DR ZORAN MILIVOJEVIĆ: TELESNO KAŽNJAVANJE DECE – DA, ALI RAZUMNO

U predlogu novog Zakona o porodici koji je predstavljen javnosti Srbije stoji član: „Zabranjuje se svako zlostavljanje dece, a posebno telesno kažnjavanje”. Ukoliko se predlog usvoji, on može izazvati veoma negativne dugoročne posledice u našem društvu.

 Dr Zoran Milivojević: Telesno kažnjavanje dece – da, ali razumno

 

 

U predlogu novog Zakona o porodici koji je predstavljen javnosti Srbije stoji član: „Zabranjuje se svako zlostavljanje dece, a posebno telesno kažnjavanje”. Predlog ovog Zakona je sačinila radna grupa koju je oformila Vlada Srbije 2006. godine, i on je stavljen na javnu raspravu kako bi stručna javnost mogla da reaguje.

Ovaj tekst je upravo doprinos takvoj raspravi i oštra kritika predloga da se roditeljima zabrani svako, pa i najblaže telesno kažnjavanje dece. Ovakav predlog neopravdano izjednačava telesnu kaznu sa fizičkim zlostavljanjem dece. Naš cilj je da ukažemo na razliku telesne kazne i fizičkog zlostavljanja, kao i da ukažemo na neutemeljenost pretpostavki od kojih polaze oni koji se zalažu da se roditeljima zabrani telesno kažnjavanje dece. Ovakav pravni zahvat od strane države i posezanje u intimu odnosa roditelja i deteta jeste opasni socijalni inžinjering. Ukoliko se predlog usvoji, on može izazvati veoma negativne dugoročne posledice u našem društvu.

„Savremena pedagogija i dečja psihologija su u velikoj meri kontaminirani ideologijom srećnog deteta, što kod roditelja izaziva osećanje zbunjenosti i dezorijentacije u odnosu na način vaspitanja, osećanje nekompetentnosti u roditeljskoj ulozi i veoma jasno osećanje nemoći da upravljaju ponašanjem svog deteta.“

Savremena pedagogija i dečja psihologija su u velikoj meri kontaminirani ideologijom srećnog deteta, što kod roditelja izaziva osećanje zbunjenosti i dezorijentacije u odnosu na način vaspitanja, osećanje nekompetentnosti u roditeljskoj ulozi i veoma jasno osećanje nemoći da upravljaju ponašanjem svog deteta. Kako je to primetio Kristofer Laš, savremeni roditelji su izgubili veru u autoritet nad sopstvenom decom, a društvo u celini izgubilo je želju da veruje roditeljskoj sposobnosti da socijalizuju vlastitu decu, što je sve zajedno rezultiralo invazijom socijalnog inženjeringa na tradicionalni porodični život.[1] Zbog toga je važno da se u Srbiji ne dozvoli nepromišljeno eksperimentisanje sa generacijama mladih, posebno kada je sve više dokaza da dominantno popustljivo vaspitanje dece (permisivno vaspitanje) kao i prezaštitničko vaspitanje (invazivno vaspitanje) ne pripremaju savremenu decu za samostalni život u drušvu.

Telesna kazna, kazna, disciplinovanje, vaspitanje

Potrebno je praviti razliku između telesnog kažnjavanja i ostalih oblika kažnjavanja u koje spadaju, na primer, frustracija želje, „tajm aut” i neprijatan zadatak. Sa druge strane kažnjavanje je samo jedan oblik disciplinovanja dece, u koje, pored kažnjavanja ubrajamo postavljanja granica (zabranjivanja detetu da ostvaruje neke želje i da se ponaša na određeni način) i prisiljavanja na neprijatne a korisne zadatke. Sa druge strane potrebno je ne upasti u zamku da se disciplinovanje dece izjednači sa vaspitanjem dece koje je još širi pojam.

Prema tome telesno kažnjavanje dece je samo jedna od disciplinskih metoda koja se primenjuje povremeno, kod neke dece i u nekim situacijama.

Telesno kažnjavanje je racionalni postupak kojim se detetu koje odbija da odustane od opasnog ili agresivnog ponašanja sa nekoliko udaraca po guzi nanosi bol, bez izazivanja povreda. Telesno kažnjavanje je postupak rezervisan za posebne situacije u kojima, po oceni roditelja, drugi postupci nisu dovoljno efikasni.

O nužnosti telesnog kažnjavanja

Telesno kažnjavanje je racionalni postupak kojim se detetu koje odbija da odustane od opasnog ili agresivnog ponašanja sa nekoliko udaraca po guzi nanosi bol, bez izazivanja povreda. Telesno kažnjavanje je postupak rezervisan za posebne situacije u kojima, po oceni roditelja, drugi postupci nisu dovoljno efikasni.

„Telesno kažnjavanje dece je samo jedna od disciplinskih metoda koja se primenjuje povremeno, kod neke dece i u nekim situacijama.“

Iako jeste moguće vaspitati neku decu bez primene telesne kazne, to ne važi za svu decu. Neka deca u nekim situacijama jednostavno moraju da dožive telesnu kaznu kako bi pristala da se podrede roditeljskom autoritetu.

Postoje tri situacije u kojima postoji potreba za telesnom kaznom:

1. Kada je dete malo i kada nije u stanju da razume moguće posledice svojih postupaka, a u pitanju su neke opasne situacije. Tada je telesno kažnjavanje ili jedini ili najefikasniji vaspitni postupak.

2. Kada je dete agresivno i nasilno prema drugoj deci, životinjama i odraslima. Tada telesna kazna omogućuje detetu da shvati da i njih boli isto kao što i njega boli. Na ovaj način se omogućuje da dete razvije empatiju i saosećanje, što je osnova socijalizacije.

3. U situacijama kada dete odbija da prihvati druge kazne (frustraciju želje, neprijatni zadatak i slično) i da promeni ponašanje. U takvim situacijama roditelju ostaje jedino da primeni prisilu kako bi imao moć da kontroliše dete, što može da uključuje telesno kažnjavanje deteta. U takvim situacijama jednostavno nema drugog načina da se dete natera da poštuje naredbu. U tom smislu telesna kazna je majka svih kazni jer ukoliko u lancu zaoštravanja kazni na kraju ne postoji i ova mogućnost, sve druge kazne nemaju smisla. Na sličan način funkcioniše i država: ako se neko ogluši na odluke suda, država primenjuje prisilu i nasilno privođenje te osobe i sprovođenje sankcije nad njom.

