Archive | mart 2014

Синдром паметног детета (колико су битне радне навике)

“Синдром паметног детета” означава дете које је захваљујући својој изузетној интелигенцији било веома успешно у првој фази школовања, иако није развило радне навике. Упркос успеху током основног и можда средњошколског образовања, оваква деца често на студијама доживљавају бродолом.

То су деца која имају добре оцене иако не уче код куће. Ако је пазило на часовима и културно се понашало, овакво дете може да заврши основну школу као одлично.

Све док градиво није обимно, паметно дете је у стању да импровизујући добије солидну оцену. Како не добија лоше оцене, родитељи немају сигнал да нешто није у реду. Али касније, у гимназији или факултету, када градиво постаје обимно, ова деца постају неуспешна. Прецењујући своје способности, а потцењујући обим градива, паметна деца се одлучују за кампањско учење.
Типично је да током студирања „заглаве” на оним предметима који су толико обимни, да краткотрајне кампање нису довољне за успешно полагање.
Оваква млада особа свој академски неуспех схвата као доказ своје глупости. Лако губи самопоштовање. Код веома амбициозних младих људи, неуспешност због недостатка радних навика може да води у депресију, самодеструктивност и друге проблеме.
И зато родитељи који не помишљају да ће упркос одличним оценама њихово паметно дете имати проблем, треба да знају да су радне навике нешто без чега је тешко бити успешан и задовољан. Родитељи су ти који треба дете да навикавају на учење код куће, јер навика учења једино тако настаје.
Зоран Миливојевић

 

Misao dana

Kako reči utiču na naš organizam

Privučena ovim videom i iskustvom koleginice Nataše Ćitić, odradila sam isti eksperiment sa učenicima u svom odeljenju. Bila sam veoma iznenađena, ali i zabrinuta. Zato, pazite na svoje reči !!!!

Čime se igraju deca sveta

Fotograf Gabriele Galimberti iz Italije pre godinu dana je predstavio zanimljivu galeriju slika nazvanu Toy Stories (Priče o igračkama – aluzija na popularni filmski serijal). Tokom 18 meseci, Galimberti je fotografisao decu širom sveta s njihovim najvrednijim stvarima – igračkama.

„U tom uzrastu su sva deca ista, jedino što žele je da se igraju“ kaže Galimberti. Zanimljivo je da su deca iz bogatijih zemalja bila više posesivna oko svojih igračaka, ne dozvoljavajući fotografu da im se odmah pridruži u igri (što je radio prie svakog slikanja). S druge strane, deca iz slabije razvijenih zemalja su brže prihvatila igru, iako su pred njima bile možda dvie ili tri igračke. Iako fotografije iz Priče o igračkama deluju veselo i razigrano, zapravo se radi o vrlo snažnom sociološkom komentaru i zanimljivoj antropološkoj studiji. U međuvremenu, Galimberti je nastavio da putuje po svetu i fotografiše mališane sa svojim najdražim igračkama. Ovih dana, iz štampe izlazi njegova foto-monografija „Priče o igračkama“ koja sadrži 54 dečija portreta iz celog sveta. „Razlika između dece u različitim delovima planete je drastična. Našao sam se u malom selu u severnoj Zambiji gde ljudi nisu imali ništa, ni struju , ni vodu, ni prodavnice. Ali su deca negde pronašla kutiju naočara za sunce i one su postale njihove omiljene igračke. Zapravo, jedine igračke.“ objašnjava Galimberti. Abel-Nopaltepec-Messico-1024x1024   Watcharapom   Tyra     Sotaro, 5, Tokio   Puput-Ubud-Bali-Indonesia-1024x1024   Radhika-india-1024x1024   Reanya-Velaithan-Kuala-Lumpur-Malaysia-1024x1024   Pavel-Davinson-Kiev-1024x1024   Noel-South-Dallas-Texas-1024x1024   Naya Gutierrez   Mikel, 3 godine, Bergen, Norveska   enea   itsthattimeofyearwhenkidswriteallsortsoffunnyvalentinesdaycards-38127   Julia-Xhako-Tirana-Albania-1024x1024   Keynor-Cahuita-Costarica-1024x1024   Elene-Umekashvili-Georgia-1024x1024   Davide-Pace-Bugeja-Malta-1024x1024   Bethsaida-Port-au-Prince-Haiti-1024x1024   botlhe-Botswana-1024x1024   Chiwa-Mwafulirwa-Malawi-1024x1024   Cun-Zi-Yi-China-1024x1024   Arafa-e-Aisha-Aman-Zanzibar-1024x1024   Allenah-Lajallab-el-nido-Philippines-02-1024x1024   alessia-toscana-1024x1024

Detinjarije

Priča dana

ШТА ЈЕ БОГАТСТВО?

