VREDI PROČITATI – Zdravo, belo i debelo

Srbija je puna predrasuda nalik onim da će nas ubiti promaja a možda i hladan beton. Evo, i danas pamtim tekst o tome kako ni pod razno, pa taman zemljotres da drma, ne izlazim iz kuće šest sati nakon pranja kose, jer iako je sušim fenom, njoj treba ravno tih šest sati da bude stvarno suva i ne predstavlja opasnost za moje zdravlje.

I na tim predrasudama se vaspitavaju generacije i generacije, prenose se s kolena na koleno ko junačke pesme, naročito one vezane za ishranu.

Hrana = zdravlje. Pri tome, nije baš puno važno koja je hrana u pitanju, važno je da budeš sit.

Kretanje = opasnost po život.

Ili ovako:

60fa2c1f4d79de0696c4abbfb52b6b4c_unique_id_domande_su_alimentazione_cmc_image_1ne znam koliko puta sam videla uplakano dete na koje arlauču, kome prete, koje samo što ne okrenu naopako i istresu iz gaća, terajući ga da proguta ono što su mu gurnulu u usta, sve dok se dete od plača ne ispovraća. Poznato je da mala deca ne vole baš puno da jedu, što je čista zabluda, deca jedu, osećaju glad, ali ne onoliku koliku su zamislili mame, tate, babe i ostala rodbina. Deca takođe imaju pravo da nešto ne vole, problem je samo što baš od toga što ne vole zavisni njihovo zdravlje. Recimo od spanaća. Elem, dete kljukaju, ono jadno guta i to što su mu nabili u usta i suze, sve dok se ne ispovraća, uglavnom od plakanja. Onda se dernjaju što se ispovraćalo sve preteći mu da će ga naterati da pojede to što je isporučilo iz sebe. I to mi je uvek nekako tužna slika, to terorisanje deteta jelom. Da ne pričam koliko puta sam sedela u gostima, na nekoj proslavi, gde neka mama ili baka uporno pokušavaju da nateraju dete da pojede sve ono što su one zamislile, pa dete opet plače, pa one vijaju viljuškom oko njegove glave, sve mislim oči će mu iskopati, dok ne uzbune sve ljude za stolom koji stanu horski da ga ubeđuju da pojede, pa da će dobiti ovo ili ono, prestravljujući ga da neće porasti ako ne jede, da ga neće primiti u školu, da, ako je dečak, neće moći da nađe devojku, a ako je devojčica da je nijedan momak neće voleti. I sve se pretvori u jedan običan cirkus, pojma nemamo više da li slavimo nečiji rođendan, nekoga ženimo, odužujemo se kućnom svecu ili smo svi tu da nekom detetu ogadimo  jelo, život i odlazak u goste. Naravno, tužna scena se nastavlja prepucavanjima ko je kriv što dete ne jede, mama, tata, baka, genetika (ovakav mu i otac bio) dok se svako sa svakim ne posvađa i svi zaduženi za kljukanje onog deteta ne ispričaju ostalima svoju tužnu priču oko njegovog hranjenja (srce nam pojede koliko ne jede).23c60c30fc52cf2fdcec044fd3b41ccf_unique_id_bimbo_capricci_pappa_cmc_image_1

Neko se u celoj drami doseti da obavesti dete da deca iz Bijafre nemaju šta da jedu i da će i ono biti isto kao to neko dete. Šta se dešava u glavi deteta koje pojma nema ni šta je Bijafra, ni kako izgleda to dete koje nema da jede, nije mi poznato.  Ali da treba da ima grižu savesti, treba, i da mora da jede i za sebe i za dete iz Bijafre, mora. Ono izbezumljeno, neko dete iz Bijafre koja više ne postoji, srećno, tako ispadne.

Kad se smiluju da odvedu musavo i uplakano dete da ga umiju i oslobode tamnice, to jest, sedenja za stolom gde mora da glumi odraslu osobu, do kraja proslave dobacuju – ne skači, povredićeš se, ne trči, oznojićeš se, ne smej se, upiškićeš se noćas, prepadaju ga da mu je detinjstvo jedan najstrašniji horor na svetu samo ako mrdne guzu sa mesta na koje su ga postavili. Onda ga opet jure sa tanjirom da pojede nešto što će, ne bude li ono htelo, da pojedu maca ili kuca a da će njega mršavog sutra da biju svi od reda jer snaga na usta ulazi. Ima tih tužnih slika koliko hoćete, deca se igraju a oko njih trčkara ženski deo familije zabrinut za njihovo zdravlje i pokušavajući da ih nakljuka.

