Oni su pisali i pišu za nas !

1606887_487133591407897_1298828497_n

484834_712028178816647_933258445_n

1524956_713611678658297_1055521268_n

1000182_525297364174383_1816798116_n

У БИБИЛИОТЕКИ598993_385942854774736_673411496_n

У нашој школској
бибилиотеки
све је на свом месту
ко у апотеки.

Ја сам као првак
на самом почетку,
заволео књиге
и бибилиоТетку!

Мирослав Кокошар

Бајке – Ханс Кристијан Андерсен

Ханс Кристијан Андерсен  је био дански књижевник, познат као писац бајки. Паул Хазара га је назвао краљем дечјих писаца следећим речима: „Андерсен је краљ јер нико попут њега није знао продрети у душу бића и ствари.“

Он је проширио тематику бајке, развијао народне мотиве, али и стварао оригиналне приче. Његове приче су блиставе, разумљиве, буде машту и лако могу занети дете, јер је он сам умео да машта, увиђа разна чудеса и размишља као деца. „Читав је свет пун чудеса, али ми смо на њих тако навикли да их називамо свакодневним стварим“ — изјавио је Андерсен.

Квалитет његових бајки је, између осталог, у томе што је уклопио поезију у причу, уносио је нове мотиве, писао богатим, лаким и лепршавим језиком, с пуно хумора испод којег се често могу наћи озбиљни, тужни, иронични мотиви из којих деца могу учити — „Оловни војник“, „Царево ново одело“, „Мала сирена“…

Да ли читате бајке  деци? Живимо брзо, често и на уштрб правих ствари. Не смемо запостављати децу, а бајке су важне за њихово одрастање. Преузмите, одштампајте и прочитајте

Слушање бајки помаже развоју пажње и имагинације и стимулише љубав према речима.  Аудио бајке су и један од програма који је прилагођен за слепу децу – тоје добар начин да и они добију приступ литератури кроз звучни приказ. Послушајте:

Iz spomenara pesnika Dobrice Erića: Četrdeset pitanja – četrdeset odgovora

 Lična karta?

Bivši čobanin i zemljodelac, zanatlija, amater sa petnaest neizučenih zanata, profesionalni pesnik i romanopisac za decu i odrasle i kazivanje svojih pesama.

Datum rođenja?

– 22. avgust 1936. godine – poslednji dan Lava i početak Device, pa mi se to i u životu nekako pomešalo.

Mesto rođenja?

– Selo Donja Crnuća u Gornjoj Gruži u Šumadiji kraj reke Gruže, u blizini manastara Vraćevšnice, šumadijskog Hilandara.

Roditelji?

– Miloš i Radmila Erić, zemljodelci i domaćini. Otac je umro u 85. godini života, a majka sada ima 98 godina.

O zavičaju?

– Moja Gruža je lepa kao i pesme o njoj. I još lepša. Nema tog pesnika koji može da opeva lepotu Gruže, i slikara koji može da je naslika. To je najlepši deo Šumadije. Parče raja, koje je Bog namerno ili nehotice ispustio sa neba. Za Šumadiju kažu da je srce Srbije, a za Gružu da je srce Šumadije, što znači srce srca.

Najdraža uspomena iz detinjstva?

– Celo detinjstvo je moja najdraža uspomena. I ne znam šta bih mogao posebno da istaknem. Možda praznike kojima sam se mnogo radovao, možda letnje noći kada sam sa stricem Lesom Soluncem, spavao napolju pod lipom ili meduncima, možda kupanje u reci Gruži i kupačice koje sam gledao krišom iz vrbaka… Možda noći u vinogradima i dane na vašarima… Uostalom, sve sam to opevao i opisao u mojim knjigama.

Prva ljubav?

