6 naučno dokazanih činjenica o učenju

Kognitivni naučnici još pre nekoliko decenija ustanovili su da postoji nekoliko jednostavnih tehnika koje pouzdano mogu poboljšati kvalitet učenja. Ova saznanja mogu pomoći svakome, od osnovca koji oči tablicu množenja do penzionera koji je upisao kurs stranog jezika. Na žalost, ove tehnike nikada nisu zaživele u pedagoškoj praksi, jer u mnogome protivreče raširenim predubeđenjima o tome kako se pravilno uči.

1. Menjati okruženje

Taman ste uredili prostor za učenje vašeg budućeg Nobelovca i pomislili da sada samo treba da dobro zagreje svoju stolicu u miru i tišini? Zapravo, jedna soba uopšte mu nije dovoljna! Učenje na jednom te istom mestu može dovesti do toga da se na drugim lokacijama teže prisećamo naučenog. Menjanje okruženja tokom obnavljanja gradiva značajno poboljšava rezultate učenja.  Kako? Mozak tokom učenja pravi fine vezice između gradiva koje trenutno “sipamo” u mozak i spoljnih nadražaja iz sredine u kojoj se nalazimo. Tako recimo godina održavanja Maričke bitke ostaje uskladištena zajedno sa pogledom na prugaste tapete, mirisom novog nameštaja i grajom iz parkića pred kućom. Ako to isto gradivo sledeći put pređemo u biblioteci, gledajući u zelenu lampu i slušajući šapat  za susednim stolom, isto gradivo dobija nove asocijacije, informacije su obogaćene većim brojem veza u mozgu i tako se bolje zadržavaju u sećanju. Zbog toga se preporučuje da se svaki put gradivo prelazi u različitom ambijentu.

2. Preplitanje umesto gomilanja

Iscrtali ste “plan i program” učenja za svoje dete i predvideli da sat vremena radi geometriju a onda sat vremena razlomke? Ili ga ne puštate da pređe na učenje sledeće lekcije sve dok prehodnu nije u stanju da odgovara u pola noći? Mnogo je bolje da češće skače sa oblasti na oblast. Ljudi imaju običaj da na određenu oblast u gradivu gledaju kao na planinu na koju se treba popeti i preći je pre nego što počnu sa usponom na sledeću. U stvari, stalno skakanje sa oblasti na oblast, sa zadataka na definicije, sa nepravilnih glagola na konverzaciju i natrag, daje mnogo bolje rezultate. Svako malo postignuće u učenju se na ovaj smešta između drugih na način, koji u pamćenju ostavlja mnogrojne međusobne veze između usvojenih informacija. Važno je samo da su oblasti koje se prepliću međusobno povezane u jednu nad-celinu – nema svrhe prelaziti sa učenja glavnih gradova na uvežbavanje skala na klaviru a zatim bekenda u tenisu, jer se naučeno iz toliko različitih oblasti nikako ne može povezati i ispreplitati u mozgu.

3. Prisećanje je majka učenja

Smatrate da je strašno to koliko u školi vašu decu maltretiraju kontrolnim zadacima i testovima?  Kad ti nastavnici stignu uopšte da ih uče, kad ih stalno nešto proveravaju?, zapitao se mnogi roditelj. U stvari, možda bi bilo bolje da ih još ćešće pitaju i proveravaju. Zašto, pitate se? Zato što kopanje po pamćenju u potrazi za odgovorima na pitanja nastavnika nije samo puka reprodukcija naučenog, već zapravo najkvalitetniji vid učenja. Naučnici su utvrdili da informacije koje “vadimo” iz sećanja dobijaju bolji status u našoj moždanoj arhivi, pa im kasnije još lakše pristupamo. Štaviše, što se više mučimo da se prisetimo nečeg, to će nam ta informacija ostati bolje sačuvana za ubuduće. U jednom eksperimentu, učesnici su podeljeni na četiri grupe i svaka je dobila da nauči isti komplikovan zadatak. Prva grupa je četiri puta učila i jednom proveravala znanje, druga je tri puta učila i dva puta proveravala, i tako do četvrte grupe, koja je samo jednom učila i tri puta testirala naučeno. Pogodite ko je najviše naučio? Četvrta grupa, koja je najviše vremena provela u proveri naučenog i prisećanju.

Jedna od korisnih tehnika jeste da beleške ne pišete dok traje čas ili predavanje, već neposredno po njegovom završetku. Biće teško setiti se svega što je rečeno, ali upravo dok se mozak bude naprezao da reprodukuje sve što ste čuli, dobar deo toga ćete i naučiti.