„Iako jeste moguće vaspitati neku decu bez primene telesne kazne, to ne važi za svu decu. Neka deca u nekim situacijama jednostavno moraju da dožive telesnu kaznu kako bi pristala da se podrede roditeljskom autoritetu.“

Kako u ovim situacijama nije moguće drukčije uticati na dete u njegovom najboljem interesu, u zaštiti njegovog tela i života, racionalno telesno kažnjavanje jednostavno mora da ostane deo legitimnog i legalnog roditeljskog vaspitnog repertoara.

Psihološke prednosti telesnog kažnjavanja

 

Savremeni roditelji koji u velikoj većini jasno pokazuju ljubav i brigu svojoj deci imaju problem kako da svoje dete motivišu na ona ponašanja koja su korisna, a koja deca doživljavaju kao neprijatna.

Detovim ponašanjem upravlja nesocijalizovana motivacija koja se naziva princip prijatnosti. To jednostavno znači da će dete činiti ono što mu je prijatno, a izbegavaće da čini ono što mu je neprijatno. Zbog toga će se dete opirati svim onim korisnim stvarima koje od njega zahtevaju roditelji. Ovakva detetova motivacija je nekada veoma otporna na argumente i molbe roditelja, već je potrebno primeniti izvesnu dozu prisilnog izazivanja neprijatnosti kod deteta. Ova prisila se takođe oslanja na princip prijatnosti tako što dete stavlja pred izbor ili manja neprijatnot zadatka koji zahtevaju roditelji ili veća neprijatnost prisile koju će roditelji izvršiti ili prete da će je izvršiti ako ih dete ne posluša.

U većini tradicionalnih metoda se koriste dve vrste prisile: telesna kazna i izazivanje straha od odvajanja (separacionog straha).

„Detovim ponašanjem upravlja nesocijalizovana motivacija koja se naziva princip prijatnosti. To jednostavno znači da će dete činiti ono što mu je prijatno, a izbegavaće da čini ono što mu je neprijatno. Zbog toga će se dete opirati svim onim korisnim stvarima koje od njega zahtevaju roditelji. Ovakva detetova motivacija je nekada veoma otporna na argumente i molbe roditelja, već je potrebno primeniti izvesnu dozu prisilnog izazivanja neprijatnosti kod deteta.“

Izjave tipa da će roditelj otići ako ga dete ne posluša, da će ga dati nekom drugom jer je nevaljalo i slično efikasno kod deteta izazivaju separacijski strah, tako da su primenljive u kontroli detetovog ponašanja. Međutim, one šalju detetu poruku da nije dovoljno dobro da bi bilo voljeno, da je toliko loše da zaslužuje da bude odbačeno, da ne vredi i slično, tako da mogu biti psihološki toksične poruke koje oštećuju detetovu sluku o sebi, njegovo samopoštovanje i ljubav prema sebi. Pogotovo ako se koriste izjave koje su na granici zlostavljačkog zastrašivanja: „Daću te ciganima“, „Otići ću od kuće“, „Izlazi iz mog stana“, „U grob ćeš me oterati pa me neće biti“, itd.

Roditelji koji vole svoju decu i koji su se opredelili da ih nikada ne odbacuju i da im nikada ne prete odbacivanjem kada nisu poslušna, imaju veliki problem kako da motivišu svoju decu na ona ponašanja koja su deci neprijatna. U tom slučaju telesna kazna jeste jedini način za uspostavu konačnog autoriteta roditelja i pristajanje deteta na podređenu poziciju. Ukoliko roditelji detetu pokazuju ljubav, ali ga i disciplinuju, što može da uključi i primereno telesno kažnjavanje, nema opasnosti da će dete to doživeti kao zlostavljanje ili kao traumu koja će se negativno odraziti na njegov dalji razvoj. Neka novija istraživanja upravo pokazuju da su deca vaspitana na ovaj način uspešnija i zadovoljnija od druge dece.

Razumno telesno kažnjavanje dece

 

Postoje brojni načini na koje roditelj može udariti dete i jasno je da mnogi od ovih načina mogu spadati u fizičko zlostavljanje dece. Kako postoji velika razlika između telesnog kažnjavanja i fizičkog zlostavljanja, potrebno je definisati granice između ove dve kategorije. U tom smislu se postavlja pitanje šta je to razumno telesno kažnjavanje dece? Da li je to jedan, tri ili dvanaest udaraca? Jasno je da bilo kakva precizna operacionalizacija prihvatljivog telesnog kažnjavanja dece nije moguća upravo zbog velikoh broja različitih varijabli u raznoraznim životnim situacijama. Svaku fizičku kaznu je potrebno tumačiti samo u kontekstu u kome je primenjena i u kontekstu postojećeg odnosa konkretnog roditelja prema konkretnom detetu.

„Ukoliko roditelji detetu pokazuju ljubav, ali ga i disciplinuju, što može da uključi i primereno telesno kažnjavanje, nema opasnosti da će dete to doživeti kao zlostavljanje ili kao traumu koja će se negativno odraziti na njegov dalji razvoj.“

Uzrast deteta. Telesna kazna je primenljiva na decu od 18 meseci do pubertetskog uzrasta, odnosno do 12 godine. Smatra se da dete mlađe od 18 meseci jednostavno nije u stanju da razume posledice svog ponašanja.

Način kažnjavanja se odnosi na vrstu udaraca, deo tela deteta koji je udaren, vremenski odnos sa prekršajem, da li je udarac praćen objašnjenjem, da li je dete bilo upozoreno da će biti telesno kažnjeno, učestalost primene, da li se telesna kazna izvršava u privatnom okruženju i slično.

Deo tela. Udara se po onim delovima tela gde neće nastati povreda nekog organa. To je uglavnom debelo meso ili delovi butina koji se nalaze ispod debelog mesa. Udarci po glavi i vratu, kao šamari se smatraju opasnim i ponižavajućim. Zbog mogućnosti da izazovu unutrašnje povrede udarci u stomak i druge delove tela se smatraju naročito opasnim.

Vrsta udaraca. Udara se otvorenim dlanom i prstima po koži. Mogu se koristiti i određeni predmeti poput šibe i kaiša, ali samo ukoliko je udarac tim predmetima iste snage kao i udarac otovrenim dlanom i prstima. U nekim zemljama se smatra da se korišćenje predmeta ne sme dozvoliti jer onaj ko koristi predmete ne može da proceni snagu udarca i njegov povređivački potrencijal.

„Postoje brojni načini na koje roditelj može udariti dete i jasno je da mnogi od ovih načina mogu spadati u fizičko zlostavljanje dece. Kako postoji velika razlika između telesnog kažnjavanja i fizičkog zlostavljanja, potrebno je definisati granice između ove dve kategorije.“

Vremenski odnos sa prekršajem. Telesna kazna se koristi da bi se prekinulo određeno ponašanje deteta ili nakon takvog ponašanja, u što kraćem roku od pojave ponašanja.