– Ona mi se dogodila mnogo ranije, pre osnovne škole, onda kada još nisam umeo da razlikujem leptire i devojčice, pa sam svakom dana trčao za jednim šarenim leptirom koji se uvek pretvarao u devojčicu i za jednom devojčicom koja se uvek pretvarala u leptira. To divno čudo mi se i sada događa…

Postoji li osoba ili događaj koji je dao neizbrisiv pečat Vašem budućem životu?

– Bilo je više osoba i više događaja koji su mi raspaljivali maštu i izazivali divljenje, ali ja bih ovde spomenuo samo jedno ime iz naše narodne poezije na kojoj sam odrastao, a to je Banović Strahinja ili Strahinja Bane iz istoimene pesme.

Da li ste u mladosti imali uzor i ko je to bio?

-U životu svi momci i devojke koji su pevali i igrali na mobama, svadbama i vašarima, a u pesništvu Sergej Jesenjin i naš Aleksa Šantić.

O sreći?

– Sreća je biti živ i zdrav, videti ili bar čuti sve svoje, raditi vazda ono što srce voli ili se odati sanjalačkoj dokolici, zaspati uveče pored voljene osobe i videti izjutra sunce na nebu. To je sreća.

O ljubavi?

– Već sam odgovorio… Treba sve raditi sa četiri ruke i sve gledati sa četiri oka, a pri tom imati samo jedno telo i jednu dušu. Ako nije tako, onda je bolje biti sam.

O životu?

– Treba proživeti svaki trenutak od jutra do večeri i od večeri do jutra, od vrha do dna i obrnuto i svaki dan i svaku noć isto tako. Onda nam život neće biti baš mnogo kratak, jer koliko trenutaka – toliko dana i noći, toliko lepih malih života koji će sačiniti jedan veliki ljudski život dostojan rađanja i smrti.

O veri?

– Vera je ljudska duša, drugo ime za Boga. Čovek bez vere je biće bez duše. LJudi bez vere su kao životinje, mada ja mislim da i životinje imaju neku svoju veru. One su ostale iste kroz sve vekove i milenijume a čovek je postao mnogo krvoločniji i srebroljubiviji u civilizaciji nego što je bio u prvobitnom životu.

O slavi?

– Postoji samo jedna slava – krsno ime pravoslavne porodice. Mi, Erići, slavimo Svetog velikomučenika Evstatija. Sve drugo je ljudska taština i samozadovoljavajuća uobrazilja, koja brzo tamni i prolazi.

O braku?

– Brak je kamen temeljac za ceo ljudski život, koji ja nikad nisam uspeo da postavim baš kako treba. To je svetilište koje se u savremenom svetu često pretvara u čistilište, a ponekad i u gubilište. Nekad su čovek i žena provodili dane i noći zajedno i tako prirastali jedno za drugo, danas se sve ređe viđaju i noću, i otuđenje je neminovno. Ipak, bolji je i najgori brak, nego puki usamljenički život, da i ne spominjem ove buduće brakove između dva muškarca i dve žene, daleko bilo.

Šta je za vas porodica?

– To je Božji blagoslov. Ono zbog čega je Bog stvorio čoveka i ženu i najviše i najlepše što im je mogao dati.

Kuća?

– Božje gnezdo na zemlji, u kome žive ljudi i deca a oko kojeg i đavo krišom obilazi.

Otadžbina?

– Zajedničko Božje gnezdo na planeti u kome svi treba da živimo kao jedna porodica, ali zloduh i njegov nahod nam to ne daju.

Praštanje?

– Praštanje je božanski džin, a zaborav – đavolji.

Kajanje?

– To je iskreno priznanje da si nešto ružno uradio ili rekao nepromišljeno, u srdžbi, nehaju ili obesti, pa ti to i Bog i ljudi praštaju.

Najveća vrednost u životu?

– Otadžbina, Obraz i Porodica.

O deci?

– Nova deca nisu onakva kakve su stari roditelji zamišljali, pa i zaslužili, ali ni svet i život u svetu nisu onakvi kakve su deca zamišljala i zaslužila.