4. Nema zaboravljanja

“Zaboravite nazaboravljanje” kaže Bjork, jedan od vodećih stručnjaka za pitanja učenja i pamćenja. Jednom kada nešto naučite, nikada to ne zabravljate. Međutim, upravo zato što naš mozak ima neograničenu moć skaldištenja, kada biste u svakomtrenutku mogli da pristupite svemu što ste upamtili, bili biste  potpuno izgubljeni u haosu informacija. Zbog toga se ono što pamćenje oceni kao manje važno, zakopava ispod prioriteta. Kada je nešto dovoljno duboko zakopano, praktično je zauvek nedostupno. Ali, upravo tu nastupa neverovatna simbioza između učenjai zaboravljanja. Jer bez zaboravljanja nema ni prisećanja, koje je preduslov učenja. Zbog toga nema svrhe obnavljani određeno gradivo odmah nakon učenja, dok proces zaboravljanja još nje počeo. Ključ je u dobro tempiranom obnavljanju,u sve dužim i dužim vremenskim razumacima nakon prvobitnog učenja.   Tajna “kompjuterskog” pamćenja je u savršenom tajmingu za izvlačenje prethodno naučenog gradiva  iz sećanja radi njegovog obnavljanja. To nije lako tempirati – što se duže čeka uspeh učenja je veći, ali ako se čeka previše, gradivo će biti suviše duboko zakopano i sve će biti uzalud. Ako se prerano krene sa obnavljanjem, mozgu će biti suviše lako.

5. Iluzija znanja

Bilo da ste zadovoljni učinkom ili mislite da je moglo bolje, svi su izgledi da nemate pojma koliko dobro je dete zaista naučilo tokom jednog grejanja stolice. To što je sa punim razumevannjem izdeklamovalo lekciju koju je upravo učilo ne znači da će mu ona ostati u sećanju duže od par dana. Sudbina informacija koje je upravo “usisalo” zapravo je još neizvesna, i zavisi od budućih koraka prilikom obnavljanja i prisećanja naučenog. Vaše dete još manje zna koliko je naučilo – eksperimenti pokazuju da uglavnom pogrešno ocenjujemo sopstveni učinak pri učenju. Oni koji najmanje nauče često su najzadovoljniji efektima učenja. Iluzija znanja rezultat je činjenice da kvalitet našeg prezentovanja upravo naučenog gradiva nema nikakve veze sa njegovom trajnošću u našem pamćenju. Štaviše, “agresivne” tehnike za brzo bubanje kontraproduktvne su za dugoročno pamćenje, ali, na žalost, deluju efikasno na prvu loptu. Brzi rezultati ohrabruju, a tehnike kvalitetnog učenja koje se baziraju na prisećanju i stalnim proverama znanja u prvi plan stavljanju naše greške i nesigurnosti, pa mogu delovati obeshrabrujuće. A ljudi upravo uče praveći i ispravljajući greške.

6.  Svi uče na isti način

“Mom detetu uopšte ne leži način na koji predaje učiteljica” “Ona je vizuelni tip, zato joj ne ide učenje iz suvoparne knjige”… Mnogi roditelji će probleme u učenju kod svoje dece objasniti specifičnim stilom učenja koji njihovom detetu odgovara, ali koji, na žalost, nema veze sa onim koji se praktikuje u školi. Naučinici, s druge strane, tvrde da svi učimo na bazično isti način. Ne postoje vizuelni i auditivni tipovi, razlike u učenju među onima koji koriste levu ili desnu hemisferu itd.  Nijedan eksperiment nije dokazao da određeni ljudi informacije primaju brže i bolje ako su predstavljene bilo vizuelno (slikom li grafikonom), zvučno (kada su ispričane) ili kada ono što učimo možemo i da vidimo u prostoru i opipamo. Razlika je u tome koliko ko uživa u određenom načinu prezentovanja materije, ali ne i u rezultatima učenja. Umesto da troše vreme i resurse da učenje prlagođavaju različitim tippovima učenika, nastavnici bi trebalo da se usresrede na ono što je zajedničko svima. A dobro tempirane provere znanja, preplitanje gradiva, pravljenje greški i njihovo ispravljanje kao i menjanje ambijenta – univerzalne su tehnike koje pomažu svima.

 

 

Tekst je preuzet sa detinjarije.com

Advertisements

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s