Pretnja telesnom kaznom kao upozorenje. Smatra se da je potrebno da dete bude unapred upozoreno da će biti telesno kažnjeno ako ne prekine određeno ponašanje ili ako se angažuje u zabranjenom ponašanju.

„Primena telesne kazne u javnosti može kod starijeg deteta izazvati osećanje stida i poniženja. I zato se preporučuje da se telesno kažnjavanje vrši u privatnom okruženju.“

 

Učestalost primene. Telesno kažnjavanje treba da bude disciplinski postupak koji se primenjuje povremeno. Previše često ili svakodnevno telesno kažnjavanje deteta, pogotovo ako je to jedini i uobičajen način disciplinovanja, nije primereno.

Izvršava se u privatnom okruženju. Primena telesne kazne u javnosti može kod starijeg deteta izazvati osećanje stida i poniženja. I zato se preporučuje da se telesno kažnjavanje vrši u privatnom okruženju.

Telesna posledica. Cilj kazne je da nastane bol, a ne povreda. Ukoliko je udarac izazvao određene promene na koži poput crvenila, oderotine ili modrice, oni treba da su takve prirode da nestanu u u narednih 24 časa.[2] Ukoliko kao posledica telesnog kažnjavanja nastane teška telesna povreda deteta, i to kao posledica slučajnih okolnosti a ne namere roditelja da povredi, to se može smatrati fizičkim zlostavljanjem.

Primena drugih disciplinskih metoda. Porebno je sagledati da li roditelji osim telesne kazne koriste i druge oblike kažnjavanja (tajm autu, frustraciju želje, neprijatni zadatak). Takođe je važno pogledati da li roditelji pored kažnjavanja koriste i druge disciplinske metode. Važno je i da li roditelji pored disciplinskih metoda koriste i druge vaspitne metode kao što su pohvaljivanje, objašnjavanje, pokazivanje ličnim primerom, itd.

Opšti odnos roditelja prema detetu. Ovo je kontekst u kome treba tumačiti svaku telesnu kaznu. I zato je to glavni pokazatelj da li je u pitanju razumno telesno kažnjavanje ili zlostavljanje deteta. Ukoliko roditelj pokazuje ljubav, brigu, pažnju prema detetu taj odnos se može smatrati dobrim. Roditelji (ili staratelji) koji pokazuju otvoreno neprijateljstvo prema detetu ili prikriveno, kao kod ambivalentnih roditelja i staratelja, su glavni izvor različitih oblika zlostavljanja deteta.

Fizičko zlostavljanje

 

Deca mogu biti žrtve porodičnog nasilja i zlostavljanja na razne načine. Neki autori izdvajaju pet načina na koje je moguće decu zlostavljati: zanemarivanje, fizičko zlostavljanje, emocionalno zlostavljanje, seksualno zlostavljanje i svedočenje porodičnom nasilju.[3] Isti autori definišu da fizičko zlostavljanje obuhvata sva ponašanja koja nisu posledica nesrećnog slučaja, a rezultuju telesnom povredom ili smrću deteta.

Telesno kažnjavanje se bitno razlikuje od fizičkog zlostavljanja i kao takvo ono mora da bude dostupno roditeljima iz više razloga.

Deset pogrešnih pretpostavki koje zastupaju oni koji žele da roditeljima zabrane telesno kažnjavanje vlastite dece

Ove pretpostavke su sledeće:

Teza 1. Svaki udarac, pa i najblaži stvara dugotrajne negativne posledice kod dece. Zato je svaki oblik telesnog kažnjavanja jednak zlostavljanju dece.

Teza 2. „Nasilje rađa nasilje!“ samo telesno kažnjavana deca postaju fizički nasilna.

Teza 3. Racionalno telesno kažnjavanje lako „preraste“ u teško fizičko zlostavljanje.

Teza 4. Telesna kazna je ugrožavanje detetovog prava na telesni integritet.

Teza 5. Sve civilizovane zemlje su donele zakone kojima se zabranjuje telesno kažnjavanje dece.

Teza 6. Uvek je moguće kontrolisati decu na nenasilan način.

Teza 7. Jednakost roditelja i deteta je moguće i idealno stanje.

Teza 8. Roditelji koji telesno kažnjavaju decu pokazuju svoju nemoć.

Teza 9. Roditelj koji telesno kažnjava je sadista koji se iživljava nad slabijim, nad detetom koje ne može da mu uzvrati.

Teza 10. Neće nas primiti u Evropsku Uniju, ukoliko Zakonom o porodici izričito ne zabranimo roditeljima da telesno kažnjavaju decu.

A sada razmotrimo jednu po jednu od ovih pretpostavki.

Teza 1. Svaki udarac, pa i najblaži stvara dugotrajne negativne posledice kod dece. Zato je svaki oblik telesnog kažnjavanja jednak zlostavljanju dece.

Ova teza je centralna teza onih koji se zalažu za zabranu telesnog kažnjavanja, uprkos tome što za nju jednostavno ne postoje nikakvi empirijski dokazi koji bi mogli da je potkrepe. Postoji jasna i veoma velika razlika između telesnog kažnjavanja i fizičkog zlostavljanja deteta.

Telesno kažnjavanje nije isto što i vaspitanje deteta, već je samo jedan element vaspitnog reperotoara koji je rezervisan za krajnje situacije i koji se zbog toga može primeniti povremeno. Stalno ili veoma često telesno kažnjavanje deteta, bez drugih vaspitnih postupaka jeste zlostavljanje deteta.

„Telesno kažnjavanje nije isto što i vaspitanje deteta, već je samo jedan element vaspitnog reperotoara koji je rezervisan za krajnje situacije i koji se zbog toga može primeniti povremeno.“

 

Kada je u pitanju malo dete, onda pod telesnom kaznom podrazumevamo jedan, dva ili tri udarca po guzi koji kod deteta izazivaju bol, ali ne i povredu. Telesno kažnjavanje ne sme da se vrši nekim predmetom, a po pravilu ne oštećuje tkivo. Ne smeju se telesno ni na drugi način kažnjavati deca mlađa od godinu dana, a telesno kažnjavanje se može tolerisati dok dete ne napuni dvanaest godina. To je sasvim različito od fizičkog zlostavljanja koje uključuje premlaćivanje i nanošene telesnih povreda.

Iako novija istraživanja dečje otpornosti (rezilijentonsti) pokazuju da su deca otpornija na traumu zlostavljanja nego što se ranije mislilo[4], ipak se može smatrati tačnim zaključak da zlostavljanje dece povećava verovatnoću da će dete razviti neka vrsta dugoročne negativne posledice.