Sve ovo što sam napisala, kako rekoh, viđam svakodnevno – jedi, još samo ovo, još ovaj zalogaj, uz ono – ne trči, ne skači, ne jurcaj za loptomm, sedi tu… Kad viknu za detetom – oznojićeš se, to je kao da su mu rekli – ukakićeš se u gaće, tu težinu ima.

Kad baka dođe u posetu unučetu, u kuću ulazi s pitanjem – Jeste vi dali ovom detetu nešto da jede? – kao da ga mama i tata more glađu, a mama dete sa čuvanja od bake preuzima s pitanjem – Jel jeo nešto? Ništa ono – da li je naučio nešto novo, jeste li prošetali, samo jel jeo.

Kad god vidite neko debelo dete, znajte da ga vaspitava, neguje i hrani familija puna predrasuda čiji članovi ga svakodnevno obaveštavaju kakav je razmažen i nezahvalan stvor jer može da jede i od ptice mleko dok oni, dok su odrastali, ništa nisu imali sem proje, eventualno ’leba i masti.

bambini_capricci_cibo

Onda deca porastu do škole u koju ih, gle čuda, prime čak i ako nisu debela, i na časovima fizičkog vaspitanja, nastavnici i dalje deci ne govore o tome koliko je važno da budu fizički aktivni, nego ih primoravaju na vežbe kojim treba da zarade neku ocenu. Slaba ocena dovodi do toga da ga ukućani optužuju da je nesposobno i trapavo.  Odnos prema fizičkom vaspitanju je isti kao prema istoriji. Ima napamet da naučiš kad je bio boj na Kosovu, ima da uradiš kolut napred ili nema petica. Nigde razumevanja.

Nedavno sam pisala o tome kako ne pamtim kada sam videla dete da trči za loptom, na svežem vazduhu, ali su zato igraonice pune, dok roditelji kafenišu, tržni centri takođe, gde za jednim kompjuterom sedi mama a za drugim dete igra igrice.

bambino_obeso

Ako roditelji i reše da se njihovo dete bavi sportom, to nije zato što je kretanje neophodno za njegov rast i razvoj, već da bi postali šampioni, nije važna aktivnost, nego rezultat. Roditelji se dele na preambiciozne, koji žele da njihovo dete sutra bude vrhunski sportista, po cenu svega, zagorčavajući im život što to sporo traje, i one nezainteresovane koji smatraju da je ozbiljno bavljenje sportom luksuz za koji oni nemaju para.

Činjenica je da nam standard pada iz godine u godinu i da je zaista problem detetu kupiti bicikl, ili rolere, ali je isto tako činjenica da postoji mnogo načina da dete bude aktivno, što ne mora da donosi sportske šampionske rezultate ali je neophodno za njegov pravilan razvoj.

Posledica brzog života kakav danas vodimo, mada meni nikako nije jasan taj brzi život u Srbiji, ako uzmemo u obzir da toliko ljudi ne žuri nigde, jer ne rade, je da su nam deca debeljuškasta, troma, spora, nezainteresovana i bolesna, jer za njihovo pravilno odrastanje, uz pravilnu ishranu i bavljenje sportom, bilo kakvim kretanjem, niko nema živaca. To jest, para. To jest, volje.

dv2014048-430x292

Po statistikama, svako dvadeseto dete u Srbiji je gojazno, a svako petnaesto predgojazno, znači klacka se na granici da postane gojazno, kako se fino kaže, odnosno debelo što ne smete da izgovorite nego morate da se pravite ludi. Po tim istim statistikama, deca se malo kreću, a umesto da imaju pet obroka, imaju uglavnom dva.  Znači, nezdravo žive od malena.