Неки јако богати пословни човек одлучио је своме сину показати што је то сиромаштво како би више знао ценити богатство970356_194595850714369_2103768068_n које има.

Одвео га је на неко сиромашно сеоско имање код породице с пуно деце. Провео је тамо два дана.

На повратку до куће отац упита сина да ли је сад схватио што значи бити богат?

Дјечак одговори: “Тата, ово је једно велико искуство за мене, видео сам да ми имамо једног пса а они имају четири; ми имамо леп базен пред нашом кућом, а они имају ријеку и равницу којом она тече; ми имамо стаклени кров, а они имају
небо и месец и звијезде; ми имамо красно двориште с великим вртом, а они иза куће имају читаву шуму.”

И док је све то син говорио, отац остаде без ријечи од запрепаштења.

На крају још син дода: “Хвала ти тата, што си ми показао колико смо ми сиромашни!”

Deca se mogu razboleti od previše domaćih zadataka

Više od tri sata rada domaćih zadataka dnevno, može da dovede do oboljevanja kod dece, tvrde istraživači.

dete_domaci

Studija koju je sprovela Prosvetna škola u Stenfordu, ispitala je više od 4.300 đaka iz deset najboljih državnih i privatnih srednjih škola u Kaliforniji i otkrila da previše domaćih zadataka dovodi do povećanog stresa i fizičkih zdravstvenih problema.

„Otkrili smo jasnu vezu između stresa kod đaka, migrena, čireva i sličnih stomačnih problema, insomnije, iscrpljenosti i gubitka kilograma sa većim obimom domaćih zadataka“, rekla je autorka studije Denis Poup za CNN.

Objavljena u Journal of Experimental Education, studija je otkrila da đaci iz škola obuhvaćenim istraživanjem, u proseku na učenje kući potroše oko tri sata, ali da mnoga deca uče „mnogo više“ – i do pet sati.

Oko 56 odsto ispitanika reklo je da im domaći zadaci predstavljaju najveći stres u životima, uprkos činjenici da je obim zadataka ostao isti još od 1984.

Međutim, u boljim školama gde je konkurencija među đacima oštrija, pritisak je veći, pa neki roditelji kažu da decu ne viđaju ni vikendom, zato što tada pokušavaju da se posvete obimnim domaćim zadacima.

Poup kaže da domaći zadaci ne bi trebalo da se rade duže od dva sata u srednjoj školi, odnosno 90 minuta u višim razredima osnovne.

Da li pišete domaće umesto svoje dece?

Najnovije britansko istraživanje otkriva da u svakoj šestoj porodici roditelji pišu domaće zadatke umesto dece premda im to, u većini slučajeva, predstavlja velikoopterećenje.

domaci_roditelj

Svaki dvadeseti roditeljski par priznao je da je pisanje školskih zadataka uzrok svađa u kući najmanje tri puta mesečno. Prepirke izbijaju uglavnom oko načina rešavanja zadataka, zbog toga što jedan roditelj ne pomaže dovoljno ili što se, naprotiv, previše meša.

Anketa, kojom je bilo obuhvaćeno 2.000 roditelja s decom uzrasta od pet do 15 godina, pokazala je da je većina roditelja (67 odsto) spremna da pomogne sinovima i ćerkama, ali da najčešće završe tako što sami rade zadatke.

Sedamdest odsto ispitanika kazalo je da im deca rado prepuštaju pisanje domaćih zadataka, često ostavljajući ih same nad knjigom dok se ona bave nečim drugim.

„Postoji razlika između pomaganja i rešavanja celih zadataka. Pisanje domaćih zadataka umesto dece nije dobra ideja“, kazao je za londonski „Telegraf“ predstavnik britanskog Udruženja direktora škola, koji smatra da decu treba pustiti da sama pišu domaći jer je to deo procesa učenja.

Njegovo mišljenje je da roditelji rade zadatke kako bi svoju decu pokazali u što boljem svetlu, što je potvrdilo i samo istraživanje.

Naime, četiri od deset ispitanika reklo je da doživi pravo ushićenje kada njihovo dete dobije odličnu ocenu za domaći koji su mu pomogli da reši, dok je jedna trećina navela da se sami roditelji takmiče između sebe kao i sa drugim roditeljima oko domaćih zadataka.

Jedna četvrtina ispitanika je, pak, izjavila da su zadaci koje njihova deca rešavaju kod kuće previše teški, dok je 65 odsto njih priznalo da je bilo situacija kada nisu umeli da pomognu svojim mališanima.

Istraživanje je pokazalo i da mnogi roditelji, baš kao i njihova deca, osećaju nelagodu zbog domaćih zadataka. Gotovo petina roditelja kazala je da su se povremeno mučili sa zadacima, dok je jedna trećina rekla da su se osećali „glupo“ jer nisu znali kako da ih reše.