Nema nikakvog empirijskog dokaza da telesno kažnjavanje (koje razlikujemo od fizičkog zlostavljanja) negativno utiče na dugotrajni razvoj deteta. Naprotiv, neka novija istraživanja pokazuju da deca koja su dobijala „po guzi“ do šeste godine uspešnija u školi i ambicioznija od dece koja nisu kažnjavana na ovaj način, a da između njih nema razlike u mentalnom zdravlju.[5]

Teza 2. „Nasilje rađa nasilje!“ – samo telesno kažnjavana deca postaju fizički nasilna.

U suprotnosti sa predrasudom da telesno kažnjavanje povećava agresivnost dece su i novija zapažanja u porodicama dece koja su vaspitana na popustljiv, permisivan, odnosno politički prihvatljiv način, da su upravo ova deca agresivnija od ostale dece. Ona često nisu u stanju da iskontrolišu frustraciju svojih želja i onda se nasilno ponašaju prema drugima da bi ih naterali da im ispune volju. Pri tome ova nikada telesno kažnjavana deca mogu biti svirepa, sa izraženom ravnodušnošću, bez saosećanja sa drugima, sve do stepena psihopatije. Takođe zapažamo i pojavu da ovakva deca kada odrastu mogu zlostavljati i biti fizički nasilna prema roditeljima koji ih nikada ranije nisu kažnjavali.

„Nema nikakvog empirijskog dokaza da telesno kažnjavanje (koje razlikujemo od fizičkog zlostavljanja) negativno utiče na dugotrajni razvoj deteta.“

Mala deca su po prirodi stvari nesocijalizovana jer su u procesu socijalizacije, tako da kada im neko drugi osujećuje neku želju (frustracija) postaju prema njemu agresivna i nasilna, na primer prema drugoj deci ili roditeljima. Ukoliko roditelji ne reaguju adekvatno, i pokažu malom detetu da su fizički jači od njega, ova deca mogu da smatraju za sebe da su dominantni alfa pojedinci koji upravljaju porodicom.

Novija istraživanja u zemljama u kojima dominira popustljivo vaspitavanje dece pokazuju da tamo raste procenat „malih nasilnika“ među decom, odnosno one dece koja zbog frustracije neke želje postaju nasilni i prema roditeljima i prema vaspitačima ili učiteljima. Tako, na primer, statistike britanske vlade pokazuju da svakog dana oko petnaestoro dece stare između 4 i 6 godina biva privremeno udaljeno iz vrtića zbog napada na vaspitače i učitelje koji pokušavaju da ih kontrolišu. Britanske statistike takođe pokazuju da skoro 11% dece mlađe od 10 godina zlostavlja svoje roditelje, uglavnom majke. Istraživač ovog problema Aric Sigman je izjavio: „Uzrast pri kojem deca pokazuju prezir i postaju nasilna do svojih roditelja i učitelja se smanjuje. Neki to polinju da čine još u vrtiću”. Istraživanja su pokazala i da je stepen nasilnosti ove dece u najvećoj korelaciji upravo sa popustljivim vaspitanjem iste te dece (permisivno vaspitanje). Iz takvih podataka možemo izvući suprotan zaključak da „Nenasilje rađa nasilje”, odnosno potvrdu narodne poslovice: „Tucite svoju decu da ona kada odrastu ne bi tukla vas”.

Sa druge strane nema dokaza koji potvrđuju „istinu” da će zlostavljana deca, žrtve nasilja, zaista izrasti u odrasle ljude koji će vršiti nasilje. Upravo su longitudinalna istraživanja kasnije sudbine dece koja su bila zlostavljanja, pokazala da ona po pravilu ne izrastaju u nasilnike, kako se to obično smatra. Naprotiv, istraživanja koja su obuhvatila širu populaciju zlostavljane dece su pokazala da preko sedamdeset posto njih kada odraste nikada ne zlostavlja svoju decu.[6] Dakle, velika većina žrtava nasilja kasnije ne postaju vršioci nasilja. Sasvim suprotno od uvreženog stereotipa da nasilje rađa nasilje.

„U suprotnosti sa predrasudom da telesno kažnjavanje povećava agresivnost dece su i novija zapažanja u porodicama dece koja su vaspitana na popustljiv, permisivan, odnosno politički prihvatljiv način, da su upravo ova deca agresivnija od ostale dece.“

Predrasuda „Nasilje rađa nasilje“ je nastala na osnovu kliničkih zapažanja da roditelji koji su zlostavljali svoju decu često prijavljuju da su i sami u detinjstvu bili zlostavljani. To je objašnjeno postojanjem mehanizma odbrane „identifikacija sa agresorom“ kod zlostavljanog deteta. Ali iskustvo sa kliničkom grupom ne može služiti za pouzdano zaključivanje o populaciji nekada zlostavljanih jer je onaj (veći) deo ove populacije koji kasnije nije zlostavljao svoju decu kliničari nikada nisu videli. Zbog toga možemo zaključiti da slogan „nasilje rađa nasilje“ važi samo za manje od jedne trećine zlostavljane dece, a nikako ne za sve.

Prema tome postoje različiti motivi za nasilno ponašanje dece. Kao što je u izvesnoj meri tačno da „nasilje rađa nasilje”, isto tako je tačno i da „nenasilje rađa nasilje”. Objektivan pristup problemu nasilja i vaspitanja mora uvažiti obe činjenice.

Posebno je opasno kada stručnjaci koji čvrsto veruju u samoobjašnjavajuću predrasudu „nasilje rađa nasilje“, a rade u vrtićima, školama i socijalnom radu, počnu da je primenjuju u obrnutom smislu: „nasilje je rođeno nasiljem“. Tada veruju da svako nasilno dete mora biti žrtva porodičnog nasilja, jer nasilno ponašanje deteta mora biti rezultat roditeljskog nasilja. Jedna grupa dece koja je nasilna je upravo zbog takvog svog agresivnog ponašanja zaista jeste češće telesno kažnjavana u poređenju sa drugom decom. Međutim, oni koji veruju da nasilje rađa nasilje zagovaraju obrnutu tezu da su deca agresivna zato što su telesno kažnjavana. Stručnjaci sa ovakvim viđenjem neće u detetu koje se nasilno ponaša videti agresora, već žrtvu, a agresora će potražiti u njegovom domaćem okruženju. Iz toga nastaje socijalno opasna praksa povećanja neopravdanog sumnjičenja roditelja i njihovog žigosanja (stigmatizacije) kao nasilnika. U zavisnosti od socijalne moći koju ima stručnjak i institucija kojoj pripada, može uslediti akcija spašavanja deteta koja uprkos svojim dobrim namerama može rezultirati u velikoj šteti kako za dete, tako i za ostale članove porodice. U tom smislu, i onda kada nema nikakvih dokaza koji bi potvrdili sumnju stručnjaka, posebno je socijalno štetna etiketa „sumnje na zlostavljanje“ jer uprkos nedostatku dokaza, sumnja ostaje godinama i izaziva podozrenje socijalnih službi.