Corsa-bambini

Sve što bi deca radila, vozila biciklu, rolere, plivala, trčala, predstavlja smrtnu opasnost, neko trči za njim i upozorava ga da će pasti, povrediti se, oznojiti, nazepsti, da će ga „probiti vetar“, isprljaće se, uništiće se, urnisaće se, „rodila sam te zdravog i pravog, hoćeš glavu da izgubiš“! Sve u svemu, fizička aktivnost im može doći glave. Kad sedne ispred kompjutera, svi srećni, ne moraju da trče za detetom, ni vetar ni kiša, ni drvo na koje je pomislilo da se popne, ga neće ubiti, samo mu prinose tanjire, više s onim što voli, manje s onim što ne voli a što je puno zdravije, „neće, brate“. A zna se šta deca vole, grickalice, sendviče, suvu hranu. Kad bismo mogli da ih stavimo u neku vazu, ko ukrasno cveće, super bi bilo.

bambino_obesità_grasso_madre_salute_comprensione_tristezza_alimentazione

E, sad moja priča.

Kad danas gledam fotografije sebe kad sam bila mala, na njima dominiraju glava i kolena, ostalo je skoro nevidljivo, toliko sam bila mršava. Detinjstvo pamtim po tome kako me jure po dvorištu da mi u usta gurnu kašiku sa ribljim uljem i kako mi uporno nutkaju jagode, lubenicu i jogurt na koje sam bila alergična. Po savetu lekara, trebalo me je time kljukati kao ćurku dok moj organizam ne prestane da se buni. Posledica – kavijar očima ne mogu da vidim, smrdi mi na riblje ulje, jagode i lubenicu volim da pomirišem, jedino sam sa jogurtom na „onako“ – može, a ne mora. U neko doba, oko puberteta, zavolela sam hranu i oko mene su svi bili presrećni. Posledica je da celog života kuburim sa nekim viškom koji sam, doduše, držala pod kontrolom, i koji se izmakao kontroli pre par godina kad sam prestala da budem fizički aktivna. Kako se osećam pisala sam u prethodnom postu. Ponekad kao kornjača okrenuta na oklop.

Period kad sam najviše vodila računa o ishrani je bio period trudnoće. Odmah su me isprepadali da vodim računa, prvo jer treba da se porodim, drugo da ne rodim „nešto debelo“. Igrom slučaja, nisam dojila svoju ćerku i ona je od rođenja bila pod budnom pratnjom, kada je ishrana u pitanju, pedijatra u koga se i danas kunem. Jednom mesečno, on mi je pisao jelovnik i do godinu dana, moja ćerka je sve jela. Čak i ribu pre nego što je izgovorila „riba“, znate ono staro verovanje da se detetu ne daje riba dok ne nauči da kaže riba jer može da ostane nemo. Mo’š misliti.

Nikada, ali nikada joj nisam kupila kašicu i nikada joj nisam dala da jede „splačine“ (to je ono kad dete neće supu pa mu u supu nadrobe svašta, moj, to jest, njen lekar je smatrao da dete od malena mora da se navikava na ukuse, pa joj recimo nisam pravila mešavinu pirea i pasirane džigerice, nego joj posebno davala jedno i drugo.

Moja ćerka više nije dete, odrasla je osoba,ne jede čokolade, slatkiše, paštete, suhomesnato, sve ono što je tako lako podmetnuti i redovno trči i trenira. Prženo ne smem da joj ponudim, hleb joj mesim i  svakodnevno joj kuvam posebno, ali mi ne cvili kad god treba da izađe da joj nešto ne stoji, da izgleda ovako ili onako, što neminovno dođe kod one dece koju su kljukali, onda kad mogu da kažu – neću i kad je već pomalo kasno.

Ako ste od onih koji misle da je najvažnije da dete bude sito i ne učite ga da je važno da bude fizički aktivno jer će kad poraste znati treba li mu to ili ne, pravite ogromnu grešku jer se navike stiču u detinjstvu.

come-fare-una-corsa-ad-ostacoli-al-chiuso-per-bambini_5d0995251137823f997cba1b0ead660f

Na kraju, šta da vam kažem, snaga ne ulazi na usta, na usta ulazi zdravlje, snaga, ne baš Herkulovska, već  ona životna koja se stiče aktivnošću. Dete treba pravilno usmeravati a ne toviti ga uz more pogrešnih saveta od kojih će biti debelo,  nepokretno i istraumirano.

Posted By 

Advertisements

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s