O zdravlju?

– Navešću samo onu narodnu poslovicu: Zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolan samo jednu – da ozdravi.

O novcu?

– „Na pesnike pare ne lete“, reče majka slavnog ruskog pesnika Jesenjina. Ja sam seljačko dete i nikad nisam stekao gradski odnos prema novcu. Nije me uhvatilo srebroljublje, a nije bilo prilike i da sam hteo. Trudim se da zaradim novac i volim da ga delim mojima, a ima ih dosta, hvala Bogu. (Najviše novca trošim na izdržavanje bolesne majke, koja ima, kao što sam rekao, skoro 100 godina). Za sebe trošim samo onoliko koliko je najnužnije, pa moć i čari novca nikada nisam ni osetio. Ali osetio sam lepotu davanja i to ne bih menjao nizašta.

Omiljena muzička dela?

– Izvorne pesme iz Gruže i Šumadije, ruske horske i narodne pesme, zlatni glasovi Divne LJubojević i Biljane Krstić i „Homoljske motive“ Bore Dugića.

Pesma koju često pevušite?

– Nekada sam pevušio svakodnevno razne pesme, a sada mi se svakodnevno i jednolično plače.

Omiljena knjiga?

– Moram da spomenem tri: „Dnevnik o Čarnojeviću“, „Gradinar“ i „Mali princ“.

Najdraži film?

– Ruski, „Ždralovi lete“.

O pozorištu?

– Retko idem u pozorište, jer se sve češće pretvara u cirkus, a cirkuse nisam voleo ni kad sam bio mali.

Parfem?

– Livadska rosa iz moje Gruže.

Boja?

– Žuta, boja zrele pšenice i suncokreta.

Osobine koje vi najviše cenite kod drugih ljudi?

– Iskrenost, jednostavnost, skromnost i ljudski, patriotski odnos prema svojoj zemlji i svom narodu.

Koje biste svoje vrline najpre istakli?

– Iste ove koje sam već naveo.

A koje mane?

– Mnogo volim svoju zemlju i svoj napaćeni narod, a to je danas velika mana.

Kako se odnosite prema neprijateljima?

– Isto kao i oni prema meni, ili prema nama, samo još gore.

Vaša najbolja odluka u životu?

– Da se nikada ne bavim politikom i da nikad ne kažem ništa ružno o svom narodu.

Vaša najgora odluka u životu?

– Da napustim rodno selo, prirodu, zavičaj, znači – raj, i da pređem u grad, u pakao.

Vaš najveći san?

– Da Srbija vaskrsne i da se Srbima vrati sve ono što im je oteto.

Verujete li u onostrano i postoji li događaj u vašem životu za koji nemate objašnjenje?

– Onostrano je širok pojam i ja o tome ne razmišljam, a racionalno je sve ovo što nam se sada događa.

Najveća radost u vašem životu?

– Moja deca, moji unuci i moje pesme.

Najveća tuga?

– Ima ih bar dve najveće. Jedna je lična, jedna opšta. Gubitak brata Dobrivoja i raspad i sunovrat zemlje Srbije, koji se slavi kao uzlet isto kao što se slavila pobeda na Kosmetu.

Najdraža uspomena u životu?

– Sve što je prošlo, postalo je draga uspomena, možda će to najdraže tek da dođe i da prođe…

O PRIJATELJSTVU?Dobrica Eric

– O prijateljstvu i prijateljima napisao sam celu knjigu pesama, a jedna od najdražih mi je pesma „Dukat na jeziku“:„Reč Prijatelj, to je dukat na jezikušto daje sjaj i odsjaj ljudskom likuKoliko puta je usta zapevušeToliko zlatnika u čemeru duše.Blago svima nama kojima je datoBlago prijateljstva, to srebro i zlatoKoje svetli u mraku i greje nam razumI koje nam se vidi na obrazu“

Autor: Mila Milosavljević


Advertisements

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s