Teza 3. Racionalno telesno kažnjavanje lako „preraste“ u teško fizičko zlostavljanje.

Ono što roditelj čini detetu je posledica roditeljevog odnosa prema detetu, uključujući pokazivanje ljubavi, nagrađivanje, kažnjavanje, pa i telesno kažnjavanje. Ako je ovaj odnos poremećen, ako je roditelj ambivalentan prema detetu, ako prema detetu ima prikriven ili otvoren odnos prezira ili mržnje, tada se pojavljuju zanemarivanje i zlostavljanje deteta u svim svojim psihološkim i fizičkim oblicima. Ali ako roditelj voli svoje dete – kao što to čini ogromna većina roditelja – i tu ljubav detetu pokazuje, tada nema opasnosti da će bilo koja kazna „prerasti“ ili „eskalirati“ u zlostavljanje. Kazna je racionalni postupak ili izraz roditeljevog osećanja ljutnje (koje je potpuno različito od osećanja prezira i mržnje jer nije usmereno ka osobi deteta, već ka njegovom ponašanju), moćan zahtev da se dete podredi roditeljevom zahtevu.

„Kao što je u izvesnoj meri tačno da „nasilje rađa nasilje”, isto tako je tačno i da „nenasilje rađa nasilje”. Objektivan pristup problemu nasilja i vaspitanja mora uvažiti obe činjenice.“

 

Ovu tezu zastupaju ljudi koji imaju takvu predstavu o emocijama prema kojoj ljutnja, na primer, može da brzo „preraste“ u mržnju, a što ukazuje na pogrešnu predstavu o emocijama. Ljutnja i mržnja su dva odvojena emocionalna kvaliteta, međusobno nepovezana. Ljutnja je reakcija na načije neprihvatljivo ponašanje, dok istovremeno odnos prema osobi koja se tako ponaša može biti ljubav ili poštovanje. Mržnja je osećanje prema drugom čoveku kao prema osobi za koju se procenjuje da je zla.[7]

Ova teza o gubitku kontrole i eskalaciji nasilja nikako nije dokazana empirijskim podatcima, a nije ni konzistentna sa teorijom. Ona se „dokazuje“ izjavama u kojima se tvrdi da „tamo negde postoje neki roditelji“ koji gube kontrolu i premlaćuju svoju decu.

Teza 4. Telesna kazna je ugrožavanje detetovog prava na telesni integritet.

Za razliku od fizičkog zlostavljanja, telesno kažnjavanje ne povređuje dete i ne ugrožava njegov telesni integritet. Roditelji kažnjavaju dete kako ono ne bi ponavljalo opasno ili agresivno ponašanje u budućnosti, dakle za detetovo dobro. Pretpostavka je da su roditelji odrasli ljudi sa odgovarajućim informacijama i sposobnošću zaključivanja koje nisu dostupni detetu, tako da oni znaju bolje od deteta znaju šta je za njega dobro.

Ako primenimo istu logiku kojom dokazuje da je telesna kazna nešto što ugrožava detetovo pravo na dostojanstvno i na telesni integritet, sa još jačim argumentima to možemo reći za situaciju u kojoj se detetu koje se tome protivi daje inekcije nekog leka ili se vrši neka druga invanzivna medicinska intervencija. U svim ovim slučajevima se sprovodi nasilje nad detetovim telom protiv volje deteta, a za detetovo dobro.

Konvencija o pravima deteta Generalne skupštine UN iz 1989. godine, koja je Jugoslavija ratifikovala 1990. godine, a Srbija 2001. godine nigde ne zabranjuje roditeljima da telesno kažnjavaju decu. Da je tako nešto napisano u samoj Konvenciji, najverovatnije da ona ne bi ni bila usvojena.

U svom reagovanju u Politici (21.07.2011) profesor pravnog fakulteta u Beogradu dr Milan Škulić je dao svoje tumačenje ovog pitanja u Konvenciji o pravima deteta: „Ako bismo smatrali da Konvencija o pravima deteta zabranjuje baš svako telesno kažnjavanje dece, to bi onda značilo da te odredbe krši najveći broj država, a to, naravno, nije slučaj. Naprotiv, daleko je veći broj država koje su pristupile ovoj konvenciji, a koje nemaju takvu vrstu zabrane u svom zakonodavstvu.”

„Konvencija o pravima deteta Generalne skupštine UN iz 1989. godine, koja je Jugoslavija ratifikovala 1990. godine, a Srbija 2001. godine nigde ne zabranjuje roditeljima da telesno kažnjavaju decu. Da je tako nešto napisano u samoj Konvenciji, najverovatnije da ona ne bi ni bila usvojena.“

Ono što zaista piše u Konvenciji o pravima deteta je sledeće: Član 19, stav 1. „Strane ugovornice će preduzeti odgovarajuće zakonske, administrativne, socijalne i obrazovne mere za zaštitu deteta od svih oblika fizičkog ili mentalnog nasilja, povređivanja ili zlostavljanja, zapostavljanja ili nemarnog postupanja, maltretiranja ili eksploatacije, uključujući seksualno zlostavljanje, dok je pod brigom roditelja, zakonskih zastupnika ili bilo koje druge osobe koja se brine o detetu.” Dakle reč je o zlostavljanju i nasilju (engleski: violence), a ne o kažnjavanju (engleski: punishment).

Konvencijom je ustanovljen Komitet za prava deteta UN, kojeg čine deset članova izabranih na pet godina. Izuzetno je važno shvatiti da ovaj komitet jeste nadležan samo da prati sprovođenje usvojene konvencije, ali da Komitet za prava deteta UN uprkos veoma autoritativnog imena nema ovlašćenje da interpretira samu konvenciju i njene članove.

Uprkos tome Komitet je izrazio svoj stav da „telesno kažnjavanje grubo kršenje osnovnih prava deteta, ugrožavanje njegovog integriteta i dostojanstva” (Opšti komentar br. 8) te je u maju 2008. godine nakon razmatranja „Inicijalnog izveštaja o ostvarivanju Konvencije o pravima deteta u Srbiji” preporučio da se „hitno i izričito zakonom zabrani telesno kažnjavanje u okviru porodice”.

