“Inkluzija – dobra namera koja ne funkcioniše”

Ovako glasi naslov teksta u listu “Novi Magazin”.

Ne znam ko je prvi izbacio ovu frazu, ali mu treba odati duboko priznanje za propagandisticki rad i djelatnost. Onaj ko ne vjeruje, moze da se upusti u istrazivanje problema prihvacenosti inkluzije kod nas i dobice gromoglasan odgovor nasih “strucnjaka”, identican kao sto je u naslovu, sigurno na 90% ispitanika uzorka.

Ove konferencije kojima se samo spira nerad, nestrucnost i neangazovanost nasih odgovornih “strucnjaka” su postale vec praksa koja se odomacila. Kad pogledate razloge koji se navode, vidi se da su tipican plagijat argumenata jednih od strane onih drugih koji nemaju uporiste ni u cemu o cemu se govori.

Zasto ovo kazem?

Zato sto sam u nebrojeno nasih skola uocio prvo OGROMNU rupu u organizaciji ovog kompleksnog posla, a sto se tice strucnosti i sami akteri zakljucuju da nemaju dovoljno znanja i umjeca oko obavljanja ovog posla. Naravno, znanje i umjece je problem nekog drugog (!?) a ne samih nas, kao da nam se znanje mora servirati na tanjiru, a mi samo da ga unesemo u sebe.

Znanje je more ili okean u koji se morate uputiti svojom barkom, i ne znajuci sta vas ceka, imate cvrstu volju i entuzijazam da ga istrazite.

Komentarisati zakljucke Nacionalnog prosvjetnog savjeta je besmisleno, pa necu to ni uciniti. Izgledalo bi kao bezrazlozna prepirka sa samim sobom. Jedino sto me dojmilo u ovoj vijesti je da jos bolje sa strane uocim mentalni sklop nasih tzv. strucnjaka koji  mudro zakljucise da je “inkluzija dobro, ali to ne moze kod nas”.

Odnos prema radu kod nas je pun atavizama nekadasnjih neproduktivnih i izrabljivackih sistema koji su se mijenjali na nasim prostorima. Malo je sta u tim sistemima drustva ikad bilo okrenuto covjeku , progresu i humanizmu uopste, vec je tavorilo kao paravan ispod koga su elite grabile moc i korist za sebe. Takav je i bio nas obrazovni sistem, ogromna, tesko pokretljiva materija koja je proizvod doktrine teorije formalne discipline, i koji je postao “artefakt” misli na ovom podnevlju.

Pristup novim stvarima iziskuje i individualan pristup novoj filozofiji zivota. Kad udjete u nase skole, obuzme vas osjecaj kao da ste juce bili prvi razred i da sve kristalno jasno poznajete. To nije slucajan osjecaj vec relativno tacan: sustina se nikad nije promjenila u pristupu obrazovanju kod nas.

Onaj ko misli da ce sa amortizovanim kadrom i vristecim strategijama dozivotnog obrazovanja, dokvalifikacijama ili ko zna cim, iznjedriti nove entuzijaste i strucnjake u poslu koji se zove Inkluzija je samo obican prevarant.Mislim, znaci, na ministarstva obrazovanja.

Za ovaj posao su potrebni novi kadrovi, sa novim stilom razmisljanja i zivljenja, ako hocete. To moraju biti ljudi koji vjeruju u svoj ucinak i koji se zivotno posvecuju svom poslu, ne onako kako ih uci nase “Bolonja” ( samo da pomenem da o Bolonjskom nacinu obrazovanja mislim sve najbolje, ali onom pravom). Jedino tako, i nikako drugacije, mogu se dobiti rezultati po pitanju sprovodjenja inkluzije u nasim skolama.

Mozda neko misli da sam skeptik ili preostar kriticar?

Ako je tako, onda neka izvede ispitivanje sta su nasi roditelji, kao laici, uocili sta se desava u skolama po ovom pitanju, i procentualno izvede one “zadovoljne” i  “nezadovoljnje” kao evaluaciju zakljucku Nacionalnog prosvjetnog savjeta objavljenom u ponudjenom tekstu.

Fadil Jonuz  diplomirani psiholog.

Advertisements

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s