viših razreda. U školi u kojoj radim postojao je poseban Tim za saradnju nižih i viših razreda koji smo vodili moj kolega iz nižih razreda i ja i u okviru tima smo osmišljavali načine povezivanja nastavnika radi razmene iskustava i ostvarivanja kontinuiteta u obrazovanju učenika, kao i organizovanje internih obuka u oblastima u kojima su predmetni nastavnici imali teškoće. Kada je sve to zaživelo u praksi, više nije bilo potrebe za postojanjem tima.

Profesori razredne nastave u mojoj školi prepoznati su kao dragocen izvor informacija jer su imali obrazovanje i prolazili seminare koje predmetni nastavnici nisu imali. Od njih se zaista mnogo toga može naučiti i oni su bili glavnii jesu moji  saveznici i mentori u okviru inkluzije. Od njih sam dobijala i materijal za rad i kvalitetne smernice za ono na šta me fakultet nije pripremio (npr. na Filološkom fakultetu profesore srpskog jezika ne obučavaju kako da uče decu da čitaju).

Prva tri meseca petog razreda se uglavnom svode na upoznavanje učenika i predmetnih nastavnika na svim nivoima. Zato je potrebno da su odeljenska veća češća, konstruktivnija i posećenija.

Nastavnici koji za to vreme dobijaju najbolji pregled situacije su predmetni nastavnici srpskog jezika i matematike jer oni najviše časova provode sa učenicima. Od njih mogu da se dobiju konkretnije informacije za kraće vreme od ostalih nastavnika. Njihova uloga u izradi i sprovođenju IOP-a se time povećava i usložnjava (primeri inkluzivne prakse u nastavi srpskog jezika biće posebno obrađena tema).

Sam IOP se izrađuje nakon prvog kvartala. Do izrade IOP-a trebalo bi nastaviti sa dobrom praksom s kojom je veće upoznato pre početka školske godine, zatim obnavljanti sa učenikom stečena znanja u ranijim razredima, raspoređeno po pojedinačnim predmetima, i postepeno uvoditi nove sadržaje.

U slučaju da IOP nije rađen u nižim razredima, trebalo bi krenuti sa utvrđivanjem šta učenik zna kako bi se napisao adekvatan IOP. Koristiti udžbenike za niže razrede, po mogućstvu od izdavača čije udžbenike učenik ne poznaje, kao izvor materijala za čas. Od nastavnika srpskog jezika mogu se u kraćem roku dobiti informacije o tome kako učenik vlada usmenim, pismenim izražavanjem, koje pismo koristi i kako razume tekst.

Najsigurnije je krenuti od kraćih, zanimljivih tekstova, vezanih za predmet ili lekciju koji uče ostali učenici, u meri u kojoj je to moguće, praćenih slikom i jednostavnijim zahtevima (tri kratka pitanja vezana za tekst). Na taj način brže će se dobiti informacije o učeniku – kako razume tekstove, na kom pismu, kakve su mu rečenice, pamćenje informacija, baratanje informacijama, interesovanja… Sve podatke čuvati u dokumentaciji i pisati kratka zapažanja koja će kasnije pomoći pri izradi IOP-a.

Najčešće se IOP piše za grupu predmeta koje će učenik polagati na Završnom ispitu. Pošto učenici sa teškoćama uglavnom ne dostižu osnovne standarde obrazovanja, to znači da će do završetka osnovne škole, nastavnici morati da imaju materijal po kojem će kasnije kreirati testove. Sve materijale je važno čuvati od petog razreda, kasnije će to biti deo portfolija učenika i po tome će se kreirati Završni ispit i prilagođeni standardi za svaki razred (o tome više u nekim od narednih tekstova).

Osim sastanaka, papirologije, potrebno je pripremiti svoj kabinet.U pripremanju učionicenajbolje bi bilo da učestvuju budući petaci kako bi dali svoj doprinos u radu na početku školske godine. U aktivnosti je važno uključiti učenike sa teškoćama u skladu sa njihovim mogućnostima (prethodno upoznatih u razgovoru sa profesorom razredne nastave). Na taj način se stvara jedna pozitivna atmosfera koja može dovesti do poboljšanja odnosa među učenicima, pogotovo tamo gde je to preko potrebno. Učenici mogu da uređuju kabinet odeljenskog starešine ili kabinet predmetnog nastavnika koji nema odeljenje ili da to bude sastavni deo akcionog plana. Voditi računa da je učenik sa teškoćama uvek u klupi koja je najbliža nastavnikovoj. Sam učenikov sto može biti izlepljen pravilima rada, karticama o procesu rada u slici ili sa rečima, smešten blizu računara, police sa knjigama, časopisima i ostalim materijalima.

Kada se sprovode ovakve aktivnosti, učenici se spontano izražavaju i možete dobiti jasniju sliku razreda (vođe u razredu, aktivni đaci, ko voli da radi u grupi, a ko individualno, kako se odnose prema učeniku s teškoćama…) i brže ga upoznati van redovne nastave.

Najvažnija je dobra priprema predmetnih nastavnika za rad sa učenicima s teškoćama i za rad u tom odeljenju, dobro povezivanje sa predmetnim nastavnicima, korišćenje školskih resursa i razmena iskustava. Sva znanja stečena o inkluziji u jednoj školi, materijali koji su se koristili mogu da se objedine i čine literaturu za nastavnike u okviru školske biblioteke ili, kao što je slučaj u mojoj školi da se odredi prostorija koju mi zovemo inkluzivni kutak, u kojoj se drže različiti materijali i gde se radi individualno s učenicima s teškoćama.

Bitno je i da se ne stidimo svog neznanja i da jasno artikulišemo sve što nam nije jasno i kakva je nama podrška potrebna i kakva znanja mi možemo drugima da pružimo. Samo tako možemo da se osećamo dobro u poslu koji obavljamo i da razvijemo pozitivne odnose kako s kolegama, tako i sa učenicima.

Advertisements

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s