„Na isti način se ponaša i država prema odraslima kada koristi nasilje prema onima koji neće da „slušaju“: ako se ne povinuju odlukama suda, dođe policija i prisilno ih privede u zatvor.“

 

Još više od toga, ovakva interpretacija Člana 19 Konvencije o pravima deteta, od strane deset članova Komiteta za prava deteta UN de fakto narušava prava roditelja i staratelja koji su definisani Članom 5. te iste Konvencije: „Strane ugovornice će poštovati odgovornosti, prava i dužnosti roditelja ili, gde je takav slučaj, članova šire porodice ili zajednice, kako je predviđeno lokalnim običajima, zakonskih staratelja ili drugih osoba zakonski odgovornih za dete, da bi se omogućilo, na način koji je u skladu sa razvojnim mogućnostima deteta, odgovarajuće usmeravanje i savetovanje u ostvarivanju prava priznatih ovom Konvencijom.” Dakle, ne samo da je neovlašćeno, već ovakvo tumačenje Konvencije o pravima deteta UN od strane Komiteta za prava deteta UN je u suprotnosti sa samom Konvencijom jer ono krši prava roditelja koja su zagarantovana Članom 5 iste te Konvencije. Kako je u pitanju samo komentar Konvencije ili neobavezujuća preporuka, bez ikakve pravne snage u međunarodnom pravu, ovaj postupak Komiteta nije izazvao veće pravne debate u UN.

Prema tome važno je razumeti da je u pitanju neobavezujuća preporuka Komiteta, a ne obaveza koja sledi automatski iz Konvencije o pravima deteta UN.

Oni koji zagovaraju da se roditeljima zakonom izričito zabrani telesno kažnjavanje dece često zamagljuju celu stvar krijući se iza autoriteta Ujedinjenih Nacija, stvarajući privid da su sve zemlje prihvatile takvo zakonsko rešenje, da je takvo zakonsko rešenje obaveza, i da se mora prihvatiti. Istina je da je samo 29 od 198 zemalja izričito zabranilo roditljima da telesno kažnjavaju svoju decu – 169 zemlje nije to učinilo niti namerava. Među zemljama koje nisu zabranile telesno kažnjavanje dece su neke veoma razvijene demokratske zemlje: SAD, Kanada, Australija, V. Britanija, Francuska, Italija, Belgija, Češka, Slovačka, itd.

Sledeći autoritet Komiteta za prava deteta i pravnu interpretaciju telesne kazne, Savet Evrope je 2004. godine (preporuka 1666) preporučio da se na telesno kažnjavanje gleda kao na kršenje dečjih osnovnih prava na ljudsko dostojanstvo i telesni integritet, zahtevajući da i deca imaju jednaku pravnu zaštitu kao i odrasli.

Kako su u pitanju preporuke, a ne obaveze, jasno je da naveći deo zemalja nije u svoje zakonodavstvo uvrstio sankcionisanje telesnog kažnjavanja dece od strane roditelja. Zbog toga ni Srbija nema nikakvu međunarodnu obavezu da u novi Zakon o porodici stavlja odredbu o zabranjivanju roditeljima da telesno kazne dete.

Pravno gledano, sve je jasno, ali problem je u tome što bi pravila, dakle zakoni trebalo da se donose na osnovu činjenica i racionalnih argumenata, a ne na osnovu predrasuda, dobronamernih zabluda i filozofskih ideala. Na žalost, očigledno je da pravni eksperti ne raspolažu sa najnovijim uvidima u psihologiju vaspitanja i rezultate novijih istraživanja.

Teza 5. Sve civilizovane zemlje su donele zakone kojima se zabranjuje telesno kažnjavanje dece.

Iako zagovornici zabrane telesnog kažnjavanja stvaraju utisak da je većina zemalja u svetu zabranila roditeljima da kažnjavaju decu, istina je da je to učinilo samo 29 zemalja naspram 169 zemalja koje su to odbile da učine.

Ni u jednoj saveznoj državi Sjedinjenih Američkih Država nije zabranjeno roditeljima da telesno kažnjavaju decu, a u dvadeset država je čak dozvoljeno da se telesna kazna primenjuje u školama. Isto tako ni u jednoj Afričkoj, kao ni u većini Azijskih zemalja nije roditeljima zabranjeno da telesno kažnjavaju decu. U Australiji je u svim saveznim državama i teritorijama dozvoljeno razumno telesno kažnjavanje dece koje se jasno razlikuje od zlostavljanja dece koje se strogo kažnjava.

„Iako zagovornici zabrane telesnog kažnjavanja stvaraju utisak da je većina zemalja u svetu zabranila roditeljima da kažnjavaju decu, istina je da je to učinilo samo 29 zemalja naspram 169 zemalja koje su to odbile da učine.“

U Kanadi je takav zakon bio donet, ali ga je Ustavni sud Kanade poništio i dozvolio roditeljima da telesno kažnjavaju svoju decu između 2 i 12 godine. Roditelji smeju da telesno kažnjavaju decu udarajući otvorenom šakom (upotreba kaiša, pruta i drugih „pomagala“ je zabranjena).

Iako je dvadeset evropskih zemalja sledilo primer Švedske iz 1978. godine, to nisu učinile velike zemlje poput Velike Britanije u kojoj je i dalje roditeljima dozvoljeno da telesno kažnjavaju decu, pod uslovom da to ne dovodi do povrede tkiva. U Škotskoj je to takođe dozvoljeno, pod uslovom da roditelji pri tome ne koriste različita „pomagala“.

Države Evropske Unije u kojima roditeljima nije zabranjeno da telesno kažnjavaju decu su Velika Britanija, Francuska, Irska, Italija, Belgija, Češka, Slovačka, Estonija i Litvanija. Takođe ni u Švajcarskoj nije zabranjeno telesno kažnjavanje dece. U Francuskoj i Češkoj nije posebno zabranjeno ni telesno kažnjavanje dece u školama.

Pravne borbe oko telesnog kažnjavanja kod kuće se nastavljaju čak i u skandinavskim zemljama. U Norveškoj koja je 1987. godine zabranila roditeljima telesno kažnjavanje dece, 2005. godine je Vrhovni sud presudio da je roditeljima dozvoljeno da neposredno nakon nekog prekšaja pažljivo udare dete otvorenim dlanom. Ali 2010 godine je pod pritiskom pedocentričnog lobija ova odluka povučena, tako da je danas svaki udarac, pa i onaj najblaži protivzakonit. Na Novom Zelandu je uprkos tome što je više od 10% populacije Novog Zelanda zahtevalo referendum koji je i održan i na kome je velikom većinom odbačena inicijativa da se roditeljima zabrani da telesno kažnjavaju svoju decu, premijer ignorisao rezultate ovog inače neobavezujućeg referenduma. Tamo pravna bitka još uvek traje.

Teza 6. Uvek je moguće kontrolisati decu na nenasilan način.

Pretpostavka na koju se oslanjaju svi koji su protiv telesnog kažnjavanja dece je da je svako dete uvek moguće obuzdati i kontrolisati na neki nenasilan način. Zagovornici ovog pristupa imaju stav da je svakom malom detetu moguće sve objasniti, a da su objašnjenja dovoljna da dovedu do promene detetovog ponašanja. Insistira se na tome da decu treba vaspitavati pohvalom i dobrim primerom i da sa decom treba uspostaviti partnerski odnos.

Iako su sve ovo važne stvari u vaspitanju dece, ova teza jednostavno nije tačna. Tačno je da je neku decu moguće vaspitati bez primene telesne kazne. Ali ono što je jedino efikasno kod neke dece, u nekim situacijama, jeste telesna kazna. Kada se, na primer, četvorogodišnje dete naginje preko terase na trećem spratu, objašnjenje verovatno neće dovoljno zagarantovati da ono to ponašanje neće ponoviti. I zbog toga telesna kazna ne sme biti zabranjena svim roditeljima. Ona mora biti deo legitimnog i legalnog vaspitnog repertoara roditelja, sredstvo koje se koristi u krajnoj nuždi i u posebnim situacijama.

U slepom uverenju da je svaka frustracija deteta jeste i trauma, zagovornici ideologije srećnog deteta i popustljivog vaspitanja su došli do zaključka da je svaki pokušaj disciplinovanja deteta isto što i traumatizovanje deteta.

 

U slepom uverenju da je svaka frustracija deteta jeste i trauma, zagovornici ideologije srećnog deteta i popustljivog vaspitanja su došli do zaključka da je svaki pokušaj disciplinovanja deteta isto što i traumatizovanje deteta. Malo dete jednostavno ne razlikuje sebe od svojih želja, tako da kada roditelj odbije da ispunu detetovu želju ono to razume kao da ga roditelj ne voli. Ono tada doživljava „traumu“ jer veruje da ga roditelj odbacuje. Umesto da eksperti pomognu roditeljima da deci poprave način razmišljanja i kako bi deca umesto da razmišljaju „Ne dozvoljava mi = ne voli me“, počela da razmišljaju „Ne dozvoljava mi zato što me voli“, oni potkrepljuju dečju primitivnu logiku i nameću je drugim odraslima. Slično je i sa ostalim vaspitnim „pseudotraumama“, odnosno situacijama u kojima roditelj nameće detetu šta treba da radi . Malo dete razmišlja da ga roditelj koji ga tera da radi nešto neprijatno u stvari ne voli. A bez ovog teranja i prisiljavanja dete ne može razviti higijenske i radne navike. Slično je i sa kažnjavanjem (ne samo telesnim) jer upravo emocija koja se zove strah od kazne energetski pomaže detetu da se suprotstavi svojoj želji koju inače ne može da kontroliše. Kontrolišući dete, roditelj mu pomaže da razvije psihičke strukture potrebne za samokontrolu. Upravo zbog stava da disciplinovanje (frustracija neprihvatljivih i opasnih želja + prisiljavanje na neprijatne ali korisne zadatke + kažnjavanje) je isto što i traumatizovanje, vaspitanje koje se preporučuje se svelo na pružanje ljubavi i beskonačno objašnjavanje. Umesto da je vaspitanje = ljubav + disciplina, danas imamo promociju jednačine vaspitanje = ljubav.

Teza 7. Jednakost roditelja i deteta je moguće i idealno stanje.

Posebna priča jeste i teza o „jednakosti“ roditelja i dece. Zagovornici ideje o zabrani telesnog kažnjavanja dece stalno provlače tezu da između roditelja i deteta treba da postoji „horiznotalan” odnos – oni su u istoj ravni, jednako pravni partneri – a ne da postoji „vertikalni”, hijerarhijski odnos. Time se negiraju sve činjenice o postojanju velikih razlika između odraslog i deteta, od bioloških, psiholoških, socijalnih i kulturnih, pa i do pravnih.

Ono što je još opasnije promocija teze o horizontalnoj porodici i partnerstvu roditelja i dece uvodi anarhiju u porodicu (grč. anarkhia, stanje bez vođe). Ono što neki od članova radne grupe pravnika koja je osmislila predlog Porodičnog zakonika otvoreno govore jeste da žele da u odnosu na sadašnje stanje razvlaste roditelje oduzimanjem određenog roditeljskog prava i davanjem prava detetu. Oduzimajući roditeljima vlast nad vlastitim detetom, ovakav pristup bi osnažio detetov status delimičnog pravnog subjekta i otežao socijalizaciju i vaspitanje. Kako neki roditelji koji tokom procesa socijalizacije moraju nekada da primene i silu, od toga bi morali da odustanu i da se pomire sa još većim stanjem roditeljske nemoći.

„Ono što neki od članova radne grupe pravnika koja je osmislila predlog Porodičnog zakonika otvoreno govore jeste da žele da u odnosu na sadašnje stanje razvlaste roditelje oduzimanjem određenog roditeljskog prava i davanjem prava detetu.“

 

Iz ovog proizilazi zahtev da je ispravno vaspitanje zasnovano na „partnerskom modelu” ranopravnih strana u kome je potrebno stalno objašnjavati, uveravati i ponašati se prema detetu kao prema prijatelju. Imperativ ovog pristupa je: „ono što ne radite odraslima, nemojte raditi ni deci“. Kako je bilo kakvo nasilje između odraslih neprihvatljivo ponašanje, isti takav stav se mehanički prenosi i na odnos roditelja i deteta, tako da je telesno kažnjavanje, prema ovom gledanju, nepotrebno i opasno. Zaboravlja se da odrasli, za razliku od dece, moraju da se povinuju mnogim društvenim pravilima, i da u suprotnom bivaju predmet nasilja države, tako da bivaju kažnjeni, mnogo oštrije nego što bi ijedan roditelj kaznio dete.

„Zaboravlja se da odrasli, za razliku od dece, moraju da se povinuju mnogim društvenim pravilima, i da u suprotnom bivaju predmet nasilja države, tako da bivaju kažnjeni, mnogo oštrije nego što bi ijedan roditelj kaznio dete.“

Iz teze o jednakosti izvodi se teza da deca i roditelji moraju imati istu pravnu zaštitu, da deca ne trebaju biti diskriminisana u odnosu prema roditeljima, odnosno odraslima. Ova teza nekima može zvučati napredno, ali ona otpisuje sve one brojne biološke, psihološke, socijalne, ekonomske i druge razlike između odraslih i dece, koje, da paradoks bude veći, brojni drugih zakoni uvažavaju. Kako je onda moguće ignorisati te razlike i tražiti ostvarenje jednakosti između prava dece i roditelja kao pravnih subjekata?

Teza 8. Roditelji koji telesno kažnjavaju decu pokazuju svoju nemoć.

Ono što upravo kaznu čini mogućom je pozicija moći. Beskonačna objašnjenja i kritikovanje koje ne prati kažnjavanje su znak roditeljske nemoći. Da bi dete pristalo da se podredi roditeljskim zahtevima, da bi moglo da bude vaspitano i socijalizovano, u nekim situacijama roditelji moraju da mu pokažu svoju moć. A moć možemo definisati kao takav roditeljev uticaj na dete da dete čini ono što od njega zahteva roditelj. Takvo pokazivanje moći može uključivati različite metode, ali i pritisak, prisilu, pa i telesnu kaznu.

Da bi dete prihvatilo roditeljeve naredbe koje mu se ne sviđaju, kao i kazne kao što su zabrana da čini nešto što želi (frustracija želje) ili neprijatan zadatak, ono mora znati da će roditelj, ako ga dete ne posluša primeniti fizičku prisilu da dete uradi ono što mu je naređeno. To se naravno odnosi samo na one situacije u kojima roditlj iz nekog razloga, često da bi zaštitio dete ili slično, procenjuje da su izuzetno važne. A ta fizička prisila može uključiti i telesnu kaznu. U situacijama kada dete odbija da prihvati druge kazne i druge zahteve za promenu ponašanja, telesna kazna ostaje jedini metod koji je primenljiv. U tom smislu je telesna kazna ono što je poslednje u lancu kažnjavanja i što daje autoritet svim ostalim kaznama. Na isti način se ponaša i država prema odraslima kada koristi nasilje prema onima koji neće da „slušaju“: ako se ne povinuju odlukama suda, dođe policija i prisilno ih privede u zatvor.

„Da bi dete pristalo da se podredi roditeljskim zahtevima, da bi moglo da bude vaspitano i socijalizovano, u nekim situacijama roditelji moraju da mu pokažu svoju moć.“

 

Zagovornici teze da je uvek moguće upravljati detetom koristeći nenasilne metode pogrešno govore o nemoći roditelja da pronađe alternativni način. Potrebno je istaći da se povremeno pojavljuju takve situacije kada nekakav drugi način ili ne postoji ili nije dovoljno efikasan. I zato treba reći da kažnjavanje jeste dokaz roditeljske moći i jasna poruka detetu da mora da se podredi i da sluša roditelje koji o mnogim stvarima bolje znaju od njega i znaju šta je za njega dobro. Iskustvo pokazuje da ukoliko je detetu inače pokazana ljubav od strane roditelja, ono neće zameriti roditelju na telesnoj kazni.

Normalno je da će dete pružati otpor svim onim roditeljevim zahtevima koje doživljava kao neprijatne. Dete nije u stanju da upravlja sobom, njime upravljaju njegove želje, tako da ono pokušava da upravlja svojim roditeljima. I zbog toga ljubav koju roditelji treba da konstantno pokazuju detetu, nije dovolja: dete je potrebno disciplinovati. Da bi mogli da ga disciplinuju roditelji moraju da dovedu do toga da im se dete podredi. Podređivanje nije isto što i ponižavanje ili poniznost. Podređivanje je prihvatanje vertikalnog reda u ljudskoj zajednici tako da individua zauzima određenu ulogu u organizovanoj ljudskoj zajednici kakva je porodica. Za razliku od objašnjavanja i kritikovanja koje dete doživljava kao nemoćno, kažnjavanje je upravo postupak koji zahteva određenu prisilu kojom roditelji pokazuje svoju moć.

„Kažnjavanje jeste dokaz roditeljske moći i jasna poruka detetu da mora da se podredi i da sluša roditelje koji o mnogim stvarima bolje znaju od njega i znaju šta je za njega dobro. Iskustvo pokazuje da ukoliko je detetu inače pokazana ljubav od strane roditelja, ono neće zameriti roditelju na telesnoj kazni.“

Pravnik, profesor dr Milan Škulić u svom reagovanju u Politici tvrdi da u našoj zemlji već postoji čitav niz zakonskih rešenja koja već dovoljno dobro štite decu od zlostavljanja, pa i od porodičnog nasilja. A zatim se pita: „Šta bi se onda postiglo dodatnom zabranom baš svakog telesnog kažnjavanja dece? Ništa posebno, osim što bi to bila nova kompromitacija našeg pravnog sistema, uz stvaranje brojnih mogućnosti za teške zloupotrebe.”

Teza 9. Roditelj koji telesno kažnjava je sadista koji se iživljava nad slabijim, nad detetom koje ne može da mu uzvrati.

Kažnjavanje je racionalni postupak kojim se detetu poručuje da će ga boleti ukoliko ne posluša roditelja. Smisao telesnog kažnjavanja je upravo da detetu pokaže da je roditelj jači od njega i da mora da se podredi. Kada je dete telesno kažnjeno zato što radi nešto opasno ili je agresivno prema drugima, telesno kažnjavanje mu povlači granicu i definiše šta je neprihvatljivo ponašanje. Upravo je svaki oblik kazne, ne samo telesna kazna već i nenasilni oblici kažnjavanja, način da se detetu pokaže da mora da sluša jačeg od sebe. Ako argumenti nisu dovoljni, roditelj mora da pokaže detetu da je jači od njega. Dete odbija da posluša roditelja jer naređena aktivnost kod njega izaziva neprijatnost, a telesna kazna ga motiviše u smislu da će doživeti još veću neprijatnost ukoliko ne posluša roditelja. U tom smislu kažnjavanje jeste argument sile, ali to i treba tako da bude kada dete ne prihvata druge argumente.

Teza 10. Neće nas primiti u Evropsku Uniju, ukoliko Zakonom o porodici izričito ne zabranimo roditeljima da telesno kažnjavaju decu.

To nije tačno. Takav zahtev ne postoji. Pogotovo što u mnogim značajnim zemljama članicama EU takav zakon nije donet. Postoje određene pravne preporuke koje su neobavezujuće, a koje upravo zbog njihove kontradiktornosti i potencijalne socijalne štetnosti velika većina zemalja nije primenila niti namerava da ih primeni. Pravnik, profesor dr Milan Škulić u svom reagovanju u Politici tvrdi da u našoj zemlji već postoji čitav niz zakonskih rešenja koja već dovoljno dobro štite decu od zlostavljanja, pa i od porodičnog nasilja. A zatim se pita: „Šta bi se onda postiglo dodatnom zabranom baš svakog telesnog kažnjavanja dece? Ništa posebno, osim što bi to bila nova kompromitacija našeg pravnog sistema, uz stvaranje brojnih mogućnosti za teške zloupotrebe.”

(Autor je poznati transakcioni analitičar i psihoterapeut)

Advertisements

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s